Intervju – Christier Karphammar, savetnik u pravosudnom centru >

Projekat neograničenog trajanja

 

Sa šestogodišnjim iskustvom u različitim sudskim procesima i projektima na prostoru bivše Jugoslavije i Albanije, sudija Christer Karphammar imenovan je za savetnika u Pravosudnom centru. Kao jedini stranac u timu tog centra, on u razgovoru za "Vreme" kaže da je zadovoljan postignutim i da je optimista kad je reč o domaćem pravosuđu.

"VREME": Kako je nastala ideja o formiranju Pravosudnog centra?

KARPHAMMAR: Kako u vreme prethodnog režima nije bilo nikakve obuke sudija, na sastanku održanom u junu 2001. tadašnji zamenik ministra pravde Đurđe Ninković predložio je osnivanje pravosudnog centra koji bi se bavio edukacijom i obukom sudija, tužilaca i advokata. Ideja je bila da centar bude nezavisna institucija koja bi postojala i pošto njenih osnivača više ne bude. Pošto vlada nije imala sredstava za formiranje takvog centra, Ninković je zatražio podršku različitih zainteresovanih domaćih i međunarodnih organizacija, a ja sam bio zamoljen da preuzmem dužnost koordinatora radne grupe, koja je trebalo da stvori preduslove za formiranje centra.

Ko je sve učestvovao u formiranju Centra?

Najvažniju ulogu preuzeli su Udruženje advokata, Vrhovni sud, Fond za otvoreno društvo, predstavnici Javnog tužilaštva, Centra za napredne pravne studije, kao i međunarodne organizacije – OEBS, UNDP, Savet Evrope i ABA/CEELI. Međutim, za konačan uspeh najveće zasluge pripadaju pojedincima, kao što su predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković, direktorka Fonda za otvoreno društvo Sonja Liht i pomoćnik ministra pravde Predrag Dejanović. Uprkos brojnim nesuglasicama između predstavnika pravosuđa i političara, kao i brojnim frakcijama unutar samog pravosuđa, ministar pravde Vladan Batić i predsednik Udruženja sudija Omer Hadžiomerović potpisali su 6. decembra 2001. dogovor o osnivanju Centra, a osnivači, Vlada i Udruženje sudija usaglasili su se i oko statuta.

Koliko je novca uloženo?

Istovremeno sa osnivanjem Centra, radna grupa je uspela da napravi projekat koji omogućava njegov rad tokom sledeće tri godine, a taj projekat će koštati 1.700.000 dolara. Holandska i švedska vlada obezbedile su ta sredstva u januaru 2002, a rukovođenje projektom i sredstvima povereno je UNDP-u.

Inostrana finansijska pomoć obično izaziva sumnje u nezavisnost institucije u koju su sredstva uložena. Da li je u ovom slučaju moguć bilo kakav uticaj?

Apsolutno ne. Sve što je urađeno, ceo proces, od samog početka je u rukama domaćih institucija. Telo koje upravlja Centrom sastavljeno je isključivo od predstavnika ovdašnjih sudova, udruženja i Ministarstva, od onih koji, uostalom, najbolje znaju šta im je najpotrebnije. Što se donatora tiče, glavni donatori su iz Švedske i Holandije, što, po mom mišljenju, garantuje da nikakvih uticaja nema i da ih neće biti. Neki donatori čak su i istakli da ne žele da na bilo koji način utiču na ono što se radi u Centru.

Šta je, na samom početku, realizovano u okviru Centra?

Već u maju 2002, kada su imenovani direktor, osoblje i savetnici, od Pravosudnog centra očekivalo se mnogo, pre svega da u što kraćem roku organizuje edukativne kurseve. Istovremeno, ABA-CEELI i PRICEWATERHOUSE COOPERS, agencije koje finansira USAID, izrazile su želju da se njihovi kursevi, koji su već bili u toku, organizuju u saradnji sa Centrom. Pored toga, Vrhovni sud i okružni sudovi izrazili su potrebu za hitnim održavanjem seminara o nekim specifičnim temama. Na primer, Okružni sud u Pančevu zatražio je seminar o procesu bankrotiranja, kao i o zakonima o radu i štrajku, sve zbog brojnih slučajeva tog tipa koji su mu stizali.

