Smrt Ivana Stambolića >

U službi njene eminencije

Priprema i organizacija zločina, a naročito njegovo uporno zataškavanje i sprečavanje istrage bili su suviše složeni da bi se pripisali maloj zavereničkoj grupi

Izletište Zmajevac, na 453 m nadmorske visine, spada među najlepše delove Fruške Gore. "To je pravi lek za sve one koji traže mir u tišini i prirodi", kaže se u prospektu Nacionalnog parka. "Tek tu čovek oseti veličinu i snagu prirode i istovremeno lepotu života." Ivan Stambolić, bivši predsednik Srbije, teško da je mogao da oseti išta od toga dok su ga zasad nepoznata službena lica sprovodila šumskom stazom koja se sa asfaltnog puta odvaja prema Vrdniku. Šetnja nije dugo trajala, a završila se ispred pripremljenog plitkog groba sa živim krečom. Stambolića su ubili sa dva metka, od kojih je jedan ispaljen direktno u potiljak, a zatim su ga zakopali.

JAMA SA KREČOM: Kosti Ivana Stambolića

Tako su, na osnovu onoga što je dosad obelodanjeno iz istrage, izgledali poslednji minuti Stambolićevog života, 25. avgusta 2000. godine. Bilo je to mesec i jedan dan pre nego što su glasači Srbije prvi i poslednji put glasali protiv Slobodana Miloševića. Tog dana, pre deset sati izjutra, Stambolić je iz svog stana na Banovom Brdu otišao na uobičajeni jutarnji džoging; sa svoje šezdeset i četiri godine bio je u odličnoj kondiciji. Advokat Rade Paunović, Stambolićev komšija i redovan partner taj put nije mogao da pođe pa je bivši predsednik trčao sam. Držeći se uobičajenog rasporeda, seo je na klupu u blizini restorana Golf da se odmori i obriše znoj. Čuvar obližnje barake kasnije je ispričao da je video kako se pored Stambolića zaustavio beli furgon-kombi iz koga su izašla dva mladića: jedan je Stamboliću pokazao nekakvu legitimaciju ili značku, a drugi mu je uperio pištolj u glavu. Sledeće što je čuvar video bilo je da kombi odlazi, a Stambolića više nije bilo.

Pošto se Stambolić nije vratio sa džoginga, zabrinuta porodica je krenula da ga traži. Nakon što su se uverili da ga u Košutnjaku nema, i proverili bolnice, obratili su se policiji. Već oko pola dva, Stambolićev sin Veljko je u policijskoj stanici Čukarica pokušao da prijavi nestanak oca. Rečeno mu je da ne mogu da prime prijavu pre nego što prođe dvadeset i četiri sata. Isti odgovor Veljko Stambolić je dobio i u SUP-u Beograd. Tek u šest popodne, jedan policajac je upućen u Košutnjak, u kome su se već okupili brojni Stambolićevi prijatelji, ali ni on nije izvršio uviđaj jer pomenuta dvadeset četiri sata još nisu bila prošla. Tek sutradan, policija je u većem broju nagrnula u Košutnjak da u poznatom stilu pretražuje nebo i zemlju, naravno bez rezultata. Ovo je bitno, jer je Slobodan Milošević posle lagao Kiru Gligorova da je "porodica dugo čekala pre nego što je obavestila policiju, a za to vreme su kidnaperi mogli da ga odvedu i preko granice."

U međuvremenu, porodica i komšije su počeli da se prisećaju kako su nedeljama pre Stambolićevog nestanka u blizini stana često viđali kratko podšišane mladiće od kojih su neke prepoznali kao radnike Resora državne bezbednosti, a i beli kombi sličan onom koji je video čuvar. U to vreme, njihovo prisustvo su objašnjavali činjenicom da u istom kraju žive i mnogi državni funkcioneri, na primer Mihalj Kertes, ali su se zabrinuli kada su shvatili da su momci iz DB-a prestali da se pojavljuju nakon Stambolićevog nestanka. Kada je advokat Nikola Barović na tu činjenicu ukazao Branku Đuriću, tadašnjem načelniku beogradskog SUP-a, rečeno mu je da je policija to proverila i da ti momci nisu iz RDB-a nego radnici telefonske centrale (iako ih niko nikad nije video kako se penju na bandere ili polažu kablove). Time su se slutnje porodice i advokata da je nestanak Stambolića organizovala država samo pojačane.

