Slobodan Antonić >

Odgovor Popovu i Dereti

Dvostruka merila svagda su očaravajuća. Kada vi, ili vaši prijatelji, godinama pratite pisanje i nastupe drugih ovdašnjih intelektualaca, kada ih poimenice analizirate i grupišete u određene kategorije, i kada pokušavate da utvrdite njihov mogući uticaj na politiku, a time i njihovu javnu odgovornost – posao koji se, recimo, u "Republici" zdušno i uspešno obavlja već čitavu deceniju – onda je to "smela naučna analiza", "intelektualna kritičnost" i "građanska odgovornost". Ali, šta ako se neko usudi da sličnoj analizi podvrgne i vas same? Tada se odmah prisetite brojnih metodoloških problema (koje vam je do tada bilo nepristojno i pominjati) – od problema konteksta, do problema tipologizacije intelektualnih krugova i njihovih glasila. Tada prošlost namah postaje vredna pamćenja pa se i vi opsetite Šuvareve "Bijele knjige" (koja možda i nije sasvim rđava s obzirom da su njeni junaci upravo glavni likovi vaših analiza?), tada odmah zavapite "to je ponovno pravljenje spiskova" i "nećemo mešanje nauke i politike". Tada odjednom ponovo postaju važni i motivi (zašto to neko radi), i "frustriranost", i intelektualna bliskost, i političke simpatije, pa i – izvori finansiranja.

Da, zaista su zanimljiva ta dvostruka merila. Po njima, sve dok je neko kritički nastrojen samo prema starom, autoritarnom režimu i njemu bliskim intelektualcima, on je vaš rado viđen saradnik i sagovornik, njega pozivate i citirate, on može da bude ugledan sociolog i autor knjige koja se, po ozbiljnosti pristupa, "izdvaja... iz malobrojnih knjiga, obilja publicističkih i preobilja novinskih tekstova" ("Republika", februar 2003, br. 302-3, str. 30). Ali, šta ako taj isti slučajno poveruje u vaše pozive na "otvorenost", "kritičku analizu", "dalja istraživanja" i "dijalog", pa svoje istraživačko zanimanje usmeri i na vas same? Onda će on ne samo ubrzo biti optužen za "kik-nauku", "denuncijaciju" i "diskvalifikaciju", nego će već u prvom narednom broju "protiv-stihije-straha-mržnje-i-nasilja" mesečnika (mart 2003, br. 304-305, str. 64), o sebi da čita članak pod rečito tolerantnim i ljubaznim naslovom "Analitičar-spiskadžija" u kom se, valjda kao poseban doprinos atmosferi tolerancije i dijaloga, sa njime raspravlja tako što se javnost, između ostalog, podseća i na zvukovnu podudarnost reči "analitičar" sa rečju – "analni"!?

Ali dobro, mi se ne razlikujemo samo po shvatanju pristojnosti, koja se valjda ima zadržati i onda kada nas neko povredi ili razgnevi (nije li upravo to njen smisao?). Mi se razlikujemo i po shvatanju smisla javne rasprave čija svrha valjda nije da se oponent javno ponizi i uništi (ne razumem kako bih drugačije mogao da protumačim poruku gospodina Miljenka Derete o dubokoj vodi i davljenju?), već da se određene tvrdnje ili sopstveni stavovi prikažu javnosti na što jasniji i argumentovaniji način. Mi se razlikujemo i po shvatanju poštovanja oponenta, jer ima nas koji verujemo da nipodaštavanjem oponenta i mi sami bivamo uniženi, a da se nepoštenom borbom ("književničkim spletkarenjem") potcenjuje ne samo oponent već i publika. (Kao odgovor na takve zahvate zbilja je katkad dovoljna i po jedna rečenica. Dakle: ne, nisam otkazivao gostovanje ni u kakvim emisijama; i ne, nisam se žalio što neko sa mnom neće da raspravlja – već što to čini tamo gde ne mogu da odgovorim; i ne, nikada nisam izvršio misaoni masakr nad dr Vojinom Dimitrijevićem; i ne, nisam srpski nacionalista par excellence; i tako dalje.)

