Drugi zalivski rat >

Uvertira za Bagdad

 

Slike ratnih strahota – masovni ispraćaji poginulih u Bagdadu, pretresanje iračkih civila u pustinji, bolnički ležajevi sa ranjenom decom i ženama, ruševine, unezvereni pogledi zarobljenih američkih pilota izvedenih pred iračke kamere koje titraju sa televizijskih ekrana širom sveta ne bacaju u zasenak kontroverze ovog rata koji je, i pre nego što je počeo u četvrtak 20. marta, duboko podelio međunarodnu zajednicu, posvađao nekadašnje saveznike, doveo u krizu Ujedinjene nacije; samo je osnažio opšte uverenje da nijedan lokalni rat nije imao globalne posledice takvih dimenzija

RATNI TROFEJI: Zarobljeni Iračani...

Proglašenjem Um Kasra, strateške luke na jugu Iraka, "otvorenim i bezbednim" gradom, britansko-američka vojna koalicija verifikovala je u utorak prvi značajni vojni uspeh u drugom zalivskom ratu. Činjenica da je vojna pobeda potvrđena tek šestog dana – a o "oslobađanju" Um Kasra govorilo se još prvog – samo ide u prilog ocenama da su ratne operacije na terenu, makar ih izvodila i najsuperiornija vojna mašinerija na svetu, uvek neizvesne. To važi i sada, na početku druge nedelje rata u Zalivu, podjednako za obe strane u sukobu.

Bagdad pod stalnim naletom bombi, Basra, kao druga po važnosti "ratna meta", krvave bitke kod Nasarije, američki i britanski tenkovi u usporenom napredovanju prema iračkoj prestonici pod naletom peščane oluje i povremenih artiljerijskih napada iz "džepova" otpora, kao i žrtve na obe strane – najkraći su sažetak prve sedmice rata.

Slike ratnih strahota – masovni ispraćaji poginulih u Bagdadu, pretresanje iračkih civila u pustinji, bolnički ležajevi sa ranjenom decom i ženama, ruševine, unezvereni pogledi zarobljenih američkih pilota izvedenih pred iračke kamere koje titraju sa televizijskih ekrana širom sveta ne bacaju u zasenak kontroverze ovog rata koji je, i pre nego što je počeo u četvrtak 20. marta, duboko podelio međunarodnu zajednicu, posvađao nekadašnje saveznike, doveo u krizu Ujedinjene nacije; samo je osnažio opšte uverenje da nijedan lokalni rat nije imao globalne posledice takvih dimenzija. To je tema koja će na dugi rok obeležiti planetarnu bezbednosnu arhitekturu, sa posledicama koje se još ne mogu sagledati.

POČETAK: Samo dvadeset minuta nakon isteka ultimatuma, koji je američki predsednik Džordž Buš dao Sadamu Huseinu da u roku od 48 sati sa sinovima napusti Bagdad, počeo je raketni napad na iračku prestonicu. Gotovo istovremeno iz Kuvajta je krenula i kopnena ofanziva združenih snaga američko-britanske koalicije. Osim Um Kasra, čije je zauzimanje od strateške važnosti jer je predviđeno da u ovu luku počnu pristajati brodovi sa humanitarnom pomoći, na pustinjskom pohodu prema Bagdadu najznačajnija prepreka je drugi po veličini irački grad Basra (1,3 miliona stanovnika), kao i brojčano manji a po pruženom otporu veći grad Nasarija, koji je takođe zauzet. (Dok ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, u utorak, koalicione trupe su na nekoliko desetina kilometara udaljene od prestonice.)

