Akcija "Sablja" ide dalje >

Sponzori i teoretičari zavere

Zvanična saopštenja i doziranje informacija o opsegu sprege organizovanog kriminala i državnih, medijskih i finansijskih struktura sve više ocrtavaju obrise nečega što bi se moglo nazvati i planom za državni udar. Tu prednjače isti oni mediji koji su donedavno glamurizovali "crvene beretke", a koji su u bliskim odnosima sa izvesnim agencijama Vlade Srbije. Za to vreme padaju visoki funkcioneri Državne bezbednosti, JUL i Miloševićeva siročad svih usmerenja. BIA se uznemirila, a Vojska se mrči da počne sa čišćenjem svojih službi. Neka se pripreme sponzori...

BIVŠI NAČELNIK UPRAVE BEZBEDNOSTI VJ ACA TOMIĆ...

Padavine traju, a očekuju se nove. Pali su: Milanović Dragoljub, zvani Siroče, bivši direktor RTS-a i begunac od Zabele; Bracanović Milorad, do januara zamenik načelnika BIA, pre toga Frenkijev pouzdani čovek u JSO-u; Mangotić Zoran, visoki funkcioner DB-a i BIA, najbolji drug Gorana Matića; Mikelić Borislav, bivši premijer "RSK", zvani i "izbeglička majka"; Andreja Savić diskretno je smenjen sa mesta pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, a "radi odlaska na novu dužnost" koja se ne navodi; "izvestan broj" radnika MUP-a, BIA i bivše Državne bezbednosti takođe je pao, ali se još ne navode imena.

Akcija "Sablja" sve dublje zaseca u kancerozno tkivo Državne bezbednosti i pitanje je – s obzirom na metastaze koje se otkrivaju svakoga dana – hoće li ostati nešto od tog organizma kad se amputiraju zaraženi organi. Kratka anketa "Vremena" među iskusnim penzionisanim ljudima iz te struke (bivši načelnici uprava i službi) dala je porazne rezultate: na pitanje "da li je ova sadašnja Služba s one strane svakog spasenja i treba li praviti novu od početka", bez izuzetka dobijen je odgovor "treba praviti novu". Naveden je primer češke službe StB (Štatna bespečnost): 1989. ta moćna i veoma sposobna agencija bila je suočena sa ultimatumom nove vlasti – milom ili silom... Zaposleni su ostavili sve iz džepova na stolovima i otišli kući da čekaju rezultate istrage; neki su pohapšeni, neki otpušteni, neki penzionisani, a neki vraćeni na posao u novoosnovanu službu. Slično se postupilo i u Poljskoj.

...I RADE BULATOVIĆ, SAVETNIK ZA BEZBEDNOST BIVŠEG PREDSEDNIKA SRJ VOJISLAVA KOŠTUNICE UHAPŠENI SU 8. APRILA: Prema navodima Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala oni su se u periodu pre atentata na premijera Zorana Đinđića susreli sa Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Dućom; po istom izvoru, izjave koje su Tomić i Bulatovič prethodno dali policiji tokom istrage - neistinite su

