Slobodan Antonić >

Ideja, moć, pustoš

"Misionarska inteligencija..." i reakcije na tekst; "Vreme" br. 631 i 632

Dok za četiri kritička osvrta verujem da zaslužuju da budu raspravljena, dotle dva tipa argumentisanja mojih kritičara, prvenstveno iz metodskih razloga, ne bih ozbiljnije uzimao u obzir u daljoj raspravi.

Prvi tip argumentisanja kakvo izbegavam tiče se iskrivljavanja oponentovih teza. Tvrđenje koje se želi pobiti najpre se toliko nategne da postane besmisleno, a onda se lako izvrgne ruglu (ili još bolje – oponent, kome biva pripisano nategnuto tvrđenje). Na primer, Ćurgus Kazimir moje suprotstavljanje kontraproduktivnom i već dosadnom nametanju pojedinih tema ovdašnjoj intelektualnoj i drugoj javnosti, predstavlja kao radikalsku tvrdnju da se o tim temama ne piše drugačije do po projektnom zadatku. Uopšte ne sumnjam da se o tim temama (od srpskih ratnih zločina do pitanja Roma) često misli i piše nezavisno od finansijske podrške različitih "briselskih i vašingtonskih" fondacija. I naravno da o njima treba misliti i pisati. Ali, ono što smeta je nametanje tih tema našoj javnosti zbog briselskih i vašingtonskih fondacija. Uveren sam da se time čini loša usluga i samim temama i našoj javnosti. Javnost ne može da ne zanima koliko je desetina/stotina hiljada eura potrošeno na istraživačke i ostale projekte o, na primer, položaju Roma u Srbiji, na posete inostranih ekspertskih timova za to pitanje, na međunarodne konferencije, na luksuzne višejezične publikacije, na visokodizajnirane oglase… A rezultat? Ako javnost greši kad pomišlja da samo malobrojna "fondokorisnička" elita i domaći i strani eksperti žive sve bolje, dok ostali Romi žive kao i pre, i ako se iznova čuje da ovdašnja javnost nije nimalo zagrejanija za rešavanje, na primer, "romskog pitanja" nego ranije, to su takođe pitanja koja traže odgovore. Meni oba pitanja deluju razumljivo, jer se mnogi problemi, pa ni pitanje položaja Roma u Srbiji, ne mogu razrešiti sami za sebe i izvan okvira drugih gorućih društvenih problema.

Drugi tip argumentovanja koji bih ubuduće želeo da izbegnem tiče se prebacivanja rasprave sa iskaza na ličnosti. Mislim da pitanja-komentari poput: koja stranka ili intelektualna grupacija viri iza mene (Stanojević), ili zbog čega sam toliko frustriran (Ćurguz Kazimir) ne vode u dobrom pravcu. Odavno je poznato da istinitost nekog iskaza ne zavisi od ličnosti koja ga izriče, niti od motiva sa kojima se izriče, nego isključivo od slaganja iskaza sa činjenicama (stvarnošću). Hajde, dakle, da govorimo o tome – da li moje ocene odgovaraju stvarnosti?

U tom smislu, argumenti koji zaslužuju raspravu su sledeći:

1. Intelektualci nazvani "misionarskom inteligencijom" ne misle isto i ne mogu se svrstati u jedinstvenu grupaciju. Ovo bi bilo sasvim tačno ako ne bismo imali kriterijume grupisanja. Naravno da ljudi čak i najbližih shvatanja ne misle isto. Čak i isti čovek ume različito da sudi, zavisno od vremena, prilike i konteksta. Meni je sasvim jasno da se pisanje "Helsinške povelje", "Danasa" i "Republike" ne može u potpunosti izjednačiti. U prvom listu je najviše ekstremnih stanovišta, u trećem najmanje. Ipak, intelektualci koji se okupljaju oko ovih listova mogu se svrstati u istu kategoriju (koja odgovara određenom sociološkom modelu) iz dva jednovremena razloga. Prvi je sličnost njihovih stanovišta. Svakako da ne misle svi oni da je "naša teorijska misao sva u nacionalizmu, što pokazuju radovi srednje, mlađe i najmlađe generacije teoretičara", ili da bi sa denacifikacijom u Srbiji "valjalo početi od ZABAVIŠTA". Ali, za sve njih najvažniji i odlučujući problem u Srbiji danas ostaje – srpski nacionalizam. Drugi razlog leži u diskurzivnoj nekonfrontiranosti ove grupacije. Kada u "Republici" budemo pročitali prve kritičke opaske na "Helsinšku povelju", ili obrnuto, postaće jasno da to više nije – grubo uzev – jedna diskurzivna matrica, ili jedna intelektualna grupacija. Dotle nije sasvim neopravdano da se, u određenim kontekstima, tako posmatra.

