Čari vanrednog stanja

Šta god da je ko ranije o Đinđiću mislio, u čoveku raznesenom iz slonovskog kalibra ljudi su nepogrešivo prepoznali svesnu žrtvu

Ni posle dve nedelje nisam bitno promenio mišljenje o vanrednom stanju. Još mi nije dodijalo, ne osećam neki poseban svrab zbog ograničavanja mojih građanskih prava i sloboda, ne bih umeo ni da nabrojim šta mi je sve ograničeno, a kad hoću da znam kako je ostalim zemljacima, dobijem samo dobre vesti iz policijskih izvora kojima, što je najlepše, uglavnom verujem.

Eto, ispada da smo slučajno, to jest zahvaljujući nesrećnom slučaju, došli do formule koja nam najviše odgovara. Nekome sa strane to može da izgleda vanredno, ovde bogami odavno nije bilo redovnije. Tek sad vidimo da zločin može i da se ne isplati, to jest da to možda nije najbolji posao na svetu, da ubice ne moraju da budu najugledniji građani, da ucenjivači, otmičari i dileri droge nisu samim tim najbolji Srbi i da Legiju stranaca više ne moramo da smatramo najelitnijim univerzitetom.

Kao u klasičnoj anegdoti, svi protivnici Zorana Đinđića imali bi razloga da se pitaju šta je vešti premijer hteo da postigne svojom smrću. Jer, nevolje i prepreke koje nije uspevao da savlada za života sad se odjednom smanjuju i uklanjaju, kao da smrt nije oduzela ništa, nego naprotiv, dala ogromnu snagu i apsolutnu uverljivost svemu što je govorio i što je hteo da postigne.

Onakva smrt izazvala je posledice upravo suprotne svemu što su ubice mogle da žele i planiraju. Šta god da je ko ranije o Đinđiću mislio, u čoveku raznesenom iz slonovskog kalibra ljudi su nepogrešivo prepoznali svesnu žrtvu. Kao da je premijer položio život za ono u šta je verovao i sad nema nikoga ko to sme da ospori a da ne ponudi vlastitu glavu.

To znači da su suštinski promenjeni političko raspoloženje i raspored snaga u Srbiji. Svi Đinđićevi saveznici i saborci, celo ono šareno društvo koje je na njemu uveliko parazitiralo i imalo razloga da zazire od izbora, sad je dobilo ne samo novi legitimitet nego i obavezu da se sabere, da na brzinu odraste, preuzme komande i da najzad uništi sva ta minska polja koja je po državnim institucijama bio posejao i za sobom ostavio Slobodan Milošević.

Vlast sada ima puni legitimitet da deluje najenergičnije i to se vidi golim okom, bez ikakvog ispitivanja javnog mnjenja. Znaju to i opozicione stranke, koje su zbunjene i uplašene kao nikad. Ultrapatriotima iz Stranke srpskog jedinstva, koju je osnovao pokojni Arkan, voda već ulazi ispod vrata i biće presrećni ako policija ne pronađe dovoljno dokaza protiv njih. Radikali jedva da dišu nešto lakše, a ne verujem da su mirni ni u DSS-u.

Neću se nimalo uzbuditi zbog njihove kuknjave da vlasti zloupotrebljavaju vanredno stanje i ograničavaju im prostor za političko delovanje. Tačno, ovih dana nešto ih nema mnogo na prvim stranama i u udarnim vestima, ali to više nije samo zbog vanrednog stanja i voljom vlasti nego i zbog refleksa samoodbrane. Svi smo videli i razumeli da je ta desnica manje ili više direktno koketirala sa patriotskim podzemljem i nudila mu neku vrstu pokroviteljstva. Oni jesu nekakvi saučesnici u zločinu i najmanje što mogu sada da urade je da malo zaćute.

Ta opozicija, takva kakva jeste, bila je ionako jača nego što je potrebno zemlji koja bi da se pomeri s poslednjeg mesta i uopšte počne da se kreće. Sad bismo mogli da se nadamo da su sve te stranke bitno oslabile i sasvim je moguće da bi reformska koalicija u ovom trenutku lako pobedila na izborima. Ali, toj koaliciji sad još više nedostaju integrativna ideja i neosporni lider, što se u kampanji ne bi moglo dobro prikriti. U svakom slučaju, DOS ne želi vanredne izbore i namerava da nastavi kao do sada ne menjajući ništa.

Naravno, ne može se očekivati da će ljudi biti potreseni zbog Đinđićevog ubistva i besni na ubice sve do sledeće godine, pa će tada listom glasati za DOS. To znači da vlasti mogu da računaju jedino s tim da će upravo sad, tokom vanrednog stanja, uspeti da steknu odlučujuću prednost. Jedan način bio bi slabljenje opozicije, recimo tako što bi se otkrile neke veze stranaka sa zaverenicima i što bi se na njih usmerio deo opšteg zgražanja. Neki mediji bi se svakako rado upustili u takvu kampanju, ali ako ne bude dobrih dokaza, sve bi to moglo da propadne dok si rekao "bebapopović".

Drugi put sastojao bi se u traženju bolje spoljne podrške, u otvaranju nekih evropskih vrata i u proizvodnji pozitivnih vesti koje bi, u boljem slučaju, bile barem napola istinite. Nezgodno je to što je upravo Đinđić bio daleko najsposobniji da se bavi tim poslom ulepšavanja stvarnosti, ali valjda će se naći još neko ko će umeti da raspakuje neki poklončić iz Evrope, ako ga bude bilo.

Pokojni premijer je, međutim, ostavio značajan kapital svojim naslednicima i ne bi bilo lepo da ga celog spiskaju na izbore ili još pre toga. Ostavio je, najpre, svoju veru u rad i popravljanje svega oko sebe, u učenje, takmičenje, brzinu i pobedu. Bio je lično dobar primer i umeo da deluje zarazno. Ne bih rekao da se iz celog njegovog političkog delovanja može izvesti neka dovršena nacionalna strategija, nešto što bi neko mogao da smatra putokazom i mislim da za tim i ne treba na silu tragati.

Ali, Đinđić jeste uneo barem jednu veliku novost u politički život Srbije, a to je stav da se možemo promeniti, da nije nužno da se samo udubljujemo u nacionalno biće i tragamo za suštinom i identitetom, da nećemo sasvim nestati ako nešto počistimo oko sebe i u sebi. Ovo je svakako teška jeres koja mu je za života donela možda najviše neprijatelja. Ali, to samo znači da baš tu negde njegovi naslednici treba da traže pravo značenje njegovog političkog testamenta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net