Kod nas se došlo do kobno pogrešnog zaključka da se to ne uradi, prvo odmah, a zatim ni prilikom formiranja BIA, kako je nazvana prepakovana Služba državne bezbednosti. Koliko se zna, oko 500 pripadnika (od skoro 4000) bivšeg RDB-a ostalo je "na suvom", ali im niko nije oduzeo službene legitimacije i naoružanje, nego eto tako vise negde između – dok ne nađu "guzici mjesta", što kažu Bosanci. Ovoga trenutka niko od običnih građana Srbije ne zna kako izgleda službena legitimacija BIA i u čemu se razlikuje od stare legitimacije RDB-a; stare legitimacije nisu nikada javno oglašene nevažećima. Kod Javne bezbednosti to je uredno obavljeno i objavljeno, tako da zabune nema. Očigledno je da se na tom planu namerno i sistematski održava konfuzija i rastresito stanje stvari; nikakvo čudo, ako se setimo da je pritvoreni zamenik načelnika Andreje Savića, Milorad Bracanović, bio na mestu organa bezbednosti JSO-a u vreme nekoliko strašnih zločina; a ima i drugih likova. Pokušaji da se stara kadrovska struktura očuva po svaku cenu i bez obzira na krivična dela koja je počinila očigledni su od početka: prvo je Goran Petrović, tadašnji načelnik RDB-a, u proleće 2001. arogantno odbijao sve primedbe na Službu i jasno stavljao do znanja da nova vlast ima da uzme RDB ovakav kakav je nasleđen, kao i da JSO ostaje nedirnut, jer im treba "za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala", hvala lepo. Onda je taj isti JSO oterao Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića u oružanoj pobuni, a uz aplauz Demokratske stranke Srbije, koja se danas gradi naivna, a na vrh RDB-a trulim kompromisom dovedeni su veseli Andreja Savić, koji nije mogao ništa – i "gospodin Bracanović" koji je mogao sve, jer je iza njega stajao JSO, ali i podivljala frakcija Markovićeve Službe; dakle ekipa koja će ubiti i Zorana Đinđića, pored ostalih, jer im se moglo. Oni su oktobra 2000. shvatili da imaju posla sa amaterima i da mogu da ih vodaju za nos žedne preko vode, da im smeštaju intrige, da ih svađaju između sebe, da ih impresioniraju jevtinim demonstracijama sile i da ih lože izmišljenim pretnjama od kojih će ih oni, a ko drugi, zaštititi jer je Jedinica za specijalne operacije – naravno – najsposobnija na svetu. Dok ima ovaca, biće i štofova od čiste runske vune, što kažu beogradski valjatori.

To nije najstrašnije: najstrašnije je to što BIA sada i dalje igra kadrovske igre nimalo ne gubeći živce. Te igre su oblik šibicarenja: šetam kadrove odatle onamo, postavljam ih na dan, dva, tri, pa ih vraćam na drugo mesto i tako ukrug. Pa kad neko pita "a gde vam je taj-i-taj", oni kažu "eto smo ga degradirali i oterali da bude ulični operativac na Čukarici"; kad sutradan taj isti "kljun" sa Čukarice postane načelnik Centra BIA za jedan veliki i važan grad... Ako nova vlast misli da je sadašnji vrh BIA impresioniran akcijom "Sablja" i da se uzeo u pamet – vara se. Ekipa se već naučila taktici raspršivanja i ponovnog regrupisanja – kad opasnost prođe. Oni imaju šta da čuvaju: kadrove, to jest same sebe. A zašto ne, kad niko drugi o njima ne zna to što oni sami znaju? Ko je ubio koga, ko je ukrao šta, ko je trgovao heroinom i naftom na veliko, ko je koga pokrio i zaštitio od krivične odgovornosti, ko je koga gurkao u napredovanju u Službi itd. Dakle, nevladina organizacija narko-kartel i poslovno udruženje za naručena ubistva ostaje u poslu do daljnjeg.

Tu sada dolazimo do kadrovske liste. Bracanović Milorad konkurisao je svojevremeno, početkom osamdesetih, u gradskom SUP-u Beograd, pa je bio odbijen zbog "emocionalne nezrelosti"; onda je primljen u SDB. Šta je radio do 1995, ne zna se – mada će se saznati – ali ga je posle krenulo: Franko Simatović ga uzima pod svoje i Bracanović postaje posebno poverljiv oficir bezbednosti JSO-a, baš nekako u vreme najgadnijih radnji te "patriotske" grupacije. Bio je tu u vreme dva atentata na Vuka Draškovića, u vreme nekoliko zanimljivih ubistava, u vreme hapšenja i ubistva Ivana Stambolića, u vreme oružane pobune JSO-a. Trulim kompromisom, koji danas vrh Demokratske stranke priznaje kao "nužan", Bracanović novembra 2001. postaje zamenik načelnika RDB-a Andreje Savića, hvala lepo opet. On, Bracanović, bio je neposredno odgovoran za "zakonito postupanje" Jedinice, za njenu zaštitu od kriminalnih veza i za još neke stvari koje će istraga precizirati. Njegovi ljudi, za koje je on bio odgovoran, ubili su mnoge ljude, uključujući i Ivana Stambolića (koga su prvo uhapsili); njegovi ljudi izvršili su dva atentata na Vuka Draškovića – sve se to znalo, ali do pre petnaestak dana Bracanović se zvanično pojavljivao uz svog ministra. Hvala lepo još jednom...

