Simboli Državne Zajednice Srbija i Crna Gora >

Plavo i plavetno na paragvajski način

Zahvaljujući slozi ili nečemu drugom, situacija izgleda ovako: 1) zastave imaju obe članice Državne Zajednice Srbija i Crna Gora, ali se u jednoj od njih i dalje vode rasprave o "pravom" barjaku; 2) ista rasprava, u istoj članici, vodi se i oko grba – ta članica je, istovremeno, jedina koja ima svoj grb; 3) himnu nema nijedna država članica; 4) iz prethodno navedenog proističe da bilo kakva "kombinacija" nacionalnih znamenja nije moguća jer se bez elemenata za kombinovanje ne može ni kombinovati

Čak i oni koji do sada nisu verovali u tezu da su zastava i grb prava slika jedne države, morali su u nju da poveruju tokom poslednjih nedelju dana, pod uslovom da su makar i samo ovlaš pratili predloge za državna znamenja Srbije i Crne Gore. Sledeći svetle tradicije svojih prethodnika, savremeni predlagači istakli su se pre svega maštovitošću, opsednutošću istorijom i duhovitošću, pokazujući tako da je država o čijim se simbolima odlučuje sve samo ne ozbiljna.

PLAVETNILO: Na top listi predloga za zastavu za sada vodi jedan kompromisni, onaj koji se bazira na modelu zastave Paragvaja: zastava ima različite motive s lica i naličja, odnosno s jedne strane bila bi crnogorska crveno-plavetno-bela, a s druge srpska crveno-tegetplavo-bela trobojka. Za neupućene, boja plavetna je nešto poput čelikasto ugasita (ma šta to značilo), a njeno poreklo, istorijski bekgraund i karakteristike trenutno se ubrajaju u jedno od suštinskih pitanja i državnih prioriteta. Stavu da je "plavetna boja na crnogorskoj zastavi malo bljeđa nego na srbijanskoj, ali su potrebne naočare da bi se ta razlika primijetila" (Zoran Žižić, 25. 3. 2002) oštro je suprotstavljeno tzv. istorijsko stanovište: "Dovoljno je samo reći da u članu 39 Ustava Knjaževine Crne Gore iz 1905. doslovno stoji: ‘Narodne su boje: crvena, plavetna i bijela’. Ovaj član je u stvari samo nadgradnja narodnih boja, na osnovu kojih je izgrađena crnogorska nošnja: crveni džamadan, plave gaće i bijele gete" (dr Aleksandar Stamatović, decembar 2002). Dilema oko plavih i plavetnih gaća, tj. boje, dovela je i do jednog vizuelno zanimljivog predloga: da zastava ima jednu stranu, ali da plava horizontalna linija u stvari bude "plava koja se preliva u plavetnu" (ili obrnuto).

U međuvremenu, pristigle su i neki druge ideje. Crnogorska strana ustvrdila je da je trobojka neprihvatljiva i da bi njihova zastava, a samim tim i crnogorska strana "paragvajski modeliranog" barjaka, trebalo da bude državna i ratna zastava sa crvenim poljem i grbom na sredini (akademik Radoslav Ratković) ili ista kao sadašnja, ali "oplemenjena starim crnogorskim grbom" (Igor Lukšić, portparol DPS-a). Druga strana bila je praktičnija i više okrenuta savremenom dobu. Radikalski predsednik Vojislav Šešelj ustvrdio je da "pošto su oni gusari, njima doliči gusarska zastava sa mrtvačkim glavama", a predsednik Nove Srbije Velimir Ilić apelovao je na vraćanje "simbola koji su nas pratili kroz istoriju, na šta Crnogorci mogu da reaguju kako im drago, jer dok mi sve zadovoljimo, ode nam koza na batinu". Bilo je, naravno, i potpuno novih kreacija. Slikar Tiho Brajović tako kaže da bi zastava trebalo da bude crvena, "znači crvena podloga sa jednom horizontalnom i jednom vertikalnom linijom, jer što je zastava jača energetski to će se čovjek bolje osjećati". Reciklirani socijalista Milorad Vučelić pak tvrdi da se zastavom ne bi trebalo baviti pošto će Havijer Solana rešiti situaciju "tako što će nam napraviti zastavu neutralnih boja, na primer braon ili zeleno-žutu, nešto što ne podseća na srpsko plavo, belo i crveno".