Zahvaljujući svemu tome, Centar je imao uspešan start. Tokom leta 2002. u različitim gradovima širom Srbije organizovali smo 13 seminara, uglavnom vikendom. Na seminarima je učestvovalo oko 400 sudija, a teme su bile u vezi s komercijalnim, kriminalnim, civilnim, proceduralnim i zakonima koji pokrivaju bankrotiranje.

S kakvim ste se problemima suočili tokom rada?

Sudije i tužioci bilo gde u svetu nisu previše voljni da se dodatno obučavaju. Pošto je to naročito očigledno u slučaju država bivše Jugoslavije, fascinantan je način na koji su predstavnici pravosuđa u Srbiji prihvatili ovaj Centar. Većina sudija i tužilaca pokazala je spremnost i volju da pohađa seminare i obuku koje Centar organizuje, a posle završetka tih seminara tražili su i dodatne. Takva situacija možda je većim delom rezultat podrške i promocije koju je Centar dobio od predsednika Vrhovnog suda, ostalih viših sudija, državnog tužioca, kao i od Udruženja sudija i tužilaca i Ministarstva pravde. Osim toga, direktorka Centra Nataša Rašić je zajedno sa saradnicima vrlo uspešno organizovala i realizovala sve što je planirano.

Da li je proces edukacije sudija i tužilaca u Srbiji po nečemu specifičan u odnosu na slične procese u zemljama u tranziciji?

Specifičnost ovih prostora, Balkana uopšte, jeste to što neke sudije smatraju da su na svoj položaj došle jednom za svagda i da nema potrebe za dodatnom edukacijom i obukom. To se naročito odnosi na kosovske i crnogorske sudije. Situacija u Srbiji, međutim, prilično je specifična kad je u pitanju edukacija. Pre svega, ovde postoje jaki ljudi, oni koji "guraju" projekte, što nije slučaj, recimo, u Hrvatskoj ili Sloveniji. Ovde su ljudi na višim pozicijama ipak zamenjeni, dok su tamo ostali isti oni koji su bili i 1994. ili 1995. Osim toga, u Srbiji su tokom Miloševićeve vladavine mnogi ljudi jednostavno želeli da se edukuju, da napreduju, pa je razumljivo što sada koriste šansu da to i ostvare. Nigde do sada nisam video toliku otvorenost i spremnost predstavnika pravosuđa da sednu i saslušaju. Oni ponekad ne prihvate ono što čuju, ali posle niza diskusija i sastanaka na kraju ipak promene mišljenje. Treba istaći i da ljudi rado dolaze na seminare bez obzira na prilično loše uslove u kojima se oni održavaju – u Velikoj Britaniji, na primer, sudijama i pravnicima koji dolaze na obuku i na seminare za upoznavanje novih zakona potrebno je pružiti pravi luksuz, skupe hotele i večere da bi uopšte došli. Ovde to nije tako.

Da li je Pravosudni centar u dosadašnjem radu ostvario sve što je bilo planirano?

Pokazalo se da je potreba za dodatnom obukom mnogo veća nego što je prvobitnim projektom bilo predviđeno. Da bi se te potrebe zadovoljile, Centar je bio prinuđen da potraži još neke donatore. Nemačka vlada je tako odobrila finansiranje kancelarije u Nišu tokom 2003, dok je USAID omogućio opremanje te kancelarije. Pored toga, IBM Business Consulting Services, takođe finansiran od USAID-a, omogućio je Centru angažovanje dodatnog osoblja zaduženog za edukaciju u domenu komercijalnih zakona. Takođe, Fond za otvoreno društvo pomogao je u pokrivanju troškova koje nisu uspele da pokriju ostale donacije. Da bi rad u budućnosti bio što efikasniji, planira se i otvaranje kancelarije u Novom Sadu. No, čak i bez tih kancelarija treba istaći da se većina seminara održava upravo van Beograda, što je veoma dobro.

Koliko će vremena biti potrebno da Centar obavi sve što je predviđeno?

Centar je institucija koja bi trebalo da traje zauvek jer će uvek postojati potreba za edukacijom sudija i tužilaca. Kad god imate novi zakon, oni moraju biti obučeni da se ponašaju u skladu s njim. To se, uostalom, radi u svim zapadnoevropskim zemljama.