...i oboreni američki helikopter

Prema analizama naših vojnih stručnjaka, pustinjski pohod kroz Irak nema kao prioritetan cilj osvajanje gradova (to prvenstveno važi za Basru), već njihovo okruživanje i zatvaranje u obruč zbog presecanja snabdevanja. Naime, prema vojnoj teoriji, armija gubi gotovo trećinu ljudstva u osvajanju branjenog grada – što je cena koju Amerika, izgleda, nije spremna da plati. Otuda i specifična "pustinjska strategija" koju primenjuju američki marinci, marširajući prema Bagdadu: kreću se koristeći sigurnije, prašnjave puteve, kako bi izbegli gradove i naselja gde bi se mogli suočiti sa otporom Iračana. Prema izveštajima sa terena, otpor, sporadičan, ali povremeno veoma oštar uglavnom je delo neregularnih iračkih snaga, kao što su Fedajini, najodanije paravojne jedinice Sadama Huseina. Oni ne nose uniforme, kriju se među civilima, napadaju, a zatim se brzo povlače. Najelitnije jedinice iračke armije, pripadnici Revolucionarne garde, zadužene su prvenstveno za odbranu Bagdada. Otuda i intenzivni raketni i bombaški napadi na njihove objekte, vojnu opremu i kasarne u, i u neposrednoj blizini prestonice, koja je već sedam dana, gotovo neprekidno, zasipana bombama.

Helikopterski napad oko Bagdada označio je i prvi sukob između suprotstavljenih strana u centralnom Iraku. Mnoge američke letelice pogođene su i oštećene protivavionskim napadima sa zemlje. Jedan avion se srušio iza neprijateljskih linija, a jedan od prvih velikih iračkih ratnih trofeja je (naizgled neoštećeni) oboreni helikopter "apač", čiji su piloti zarobljeni i kasnije prikazani na televiziji.

Bilans prvih civilnih i vojnih žrtava u prvoj sedmici rata, potvrđen od strane koalicionih snaga, premašio je broj od 250. Zvaničnu potvrdu dobila je i informacija o poginulima: 20 američkih i 18 britanskih vojnika, dok se 14 američkih i dvojica britanskih vode kao nestali. Iračani ne saopštavaju vojne gubitke (pretpostavlja se da ih je najviše, oko 70, bilo prilikom napada na Basru), ali tvrde da je do sada poginulo najmanje 200 civila. General Tomi Frank, američki komandant u sadašnjim operacijama u Zalivu rekao je novinarima da je zarobljeno i 3000 iračkih vojnika.

Uprkos gubicima, intenzitet vojnih operacija se ne smanjuje. U proseku, američko vazduhoplovstvo ima 1500 poletanja dnevno, a do sada je oko 80 odsto bombi i raketa bilo navođeno radarima, satelitima ili video kamerama. Bitka za Bagdad biće odlučujuća, o čemu svedoče minobacačka gnezda koje je iračka armija utvrdila na južnim prilazima gradu; osim toga, državne zgrade i druga strateška mesta u petomilionskoj prestonici zaštićeni su vrećama peska.

PROPAGANDA: Neizbežni pratilac i ovog rata je i onaj propagandni, koji ratnim izveštačima, analitičarima i pratiocima stvara ogromne teškoće prilikom provere verodostojnosti informacija koje se spretno serviraju iz ratno-propagandnih štabova. Odluku predsednika Buša da naredi opšti napad na Irak netom po isteku ultimatuma, tvrdi se, motivisalo je saznanje o bunkeru gde se, nakon sastanka sa svojim vojnim komandantima, nalazio Sadam Husein. Taj raketni napad je nekoliko dana potom korišćen za špekulaciju da je Husein, ako ne ubijen, ozbiljno ranjen. Nagađanje o sudbini iračkog vođe kao "neizvesnoj" danima se vrtelo na kanalima globalnih televizijskih stanica, a kada se pojavio na televiziji sledila je poruka da je snimak – napravljen ranije. To je verovatno i glavni razlog što se u ponedeljak Sadam Husein na iračkoj televiziji pojavio dva puta, na sastanku sa drugim liderima i obraćajući se naciji. Ovom drugom prilikom pohvalio je branioce Um Kasra i tako kao da se direktno obratio prenosiocima lažnih vesti.

