Nuspojave >

Zborno mesto

Složeni identiteti ljudi na ovim Vetrometinama ne daju se svesti na koju god "etničku", "regionalnu" ili neku treću džidža-bidžu, patetično uzdignutu do Apsoluta

Blago Pančevcima – oni će prvi u komunizam! I to sve ležećki, ne pomerajući se s mesta. Otkud sad to? Pa, lepo: nije li se nekada, u vreme obnove & izgradnje, zaneseno govorilo da će "u komunizmu svi živeti u Beogradu"? Beograd je, doduše, poslednjih godina (decenija?) već toliko nabubrio preko vlastitih objektivnih limita da u toj besmislenoj rurbanoj ljudskoj vrevi već postaje prilično nesnosno. No, Pančevci su uveli revolucionaran izum kako da i oni žive u Beogradu bez da se zlopate po njegovim zarozanim ulicama: umesto da oni dođu k njemu, Beograd će doći kod njih!

Evo o čemu se radi: nešto što se pompezno predstavlja kao Udruženje za pomoć Kosovu i Metohiji "Solidarnost" zatražilo je ovih dana – tvrdi Tanjug, a prenosi "Politika" od 6. 3. 2003 – da se Pančevo izdvoji iz Vojvodine i "postane sastavni deo Beograda", to jest da se u Pančevu raspiše referendum na tu temu. Razlog je tome taj što famozni Zli Autonomaši Opet Dižu Glave i razbijaju nam vaskoliko Srpstvo; ako im već tu njihovu Vojvodinu ne možemo ukinuti, daj bar da Pančevo izvučemo iz njihovih krvoločnih crno-žutih kandži... Posle će valjda i ostali da se prisajedine.

Ovo polufantomsko Udruženje jedan je od preživelih mutanata/derivata/zombija/fosila one slavne "antibirokratske revolucije" s kraja osamdesetih: ovakva su Udruženja Građana S Pojačanim Nacionalnim Svrabom Na Nezgodnom Mestu u to vreme bila idealna mrestilišta budućih Slobinih lokalnih poverenika, aktivista i, uopšte, ilija čvorovića opšte prakse. Drugim rečima, inicijativa o bizarnom strateškom prodoru Šumadije duboko u Banat sama je po sebi beznačajna i lakrdijaška onoliko koliko i ekipa koja stoji iza nje – dakle, potpuno. Pa ipak, ona je vredna (psiho)analitičke pažnje zbog svoje "egzemplarnosti", tj. utoliko što eksploatiše nekolike važne, a ne baš ozbiljno rasvetljene i rasvetljavane topose političkog nesvesnog u ovom delu sveta; samo je Pančevo ovde tek ogledna laboratorija, specifičnošću svog "rubnog" geografskog položaja zahvalan teren za istorijsko-političke opite in vivo.

