Pravosuđe u vanrednom stanju >

Čistka ili bajpas

Izvršna i zakonodavna optužuju sudsku vlast da je odgovorna za postojanje organizovanog kriminala. Kontraoptužbe kažu da izvršna vlast pokušava da amnestira sebe, ukazujući prstom na drugoga

UTUK NA UTUK: V. Batić i L. Karamarković

Poslednje odluke Skupštine Srbije i v.d. predsednika Srbije Nataše Mićić u vezi s pravosuđem pretvorili su višemesečni sukob izvršne i sudske vlasti u surovi rat. Spisak poteza je dugačak – razrešeno je 35 sudija, izmenjena grupa pravosudnih zakona, izvršen pritisak na predsednicu Vrhovnog suda Leposavu Karamarković da podnese ostavku, data ovlašćenja novopostavljenim vršiocima dužnosti predsednika Vrhovnog suda i republičkog javnog tužioca da po potrebi suspenduju predsednike neposredno nižih sudova i javnih tužilaca i imenuju vršioce dužnosti…

Iz redova izvršne vlasti i vladajućih stranaka, složno stižu optužbe za odgovornost vrha srpskog pravosuđa za dosadašnji neuspešan obračun sa organizovanim kriminalom. Sve takve ocene obavezno su potkrepljene otkrićima o (ne)delima pojedinih sudija i tužilaca, koja kod normalnih građana izazivaju osećaj gađenja, u postojećim okolnostima više nego podložan generalizovanju na sistem pravosuđa u celini. "Da se drugačije postupilo u slučaju Bagzi, možda bi Zoran Đinđić i danas bio živ", ocenio je ministar pravde Srbije Vladan Batić, iznoseći detalje o načinu donošenja brzopotezne odluke Četvrtog opštinskog suda u Beogradu o puštanju Dejana Milenkovića Bagzija na slobodu, samo dan pošto je, 21. februara kod novobeogradske hale Arena, pokušao prvi (neuspeo) atentat na traljavo čuvanog premijera. Batić je procenu koja, u najmanju ruku, izaziva gorčinu, izneo u kontekstu priče o dosadašnjim odbijanjima njegovih ideja o radikalnim rezovima u pravosuđu.

Iz redova pravosuđa, ali i dela političke javnosti, pre svega Demokratske stranke Srbije, odmah su stigle kontraoptužbe, prema kojima izvršna vlast ukazujući prstom na drugoga (pravosuđe) zapravo pokušava da sa sebe skine odgovornost za bujanje organizovanog kriminala. Stranka Vojislava Koštunice, nakon odluke o razrešenju 35 sudija, uz obaveznu ocenu o neustavnosti postupka vlasti, izdala je saopštenje, u kome se ocenjuje da je reč o političkoj čistki nepodobnih i neposlušnih sudija "kakva je poslednji put u Evropi, tako beskrupulozna, zabeležena početkom devedesetih godina". "Učinio je to tadašnji predsednik Albanije Salji Beriša, posle njega Slobodan Milošević, a sada to čini Vlada Srbije", navodi se između ostalog u saopštenju DSS-a, u kome se podseća da je jedan od razrešenih sudija, Zoran Ivošević, "bio među žrtvama" Miloševićeve čistke, kao prvi sudija koji se suprotstavio njegovim autoritarnim metodama i osnovao nezavisno Društvo sudija Srbije.

I što je najgore, činjenica da se sve dešava u vreme vanrednog stanja tokom koga važe oštrija pravila ponašanja ukazuje na veliku verovatnoću da će se, po prestanku vanrednih okolnosti, pojaviti mnogo više neprijatnih tvrdnji vezanih za učešće obeju strana u dosadašnjem procesu (pokušaju, simulaciji?) reforme pravosuđa.

NAJAVA AKCIJE: Najava oštrijih mera u pravosuđu postojala je i pre uvođenja vanrednog stanja, dok je premijer bio živ. Direktan povod da srpska vlada ministru Batiću pre par nedelja dâ odrešene ruke za reformu pravosuđa, koja je rezultirala njegovom najavom "hitnog bajpasa" za pravosuđe i donošenja novog seta pravosudnih organa, bio je već pomenuti skandal sa puštanjem "gospodina Bagzija" na slobodu. Da nije reč o usamljenom opasnom incidentu, dokazivali su i neki drugi skoriji slučajevi, poput neshvatljivo niske kazne za ubistvo četvorice članova SPO-a na Ibarskoj magistrali ili omogućavanja bivšem direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću da vreme do početka služenja kazne za lični udeo u smrti 16 radnika RTS-a provede na slobodi. Što je on iskoristio za beg.

Batićevi kritičari nisu ćutke primili tu najavu "bajpasa", koja je protumačena ne kao pokušaj uvođenja reda u kompromitovano i korumpirano pravosuđe, nego kao namera da se sudska vlast, kao "jedini vidljiv centar moći koji nije pod kontrolom vlade, odnosno premijera" (Đorđe Vukadinović, urednik "Nove srpske političke misli"), stavi u službu onoliko kritikovanog Zorana Đinđića.