Već smo na početku spomenuli luku Um Kasr, za koju se tvrdilo da je pala već prvog dana. Takođe, i snimke Iračana koji navodno s dobrodošlicom dočekuju američke vojnike ili im se dobrovoljno predaju u zarobljeništvo. Pokazalo se i da je informacija o 10.000 zarobljenih vojnika 51. divizije iračke armije smišljeni propagandni trik.

Za razliku od njih, izveštaji koji su od reportera BBC-ja stigli u utorak iz Um Kasra deluju uverljivije. Po njima, uz kišu ("kakvu u životu nisam video" – kaže reporter), pripadnici australijskih i britanskih jedinica, nakon što su se američki marinci povukli, počinju razminiravanje područja luke, čiji stanovnici, prema istom izvoru, ne pokazuju neprijateljstvo prema okupatorima. Deca se ne libe da od vojnika uzimaju čokolade.

PROTESTI: Globalno neraspoloženje prema američkoj jednostranoj akciji, za koje se verovalo da je kulminiralo poslednjih dana uoči početka operacije (sve u krhkoj nadi da će se dogoditi čudo i Amerikanci odustati), nije utihnulo. Protesti su nastavljeni širom planete, podjednako u zemljama koje su pokazale razumevanje za američko pravdanje ratne opcije – u Velikoj Britaniji, Španiji, Australiji, kao i u zemljama koje su od početka bile protiv (Nemačka). Neke od demonstracija bile su i nasilne, pa je intervenisala policija, kao što se dogodilo u Madridu. Antiratnih protesta ima i u Americi (za šta je iskorišćena i tako svečana prilika kakva je dodela Oskara), s time što ova zemlja pokazuje i drugu stranu svog liberalno-demokratskog lica proratnim protestima koji se takođe organizuju (zbog "mitinga" i "antimitinga" na posebnim je mukama ovih dana bila policija u Vašingtonu).

Francuski predsednik Žak Širak, koji se od početka (zajedno sa nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom) stavio na čelo antiratne koalcije, uz nadu da će rat (kada je već počeo) trajati kratko, odbio je da Savet bezbednosti naknadno (kao što se dogodilo u slučaju NATO intervencije u Jugoslaviji) odobri američko-britansku akciju, što je izazvalo nervozu i dodatnu ljutnju američkih partnera.

Drugi zalivski rat ponovo je jasno pokazao i dubinu razlika među arapskim zemljama kad je reč o odnosu prema Americi. Na samitu Arapske lige u Kairu, zamišljenom tako da potvrdi jedinstvo u osudi američke agresije (rezoluciju o tome predložila je Sirija), pojavio se kuvajtski predlog, sročen isto kao rezolucija a u kojoj se američka intervencija odobrava.

Rat koji je ušao u drugu sedmicu zahuktava se, sa svim neizvesnostima koje ga prate. Najnovija izjava američkog predsednika Buša da će rat trajati mesec dana zvuči kao naknadno pravdanje (dok se mislilo da će to biti svojevrsna repriza "blic-kriga"). U svakom slučaju, Amerika ne odustaje od prvibitno proklamovanih ciljeva – svrgavanja Sadama Huseina sa vlasti, otkrivanja i uništavanja

hemijskog i biološkog oružja za masovno razaranje i uspostavljanja novog "demokratskog" režima u Bagdadu. U tu svrhu Buš je od američkog Kongresa zatražio odobravanje ratnog budžeta u ukupnom iznosu od 75 milijardi dolara, koliko bi drugi zalivski rat i saniranje njegovih posledica trebalo da košta.