2. "Misionarska inteligencija" uopšte nema veliki uticaj. Moja formulacija je glasila "priličan uticaj". To bi trebalo da bude sredina između "veliki uticaj" i "mali uticaj". Naravno da ova grupacija naše inteligencije ne usmerava nacionalnu politiku, niti gospodari javnim mnjenjem (što bi bio "veliki uticaj"). Ali, ona ima te ambicije i marljivo i, rekao bih, sve uspešnije radi na njihovom ostvarenju (što jeste "priličan uticaj"). Njen glas se čuje mnogo dalje od granice koju čine skromni tiraži pominjanih listova. Ne samo zato što pojedini od njih bivaju unapređeni u kolumniste daleko uticajnijih glasila ("Politika"), što njihove teme, pa i oni sami, uživaju podršku uticajnih stranih činilaca, već i zato što im, povremeno, vladajuća politička frakcija daje najširi prostor u svojim medijima (tako je već prilikom prve DOS afere – afere Gavrilović, TV Pink u svojim glavnim vestima, 21. avgusta 2001. godine, do tančina iščitavao komentar Gordane Logar iz "Danasa" – da ne pominjem istu televiziju i beskrajna pisma Nataše Odalović u jednoj drugoj aferi). Mislim da su – za intelektualce, ne političare – ovi ljudi veoma uticajni i moćni, a kao ilustracija može da posluži i sledeće. Kada je u "Vremenu" objavljen moj ogled, koji je toliko ražestio Ćurgus Kazimira i druge, od troje iskreno zabrinutih prijatelja mogao sam čuti sledeće rečenice: "Ti si baš hrabar", "Ne znaš na koga si udario" i "Tek ćeš videti s kim imaš posla". Moji prijatelji verovatno preteruju. Ali, da se moj kritički ogled odnosio na bilo koju drugu intelektualnu grupaciju u ovoj zemlji (pogotovo na onu koju pominje Ćurgus Kazimir) siguran sam da bi takvih reakcija bilo mnogo manje, ili, što je najverovatnije, ne bi bilo nijedne. (Možda se tu negde zapravo krije poriv koji me je naveo da takav tekst napišem?)

3. U zemlji pritisnutoj nacionalizmom ne može se kritikovati kritika nacionalizma a sam se objektivno ne naći na nacionalističkoj poziciji. Prvo, opet ću reći kako ne mislim da je – bez obzira na sve nacionalističke ispade – srpski nacionalizam u ovom trenutku glavni problem ove zemlje. Etno-rasističkih ispada ima svuda, pa i u zemljama primerene demokratije. U SAD-u su, nakon 11. septembra, spaljene mnoge džamije i napadani mnogi muslimanski kvartovi. Ni danas osobama sa arapskim imenom ili izgledom nije najprijatnije da lete po SAD-u. Ali, nešto se ne sećam ocene da je "američki nacionalizam" glavni problem SAD-a. Mislim da je, u političkom i društvenom smislu, srpski nacionalizam u ovoj zemlji devedesetih godina doživeo veliki poraz. Nije sasvim nestao, ali više nije gorući društveni problem. I ne može se dalje pacifikovati ni žalopojkama ni prizivanjem hajke na nacionaliste, već jedino ozbiljnom demokratizacijom i modernizacijom društva (molim videti moju studiju o modernizaciji, na sajtu nspm.org.yu). U tom smislu, ne može biti svejedno ni sa kojih pozicija se napada nacionalizam. Kritika kritike komunizma ne znači automatski da ste vi komunista, jer se komunizam može kritikovati bar sa četiri pozicije: nacističko-fašističke, tradicionalno-autoritarne, socijaldemokratske i liberalne. Meni su u našim najglasnijim "post-5. oktobarskim" kritikama nacionalizma zasmetali onaj ne-liberalni pa i anti-liberalni prizvuk, kao i neshvatanje stvarnih problema ovoga društva. Zato sam o tome i progovorio.

4. Izneta kritika ideologije "misionarske inteligencije" i sama je ideološka. Tačno je da moja kritika podrazumeva izvesne vrednosti i da mi je liberalno stanovište bliže od drugih pozicija. Ipak, vrednosni okvir nije dovoljan da bi se nečije razmišljanje nazvalo ideološkim. Za to je potreban drugi važan element – dogmatičnost, otpornost na uticaj stvarnosti na uverenja. U tom smislu mogu da kažem kako ne mislim da društveno i lično iskustvo tokom protekle decenije nije uticalo na mene da izoštrim, a u nekim tačkama i da sasvim promenim svoje poglede na srpsko društvo. Svako ko uporedi moju prvu knjigu ("Srbija između populizma i demokratije", 1993) sa poslednjom knjigom ("Zarobljena zemlja", 2002) u to lako može da se uveri. Ali, voleo bih da mi se navede društveno iskustvo, društveni događaj, koji bi našu "misionarsku inteligenciju" razuverilo da je srpski nacionalizam i dalje glavni problem ovoga društva, da je ovo društvo sa "defektnim elitama" i nacionalizmom kao "nacionalnim mentalitetom", zbog čega je reč o "demokratski insuficijentnom" društvu. Možda se takav događaj nije zbio, ali da li se on uopšte može zbiti? I da li se može zbiti a da istovremeno, u suštinskom smislu, ne znači razaranje i nestanak čitavog društva?

Na kraju, ukazaću i na duh pisma gospodina Stanojevića u kojem on protestuje što se novac "nas, poreskih obveznika" (ovo nije citat, već stil) troši na naučne projekte u okviru kojih je nastao "Antonićev tekst… paradigma kukanja desnog nacionalizma" (ovo jeste citat). To je upravo ono o čemu sam u ogledu govorio – o tom višku gorljivosti, toj zaslepljenosti, toj povici za represijom… To je onaj isti ideološki obrazac, uveliko poznat iz nedavnih vremena – "na šta se troše pare radničke klase?", ili kasnije – "na šta se troše srpske pare?". To je ta ista logika represije koja bi – zarad "idejne borbe" – ukidala projekte, gasila časopise, "čistila" Univerzitet… Samo što ovoga puta ta "velika ideja" nije ni komunizam, niti nacionalizam, već antinacionalizam.

Nasuprot tome, smisao mog pisanja upravo je upozorenje da i ova najnovija "velika ideja", ne otvori li se za kritičko promišljanje okošta li kao puki "izam", i samo li se upari sa odgovarajućom političkom moći, može da napravi jednako veliku pustoš u našem društvu kao i prethodne dve. Na nama je da se to ne desi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net