Nedelju dana nakon tragičnog atentata, Skupština je, sa obrazloženjem da su ispunili zakonski uslov za odlazak u penziju, razrešila 35 od ukupno oko 2200 sudija u Srbiji. Na spisku razrešenih našlo se i sedam sudija Vrhovnog suda (Zoran Ivošević, Aleksandar Ranković, Milovan Dedijer, Mileva Gainov, Ljiljana Vujić i Zoran Škulić). Ivošević je zbog te odluke najavio žalbu Ustavnom sudu Srbije zbog odluke parlamenta.

Obrazlažući odluku o razrešenju grupe sudija, predsednik Administrativnog odbora Skupštine Boško Ristić (DS) istakao je da reforma pravosuđa ne može biti sprovedena sa "ovakvim personalnim sastavom Vrhovnog suda i vrha beogradskog pravosuđa" i pri tom pozvao predsednicu Vrhovnog suda Leposavu Karamarkovic da "iz moralnih razloga" podnese ostavku "jer za pravosuđe ništa nije uradila". Ristić se potrudio da svoj "apel" dodatno ojača: "Ukoliko ona ne podnese ostavku, biće nađeni ustavni mehanizmi i mislim da je nužno da Vlada podnese inicijativu predsednici Skupštine, koja je ujedno i v.d. predsednika države, da suspenduje čelnike u pravosuđu koji svojim stavovima i svojim ponašanjem onemogućavaju reforme", predočio je Ristić.

Bio je to, očigledno, argument ubedljiviji od tvrdnje direktora Instituta za uporedno pravo Vesne Rakić Vodinelić da su zahtevi za ostavku Leposave Karamarković "motivisani ličnim obračunom, koji se zloupotrebljava u uslovima vanrednog stanja", kao i da, povodom "kontroverznog pravnog pitanja" koje se odnosi na potencijalnu odgovornost predsednice Vrhovnog suda što nije na vreme poslala u penziju jedan broj sudija, svako ima "pravo na svoje mišljenje". Jedno od takvih mišljenja izneo je, recimo, Aleksandar Lojpur, beogradski advokat i član Komisije za istinu i pomirenje: "Tako nešto (smena predsednice Vrhovnog suda) apsolutno je neprihvatljivo, nedemokratski, antievropski, neustavno i kažnjivo. To bi bio pokušaj da se Ustavom i zakonima predviđeni način sankcionisanja neodgovornog ili nesavesnog rada nosilaca pravosudnih funkcija zaobiđe i da se eventualna neodgovornost nosilaca pravosudnih funkcija ocenjuje ili sankcioniše na način koji bi bio drugačiji od onog koji je propisan Ustavom i zakonima", ocenio je Lojpur, koji se, kao i Vesna Rakić Vodinelić, založio za lustraciju u pravosuđu, ali u nešto drugačijem vidu.

Od naročitog značaja za odluku Leposave Karamarković izgleda da nije bilo ni podsećanje Vrhovnog suda da je njegova predsednica prošlog leta u Moskvi dobila nagradu Američkog udruženja pravnika i Pravne inicijative za centralnu i istočnu Evropu kojom je proglašena za reformatora godine, sa obrazloženjem da je "pokazala hrabrost i istrajnost u cilju unapređenja vladavine prava", da je "odvažan lider u pravnim reformama u Srbiji, borac za integritet pravosuđa i pokazala je da će uvek braniti njegovu nezavisnost". Leposava Karamarković je podnela ostavku u tišini, kratko saopštivši da "sa ogorčenjem i žaljenjem" napušta pravosuđe i da je zbog "grubih medijskih i političkih pritisaka" onemogućena da obavlja dužnosti predsednika Vrhovnog suda.

JOŠ UTUKA: Kolegijum Vrhovnog suda nije ostao nem na optužbe vezane za odgovornost što nisu bile penzionisane sudije koje su stekle sve zakonske uslove za to. U saopštenju tog tela podseća se da Veliko personalno veće (nadležno za donošenje odluka o razrešenju sudija) nije moglo da raspravlja o razrešenjima, iako je predsednik Vrhovnog suda "blagovremeno dostavio razloge za prestanak sudijske funkcije zbog navršenja radnog veka sudija" iz prostog razloga što se (Veliko personalno veće) nalazi u blokadi od 1. avgusta 2002, "kada je neustavnom izmenom odredaba Zakona o sudovima izmenjen način izbora članova Velikog personalnog veća".

"Krivicu za blokadu Velikog personalnog veća ne snosi ni Vrhovni sud Srbije, ni sudije, ni predsednik tog suda, već izvršna i zakonodavna vlast, kao predlagač, odnosno donosilac Zakona o sudijama, čije je odredbe o Velikom personalnom veću Ustavni sud Srbije poništio", navodi se u saopštenju Vrhovnog suda. Kolegijum Vrhovnog suda Srbije je precizirao i da je za šest sudija tog suda krajem 2001, saglasno tada važećim propisima, predsednik Vrhovnog suda doneo odluku o produženju radnog veka do kraja 2003. Zbog toga nije ni bilo uslova da predsednik Vrhovnog suda Velikom personalnom veću uputi predlog za penzionisanje.