Na primeru ovog grada mogu se videti i blaženi kontinuitet i beskrajne kreativne mogućnosti represije nad identitetom, a sve u ime ove ili one "spasiteljske ideje", uvek i obavezno Veće Od Života. Jedna strana priče o toj represiji na tragu je onoga što propovedaju "Solidarnost" i slični. Pančevo je, dakako, i te kako Banat, a Banat je Vojvodina – sa svim istorijskim, kulturnim i ostalim specifičnostima koje uz to idu. Taj je spontani, neideologizovani "banatizam" fundamentalan deo identiteta grada i njegovih ljudi, sasvim bez obzira na to što sa svakog osrednjeg pančevačkog solitera možeš lepo videti svetla obližnjeg Beograda, grada koji je mnogim Pančevcima nešto poput Dnevnog Boravka. No, šta je nacionalizam ako ne opsesivni etnocentr(al)izam? Ovo, pak, ne znači samo opsednutost neizbrojnim Opasnostima koje Etnosu prete spolja, nego i neprestanu paranoju od Unutrašnjeg Rastakanja Nacije, do kojeg, je l’ te, nužno dolazi ako se nacija obescentri, ako se na nju počne gledati kao na multicentrični i multiidentitetski kultur-organizam, ako se odustane od opasnog fantazma o (re)uspostavljanju nekakvog Jedinstvenog Identiteta, nekog mitskog ili arhetipskog Mi, "po defaultu" razlučivog od svih Drugih. Da ne te(r)oretiziram previše: da bi se (barem) Pančevo spasilo od tih strrrašnih opasnosti koje prete njegovom Ugroženom Srpstvu – a Srpstvo koje nije Ugroženo zapravo nije ni Srpstvo, jer je neotklonjiva Ugroženost ključna osobina Srpstva dostojnog svojeg imena – ono se mora pod hitno obezvojvodiniti i beogradizovati: u protivnom mu sledi grom i pakao, Sodoma i Gomora "rasrbljenja", što mu dođe na isto kao Gubitak Suštine. By the way, "Beograd" o kojem se ovde radi nije onaj smoreni, ali ipak respektabilni i prijazno šaroliki južnoevropski velegrad na koji vam pukne pogled čim se popnete na Pančevački most sa banatske strane: "predmet žudnje" nije, dakle, taj realno postojeći grad, nego fantazamski, isprojektovani "Beograd" kao mitski Centar Nacije, kao nekakvo "zborno mesto" takoreći...

No, šta je ona obećana druga strana priče o represiji nad identitetom? Moglo bi se reći da je to ono svojevremeno stanje, ne "autonomije" nego komunističkog feudalizma kakvo (i) Pančevci pamte iz sedamdesetih i osamdesetih godina: iako im je Beograd "realno" i "životno" pred nosom, "administrativno" im je taj grad bio po mnogo čemu (pre)daleko, što im je beskrajno komplikovalo živote. Ljudi koji su, recimo, tih godina završavali Pančevačku gimnaziju morali su da polažu nekakve moronske "diferencijalne ispite" da bi se upisali na Beogradski univerzitet. Alternativa tome je bila da studiraš u Novom Sadu, ali – kog ćeš vraga u Novom Sadu!? Podstanarsko životarenje u tom sto dugih kilometara udaljenom gradu sasvim je besmislena gnjavaža – trošak obaška – za nekoga ko ima fakultet iste sorte na tričavih tuce kilometara od kuće, u tom "srbijanskom" Beogradu, gde takođe ima i firmu, fabriku, robnu kuću, bolnicu. Na taj je način takođe vršena represija nad identitetom Pančevaca, jer je oslonjenost na Beograd takođe važan deo njihovih života, ergo neideologizovanih identiteta. Masovna frustriranost tim idiotskim položajem bitno je doprinela lakšem primanju potonje "antiautonomističke frustracije". Jer, i tada se radilo o sitnoimperijalnom Centru (drugačije provenijencije) kojem se, u ime Viših Ciljeva i ideoloških projekcija, imala prinositi besmislena Žrtva.

Naravoučenije ove priče nalazi se u njoj samoj. Đerđ Konrad je onomad pisao o "identitetu i histeriji"; ta je priča, nažalost, vazda zimzelena u "bednim malim istočnoevropskim državama", utoliko što se ovde oko identiteta stalno nešto histeriše, jer se sistematski izbegava ono što jedino korespondira sa Životom: identiteti ljudi na ovim Vetrometinama složeni su i polivalentni, i ne daju se svesti na bilo koju "etničku", "regionalnu" ili neku treću džidža-bidžu, patetično uzdignutu na ravan Apsoluta. Jer, taj će razmaženi, histerični Apsolut prvom prilikom ultimativno zatražiti od ljudi da se veselo odreknu jednog dela svog identiteta u ime drugog, Jedino Legitimnog. Otuda svakoga ko to pokuša treba ubuduće okupati u studenom Tamišu, možda mu se neki pojmovi izbistre; a sve ako to i ne pomogne – ostaće lud, ali mu bar noge neće smrdeti!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net