PRITISAK I NEMOĆ: Još gore slutnje izazvalo je značajno ćutanje državnih medija poput Tanjuga, RTS-a i vodećih dnevnih listova, koji danima nisu hteli ili smeli da objave informaciju o Stambolićevom nestanku. Neki funkcioneri SPS-a i JUL-a su se pravili ludi, dok su drugi bili otvoreno podrugljivi. Tadašnji portparol JUL-a i savezni ministar za telekomunikacije Ivan Marković, koji je nedavno uhapšen i stavljen u jednomesečni pritvor, rekao je na konferenciji za štampu 31. avgusta 2000. da "državni mediji više dana nisu zabeležili nestanak Ivana Stambolića, jer im je to verovatno beznačajna informacija". "Vi pretpostavljate", nastavio je Marković, "da savezni ministar za telekomunikacije treba da zna da li je neko otišao negde u šetnju i nije se vratio kući. Morate pitati onog ko je odšetao gde je odšetao." Svoj doprinos istrazi Marković je samo pet dana kasnije upotpunio još jednom izjavom. Na pitanje gledalaca užičke lokalne televizije TV5 "gde je Ivan Stambolić", Marković je odgovorio: "Čućemo kada ga pronađu." Pamti se i njegova opaska da će "nestali morati svojoj ženi da objasni gde je tako dugo bio, ako se vrati kući."

Dotle je i sam Milošević počinjao da oseća pritisak u vezi sa Stambolićevim nestankom. Pokušaji Katarine Stambolić da povodom nestanka muža stupi u kontakt sa njim nisu uspeli ("nije tu, ostavite poruku"), a slično se završilo raspitivanje Jirži Dinstbira, izvestioca UN-a za ljudska prava koga su vlasti inače rado primale u Beogradu. Milošević je ipak primio telefonski poziv Kire Gligorova, kome je rekao da "nikada ne bi dozvolio da se Ivanu nešto desi" i glatko slagao da je porodica prekasno prijavila nestanak.

Kada je nekoliko dana kasnije Milošević konačno zbačen sa vlasti, porodica i prijatelji, koji su u međuvremenu osnovali Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića (OZOIS), ponadali su se da će slučaj konačno biti rasvetljen. Pokazalo se da je ta nada bila preuranjena: Radomir Marković, jedan od glavnih organizatora ubistva, uživao je zaštitu Vojislava Koštunice, dok je ostatak DOS-a sa Zoranom Đinđićem na čelu zdušno podržavao drugog, Milorada Lukovića Legiju. Radomir Marković je bio dovoljno bezobrazan da 27. oktobra reaguje na jedan intervju Nikole Barovića u kome je pisalo da "RDB zna gde je Stambolić". "Odlučio sam da iz profesionalnih i moralnih obzira nekoliko dana sačekam eventualnu Vašu ispravku teksta punog grubih insinuacija na račun Resora", piše u pismu sa zaglavljem RDB-a koje je Marković uputio Živoradu Kovačeviću, predsedniku OZOIS-a. "Nadao sam se da iza Vašeg društvenog ugleda ne stoje ovakva 'otkrića'. Nestanak gospodina Ivana Stambolića će se, uveren sam, sigurno rasvetliti. A pogotovo sam siguran da u tom 'slučaju' neće biti ni Resora državne bezbednosti, ni mene kao njenog rukovodioca."

