Holivud i antiratni protesti >

I Holivud je ukapirao

Mada se još uvek nisu javili Silvester Stalone i Arnold Švarceneger, kojima treba malo više vremena da shvate šta se dešava, očigledno je da je i Holivud nešto ukapirao, što samo govori koliko su stvari otišle daleko

Omlitavelo telo Holivuda dugo već nije tako podrhtavalo od napetosti kao pred ovogodišnju dodelu Oskara. Da li će se održati svečana ceremonija? Ko će u njoj učestvovati? Šta će biti sa tradicionalnim defileom po crvenom tepihu? Da li će filmske zvezde govoriti nešto pre ulaska u salu? Hoće li biti direktnog prenosa...? Koliko god ta pitanja iz repertoara banalnosti bila bliska prosečnom konzumentu holivudovštine, većinu je zanimala jedna druga stvar. Hoće li senka one guste, crne dimčine koja vitla nebom iznad Um Kasra proviriti iza džinovskih slova koja dominiraju gradom, da li će Aki Kaurismaki upasti u stilu lenjingradskog kauboja, sa čizmama čiji su šiljci duži od Godzilinih zuba a kresta frizure napetija od Rambovih bicepsa i tresnuti kako "film treba da živi", ali da "ovu šansu treba dati i iračkim civilima – deci, ženama i muškarcima", o čemu je uveliko galamio po svetskoj štampi kad god bi ga neko nesmotreno pitao o nasilju u njegovom novom filmu Čovek bez prošlosti? Taj scenario bez scenarija, bujica nekontrolisanih poruka sa trona liberalne Amerike, uzbuđivao je i plašio sve koji u predgrađu Los Anđelesa vide nešto više od zgrada, bazena, ekscentričnog života, bulevara i džinovskih hala filmskih studija.

PATRIOTIZAM I SLOBODA: Razloga za strepnju bilo je mnogo više nego što su želeli organizatori manifestacije i to je bilo jasno još pre nego što je reč "Oskar" postala mantra koju mediji svakodnevno vrte. Nije lako reći ko je među holivudskom plejadom prvi zucnuo protiv napada na Irak, teško je reći ko je bio i najglasniji, naročito kada se reči osluškuju sa daljine, ali da su se stvari izmakle kontroli, postalo je jasno onog trenutka kada je Šon Pen otputovao u Bagdad, izvadio tričavih tridesetak hiljada dolara iz džepa, koliko košta zakup polovine oglasne stranice "Vašington posta", kako bi predsedniku Bušu preneo neke utiske: "Vaše tekuće razgrađivanje američkih građanskih sloboda potpuno je suprotno od patriotizma koji propovedate", napisao je poznati glumac. "Molim vas", bio je učtiv Pen, "učinite da se spasu životi mladih koje spremate za rat u Iraku, kao i hiljade nedužnih ljudi u toj zemlji. Učinite to, pre nego što se sram i užas pretvore u jedino nasleđe vašeg mandata."

Mada i pre toga sve holivudske zvezde nisu bile uljuljkane u američkom snu, Pen je ohrabrio mnoge koji su navikli da ćute o takvim stvarima. U zajedničkom saopštenju koje je potpisalo nekoliko hiljada umetnika a preneo "Njujork Tajms", zatraženo je obustavljanje svih priprema za rat: "Ne u naše ime. Nasilje nije rešenje. Zaustavimo se, pre nego što bude kasno", stajalo je u antiratnoj poruci upućenoj Beloj kući koju su, pored ostalih, potpisali Džejn Fonda, Ed Ašner, Suzan Sarandon, Martin Šin, Tim Robins i mnogi drugi. Tu, međutim, nije bio kraj. Glumica Džesika Lang rekla je, odmah nakon toga, da bi napad na Irak bio "pogrešan, nemoralan, i u osnovi, protivzakonit čin". Nisu ćutali ni oni koji su imali prilike da se suoče sa posledicama ratnih razaranja, poput Vudija Harelsona, junaka filma Dobrodošli u Sarajevo, koji se oglasio u "Gardijanu": "Verovatno bi trebalo da se opustim i uživam u divnoj publici i Engleskoj koju volim ali mi se ovaj rat podvlači pod kožu i remeti san... I ovo danas je imperijalistički, rasistički rat. Za Vašington je svet samo tabla za igru monopola... Ja sam Amerikanac koji je sit američkih laži. Ratni huškači iz Bele kuće zloupotrebljavaju tugu, pretvarajući je u permanentni rat protiv svake države sa ne belim stanovništvom koju etiketiraju kao terorističku." Bujicu sličnih poruka više ništa nije moglo da zaustavi: Edvard Norton, Martin Skorceze, Robert Redford, Vil Smit, Andželina Džoli, Meril Strip, Džejn Kempion, Kim Bejsindžer, Semjuel L. Džekson, Anđelika Hjuston, Uma Turman, Dastin Hofman... Mada se još nisu javili Silvester Stalone i Arnold Švarceneger, kojima treba malo više vremena da shvate šta se dešava, očigledno je da je i Holivud nešto ukapirao, što samo govori koliko su stvari otišle daleko.