Oni koji su na vreme shvatili da je za rešavanje hromatskih i metafizičkih problema potrebno podosta vremena – a vremena baš nešto i nema jer je Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje predviđeno da se Zakon o zastavi donese u roku od 60 dana od formiranja parlamenta – batalili su sve priče i predložili da se na već postojeću zastavu samo dodaju srpski i crnogorski grb. Ali, ne lezi vraže... Rešenje koje na prvi pogled deluje najjednostavnije dovodi nas pred nove probleme. Jer, problem nacionalnog grba već godinama muči obe bratske republike.

LAVOVI I PINGVINI: Tek što je formirana SRJ, građani Srbije imali su priliku da na referendumu odluče da li će i dalje imati zastavu sa petokrakom ili ne, da li će grb biti samo krst sa četiri ocila ili će imati i dvoglavog orla, dok su se za himnu nadmetale Bože pravde i Marš na Drinu. Referendum održan 31. maja 1992. nije uspeo, pa je Skupština Srbije, zaboravljajući na probleme sa himnom i grbom, 21. juna iste godine donela odluku da se sa zastave skine petokraka. Skoro deceniju posle toga, u novembru 2001, Radna grupa Ministarstva pravde Srbije predložila je solomonsko rešenje. Za narod, bila je predviđena "narodna zastava", tačnije obična srpska trobojka, dok je državna pored tri boje trebalo da nosi i "mali grb". "Mali grb", prema predlogu Radne grupe, ima na crvenom štitu sa kraljevskom krunom dvoglavog orla kojem je na prsima grb kneževine Srbije (četiri ocila), dok je na velikom, onom zvaničnom, ista ta kompozicija sa razapetim plaštom i još jednom krunom pride. Solomonsko rešenje se baš nešto i nije primilo, grb i ostala znamenja verovatno će sačekati donošenje Ustava Srbije, tako da Srbija, od svih znamenja, zvanično ima jedino zastavu. Što se Crnogoraca tiče, oni su se oko grba dogovorili još u septembru 1993. (vidi okvir!). Konkurencija nije bila previše oštra, ali su se maštovitošću predloga ipak istakli neki poslanici tada jedinstvenog DPS-a: protiveći se prisustvu krune na grbu, predložili su da se zadrži dotadašnje rešenje s Lovćenom i petokrakom, s tim što su bili spremni da žrtvuju petokraku ukoliko se iznad Lovćena umesto nje "nacrta nešto lijepo".

Formiranje nove državne zajednice i buđenje nacionalne svesti s obeju strana dovelo je, međutim, do još zanimljivijih predloga. U anketi podgoričkog "Monitora" zabeleženo je tako mišljenje akademika Radoslava Ratkovića: "Za grb treba uzeti onaj stari iz 1905, sa živim lavom koji hoda po travi, a iza njega je nebo. Crtanoga lava na crvenome štitu izmislio je jedan beogradski novinar koji je pisao Ustav 1905, prema ruskom uzoru." Ističući da "crnogorski orao može uzletjeti samo u nezavisnoj i međunarodno priznatoj Crnoj Gori", predsednik LSCG-a Miroslav Vicković tvrdi: "Ako, ne daj bože, ne bude države, biće mi potpuno svejedno da li će ofise u ‘uspravnoj i dostojanstvenoj Crnoj Gori’ krasiti Žižićev ili neki drugi orao, te da li će isti u kandžama umjesto šara imati novogodišnju bombicu s likom Djeda Mraza, koji će se šeretski smijati avetinjama što napraviše vodenicu ‘đe niti je splake ni potoka’." Ovakvi vickasti komentari i predlozi izazvali su, međutim, još temperamentnije reakcije i ideje. Poslanik SNS-a Goran Danilović kaže da ga ne bi čudilo da "nas dukljanski znamenografi u kakvom zakonskom predlogu posade i naglavačke kako bi nas učinili posebnom vrstom": "Možda će nam umjesto crnogorske kape predložiti lonac ili felnu iz Berkovića."

