Ustav, konstitucija, Magna karta >

Led kraj vatre

Nema nepremostivih razlika koje se tiču novog srpskog ustava, samo se volja za uspostavljanjem ustavnog poretka pretvara u sitne aspre partijske trgovine

Zapiši na led, pa prinesi vatri. Ova rečenica, koju je u protekloj deceniji voleo da citira Vuk Drašković, mogla bi da posluži za opis odnosa srpske političke elite prema ustavu.

Za pregovore o konstituisanju novog oblika srpsko-crnogorske zajednice utrošeno je, od oktobra 2000. do januara 2003, dvadeset sedam meseci; za samo pisanje Ustavne povelje bilo je potrebno, od 15. marta 2002. do februara 2003. godine, nekih 46 nedelja; a na prvo kršenje i otvoreno bagatelisanje te jedva usvojene povelje nije se sačekalo ni petnaest dana. Novoizabrani predsednik zajednice, samo što se zakleo da će poštovati Ustav, izjavio je negde da mu se čini glupim ograničenje u Povelji i u Zakonu o izboru predsednika i vlade da ministri odbrane i spoljnih poslova treba da budu iz različitih država članica. Sad je ispalo da je crnogorska vlada naročito zainteresovana za spoljnoekonomske odnose, a da srpska vladajuća većina ne da ministarstvo spoljnih poslova, a uz to hoće vojno ministarstvo, mada su oba bila predmet apotekarskog odmeravanja (ministri iz dve republike, rotacija ministara, itd...) Taj novi raspored mandata bio je, inače poznat i pre usvajanja povelje...

Koji ustav?

Izborna koalicija DOS-a je decembra 2000, pred republičke parlamentarne izbore objavila svoj Ugovor sa Srbijom u kome je u prvoj tački pisalo da će nova skupština prvog radnog dana usvojiti deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava radi otklanjanja ustavnog haosa. Od tada je prošlo dvadeset sedam meseci.

U Skupštini Srbije je u utorak (11. mart) konačno održana konstitutivna sednica Komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene republičkog Ustava Komisije, ali kako se odmah vidi, nije sasvim izvesno da li će to značiti da će ustav u predviđenom roku biti i donet. Kako je u jednom eseju primetio Vladimir Gligorov u magazinu "Ekonomist", ovdašnjoj političkoj javnosti više odgovara ovakvo, u osnovi neustavno stanje.

To bi se moglo i grublje reći a u nekim prilikama može da ispadne i opasnije nego što se to kod nas sada očekuje. U "Političkim skečevima 1814-1867" grofa Minstera citirana je izjava jednog anonimnog Rusa: "Svaka zemlja ima sopstveni ustav (koji ustavlja vlast, čini je umerenom), naš apsolutizam je umeren ubistvima."

Ovde ipak vlada neka vesela šarada pod senkom velikog izgovora da reformistima treba dati dovoljno vremena. Svi koče, i parlament, i sudovi, i biračko telo i radništvo iz Majdanpeka, i radnici kragujevačke Namenske, samo ministri vuku. Srbija hrče u srednjovekovnom mraku, samo njihovi prozori svetle. Kako je prolazeći kasno pored jednog prozora dramskim šapatom govorio pokojni Kiš: "Drug Brana radi..."

Ovde zapravo caruje opsenarstvo sitniša malih partija koje traže reformistički izgovor da se zadrže na vlasti, i različitih grupa verbalnih ekstremista – Otpor, Obraz, Helsinški odbor i ostalih komiteta. Sedneš, osnuješ organizaciju (najbolje ako može nevladinu), pa se baciš u državne brige, maltretiranje novinara i prevaspitavanje naroda.

Ovo društvo (društvo na vlasti) se zapravo tako olako igra državom, pravom i zdravim razumom, da nas od razornijeg haosa spasava samo činjenica da su sticajem istorijskih i međunarodnih okolnosti – i socijalnog zamora – događaji, kako bi rekao Pašić, uzeli pozitivni pravac. Nije tako dobro kako šminkeri i udvorice "srpske oktobarske revolucije" predstavljaju, ali, ipak, ne preti nešto veliko, zlo i opasno. Više kokošinjac nego menažerija.

USTAVNI NIHILIZAM: Ovde je tridesetak meseci, kao i u protekloj deceniji samo ne tako brutalno, negovan neki ustavni nihilizam.