MOĆ FIKCIJE: U međuvremenu stigla je noć Oskara. Diskretna molba producenta ceremonije Gila Kejtsa da se izlazak na scenu ne koristi za političke izjave, uklanjanje crvenog tepiha ispred sale, nakinđureni glumci, blazirana publika i laka konverzacija voditelja Stiva Martina u stilu, "svi su me podržali osim Francuske i Nemačke", lagano je otapala oštrinu onoga što se moglo čuti prethodnih nedelja. Taj ambijent kao da je opčinio one koji su galamili protiv rata. Unjkavi ton koji je trajao tokom prvog dela ceremonije na trenutak je narušio meksički glumac Gael Garsia Bernal rekavši, tokom dodele Oskara za originalnu muziku filmu Frida, da "potreba za mirom u svetu nije san, već stvarnost. I mi nismo sami". Tek tada je zagrmeo dobitnik Oskara za dokumentarni dugometražni film Kuglanje za Kolumbajn, Majkl Mur: "Pozvao sam kolege koji su nominovani za Oskara; oni su ovde da se solidarišu sa mnom jer mi volimo stvarnost a ne fantastiku, mada živimo u fantastičnim, fiktivnim vremenima. U vremenima kada imamo fiktivne izbore koji su izabrali fiktivnog predsednika. Živimo u vremenu kada imamo čoveka koji nas šalje u rat za fiktivne razloge. Mi smo protiv ovog rata gospodine Buš. Stidite se gospodine Buš. Vaše vreme je isteklo."

"Bilo je sjajno iza scene, da ste samo mogli da čujete i vidite šta se događalo. Sada Majkla Mura ubacuju u gepek njegove limuzine", šalio se Stiv Martin, mada to nije bilo potrebno. Holvudski obrazac bio je jači od ovakvih ekscesa. Poslednjih godina, u toj filmskoj matrici, otvorena je jedna mala pregrada za negativce. Podnošljive negativce. Simpatične neistomišljenike koji samo dokazuju da svako može da galami u jednom liberalnom društvu. Do određene granice. Tako je i Ejdrijen Brodi, dobitnik Oskara za najbolju mušku ulogu, samo podsećao na uplakanog derana koga su uhvatili sa rukom u kutiji slatkiša, govoreći nešto o dehumanizaciji ljudi u vreme rata. Uhvatili i oprostili. Ništa bolje nije izgledao ni razbarušeni Pedro Almodovar, dobitnik Oskara za najbolji originalni scenario: "Želim da pročitam nešto, znam da je zabranjeno, ali biće kratko... Želim da ovu nagradu posvetim svima koji dižu glas u korist mira, poštovanja prava čoveka, demokratije i međunarodnog legaliteta". Rekao, pa šta? Nedozvoljeno je već odavno dozvoljeno.

Možda Gari Kuper nije čitao Marksa, što je i tvrdio pred Komitetom za otkrivanje antiameričke delatnosti senatora Džozefa Makartija, ali je neko naslutio nešto o borbi suprotnosti, i razrešenju preko trećeg člana. Zato je Holivud odbacio pohabanu podelu na dobro i zlo a da toga nisu bili svesni ni oni koji tu nešto rade. Za borbu protiv tog obrasca nije dovoljno samo prihvatanje već dodeljenih uloga. Veliki umetnici morali bi da prepoznaju da li je neko pre njih režirao scene za koje misle da ih stvaraju.