Prema saopštenju Kolegijuma Vrhovnog suda, upravo je zahvaljujući razrešenim sudijama taj sud u 2002 "ostvario zapažene rezultate: savladao je priliv, postigao visok stepen ažurnosti, ostao bez ijednog predmeta iz 2001. godine, pogotovo što se suočio sa predmetima starim preko pet godina i apsolutnom neažurnošću suda".

Tako prezentovan spisak uspeha nije nimalo impresionirao novoizabranog potpredsednika Vlade Čedomira Jovanovića, koji je saopštio da će jedina moguća potvrda ispravnosti odluka donesenih u pravosuđu, personalnih i drugih, biti rezultati u predstojećem obračunu s kriminalom. Obećavši da će Vlada učiniti sve da pomogne pravosuđu u tom poslu i naglasivši da efikasnih rezultata, koji su uslov za ukidanje vanrednog stanja, ne može biti bez koordiniranih napora i zajedničkog rada pravosuđa, tužilaštva i policije, Jovanović je Leposavu Karamarković i Vrhovni sud optužio za "prezriv odnos" prema pokušajima Vlade da ostvari komunikaciju sa Sudom.

Kad na spisku razrešenih sudija ne bi bilo, recimo, Zorana Ivoševića i nekih drugih, odgovor na optužbe da su u penziju poslate "nepodobne" sudije mogla bi da predstavlja Jovanovićeva tvrdnja da je reč o sudijama koji su izricali presude (u vreme Miloševićevog režima) studentima, članovima Otpora i medijima. Prema Jovanovićevim rečima, spisak razrešenih sudija nije sačinio DOS, nego Ministarstvo pravde i Vrhovni sud. "Nije bilo snage u pravosuđu da se taj posao dovrši do kraja. U međuvremenu su ljudi koji su se nalazili na vrhu te liste koje je predložila sama gospođa Karamarković pojavili kao nosioci najvažnijih funkcija u Vrhovnom sudu Srbije", rekao je potpredsednik Vlade čije je zaduženje još nepoznato. On je optužio Vrhovni sud i zbog toga što devet meseci nije ponudio predlog kandidata za predsednika Okružnog suda u Beogradu, upozorivši da samo on može da formira specijalno sudsko veće koje bi po zakonu o organizovanom kriminalu procesuiralo slučajeve oko 1000 zadržanih od oko tri hiljade privedenih lica od uvođenja vanrednog stanja (policijski pritvor prema merama vanrednog stanja traje do 30 dana, nakon čega se mora podneti prijava u kojoj se jasno obrazlaže mera pritvora). Promene u pravosuđu, veruje Jovanović, omogućiće da se taj posao savesno obavi, na žalost organizatora ubistva Zorana Đinđića, a valjda i drugih zločinaca. A taj očekivani rezultat prolećne akcije čišćenja Srbije od nagomilanog i bahatog šljama, baš kako je najavio novi potpredsednik Vlade, pokazaće koliko su bili opravdani potezi u oblasti pravosuđa, usred vanrednog stanja.


 

Duća tužio "Vreme" Četvrtom opštinskom sudu

Nedeljnik "Vreme" je u broju 625 od 26. decembra prošle godine, povodom bombaškog napada na preduzeće Difens roud, objavio članak "Asfaltiranje neba" koji je potpisao Dejan Anastasijević. Već sledećeg dana, u pisarnicu Četvrtog opštinskog suda stigla je tužba Dušana Spasojevića protiv potpisnika teksta i glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića. Novinaru se u tužbi spočitava što je tužioca doveo u vezu s neuspelim atentatom na Vuka Draškovića u leto 2000. godine, što je naveo da je sledeće godine, sa grupom bivših komandosa Vojske Republike Srpske, uhapšen u Francuskoj zbog posedovanja falsifikovanih isprava i potom izručen Jugoslaviji i što se u članku pozivao na izjavu ministra policije Dušana Mihajlovića da je ova grupa, sa Spasojevićem na čelu, otela beogradskog biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije Delta. Glavni urednik je tužen jer je odobrio objavljivanje teksta i naslovne strane na kojoj je tekst najavljen. Kao krunu senzacionalizma i neistine u ovom članku, tužiočev punomoćnik, beogradski advokat Nikola Ćugumović, navodi sledeću rečenicu iz teksta: "Ukoliko je tačno da Buha protiv sebe ima tandem Spasojević–Luković, onda to objašnjava mnogo štošta, od nedavnog iznenadnog odlaska u nepoznato, do eksplozije u Zemun Polju." Ovom tužbom zahteva se nadoknada nematerijalne štete od milion dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom, koju će, tako piše, tužilac "delom pokloniti u humanitarne svrhe, a delom Dečijoj klinici u Tiršovoj ulici, s obzirom da nadoknadu ne potražuje da bi stekao zaradu ili se obogatio, već da bi stekao satisfakciju zbog povreda ličnosti koje je ovim tekstom pretrpeo". Prvo ročište još nije zakazano.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net