ZID ĆUTANjA: Radomir Marković je, naravno, lagao, čime je potvrdio Čestertonovu tezu da je od ubistva do laži samo jedan korak. Kada je posle dugog otezanja Marković konačno smenjen, novi šef Službe Goran Petrović je pomerio istragu sa mrtve tačke i obelodanio da je Stambolić, baš kao i Slavko Ćuruvija, do poslednjeg trenutka bio pod intenzivnom prismotrom Devetog odeljenja RDB-a (praćenje i osmatranje) i da momci sa kombijem ipak nisu bili iz PTT-a. I ovaj mali napredak je bio osujećen jer je Petrović na zahtev Milorada Lukovića i Dušana Spasojevića nedugo potom smenjen i zamenjen Andrijom Savićem, osvedočenim saradnikom JUL-a.

Međutim, mnogo pre nego što se istraga vratila na početak, RDB je sebi svojstvenim metodama krenula u kampanju dezinformacija sa ciljem da se tragači za istinom usmere u pogrešnom pravcu, a po mogućstvu van granica Srbije. Služba je svojim kanalima uporno puštala "proverenu informaciju" da bi razloge za Stambolićev nestanak trebalo tražiti u njegovim navodno mutnim poslovima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Nikakva ubeđivanja Stambolićeve porodice i prijatelja da se pokojnik nije bavio nikakvim biznisom vrednim pomena nisu pomogla: na laž se primio i bivši predsednik Vojislav Koštunica. Kada je Živorad Kovačević u ime OZOIS-a tražio pomoć od Koštunice, dobio je odgovor da se obrati premijeru RS Miloradu Dodiku i Vukašinu Marašu, ministru policije CG. Koštunica je, inače, bio sklon da misli da je Stambolić žrtva unutrašnjeg obračuna među komunistima i kao zadrtom antikomunisti bilo mu je neprijatno da se u to meša.

10 KONGRES SKS: Ivan Stambolić i Slobodan Milošević

Tako je zid ćutanja nastavio da stoji sve do 28. marta ove godine, kada se ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović iznenada obratio javnosti i saopštio da je tokom noći pronađen leš Ivana Stambolića. "Njegovi ostaci su iskopani iz jedne jame na Fruškoj gori", rekao je Mihajlović. "Sada znamo da su ga na Košutnjaku otela četiri pripadnika Jedinice za specijalne operacije, na Novom Beogradu su zamenili vozilo, odvezli ga na Frušku goru, likvidirali ga s dva metka i zakopali u unapred spremljenu jamu sa živim krečom", rekao je Mihajlović. Mihajlović je saopštio da je istraga utvrdila da je motiv tog ubistva bio politički, kako bi Stambolić bio uklonjen kao mogući kandidat na predsedničkim izborima 2000. godine. Nekoliko dana kasnije na televiziji je prikazano vađenje Stambolićevih kostiju iz plitkog groba na Zmajevcu, a rečeno je da je uhapšen i peti pripadnik JSO-a umešan u ubistvo. Osim podatka da je jedan od osumnjičenih Dušan Maričić Gumar, poslednji komandant Jedinice, saznali smo i to da je Legija lično svojim podređenima za ubistvo isplatio honorar od po 20.000 maraka, dok je u skladu sa svojim statusom i običajima jedan deo novca zadržao za sebe.

Ovim otkrićima je definitivno stavljena tačka na mit o "srpskim div-junacima" koji, kako im himna kaže, koračaju "kroz krv i vatru dignute glave/stazom pobede, časti i slave." Kakva je čast i kakvo junaštvo bilo neophodno toj petorici snažnih i naoružanih ljudi da sa klupe u parku dignu čoveka duboko zašlog u sedmu deceniju života, odvedu ga u šumu i prosviraju mu glavu? Kakva je to država u čijem je interesu izdat nalog za takvu akciju?