Druga zanimljiva pojava koja je pala ovih dana zove se Zoran Mangotić, bivši načelnik jednog od odeljenja 10. uprave RDB/BIA (tehnika, tj. prisluškivanja, ukratko). Taj je umetnik bio nerazdvojni prijatelj i saradnik Matić Gorana, što nije ništa strašno. Strašno je to što je Matić Goran, uz zdušnu pomoć Mangotić Zorana, počeo 1999. da pravi svoju sopstvenu službu bezbednosti pod kontrolom JUL-a, a mimo postojećih RDB-a i Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije. Ta "Agencija", kako se to tada zvalo, bila je bazirana negde na gornjem Dedinju, u izvesnoj vili blizu Belog dvora, sa mnogo kompjutera i druge najsavremenije tehnike. Matićevo objašnjenje, nuđeno u pokušajima privlačenja (da ne kažemo regrutovanja) raznih pripadnika "obaveštajno-bezbednosne zajednice", kako se to danas kaže, bilo je sledeće: Slobodan Milošević pao je pod kobni uticaj Rada Markovića i njegovih, koji ga hrane koječime; jedini glas razuma koji do Slobe stiže dolazi od profesorke Mire Marković, koja stoji iza njega, Gorana Matića. Pa ćemo sada da napravimo novu, paralelnu Službu, tj. "Agenciju" koja će Miloševiću, preko Mire Marković, doturati prave informacije, za razliku od lažnih koje mu dotura Rade Marković. Oni koje je Matić regrutovao tim argumentima nisu naseli na priču. Međutim, unutar RDB-a, Mangotić je izašao na glas kao glavni kanal za sprovođenje namera Mire Marković, neko "o čijoj čestitosti je duga priča" (jedan izvor iznutra), neko ko se obrukao ulogom u čuvenoj operaciji "Pauk", kada su Goran Matić i trust pilećih mozgova iz JUL-a, SPS-a i SRS-a pokušali da impresioniraju Slobu i Miru navodnom zaverom za atentat, u jesen 1999. Ta dva umetnika zavukla su se u mišje rupe posle 5. oktobra, da bi se u poslednje vreme osokolili i počeli da mrdaju i puštaju zvuke.

Sve to nekako koincidira sa drugim – naizgled odvojenim, kolateralnim – potezima JSO-a, Srpske radikalne stranke i još nekih političkih činilaca. Tu treba pratiti vremensku dinamiku, takozvani tajming: kako od novembra 2001. raste hvaljenje i veličanje JSO-a u izvesnim medijima i političkim strankama; kako dobri doktor Šešelj ispucava u javnost "poverljive informacije" izvora "Laufer"; kako kilavi "legalisti" sapliću svaki pokušaj rasvetljavanja glavnih gadosti bivšeg režima, a sve u smislu "kontinutiteta" i "legalizma"; kako se iz najvažnijih političkih poteza Vlade Srbije određene stranke izmiču, e ne bi li bile što dalje kad se nešto desi, pa da pokažu očuvani "patriotski" integritet i legalizam; ko i kako sastavlja i kojim kanalima (dva kanala) dotura pokojnom "Reporteru" lažne "spiskove Haškog tribunala", ne bi li pojačao već postojeći svrab "crvenih beretki"; kako se kroz agresivnu i bestidnu reklamnu kampanju, koju su plaćali "sponzori", investirajući u mračnu budućnost, Jedinica za specijalne operacije polako nameće kao svakidašnja slika na ulici, u novinama i na nekim televizijama. "Doktori za terorizam" onda su se pokazali kao doktori za terorizam.