 

Nagrađeni filmovi: Čikaške perverzije

Trinaest nominacija, šest Oskara i trijumf: sreća zbog konačnog povratka svetske kinematografije u barokno-eskapističke talasave vode mjuzikla, i razočaranje zbog činjenice da se toliko bitna stvar učvrstila baš jednim mediokritetskim delom. Takvom je jedino, dakle, bilo moguće da zaradi famoznog golaća za najbolji film: Bazu Lurmanu nije uspelo da ga otme svojom baroknom fantazijom koja je ubola u samu suštinu žanra. Mulen Ruž je, dakle, prošle godine bio presmeo, previše maštovit, ekstreman i autorski definisan za Holivud. Ove godine, uz eho Sadamovih kletvi u vazduhu zasićenom parfemom, rečeno je istorijsko "da" plesu i pevanju na velikom platnu, ali u suštini fontrirovskog, ne džinkelijevskog usmerenja: Rob Maršal ne uživa u kinetičkoj energiji i mešanju boja joie-de-vivre usmerenja, već koreografije shvata kao izgovor za pretenciozne socio-analitičke komentare. Oni, međutim, (kao i same plesačke tačke u svom domenu – domenu vizuelnog), ostaju na nivou opštih mesta. Ketrin Zita Džounz je, doduše, na najbolji način dopunila spektar svojih očitih dobrih ženskih osobina: ona, naime, igra kao što izgleda. Zbog njenog Oskara (za žensku epizodnu ulogu) s razlogom će se nervirati samo die-hard fanovi Džulijen Mur, kojih istina nema previše, ali su redom ljudi na svom mestu. Polanski je, posle tri nominacije (za Rozmarinu bebu, Kinesku četvrt i Tesu, čistu ženu), najzad morao da izađe kao pobednik. Bez obzira na moj ili vaš intimni doživljaj Pijaniste, odluka je svakako od onih nekako suštinski pravednih prema autoru, koje teško možete da kritikujete. Osim ukoliko se ne setite činjenice da je konkurent Skorseze sa Bandama Njujorka ovoga puta bio nominovan četvrti put. Oskar za glavnu ulogu Ejdrijenu Broudiju za Pijanistu deluje, ipak, pomalo čudno, sve dok u pamćenju ne oživite činjenicu da su ostali nominovani već nagrađeni (Denijel Dej Luis jedanput, ser Majkl Kejn dvaput, a Džek Nikolson, još jednom preko svake mere fantastičan u osrednjem Pejnovom filmu Sve o Šmitu, čak triput). Sa Nikol Kidman dogodila se, s druge strane, izuzetna stvar. Ponudivši joj ulogu Virdžinije Vulf u plitkim spram sve pretencioznosti Satima, Stiven Daldri joj je direktno zaradio Oskara. Bez veštačkog nosa, u svoj svojoj lepoti, ona bi ga teško dobila, iako je reč o jednoj od najbitnijih američkih glumica srednje generacije. Neko će reći, Hali Beri je to pošlo za rukom čak i bez tako visokih preporuka, ali ne treba zaboraviti da je imala dodatne poene na boju kože, koji su se prilikom prošle dodele računali duplo. Elem, Sati su svoj format prevazišli fenomenalnim kastingom (ostavljanje Toni Kolet bez nominacije za epizodu je jedna od većih ovogodišnjih nepravdi) kada je reč o ženskim likovima, dok je Ed Heris slobodno mogao i bez ove uloge (iako, s obzirom na to da je za nju dobio nominaciju, on verovatno ne deli ovo shvatanje). Kris Kuper (Adaptacija) direktno je oteo nagradu nadmoćnom Kristoferu Vokenu koji je zaslužio sve i još mnogo toga za ludački inspirisanu epizodu u Spilbergovom Uhvati me ako možeš. Naravno, Spajka Džounzija je trebalo utešiti zbog izostanka nekog od "bitnijih" Oskara, a Voken je ranije nagrađen, pa se lako odlučilo... U uobičajenom meandriranju između obzira, fakata, zahvalnosti, i broja figurica "određenih" pojedinim autorima ili studijima, ovaj put dodatno opterećeni razmatranjem ko će prisustvovati, a ko je odbio da prisustvuje na ceremoniji, "dodeljivačima" se omaklo i nekoliko omanjih katastrofa. Oskar za tupavo neinspirisani kostim (Kolin Etvud), koji je dodatno osakatio inače prilično siromašnu vizuelnost Čikaga, svakako je najočiglednija među njima.

Maja Uzelac

Kuda ide Holivud: Procesija trivijalnosti

Vlasnici studija u vreme klasnog Holivuda nisu prezirali novac niti se grozili profita. No oni su polagali na svoj proizvod i ponosili se njim. I ne samo to: oni su imali jednu primetnu težnju ka kvalitetu, šta god to značilo u masovnoj kulturi, i bili spremni da ulože velike napore oko pitanja prestiža i ugleda. Veblen je još u XIX veku težište na proizvodu nazvao "industrijom", a težište na profitu "biznisom".