Oni koji su na svoju zastavu ispisali reč "konstitucija" sudarili su se političkim pragmatizmom i revolucionarnim mentalitetom naše političke oslobodilačke kulture (izraz Jove Bakića). Koštunica koji se valjda trideset godina bavi problemima liberalne demokratije i zapadnog konstitucionalizma nije uspeo da napravi jaku ustavobraniteljsku koaliciju, niti da osvoji i upotrebi moć, niti da nametne autoritet kakav je pri pisanju ustava neophodan. Vašington je, onako plećat, u Filadelfiji 1787. svojom furioznom energijom naprosto dominirao.

Koštuničina greška je možda u tome što je dozvolio da se različitim manevrima i kampanjama ustavna tema razvodnjava ismeva, kompromituje i proglasi dosadnom, nevažnom i suvišnom. Njegov kvalitet, uzdržanost, ovde se pokazao kao mana.

S druge strane, Koštunica lakim silaskom s vlasti unosi u naš politički milje jednu retkost – da se s vlasti normalno može sići i da se na vlast može doći, to nije ništa naročito. Ta flegmatičnost je u neku ruku korisna za razvodnjavanje našeg violentnog političkog mentaliteta, samo, sa stanovišta Projekta, ta tehnologija u ovom trenutku nije produktivna.

Svečano prešavši u opoziciju, listi koja još nosi ime Vojislava Koštunice, DSS-ovci ne preduzimaju ništa konkretno, ne stavljaju do znanja šta će zapravo činiti, ali poručuju da će sneg neminovno okopniti i da ničija nije do zore gorela. Isteraše ih iz prestonice, sad ih jure i iz Niša.

Njima je data nova tableta bensedina tako što im je stavljena u izgled izvesna satisfakcija kroz obećanje da će u roku od šest meseci biti donet novi ustav i da će biti raspisani predsednički izbori.

Vuksanovićeva Narodna demokratska stranka zahteva raspuštanje Skupštine i raspisivanje novih izbora. Drašković je povodom 9. marta pozivao Koštunicu da preuzme barjak narodnog protesta, ali iz DSS-a odgovaraju da još ima parlamentarnih sredstava na raspolaganju. Oni nikako ne uspevaju da iz cepidlačenja pređu u parlamentarnu akciju i kao neki zarobljenici kompjuterskih igara hipnotisani su ciničnim kalkulatorom većine.

OSPORAVANjE: Prvo pitanje pri izradi ustava je da li postoji saglasnost svih političkih faktora. Ona očito ne postoji pošto partije starog režima, socijalisti i radikali, stoje na stanovištu radikalnog osporavanja namere većine da promeni ustav.

Socijalisti i radikali povod za svoju kritiku često nalaze u očitim pravnotehničkim slabostima Ustavne povelje.

I profesor Ratko Marković, nekadašnji potpredsednik srpske vlade, dobio je priliku da se revanšira za kritiku koja je njemu kao zakonopiscu svojevremeno upućivana. On na sajtu "srpskapolitika.com" piše da je sadržina Povelje kao ustavnog dokumenta "takva da nije vredna stručnog ni naučnog naprezanja" i da je teško da u Srbiji i Crnoj Gori ima političkih snaga i ličnosti koje bi iskreno i s uverenjem iza nje stale: "Taj tekst se, jednostavno, ne može popraviti. Tu, dakle, niti imate koga niti imate šta kritikovati. I u toj sveopštoj aporiji (nerazrešiva suprotnost, prim. red.), bagatelisanju prava i pravničkog znanja, proći će i ova Ustavna povelja kao Ustav, prodaće se građanima rog za sveću..." On tvrdi da je ta povelja došla sa strane, "iz one iste eksperimentalne radionice u kojoj su sačinjeni i nemušti dejtonski ustav za Bosnu i Hercegovinu i perfidno podmetnuti nikad zaključeni sporazum u Rambujeu i pravni galimatijas pod imenom Ustavni okvir za Kosovo i Metohiju".

Jedno od važnih, još nerazrešenih pitanja tiče se takozvane revizione klauzule. Sve sadašnje i bivše članice DOS-a beže od Ustavom propisanog referenduma i nagoveštavaju da bi prihvatile parlamentarni put za donošenje novog ustava. Koštunica je u decembru 2002. u jednoj, čini se veoma razložnoj ustavnoj raspravi Centra za liberalne studije, ocenjivao kako bi najbolje bilo da se do novog ustava dođe kroz ustavotvornu skupštinu koja bi bila izabrana na neposrednim izborima, ali da bi možda najracionalnije rešenje bilo da postojeća skupština Srbije o ustavu odluči dvotrećinskom većinom poslanika.