Kad sve to poređamo redom i povežemo tamo gde se veze vide ili naziru, ocrtava se jedna kontura, osnova za sumnju koju tek treba istražiti i dokazivati. Malo previše agresivno i ciljano sada tu konturu i radnu pretpostavku eksploatišu izvesne nervozne agencije i mediji u pokušaju da na brzinu – sasvim matićevski i markovićevski – izgrade scenario "državnog udara" zemunskog klana i JSO-a. Ispada da je Dućina ekipa čuvala Dragoljuba Milanovića u Ulcinju kao budućeg ponovnog direktora RTS-a, samo da oni dođu na vlast; ispada (još neprovereno!) da je "izvestan broj bivših kadrova RTS-a" baš nekako navratio u Televiziju 12. marta, pa da se nađu pri ruci kad objavimo preuzimanje vlasti; "Nedeljni telegraf" je još jednom nadmašio sebe pričom (inače skupljenom iz beogradskih kafanskih zavitlavanja) kako će "Duća Spasojević postati novi premijer, Legija ministar unutrašnjih poslova, a Ceca Ražnatović ministar kulture"; sve to bez ikakve, čak ni ironične distance; ali, to je izašlo u istom broju u kome je "Legija lociran", tako da NT treba uzeti kao humorističke novine. Ono što ne zvuči humoristično jesu napori da se sada ubistvo Zorana Đinđića na brzinu i pre ozbiljnih dokaza proglasi za pokušaj državnog udara. Šta su razni legije na ekstaziju, duće na kokainu, gradiše katići u pijanom mozgu, bracanovići, matići, mangotići, rade markovići, radonjići, mikelići i ostali imali na umu, doznaće se pre ili kasnije; ono što se pouzdano zna jeste da po ubistvu Zorana Đinđića nije primećen niti jedan jedini pokušaj ili pokret ka preuzimanju vlasti u Srbiji. Politički gledano, ova kampanja proizvodnje "državnog udara" bez ijednog ozbiljnog dokaza može ispasti veoma štetna na kraju krajeva. To je suviše ozbiljna tema za olaku zabavu izvesnih na brzinu rehabilitovanih vladinih agencija i prirodno uznemirenih medija sa nečistom savešću... Priče o "Haškom bratstvu" deluju nekako preterano zgodne, kao da su iz "Nedeljnog telegrafa" ili "Zone sumraka"; još nema dokaza da je Beograd 13. marta trebalo da bude oblepljen plakatima "Stop Hagu!"; dokazi bi bili gomile pronađenih plakata, koje nismo videli. Nije jasno ni kako bi par stotina "crvenih beretki" bilo u stanju da "preuzme vlast i zavede red" u Beogradu...

Istraga je, međutim, otvorila još neke uglove: prvi je crnogorski. Naime, polako se pojavljuju izvesne veze lica i događaja. Izvestan broj crnogorskih umetnika ubijen je u međuvremenu u Beogradu i svi su imali legitimacije Državne bezbednosti MUP-a Crne Gore; to je ostalo bez objašnjenja, iako je reč o licima koja prolaze kroz krivičnu evidenciju. Barem dva visoka oficira JSO-a, Radojica Rajo Božović i Veselin Veso Mijović, u međuvremenu su se lepo smestili u MUP Crne Gore kao savjetnici za ovo i za ono. Poslovni kontakti crnogorskih bizmismena na veliko i njihove srbijanske braće u Hristu odavno su poznati – ama u Crnoj Gori još nema ni traga istragama i hapšenjima... Preko iste Miloševićeve i Bulatovićeve infrastrukture u spoljnim poslovima razni "kraljevi kocke" i ostaloga stekli su pozicije u Moskvi i drugim mestima bivšeg SSSR, ali se ni u to ne ulazi.