Ali, sve ove razlike možda i nisu toliko značajne koliko mi se čine dubokim razlikovanja koja postoje u našem shvatanju srpske društvene stvarnosti. Neke od tih razlika publici su već jasne, ali o jednoj je svakako dobro još nešto progovoriti. Reč je o pitanju broja, odnosno demokratskog karaktera današnjih "Srbija".

U doba staroga režima uvrežilo se uverenje o postojanju dve Srbije. "Prva Srbija" bila je, grubo uzev, ona vladajuća, uglavnom autoritarna, militaristička i ksenofobična. "Druga Srbija" bila je potisnuta u opoziciju, uglavnom demokratska, mirotvorna i proevropska. I to nije bila sasvim netačna slika. Međutim, o Srbiji nakon 5. oktobra uspostavila su se suštinski različita shvatanja. Za intelektualce koji ovih dana ne prestaju da nam objašnjavaju vrline sadašnje vlade kao i vrline vanrednog stanja (a oni su, da li sasvim slučajno, upravo pripadnici naše "misionarske ineteligencije"), u Srbiji se nakon 5. oktobra ništa suštinski nije dogodilo, osim što su Prva i Druga Srbija zamenile mesta u odnosu na vlast. Druga Srbija je, dakle, sada ona vladajuća, demokratska, proevropska i progresivna, dok je Prva Srbija prešla u opoziciju, kao autoritarna, kriminalna i izolacionistička. Istina, tu postoje i izvesni "renegati izvornog DOS-a", ali su se oni svojim legalizmom i nacionalizmom toliko iskompromitovali da, upravo ovih dana – razobličeni i raskrinkani – ubrzano politički nestaju, stapajući se sa nedemokratskom i neevropskom Prvom Srbijom.

Postoji, međutim, i jedno drugačije viđenje današnje Srbije, viđenje koje ni meni nije sasvim strano. Po njemu, u Srbiji se, nakon 5. oktobra, desilo ono što se dešava i u svim drugim demokratskim porecima. Demokratske i proevropske snage razlučile su se u dva krila, potpuno prirodna i jednako potrebna svakom demokratskom sistemu. Ona se među sobom veoma razlikuju, ali su oba demokratska i oba evropska. Prvo krilo (koje možemo nazvati i Novom Prvom Srbijom) više je levo, drugo krilo (koje možemo nazvati i Novom Drugom Srbijom) više je desno; prvo je više radikalno-reformatorsko, drugo je više oprezno i konzervativno; prvo je više aktivističko, drugo više skeptičko; prvo je više revolucionarno, drugo više legalističko; prvo je više građanističko, drugo više nacionalno; prvo je više ateističko, drugo više religiozno; prvo je glasno i o svemu ima mišljenje, drugo je tiho i nerado se izjašnjava čak i o stvarima o kojima se mora progovoriti; prvo hoće akciju sa što manje rasprave, a drugo misli da treba više puta izmeriti pre nego što krene da se seče; prvo smatra da staro uglavnom ne valja, dok drugo misli da sve novo ne mora biti bolje od starog; prvo smatra da se moramo uhvatiti u koštac sa gorućim problemima (2001. i 2002. to je bila ekonomija, 2003. to je postao kriminal) makar privremeno zapostavili neka polja i neke vrednosti; drugo tvrdi da se nijedno važno pitanje ne sme rešavati nauštrb drugih (recimo, ekonomija na račun demokratije, ili borba sa kriminalom na račun ljudskih prava i pravne sigurnosti); prvo veruje da su dugotrajne rđave ustanove iskvarile narod, i da se, osim popravljanja ustanova, i običan građanin mora popravljati – ubeđivanjem, obrazovanjem, pa i izvesnom silom; drugo smatra da je dovoljno popraviti postojeće društvene ustanove pa da dobre osobine našeg čoveka dođu do izražaja; prvo želi da od građanina Srbije stvori evropskog čoveka, drugo želi da ga pusti da slobodno živi u skladu sa njegovim valjanim običajima koji nisu ništa manje evropski nego u drugih naroda; prvo govori o probitačnosti, racionalnosti i životu u blagostanju, drugo o moralu, osećanjima i načelima...