VELIČINA ZLOČINA: Nema nikakve sumnje da ćemo na suđenju od optuženih izvršilaca čuti da su bili izmanipulisani, da nisu ni znali ko je Ivan Stambolić, da im je kao i onoj dvojici koji su kamionom krenuli na Vuka Draškovića bilo rečeno da likvidiraju albanskog teroristu, trgovca drogom, agenta CIA ili nešto slično. A posle su se kao čudili kad su u novinama pročitali koga su smakli... Vreme je da se ovo društvo i ono što nam je ostalo od države suoči sa jednom neprijatnom istinom: ovde se ne radi o grupi kriminalaca koji su slučajno imali službene legitimacije, pa čak ni o podivljaloj frakciji Službe: u ubistvu Ivana Stambolića, baš kao i u ubistvu Ćuruvije, atentatu na Draškovića i na Đinđića učestvovali su veliki delovi RDB-a, od načelnika pojedinih odeljenja do onih infiltriranih u pravosuđe, medije i politiku. Priprema i organizacija ovih zločina, a naročito njihovo uporno zataškavanje i sprečavanje istrage, jednostavno su bili suviše složeni da bi se pripisali jednoj maloj zavereničkoj grupi.

Kada je o nalogodavcima reč, istina je od samog početka bila odviše vidljiva i odviše neverovatna: mnogi razumni ljudi jednostavno nisu mogli da poveruju da su se Milošević i njegova supruga zaista uplašili da bi Ivan Stambolić mogao da im preotme vlast. Ni sam Stambolić nije verovao u to: kao pronicljiv čovek i bivši profesionalni političar, bio je svestan da pripada jednoj nepovratno prošloj epohi. Konačno, uhapšen je i ubijen nakon što je Koštunica već uveliko bio prihvatio kandidaturu, kada njegova likvidacija nije imala nikakvog smisla. Da li je strela bila odapeta ranije, pa je tek 25. avgusta pogodila cilj? Da li je motiv za ubistvo bio ideološki, ili se prosto radilo o ličnoj mržnji i patološkoj osvetoljubivosti čemu je bivša prva dama Srbije bila sklona?

Na to pitanje teško da ćemo ikada dobiti pravi odgovor, čak i ako Marković bude uhapšena negde u dubini bivšeg Sovjetskog Saveza i izručena Beogradu. Ona će lagati, baš kao što je lagao i njen muž i njen saučesnik i prezimenjak Radomir. Može se čak desiti da psihijatrijsko veštačenje pokaže da nije bila odgovorna za svoje postupke u kom slučaju će ostatak života provesti u duševnoj bolnici. Ali za svo ono mnoštvo "šrafčića" koji su sasvim dobro znali šta rade i koji su to radili radi zabave, profita i boljeg položaja u Službi ne bi smelo da bude milosti.


 

Mirjana Marković o Ivanu Stamboliću

("Vreme", br. 531)

Činjenica je da je Ivan Stambolić bio vaš kućni prijatelj, a kasnije politički protivnik. Kako doživljavate insinuacije medija da njegov nestanak ima veze sa Vašom kućom? Smatrate da su za Ćuruvijinu sudbinu krivi njegovi poslovi u Crnoj Gori, dok je nešto slično posle nestanka Stambolića objavila "Politika", samo što je krivica nađena u "poslovanju sa Republikom Srpskom". Jeste li se lično interesovali ko bi mogao da organizuje tu otmicu odnosnolikvidaciju?

Ivan Stambolić je bio prijatelj mog muža. Ali, nismo imali naročito razvijene prijateljske porodične odnose. Ivan Stambolić je posle Osme sednice napustio politiku i moj muž mu je, na njegovu želju, omogućio da bude direktor Jubmes banke. Nije više sa njim održavao lične kontakte. Političke nije imao jer se Stambolić politikom više nije bavio. U mojoj porodici nije bilo nikakvog naročitog animoziteta prema porodici Ivana Stambolića, a njega nismo ni pominjali. Došla su nova i burna vremena. Ivan Stambolić je ostao u prošlosti.