Pravosudni centar trebalo bi i dodatno da se razvija. Jedan od planova jeste da se, pored sudija i tužilaca, edukuju i ljudi koji još nisu položili sudijski ispit, da im se pomogne da ga uspešnije polože. Osim toga, i advokati moraju da budu dodatno edukovani. U Švedskoj, na primer, oni svake godine pohađaju sedmodnevne kurseve na kojima bivaju dodatno obavešteni o detaljima novina u pravosuđu i zakonodavstvu. Pored njih, mogli bi da budu obučavani bankari, lekari, komercijalisti, uopšte svi oni koji se u svom poslu na bilo koji način sreću sa sudovima. To sve može da bude obavljeno kroz ovu instituciju, ali su potrebna dodatna sredstva.

Da li se u okviru edukacije organizuju seminari na kojima bi se sudije detaljnije upoznale sa procedurom u Haškom tribunalu?

Centar se ne bavi toliko samim Hagom, koliko slučajevima ratnih zločina i organizovanog kriminala. Kako su seminari na te teme već u toku, može se očekivati da ovdašnje sudije uskoro budu potpuno obučene za vođenje takvih procesa.

Šta je, po vašem mišljenju, najveći problem ovdašnjeg pravosuđa?

U poređenju sa nekim drugim državama, ovdašnje sudije su vrlo slabo plaćene, što je veoma velik problem. Naime, da bi sudija bio nepristrastan i objektivan, on mora da bude samouveren i da ga okolina ceni. Njima se i finansijski i na sve moguće načine mora dati podrška da postanu upravo takvi da bi i suđenja bila nepristrasnija i objektivnija. Ne bi trebalo dozvoliti da uopšte postoji mogućnost da sudija ili tužilac budu podmićeni, s tim što se u tom smislu mora promeniti ne samo pravosuđe već i ceo sistem, način mišljenja.

Pomenuli ste da bi Centar trebalo da postoji zauvek. Kako će se on finansirati kad prođe ovaj trogodišnji projekat?

To je već obaveza države. Međutim, s obzirom na to da država nema dovoljno sredstava, ona će u saradnji sa Centrom morati organizovati nove projekte, naći donatore ili na bilo koji način obezbediti sredstva neophodna za njegovo funkcionisanje. Upravo je u pripremi izrada takvog jednog plana.

Iako je u domenu pravosuđa nezahvalno bilo kakvo prognoziranje, može li se bar otprilike reći kada bi Srbija mogla da ima uređen pravosudni sistem?

Od pravosuđa ovde svi očekuju mnogo, zaboravljajući pri tom da su od promene vlasti prošle tek dve godine. Zakoni i pravosuđe ne menjaju se za jednu, dve ili tri godine. Da bi se reformisali na pravi način, potrebno je vreme, potrebna je volja, potreban je novac. Treba imati u vidu da ni svi koji su obavljali svoju funkciju 10, 20 ili 30 godina ne mogu odjednom promeniti način mišljenja.

Situacija je već sada znatno bolja nego što je bila pre dve godine. A kako je reforma u ovoj oblasti proces koji se više ne može zaustaviti, sve je samo pitanje dobre volje i vremena. Moja prognoza je da će se to dogoditi već u sledeće tri do četiri godine.


 

Zgrada u kojoj je smešten Pravosudni centar predstavlja jedno od arhitektonski najvrednijih beogradskih zdanja. Nalazi se u Karađorđevoj ulici broj 48, a zajednički su ga projektovali Nikola Nestorović i Andra Stevanović 1905. godine. Podizanje zdanja, prvobitno namenjenog Beogradskoj zadruzi, finansirao je Luka Ćelović, poznat i kao "četnički finansijer". Kao uspešan trgovac, Ćelović početkom prošlog veka kupuje placeve između današnjeg hotela "Bristol" i nekadašnjeg Svetonikoljskog trga (poznatog kao "Mali pijac") i na tom prostoru gradi blokove reprezentativnih zgrada koje potom ostavlja kao zadužbinu Beogradu.

Ćelović se, inače, smatra jednim od najvećih zadužbinara Beogradskog univerziteta, dok su se projektanti zgrade u Karađorđevoj 48 proslavili i zajedničkim projektom zgrada Narodnog muzeja u Beogradu i Srpske akademije nauka i umetnosti.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net