OTPOR: "Nikad nismo rekli da će ići brzo. Rat je gadna stvar, biće ovo teška borba", izjavio je u utorak načelnik združenog štaba američke vojske, general Ričard Mejers. U televizijskom obraćanju američkoj javnosti posredstvom televizije ABC Mejers je predočio da istinske borbe tek predstoje: "Mislimo da su najteže borbe pred nama, znali smo to sve vreme i spremni smo na to", izjavio je on, ističući da su američki vojni stratezi bili svesni toga da će prvi deo vojne kampanje proći "relativno lako, kao što je i bilo" i da će u sledećoj fazi, kako se snage budu primicale Bagdadu, otpor iračkih snaga bivati sve veći.

"Sve se odvija po planu", izjavio je, takođe u utorak, britanski premijer Toni Bler, uoči odlaska u Vašington na ratni dogovor sa američkim predsednikom Bušom. On je istom prilikom rekao da će se razgovor odnositi i na budućnost Iraka, ali nije precizirao oblik buduće uprave u toj zemlji (posleratne strukture vlasti, po Bleru, tek treba utvrditi). Konačno, dijalog Buš–Bler odnosiće se i na "diplomatske posledice trenutnih zbivanja, a naročito na to kako da Amerika i Evropa ponovo sarađuju i ne budu rivali, već partneri".

Sa svoje strane, irački predsednik Sadam Husein obećao je u ponedeljak "brzu pobedu" nad američko-britanskom koalicijom, tražeći od Iračana da po neprijatelju udare "snažno i precizno". Pre nego što je poziv slične sadržine uputio i iračkim plemenima, Sadam je rekao da se američke i britanske snage nalaze u ćorsokaku, jer "što neprijatelji više napreduju po iračkoj teritoriji, sve više upadaju u klopku".

U međuvremenu stižu izveštaji da su američki marinci nakon žestokih borbi uspeli da se prebace i na drugu (levu) obalu Eufrata i kroz pustinjski pesak i prašinu napreduju na sever prema Bagdadu. Prelasku druge velike iračke reke prethodile su do sada najžešće borbe iračkih i koalicionih snaga, a ratno poprište pruža zastrašujuću sliku ubijenih i spaljenih leševa, kamiona i borbenih vozila. Američki vojni analitičari tvrde da je u Nasariji, nakon borbi koje su trajale puna četiri dana i višekratnog pokušaja da se pređe na drugu stranu reke, osvojena najznačajnija strateška tačka prema Bagdadu na severoistoku. Da li je ova procena tačna pokazaće se vrlo brzo u dramatičnim danima koji slede.


 

Nesporazum

Osim tradicionalnog nesporazuma na relaciji Moskva – Vašington zbog rata kome se Moskva protivi od početka (prvog dana ratnih operacija šef države Vladimir Putin izrazio je nadu da će humanitarna katastrofa većih dimenzija ipak biti izbegnuta), u prvoj sedmici ratnih operacija neočekivano je izbio novi spor. Amerika je optužila Rusiju da je Irak snabdela najmodernijim komunikacionim tehnologijama, koje uključuju uređaje za satelitsko i noćno osmatranje i rakete za antiraketno navođenje, jednom reči, sve ono što se nalazi na listi zabranjenih izvoznih "artikala" kada je reč o Iraku. Iako je zvanični portparol Bele kuće odbio da otkrije sadržinu telefonskog razgovora koji su Buš i Putin tim povodom vodili, poznato je da je Putin odbio umešanost ruske vlade u zabranjeni poduhvat. Tačnost njegovih reči potvrđena je i u Bagdadu ("Rusija nam nikad ništa nije dala i nikad joj ništa nismo tražili", izjavio je irački ministar informisanja Mohamed Saed al Sahaf). Međutim, u utorak je u Londonu priveden poznati prognani ruski biznismen Boris Berezovski, što se dovodi u vezu s mogućnošću da su pojedine ruske kompanije na svoju ruku trgovale sa Bagdadom, iz arsenala koji nisu pod kontrolom ruskih vlasti.