PROVODADŽIJA: Branislav Mikelić

SPONZORSTVO, ZANAT NAJSTARIJI: Drugi ugao je sponzorski. Treba pažljivo čitati listu poklona Bracike Kertesa koja od pre neki dan izlazi u "Blicu", čisto kao ilustraciju načina ponašanja. Ali, to je manje važno... Mnogo je važnije to što je izvesna grupacija bizmismena, medijskih poslenika i profesionalaca raznih vrsta sistematski osećala potrebu da investira u Jedinicu za specijalne operacije, sve do samog kraja; mislili ljudi da je bolje osigurati se i sa te strane; ko zna šta može da se desi, a Legija je čovek pouzdan i zahvalan... Da se mi ne zavaravamo: "sponzorstvo" je investicija. Ako je o iznudi reč, onda je to investicija u sigurnost; ako je o dobrovoljnom prilogu reč, onda je to investicija u budućnost; u svakom slučaju sponzorstvo je zanat najstariji. Tako je firma Gemax prvo opremila sanitarijama glavni stan JSO-a u Kuli, a do bekstva Milorada Ulemeka/Lukovića Legije uređivala mu je i kuću. Razne televizije, koje se sada grade naivne, besplatno su emitovale one bezobrazne reklamne spotove JSO-a ("Doktori za terorizam" itd.), a niz novina ih je štampao; sada ne umeju da kažu jesu li bili plaćeni za to i – ko je platio, jer MUP tvrdi da nije... Ko je onda? Sponzori i investitori u JSO, oni koji su platili i za bilborde širom Beograda. Uostalom, tokom oružane pobune JSO-a, u novembru 2001, "legalisti iz Kule" hvalisali su se da njima Mihajlovićeva plata i ne treba, jer da "imaju sponzore koji će ih plaćati i hraniti". Mnogo je važnije sada locirati "sponzore" koji su plaćali i obećavali plate ako stvar uspe, nego se baviti time da koji je medij kako kritikovao Đinđića.

U sponzorske priče spada i donekle zaboravljeno pitanje iz 2000. godine: ko je potpisao lekarsko opravdanje Dući Spasojeviću i dao mu alibi za budvanski atentat na Vuka Draškovića? Po tome sudeći, jadni Duća ležao je tada od teške koronarne insuficijencije, jedva živ. Nije to jedini slučaj, uostalom: Duća je vazda imao poneko lekarsko opravdanje da osigura alibi kad treba. Tu se pominje i dr Miroljub Savić, hirurg iz Sremske Kamenice, poznatiji javnosti sa onog porodičnog videa JSO-a, sa banketa u Kuli 1997, kad se rukovao sa Slobom, ali sumnje protiv njega nisu dokumentovane i tu treba biti oprezan i ne grešiti dušu; zato ga i pominjemo na vreme, da se neko ne zaleti.


 

Borislav Mikelić: "Izbjeglička majka"

MUP Srbije saopštio je da je prošle nedelje lišen slobode i Borislav Mikelić, bivši premijer Republike Srpske Krajine, odani pristalica Familije i verni saradnik Mirka Marjanovića. Sumnjiče ga za posredovanje u uspostavljanju veza zemunske mafije sa izvesnim državnim organima, ali i sa Republikom Srpskom, gde je imao jake pozicije

Borislav Mikelić je rođen u selu Dobrljin, opština Bosanska Kostajnica, a njegov politički i poslovni uspon vezuje se za Petrinju, gde je bio jedna vrsta "malog boga" osamdesetih godina. Bio je predsednik opštine Petrinja i direktor mesne industrije "Gavrilović". Zet je gen. Ljube Domazetovića iz Druge uprave SSNO-a, koga je ugurao u RSK za "savetnika za strateška pitanja", pa ih je ovaj veselnike i savetovao kako ih je savetovao. Kad je u Hrvatskoj na vlast došao Tuđman, pokrenuta je inicijativa za njegovu smenu sa mesta direktora "Gavrilovića", ali je on na toj poziciji opstao još jedno kraće vreme, isključivo zahvaljujući vezama sa JNA, čiji je važan snabdevač "Gavrilović" bio. Iz Petrinje Mikelić odlazi u januaru 1991. godine, pred izbijanje rata, nakon nikada razjašnjene saobraćajne nezgode, i udomljuje se u Beogradu, u preduzeću Progres kojim je gazdovao Mirko Marjanović. Odmah dobija stan kod Partizanovog stadiona i to, po sopstvenom kazivanju, od MUP-a Srbije, koji će kasnije prodati i skrasiti se u Molerovoj ulici kod Slavije. U Beogradu se politički angažovao kroz generalsku partiju SKJ – Pokret za Jugoslaviju i tesno sarađivao sa Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem, koga je zvao "šef" i kod koga je, kako se svako malo hvalio, odlazio kad god je hteo.