O dvotrećinskoj većini govore i drugi: predstavnik republičke vlade u Komisiji Rodoljub Šabić, ministar za upravu i lokalnu samoupravu, Vladan Batić ministar pravde koji inače traži da se raspiše referendum za samostalnu Srbiju... Zanimljivo je da se za održanje referenduma o svim spornim pitanjima – odnosima Srbije i Crne Gore, obliku vladavine (republika ili monarhija) i teritorijalnoj organizaciji vlasti zalagao i sociolog Nebojša Popov.

Međutim, kako izgleda, Čankovi autonomaši u Vojvodini pripremaju se da usvoje "vojvođanski ustav" prostom većinom, prejudicirajući ishod rasprave o bar jednom od spornih ustavnih pitanja, možda uvodeći i odlučivanje prosto-pozajmljenom većinom.

Dragor Hiber je u pomenutoj raspravi nabrojao pet načina promene ustava: prostom većinom u postojećoj skupštini, dvotrećinskom većinom u postojećoj skupštini, kroz promenu odredaba postojećeg ustava o načinu promene ustava, odlukom ustavotvorne skupštine i odlukom postojeće skupštine o predlogu reprezentativne ustavne komisije (kao zamene za ustavotvornu skupštinu).

Ne tako dramatičnim političkim igrama Komisija je sastavljena. Njen mandat je ograničen – da predloži način na koji bi se promenio ustav. Sastav te komisije, međutim, nije takav da se nameće nekim jakim autoritetom – čine ga provincijski advokati, politički trgovci i resorni predstavnici. Po prvim izjavama (Batić) već se nagoveštava ko će u tom sastavu biti većina, a ko će "glasati o tome da li je zemlja okrugla".

ŠANSA: Dobro bi bilo da ustav pišu najbolji znalci, neprikosnoveni autoriteti. Neki od ustavnih pravnika su, međutim, distancirani od današnjice, neki su defakto "lustrirani", neki gunđaju zbog toga što se za ustavne pravnike samoproglašavaju oni koji to nikad nisu bili. Ipak, nezanemarljiv broj pravnika, politikologa i sociologa bio je uključen u izradu pola tuceta ustavnih modela. U tom pogledu moglo bi se reći da je značajan deo javne rasprave ozbiljniji i manje demagoški obojen nego što je to ranije bio slučaj. To je svakako dobro, jer ustavna rasprava može da skrene u penušavu diskusiju o simbolima, grbovima i zastavama i misteriji suvereniteta.

Analizirajući tekstove četiri postojeća ustavna koncepta (Pavle Nikolić, Beogradski centar za ljudska prava, DSS, Forum iuris), Marijana Pajvančić (rasprava CLS) nalazi osnovne saglasnosti u definisanju legitimacijskih temelja budućeg ustava (vladavina prava, socijalna država, poštovanje i garantovanje ljudskih i manjinskih prava, politički pluralizam, sekularna država, tržišna privreda, decentralizovana država itd.).

Saglasnost postoji i kod korpusa ljudskih prava, kako kod opšteg okvira (garancije, zaštita, ograničenja), tako i kod liste pojedinačnih prava, zasnovane na međunarodnim standardima.

Osnovne razlike među ustavnim konceptima tiču se: definicije države (svih građana, svih građana i naroda ili nacionalnih zajednica ili srpskog naroda i svih građana); oblika vladavine (republika ili monarhija) i vertikalne podele vlasti (posebno kod regionalizacije)...

Ilija Vujačić, kome je federalizam i regionalizam uža stručna specijalnost, analizira moguće načine decentralizacije. Projekat Pavla Nikolića dozvoljava samo administrativnu regionalizaciju, DSS-ov klasičnu regionalizaciju, Beogradskog centra razvijenu regionalizaciju, a Foruma iuris kvazi-federaciju. Vujačić je sugerisao četiri principa pomoću kojih bi se mogao meriti uspeh decentralizacije. Prvi je princip demokratije, drugi supsidijarnost, treći ekonomska racionalnost i četvrti liberalnost.

Vujačić tačno zapaža da se u svim javnosti predočenim konceptima postojeći kvantum centralne vlasti delegira na regione i Republiku, a da se uopšte ne razmišlja o smanjenju državnih nadležnosti. Tako se regionima daju nepotrebna i prevaziđena ovlašćenja u ekonomiji.

Sveci blago dijele. Kaže ironična narodna poslovica.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net