Sadam Husein

Sadam Husein, kontroverzni irački lider, bije ovih dana odlučujuću bitku za sopstveni – ne samo politički – opstanak. U predsedničku palatu u Bagdadu ušao je pre gotovo četvrt stoleća (1979. godine), sa zavidnom aurom revolucionara. Husein je, naime, još kao srednjoškolac u Bagdadu (rođen je 1937, u Tikritu, 150 km severno od prestonice) pristupio Arapskoj socijalističkoj partiji BAAS, postao njen istaknuti član i, zbog učešća u zaverama i atentatima, provodio dosta vremena u zatvorima i izbeglištvu: 1960. godine bio je čak osuđen i na smrt, u odsustvu.

Njegov politički uspon počinje 1968. godine, kada je bio među vođama državnog udara koji je na vlast doveo Ahmeda Hasana al Bakra iz BAAS partije i njegovog rođaka. Sa pozicije načelnika Revolucionarnog saveta, praktično drugog čoveka u novouspostavljenoj državnoj hijerarhiji, Husein je u to vreme promovisao moderne ideje u zdravstvu, školstvu, o položaju žena…

Kada je došao na vlast (Al Bakr se povukao, zvanično iz zdravstvenih razloga), sve izrazitije pokazuje i drugu stranu svog karaktera. Vlada čvrstom rukom svemoćnog diktatora, koju često koristi u obračunu sa onima za koje sumnja da kuju zaveru protiv njega. U tome je nemilosrdan, možda i zbog opsesivnog straha od potencijalne zavere i atentata, čak i prema najbližim srodnicima: 1995. naredio je streljanje dvojice svojih zetova koji su prethodno bili pobegli iz Iraka, ali su se vratili namamljeni obećanjem da im se ništa neće dogoditi.

Sadam Husein je 1980. godine poveo rat protiv Irana i to je ratovanje, uz ogromne žrtve na obe strane (ukupno oko 1.500.000 boraca), trajalo osam godina; samo dve godine kasnije, u avgustu 1990, naredio je invaziju Kuvajta, odakle su ga u prvom zalivskom ratu Amerikanci proterali u proleće 1991. Od tada Irak je pod stalnim sankcijama, pod sumnjom da proizvodi nedozvoljeno hemijsko i biološko oružje za masovno uništenje (u proteklih 12 godina u Savetu bezbednosti usvojeno je 17 rezolucija koje su se odnosile na Irak), a to je bio glavni izgovor za sadašnju američku intervenciju.

Sa suprugom Sadidom, s kojom je u krvnom srodstvu, Sadam Husein ima dva sina i tri kćeri; stariji sin Udaj, po mnogo čemu sličan ocu, paralizovan je nakon atentata 1995. godine (imao je 20 prostrelnih rana), pa se za naslednika u iračkoj prestonici, navodno, priprema mlađi sin Kusaj.

Ratni potencijal

Dve suprotstavljene armije raspolažu različitim vojno-tehničko-tehnološkim resursima. Iračka armija neuporedivo je nadmoćnija u ljudstvu u odnosu na broj vojnika američko-britanske alijanse koji su stigli na Bliski istok pre početka ratne ofanzive: prema procenama, Iračani raspolažu sa više od 430.000 boraca pod oružjem, u odnosu na 220.000 protivničkih. Među iračkim vojnim jedinicama najefikasnijom se smatra Republikanska garda, koja broji između 60.000 i 70.000 dobro obučenih boraca pod neposrednom komandom Sadamovog mlađeg sina Kusaja.

Iako su i s tenkovima u brojčanoj prednosti – čak 2600 u odnosu na 300 –

stručnjaci procenjuju da su irački tenkovi zastareli, sporo se kreću i uglavnom su bez rezervnih delova za neophodan remont. Američki tenkovi "M-1 abrams" kreću se, međutim, brzo i lako, a opremljeni su i najsavremenijom elektronskom opremom. Vazduhoplovne snage, koje su brojčano u minusu u odnosu na protivničke (300:500), takođe su istrošene, raspolažu malim brojem modernih letelica a imaju "višak" loše obučenih pilota. Procenjuje se da iračka protivvazdušna odbrana ima oko 17.000 vojnika, kojima je na raspolaganju oko 850 lansera za rakete zemlja-vazduh i oko 3000 protivvazdušnih topova.