Kada je moj muž obavešten o nestanku Ivana Stambolića pre nekoliko meseci, dao je nalog ministru unutrašnjih poslova Srbije da učini sve da se Ivan Stambolić nađe ili bar sazna gde je i o čemu se radi. Dok se nalazio na funkciji predsednika države, tu informaciju nije dobio. Dalje više nije uticao na tu stvar, ona je prešla u nadležnost drugih lica.

Možete li ipak biti konkretniji u vezi sa sudbinom Ivana Stambolića?

Mogu. Ivan Stambolić 2000. godine nije bio nikakav protivnik mom mužu. A što se političkih protivnika mog muža tiče, sa njima je on komunicirao politički. Nikome nije pretio vešanjem, deportacijom, nije palio imovinu njihove dece, nije izbacivao sa posla i iz stana članove njihovih porodica, nije rio po njihovim računima ni u zemlji ni u inostranstvu, nije prebrajao firme koje su registrovali na imena svojih tetaka i unuka, nije šišao njihovu maloletnu decu po osnovnim školama, nije zabranjivao opozicione medije, nije prebijao političke neistomišljenike po ulicama, nije pretio zatvorima i političkim procesima svima koji drugačije misle od njega, nije organizovao sačekivanje žena – političkih neistomišljenika – po haustorima kuća u kojima su stanovale, da bi bile na smrt pretučene, nije tužio nikoga ko ga je oklevetao, nije hapsio ni one koji su mu pretili vešanjem, kidnapovanjem i ubijanjem.

Iskustvo sa njim, kao što je svima poznato, nije takvo kad se radilo o njegovim tekućim političkim neistomišljenicima. Zašto bi se on, posle hiljadu godina, bavio nekim koga je sasvim izbrisao iz sećanja i to na način na koji nikada nije "korespondirao" ni sa aktuelnim i često agresivnim i okrutnim političkim protivnicima.

Svetlana Vasović-Mekina, Igor Mekina

Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića: Nepodnošljivi odgovor

"Sve što se sada otkrilo u punoj meri potvrđuje ono što smo tokom ove dve i po godine uporno tvrdili: da je u pitanju politički zločin; da izvršioce i organizatore treba tražiti u Službi državne bezbednosti a nalogodavce u samom vrhu države i politike", kaže predsednik Odbora Živorad Kovačević

Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića izgubio je, barem što se imena tiče, oslonac svog postojanja. Onaj koga su dve i po godine tražili sa pitanjem – "Gde je ovaj čovek", više nije među živima, i ta poražavajuća činjenica neumitno se nadvila nad sastankom koji je najavljen kao poslednje okupljanje ove grupe građana. Nije pomoglo to što su organizovali desetine protestnih skupova, sakupili hiljade potpisa za utvrđivanje istine, angažovali nevladine organizacije, medije, međunarodne organizacije i objavljivali knjige o ovom slučaju; nisu pomogli ni brojni apeli, peticije, plakati, otvorena pisma, molbe, upozorenja i slični gestovi kojima su pokušavali da opomenu žitelje Srbije da se nešto strašno odigralo u njihovoj blizini; nisu urodila plodom ni pitanja upućena bivšim vlastodršcima koji su se branili morbidnim cinizmom ("čućemo kada ga pronađu", Ivan Marković, portparol JUL-a), niti pritisci na nove državne čelnike koji su pokazivali sličnu ravnodušnost, sve dok nisu osetili silinu stradanja na vlastitoj koži. Sve te akcije nisu ni mogle da pomognu jer je Ivan Stambolić ubijen pre nego što je Odbor za oslobađanje i formiran. Oni koji su učestvovali u njegovom radu na kraju su dobili neumitnu potvrdu onoga od čega su se najviše plašili. To se videlo u Centru za kulturnu dekontaminaciju na osnovu izlaganja Živorada Kovačevića, predsednika Odbora: "Sve što se sada otkrilo, u punoj meri potvrđuje ono što smo tokom ove dve i po godine uporno tvrdili: da je u pitanju politički zločin; da izvršioce i organizatore treba tražiti u Službi državne bezbednosti a nalogodavce u samom vrhu države i politike; da je bila opravdana naša tvrdnja o planskoj opstrukciji istrage u policiji, tužilastvu i sudstvu; da je istragu najviše omelo zadržavanje Radeta Markovića tokom čitava četiri meseca na čelu državne bezbednosti i da odgovornost za to treba da ponesu oni koji su to omogućili; da je trebalo odmah prihvatiti našu obrazloženu inicijativu za ustanovljavanje institucije specijalnog tužioca (što je bio izraz pre svega našeg totalnog nepoverenja u tužilaštvo), što je učinjeno znatno kasnije. Sve je to odložilo rasvetljavanje ovog slučaja." Nisu se mnogo razlikovale ni ostale poruke članova Odbora: Verana Matića, predsednika ANEM-a o tome kako je "neophodno da iz slučaja Stambolić i svih ubistava počinjenih u poslednjih petnaestak godina Srbija izvuče vrlo ozbiljne pouke", i istoričarke Branke Prpe, da "treba da doprinesemo demontiranju sistema koji je počivao na političkom, nacionalnom i verskom zločinu, i da se ovaj slučaj mora ispratiti do kraja, do suđenja onima koji su zločin naredili i počinili." Advokat porodice Stambolić, Nikola Barović, otišao je korak dalje: "Isti ljudi imenom i prezimenom, ista policija Republike Srbije, ubila je bivšeg predsednika Srbije i premijera Srbije; oni su počinioci zločina nad novinarem Slavkom Ćuruvijom i masakra na Ibarskoj magistrali. Pokazalo se da, sve dok neko od onih koji su bili nešto za vreme vlasti radikala, socijalista i ‘julovaca’, bude obavljao javnu ili državnu funkciju, niko od nas neće biti siguran i bezbedan."

U takvoj atmosferi reči potpredsednika republičke vlade Žarka Koraća, zvučale su kao neka vrsta izvinjenja: "Problem ove vlasti je što je ona nasledila ne samo institucije koje su bile zločinačke, nego i simbiozu države, kriminalaca, dela Državne bezbednosti i policije. Očigledno je da nismo bili u stanju da to raskinemo veoma dugo. Kada smo prvi put pokušali da to uradimo, imali ste oružanu pobunu, osam meseci nakon što je izabrana Vlada Srbije. Danas, kada se pogleda u retrospektivi, ta pobuna je imala široku podršku onih koji su politički podržavali bivši režim ali, nažalost, i nekih stranaka iz nove vlasti. Zaprećeno nam je ubistvom i svrgavanjem s vlasti. Pokazalo se da je jezgro Miloševićevog režima bilo veoma moćno u institucijama koje nismo mogli da reformišemo. Senka opasnosti ležala je nad svakim čovekom demokratskog opredeljenja. Simbolički, oni su ubili Zorana Đinđića. Ono što nisu mogli da urade petog ili šestog oktobra, učinili su pre dve nedelje, u trenutku kada smo konačno smogli snage da uđemo u taj obračun."

Međutim, tada je bilo kasno. Trebalo je da dođe do političkog ubistva Zorana Đinđića, zapaža Živorad Kovačević, "da bi se otvorila vrata pakla, klupko počelo da odmotava i najzad rešilo drugo političko ubistvo – Ivana Stambolića."

Tako je stigao odgovor na pitanje koje je mučilo Srbiju. Za razliku od Stambolićevog nestanka kojim su pokušavali da obmanu restlove vlastite savesti, njegovo je umiranje saučesnički spojilo ruke jednog bračnog para, raspršenog po svetu.

Slobodan Kostić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net