Može nam se više dopadati jedno ili drugo krilo. Može srcu da nam bude bliža Nova Prva ili Nova Druga Srbija. Ali, i jedna i druga opcija životno su neophodne Srbiji, tek obe daju punoću i snagu našem državnom životu. A ono što najmanje smemo da radimo je da bilo kojoj od te dve Srbije odričemo demokratski i evropski karakter (to možemo jedino nekadašnjoj Prvoj Srbiji, koja je danas zapravo izumiruća Treća Srbija, sve manje važna i sve manje preteća). Ma koliko to zvučalo strašno našim "energičnim" i "borbenim" reformatorima i njihovim intelektualnim sekundantima i ideolozima (proizašlim po pravilu iz brozovsko-komunističke leve tradicije), konzervativizam i politička desnica su jednako demokratski i jednako evropski kao i reformizam i politička levica. I levica i desnica, i reformatori i konzervativci, i naša Nova Prva i ona Nova Druga Srbija potrebne su kako bi srpski politički život bio stabilan, trezven i uspešan. I jedni i drugi sastavni su deo modernog demokratskog procesa i modernog demokratskog sistema. U jednom vremenu možda bolje odgovore nudi jedna, u drugom druga opcija. Ali, u svakom vremenu moraju da postoje i jedna i druga Srbija.

Želeti danas da Srbija ostane bez jednog od ova dva svoja demokratska krila – a to je upravo ono o čemu lakomisleno maštaju i za šta se uporno zalažu "Danas", "Republika" i "Povelja" – znači obogaljiti demokratiju u Srbiji, gurati je u haos jakobinske faze revolucije (taj stalno priželjkivani "6. oktobar"!), fazu koja se teško može završiti drugačije do krvavim termidorskim obračunima sa "narodnim neprijateljima", "reakcionarima", pa čak i – "umerenjacima" (ne, napadi na "ekstremnu umerenost" nikako nisu ovdašnji izum, sve se to – do najbizarnijih detalja, do istovetnih naziva, do identičnih optužbi – već odigralo u Francuskoj pre dvesta godina). To odricanje demokratskog i evropskog karaktera svakoj drugačijoj Srbiji osim "našoj", to monopolisanje revolucije (tj. projekta modernizacije i evropeizacije Srbije), taj strah od poštenih izbora kao jedinog demokratskog korektiva revolucije, taj razmah ideološke i lične netrpeljivosti preko svake granice društvene pristojnosti – sve to nalazimo u korenu naše "misionarske inteligencije" i njene ideologije. (Jer, ona prezire ovdašnji narod ne zato što ga poznaje, već zato što se ispostavlja da je običan čovek daleko složeniji od njenih knjiških i geometrijskih predstava o ljudima i narodima. Da taj narod većinom hoće da glasa za njene političke miljenike, da hoće da bezuslovno primi njene ideje, da hoće da ide za njom ne pitajući ništa, da vidite kako bi namah postao dobar i vredan, moderan i evropski.)

Žao mi je ako sam svojim razmišljanjima bilo koga lično povredio ili uznemirio. Ali, nisam siguran da mi je žao ako su povređeni nečiji monopoli i sujete, nečije površnosti i ideološke zaslepljenosti, nečije političke ambicije i materijalne povlašćenosti... I još nešto. Kada odbijam tvrdnju da je najveći problem današnje Srbije srpski nacionalizam, to ne znači da sam srpski nacionalista; kada branim pravo na postojanje skeptične i konzervativne Srbije, to ne znači da sam član DSS-a i Koštuničin potajnik; kada protestujem što srpska policija ispituje pritvorenike tako što im stavlja plastične kese na glavu i pušta ih da se guše dok sve ne priznaju (saopštenje Amnesty International-a, "Danas", 4. april 2003, str. 14), to ne radim zato što sam kriminalac i narkoman; kada mi je odvratno što kolumnista "Danasa" (20. mart 2003, str. 7) o Ceci Ražnatović piše kao o – doslovce – "palanačkoj kurvetini" (!) to nije zato što sam ljubitelj turbo-folka. Sve to, a i drugo, radim samo zato što verujem da Srbija, ma kakva prošlost bila za njom, već u ovom trenutku zaslužuje elementarnu demokratiju, elementarno poštovanje ljudskih prava i – elementarnu pristojnost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net