Industrija je, što se tiče Holivuda, počela da umire već pedesetih s dolaskom televizije, ali su tek sedamdesetih godina Sjedinjene Države prošle kroz velika dodatna iskušenja (koja su, zapravo, slična iskušenjima današnje Srbije). Prateći u stopu recesiju, energetsku krizu (izazvanu skokom cena arapske nafte) i moralnu krizu (koju je isprovocirao postvijetnamski sindrom) Holivud je sredinom sedamdesetih zabeležio najmanju bioskopsku posetu svih vremena. Paradoksalno, ili možda logično, to je bilo vreme njegovog kreativnog trijumfa.

Vladavina Regan-Tačer je osamdesetih godina donela deregulaciju medija, uključujući i industriju zabave. Ona je otvorila put konglomeraciji i krupnom kapitalu i ovo je vreme uspona transnacionalnih kompanija čija se logika već sedamdesetih uselila u film, muziku i ostale grane industrije zabave. Naime, artefaktima kulture, kao i informacijama, počelo se prilaziti kao i bilo kom drugom proizvodu, ne obraćajući pažnju na njihov specifičan sadržaj i status. "Biznis" je počeo suvereno da dominira.

Ovakva strategija imala je rezultate na blagajnama. Ali cena nije mala: kulturni proizvodi su sve više povlađivali ljudskim slabostima. Los Anđeles, na primer, nije samo dom Holivuda već je danas i najveći centar svetske porno industrije, čijih cirka 8000 naslova godišnje pravi veći prihod nego mejnstrim filmovi. Posledica toga je da su globalni informativni mediji, budući da su se koncentrisali u rukama malog broja moćnih konglomerata koji su po prirodi stvari u tesnoj vezi sa zakonodavcima, bili sve podložniji političkim uticajima i postajali sve više ideološki propagatori.

Ova sistemska promena važi i za Holivud koji je prošao kroz identičan proces. Istina, njegov finansijski uspeh je impresivan, budući da praktično svake godine holivudske filmove vidi više ljudi nego one prethodne i unutar SAD i izvan njih. Ali kakve filmove? Najgledaniji film sedamdesetih bio je Kum, a 2001. Hari Poter i Šrek. No cena ovoga je, bez sumnje, neukusno srozavanje kriterijuma i neprestana potraga za najvećim zajedničkim sadržaocem da bi se zadovoljio isključivo jedan cilj. Samo se tako mogu objasniti sulude sume uložene u reklamu koje jedu i do 50 odsto budžeta holivudskih proizvoda.

Sedamdesetih je knjiga Dijalektika prosvetiteljstva, gde se Adorno zgražavao nad džezom, izgledala zastarelo. Međutim, američki filmovi i popularna kultura danas su slika i prilika Holivuda kakvim su ga opisali pripadnici frankfurtske škole kada su iz nacističke Nemačke odbegli u SAD. To je industrija koja je danas preteće infantilna, budući da konstantno traži svoju ciljnu grupu među sve mlađom publikom, koja sve više liči na cirkus, budući na primat tehnologije nad sadržajem, koja je sve izveštačenija, budući da industrijski način proizvodnje i distribucije filmova sistematski ubija potencijalne kreativne uzlete, i koja je uredno, sve transparentnije depolitizovana – a da to više nikom ni najmanje ne smeta.

A kad zarati, onda postaje očigledno čemu služe globalni mediji: da se besramno prepariranje javnog mnjenja kod kuće pretvori u globalnu agitaciju, pri čemi nijedna sila ne može da se nosi sa Si-En-Enom, Bi-Bi-Sijem i Skajem. To što nam konglomerati prodaju stvari koje nam ne trebaju, političari tvrde da je ono što su oni preduzeli jedino moguće, a SAD poseduje ponižavajuće superiornu vojnu moć doprlo bi do nas i bez globalnih medija.

Ali, dodajući so na ranu, greh Holivuda i globalne televizije leži u nečemu drugom. Dok američka vojska bombarduje svoje umišljene i ine protivnike, njihovi mediji nas iscrpljuju jednom procesijom trivijalnosti – koju smo, izgleda, više nego spremni da progutamo. Možemo biti sigurni da Si-En-En, u tom neumornom zatrpavanju gledališta gomilom tehničkih, retoričkih, ideoloških i ostalih irelevantnih podataka, nikad neće preći na stvar. Slično tome, Holivud se odavno odrekao ambicije da odgovori na bilo koje od umetnički relevantnih pitanja; umesto toga, holivudski "biznismeni" zadovoljno trljaju ruke dok njihovi proizvodi, uz naš pun pristanak, sve više vređaju našu inteligenciju.

Goran Gocić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net