U isto vreme bio je angažovan u upravi FK Partizan. Mediji su zabeležili da je tokom 1993. godine uspeo da podigne veliki štedni ulog kod Dafiment banke kao jedan od retkih iz kruga povlašćenih kome je to uspelo.

U RSK Mikelić dolazi tek krajem 1993. godine, za vreme tamošnjih izbora i to u svojstvu šefa izbornog štaba Milana Martića. U njegovoj ogromnoj pratnji nalazili su se mnogi likovi iz Socijalističke partije Srbije i švercerska

bratija iz Krajine. Kada su nakon silnih rašomonijada i izbornih krugova

ustoličili Martića za predsednika RSK, ovaj je Mikelića predložio za premijera. Više od četiri meseca je tadašnja Skupština RSK odbijala da ga izabere, a onda je Jovica Stanišić u Beograd doveo Milana Babića, od koga je taj izbor zavisio. Tek nakon toga (poslednjeg dana aprila 1994. godine) Mikelić je seo u premijersku fotelju i na tom položaju ostao godinu i dva meseca. Razrešen je početkom juna 1995. godine, a poslednja dva meseca pre razrešenja Mikelić nije uopšte dolazio u Krajinu.

U vreme pripremnih razgovora vezanih za Plan Z-4 sa američkim ambasadorom u Hrvatskoj Piterom Galbrajtom, Mikelić je izbegavao susrete po Miloševićevom naređenju, ali nije odoleo da Galbrajta po završetku tih razgovora, koje je ovaj vodio sa Milanom Babićem, ne presretne i ne posvađa se s njim u vezi s nekim naftnim aranžmanom. Mikeliću je nafta bila mnogo važnija od političke sudbine Srba u Hrvatskoj, a najvažnije mu je bilo šta od njega traži Milošević. Nakon propasti RSK koju je dočekao u Beogradu, Mikelić se angažovao kao njen "stečajni upravnik" i to kroz "Komitet za zaštitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj".

Njegovo preuzimanje bivšeg Biroa RSK u Beogradu, Dečanska, dogodilo se u jesen 1995. godine, uz podršku DB-a Srbije. Glumio je nevladinu organizaciju određeni broj godina i imao veliku medijsku podršku Dragoljuba Milanovića (RTS), Radeta Brajovića ("Novosti") i hadžije Dragana Antića Struje ("Politika"). Nakon 5. oktobra 2000. godine naročito je bio prisutan u "Nacionalu"; izgleda da je taj list pokrenut i njegovim parama opranim kroz Bijeljinu; tokom 1995. sa Predragom Popovićem objavljivao je u "Svetu" mnoga svoja smatranja i ukazivanja. U Republici Srpskoj imao je dobre pozicije, naročito u banjalučkoj regiji.

Mikelićeve poslovne avanture u Srbiji obuhvataju dosta širok i raznolik raspon: prvo je probao da uspostavi lanac "Gavrilovićevih", to jest svojih radnji u Beogradu; onda se bavio krađom nafte iz Jadranskog naftovoda kod Siska i švercom u Srbiju, trgovinom proizvoda od mesa kroz firmu Galames, koja nije preživela iako je Mikelić dobio Slobinu podršku, a u upravnom odboru sedeli su Zoran Lilić, Gorica Gajević i isti takvi kao i oni.

Najslađi posao izveo je sa JUL-skom uzdanicom Draganom Čičićem, Drvoplast iz Kraljeva: pokrali su, u saradnji sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i Goranom Hadžićem, ogromne količine najkvalitetnije hrastovine iz Istočne Slavonije i sa Banije, Korduna i Like; Čičić je to onda izvozio u Italiju, a ostali su se ozbiljno ugrađivali, jer je drvo ionako bilo besplatno.