Konačno, poređenja su vredni i vojni budžeti. Dok će (samo) Sjedinjene Američke Države ove godine za vojne potrebe, prema procenama, izdvojiti 343 milijarde dolara, Irak će namaći jedva 1,5 milijardi dolara.

"Barsa" za primer

Vlada Hose Marie Asnara i dalje žestoko podržava savezničku agresiju na Irak, ali španski narod još žešće uzvraća protestima ne samo protiv bilo kakve umešanosti svoje zemlje u taj sukob već i protiv rata uopšte. Poslednjeg vikenda na ulice najvećih španskih gradova izašlo je više od milion građana a antiratne demonstracije posebno su bile masovne u dva najveća grada, Madridu i Barseloni. Subotnja kilometarska kolona avenijom Paralel u Barseloni, produžena je na poseban način u nedelju uveče na stadionu Nou Kamp. Fudbaleri Barselone izašli su na teren noseći transparent na kome je, na katalonskom jeziku, pisalo "Barca per la pau" (Barsa za mir). Igrači su se zagrevali u belim majicama sa istom porukom na prsima, a 70.000 ljudi ovacijama je pozdravilo svoje ljubimce i njihovu odluku da izađu na teren sa jasnim političkim stavom.

Barselona jeste katalonski klub, ali osim Katalonaca (Pujol, Gabri, Djerar), u ekipi igraju i Baskijac Mendieta, Španci Luis Enrike, Iniesta, Viktor , ali takođe i Argentinci (Bonano, Sorin, Saviola, Rikelme), Holanđani (Klajvert, Rajziger, Overmars, De Bur, Koku), Brazilci (Roćembak, Kristanval, Mota), tu su i Šveđanin Anderson, Nemac Enke, na klupi su naši Radomir Antić i Rešad Kunovac....Ukratko, Barsa je UN u malom i utoliko gest igrača, uz puno odobravanje kluba, ima veću težinu.

Dok je katalonska štampa na naslovnim stranama dónela slike sa antiratnom porukom i čak posvetila posebne komentare ovom političkom angažovanju kluba i igrača, deo madridskih medija prešao je preko tog jedinstvenog gesta, ili je tretmanom vesti pokušao da minimizira njen značaj. Od svih španskih profesionalnih timova prve i druge lige, ukupno 42, samo je još Herez našao za shodno da pošalje antiratnu poruku. Ostali su se držali otrcale fraze da "politiku i sport ne treba mešati".

Još tokom nedelje, u pripremama za utakmicu, trener Barselone Radomir Antić jasno je istakao svoju antiratnu poziciju, a ona se pred meč sa Rasingom pretvorila u stav kluba.

"Prvo sam razgovarao sa saradnicima u stručnom štabu, a zatim sa trojicom kapitena, Luis Enrikeom, Pujolom i Kokuom. Pošto su svi bili saglasni da treba uraditi nešto, upoznao sam vodeće ljude u klubu i dobio njihovu podršku. Oni su kontaktirali odgovarajuće političke strukture u Kataloniji i takođe dobili podršku, jedino što nam je bilo sugerisano i što smo prihvatili bilo je da se izbaci reč rat i da se u prvi plan stavi mir", objašnjava Radomir Antić.

Antić kaže da je "zvanična politika jedno, a narod drugo":

"Ako je na ulicama španskih gradova bilo više od milion ljudi to je nešto što se ne može ignorisati. Mislim da smo napravili pravu stvar i raduje me što su navijači, dakle obični ljudi, stali uz nas", kaže Antić.

V.S.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net