Autsajder

Nisu u pravu oni koji tvrde da je sve počelo s Kamijem, stripovskom žanrovskom propagandom i Džejmsom Dinom. Ni s Autsajderom Toma Kruza. Ne, sve je počelo na jednom ukletom evropskom poluostrvu. Biti autsajder, stvar je od prestiža među svima onima koji drže do sebe, ali isto tako i stvar nerazdvojiva od tekućih prostorno-vremenskih koordinata. U ruševnom krajoliku možete biti neprilagođeni, pa disidenti, pa emigranti. Razume se, u slučaju da preživite. Kod pristojnije egzistirajućih meridijana, pobednik ili tek buntovnik bez razloga. Samo se u potpunom skladu i harmoniji okolnog stanja i pažljivo odabrane ličnosti može (iz)roditi naš junak.

Brižljivija analiza će nam pokazati da autsajder može biti puki opis nečijeg trenutnog stanja, ali isto tako i ozbiljno, (samo)deklarisano životno opredeljenje! Naravno da nas interesuje samo ova druga kategorija. Ponosnim članom autsajderske internacionale može se postati spoljnim zgodovinama, kao i izvesnim unutrašnjim predispozicijama ličnosti. No, autentični autsajder je samo onaj koji to želi da bude. Ostali tek traže utehu.

Autsajder je po pravilu nefirmirani tip, kreće se u lokalu, entuzijazma ima, para nema, preferira pivu, okupljanje na ćošku i laganu konverzaciju, basket s ortacima iz kraja, vatreni je navijač svog sportskog kolektiva koji nastupa u sedmoj beogradskoj ligi. Ide i na gostovanja. Tramvajem. Šara po zidovima. Nešto obrazovaniji primerci nalaze sebi zadovoljštinu u alternativnim muzičkim, filmskim ili likovnim (može i strip) pravcima, izdaju fanzine koji imaju više saradnika nego čitalaca, čitaju nisko tiražne novine. Dosledni su, lojalni do bola i ne podnose izdaju. To su oni likovi koji svoju (možda i slučajnu, sa-strane-nabačenu) Ideju guraju sa prezrenih margina ka svetlima pozornice. Najređi su oni koji su toliko naivni da imaju primisli o menjanju sveta. Skloni nasilnom rešavanju problema. Više u teoriji nego u praksi. Svakako zaslužuju poštovanje. Sve ono što tipovi koji traže gotova rešenja – očajnički se boreći da se ufuraju u neki postojeći brand s pripadajućim im kockarnicama, hipodromima i kladionicama – nisu. Zaluđenici, fanatici, manijaci, posvećenici. Luzeri po izboru.

A spisak onih koji imaju obavezu da gube podugačak je. Prase u Teheranu. Tajson protiv Holifilda. Sadam protiv familije Buš. Panker u domu lordova. Brat Hido u Kingsima. VHS protiv DVD-a. Arafat protiv Izraela. Drobnjak u reprezentaciji. "Kulturni nokaut" u terminu "Milionera". Vuk Drašković na izborima. Jelena Karleuša u milanskoj Skali. Zvezda protiv Bajerna. Linux protiv Windowsa. Šešelj u Hagu. Ponosni učesnik gej-parade protiv ponosnog srpskog navijača. Miki Palma protiv NATO-a. Vudi Alen u teretani. Džejn Mensfild protiv Merilin Monro. Spiker informativne redakcije RTS-a petog oktobra posle podne. Redži Smrad protiv Brata Vlada. Nevladine organizacije u Srbiji. Nedeljnik "Vreme" protiv nedeljnika "Svet". Vladan Batić na modnoj reviji. David protiv Golijata. Azerbejdžan protiv plavih. Intelektualac na Pinku. Makedonski konobar protiv britanskog vojnika. Slovenac u Jugi. Leteći magarci iz Verone na San Siru. Manjinac u većini.

Autsajder je, kao što mu i samo ime govori, nešto sasvim različito od insajdera (engl. insider – neko unutra; pripadnik elite, klike, "vrhuške", dobro upućen, "blizak dvoru", neko na koga se računa). Insajder je, pak, onaj koji je dobrim igrama i velikim zalaganjem u domaćem prvenstvu stekao preporuku i tako se pred zimski prelazni rok našao na listi želja gospođe Del Ponte. To u slučaju da ima sreće.

Ako ga ona – naprotiv – ne posluži, onda insajdera možemo definisati kao osobu koja je izgubila život rafalnom paljbom iz kalašnjikova na nekoj od centralnih beogradskih ulica ili širokih novobeogradskih bulevara, od strane lica ni u ludilu poznatih našim organima gonjenja, koja su potom svojim automobilom pobegla u nepoznatom pravcu, iako su dotični organi na lice mesta pristigli još tokom istog dana.

Nas, koji izvolevamo živeti u ovom zemlji, koja nema predsednika ni monarha, granice su joj pretežno nepoznate, ime nema, zastava nema, himna nema, ustav nema, u kojoj je moguće ubiti najboljeg premijera u veku, kralja-filozofa usred bela dana na ulici (a da to nije izveo usamljeni, mentalno poremećeni pojedinac); tradicionalno nije lako iznenaditi. Moglo bi se brzopleto pogrešno zaključiti da narod koji odlikuje ovakva bogata, nesputana iracionalnost, time poseduje idealno tle za razvoj najviših umetničkih i svekolikih dostignuća. Međutim, srpski science fiction je u katastrofalnom stanju – poredeći ga sa dnevnim ritmom domaće Stvarnosti, izgleda više nego bedno. Što je i logično. Ne postoji apsolutno ništa ljudskoj mašti zamislivo što se ovde nije i dogodilo. Ili će se uskoro dogoditi, svejedno. Ne smemo imati iluzija: u ovom Pozorištu Srbija ne može da egzistira neki drugi validan žanr osim antičke tragedije. Tačka.

Oni koji imaju tu vrstu preduzimljivosti, ili obične odvažnosti čak, ubrzo će svoje živote premeravati nekim sasma drugačijim vrstama podela, u svojim novim ulogama i nemaš-pojma-koliko bitnim poslovima; na brzinu navlačeći dresove Dobitnika ili Gubitnika. Naš će junak odlučiti da ostane i to na ulici, tom mitskom utočištu svakog izvornog, nepatvorenog marginalca. Sasvim dovoljno da se na nekom zidu ostavi kratak, jezovit, a dovoljno ubitačan hommage jednom šizofrenom vremenu i prostoru.

Proleće je, a ja živim u Srbiji i Crnoj Gori.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net