Sve je to išlo lepo do 1998, kada su se ortaci dohvatili oko nekih para, pa je Mikelić bio istisnut iz igre uz pomoć Mire Marković i Bube Morine koja ga je napadala za "humanitarno profiterstvo". Pošto je presušio s gotovinom, Mikelić pada u probleme: Arkan i Legija dolazili su mu u kabinet da uteruju dugove, pa je morao da se skloni u Republiku Srpsku.

Sa Jovicom Stanišićem bio je, naravno, veliki drugar, kao i sa ekipom iz JSO-a koja je tada radila Babinu fildžan-državu Zapadnu Bosnu, pa je veštačko đubrivo iz Kutine Mikelićevim vezama išlo u Kladušu. Ugurao je u Kladušu preko RS i RSK i 80 šlepera koječega, ali i oružja, koje je brat Gadafi platio Slobi za Babu Abdića 1994, ugradivši se pri tom za dobrih lapo-lapo. Imao je čak i ambicije da se kandiduje za predsednika Republike Srpske 1996–7, ali je odustao videći da nema šanse. Ipak ima interese u operaciji "Bobar osiguranje" iz Bijeljine.

Ima pozitivnih indicija da se Mikelić bavio pranjem novca za račun Mirka Marjanovića; ionako sve vreme sedi u Marjanovićevom Progresu kao nekakav savetnik. Postoje osnovi za sumnju da je Borislav Mikelić koristio pokojnog Duću Spasojevića i njegove ljude za uterivanje dugova, čime je i pao u oči policiji tokom akcije "Sablja". Tu se javlja i njegov telohranitelj Dragan Vujičić Bego iz Gline, bivši Martićev čovek koji je prebegao Mikeliću; taj je bio blizak i Arkanu i navodno je preko Dragana Garića iz SMUP-a (ubijenog zajedno sa Arkanom) pravio državljanstva za izbeglice – uz proviziju, razume se.

Mikelićev "Komitet za zaštitu interesa raseljenih lica..." (zanimljivo je da Mikelić nikada ne koristi termin "izbeglice") ušao je u istoriju kao jedna od najbezdušnijih pumpi za bogaćenje od narodne muke: Mikelić je punio budžet Komiteta, ali je invalidnine i pomoć isplaćivao tek kad je zaista morao. Osim toga, on je 1995. sačinio i "Spisak pokretne imovine sa područja RSK", kojim je zapravo stavio svoje kopito na tu imovinu: uglavnom vozni park i građevinske mašine. Pa je tu reč o 28 cisterni "Slavijatransa", 40 kamiona-hladnjača "Gavrilovića", stotinama kamiona i autobusa, stotinama putničkih vozila iz voznog parka Vlade RSK i opština Krajine. Tako je Dragoljubu Milanoviću (RTS) dao BMW, pa je Kertesu davao vozila, kao i Državnoj bezbednosti Srbije, Arkanovoj SDG itd. Od autobusa i kamiona osnivao je firme po Srbiji, pokušavajući da sarađuje sa "Lastom", "Kulatransom", "Sombortransom" itd.

Jedan od odvratnijih poslova bila je saradnja sa policijskim generalom Draganom Ilićem, od ranije poznatim organima gonjenja: naime, njih dvojica prisvojili su matične i zemljišne knjige odnesene iz Krajine 1995. i ranije i onda pljačkali izbeglice izdajući im kojekakve potvrde za pasoše, krštenice, venčanice, umrlice itd., a sve u ime fiktivnog Biroa RSK u Beogradu. Naravno da te potvrde u Hrvatskoj nisu vredele ništa. Dva Mikelićeva i Ilićeva ortaka, policajci Tošo Rajić i Đuro Škaljac (iz MUP-a RSK), bili su zaduženi za lažne saobraćajne i vozačke dozvole koje su ovde, u Srbiji, izdavali izbeglicama – po određenim tarifama, naravno.

Tako se još jednom potvrdilo da je ljudsko meso najjevtinija i najunosnija roba, pogotovo izbegličko meso.

Milka Ljubičić, Miloš Vasić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net