Pitanjem kako je moguće kombinovati nacionalna znamenja ako ni same nacije oko toga ne mogu da se usaglase, još se niko nije ozbiljnije pozabavio, ali je opšte mišljenje da bi grb nove države trebalo da kombinuje tradicionalne simbole. U suprotnom, smatra predsednik Krunskog saveta Dragomir Acović, "možete da podignete dršku od metle, okačite na nju krpu i kažete: ‘Ovo je zastava’, a šerpu da predložite za državni simbol". Acović još kaže da nema vajde od recepta BiH, čiji državni simboli nemaju ništa što ima bilo kakve veze sa istorijom i tradicijom: "Ako se opredelite za takav pristup, imate na volju da proglasite državnim simbolom šta god drugo hoćete. Ali pitanje je da li će iko to smatrati svojim simbolom. Ukoliko postoji to ograničenje, idealno bi bilo staviti pingvine na grb, jer će se u Crnoj Gori složiti i reći ‘OK, njih u Srbiji nema’, a u Srbiji neće moći da kažu ‘To su nam podvalili Crnogorci’."

BILANS: Pored zastave i grba, problem će biti i himna, ali predlozi su u ovom domenu još u granicama racionalnog. Pojavio se npr. predlog da se komponuje melodija bez reči (rešenje primenjeno u Italiji i Španiji), zatim da se u obe republike peva ista melodija, ali sa različitim tekstovima (kao u Švajcarskoj), a ima i onih koji tvrde da Hej Sloveni i dalje treba da bude u opticaju. Kompromisna rešenja svode se uglavnom na kombinovanje nacionalnih himni, ali i tu se pojavljuje problem sličan onom sa grbovima: ni Srbija ni Crna Gora, naime, još nemaju zvaničnu himnu. U Srbiji i dalje traje decenijska bitka između Bože pravde, Marša na Drinu i Vostani Serbie, dok se Crna Gora dvoumi između Onamo, namo, Oj svijetla majska zoro i Ubavoj nam Crnoj Gori. Kad se ima u vidu da čak ni unutar članica nove zajednice nije postignuta saglasnost oko tekstova i melodije, čini se da je najbizarnija teza Miodraga Vukovića, funkcionera DPS-a: "Da država ima zastavu, ajde, ali himna... teško. Grb?! Šta će nam?! Problem je što smo se dogovorili da pravimo zakon koji neće uspeti... Što se himne tiče, mislim da je najbolja neka bez riječi. Moja mašta ne ide toliko daleko da zamislim riječi pjesme oko koje bi se svi Srbi i Crnogorci slosžili."

Zahvaljujući slozi ili nečemu drugom, tek, situacija za sada izgleda ovako: 1) zastave imaju obe članice Državne Zajednice Srbija i Crna Gora, ali se u jednoj od njih i dalje vode rasprave o "pravom" barjaku; 2) ista rasprava, u istoj članici, vodi se i oko grba – ta članica je, istovremeno, jedina koja ima svoj grb; 3) himnu nema nijedna država članica; 4) iz prethodno navedenog proističe da bilo kakva "kombinacija" nacionalnih znamenja nije moguća jer se bez elemenata za kombinovanje ne može ni kombinovati. Uz ove očigledne zaključke, šira javnost konačno je upoznata i sa saznanjem da nacionalne boje država članica, plava i plavetna, nemaju iste hromatske i istorijske kvalitete, kao i sa tezom da živ lav nije isto što i nacrtan, a da je nacrtan jednoj državi članici namerno poturen još davne 1905. Kad svemu tome dodamo metle, krpe, šerpe i pingvine, nije ni čudo što su se u međuvremenu pojavile felne iz Berkovića, lobanje, vodenice, splake, potoci i koze. A od koza do himne, grba i zastave put valjda nije toliko dug.


 

Himna

Prvi konkurs za državnu himnu u Srbiji raspisan je za vladavine kneza Mihajla 1865. godine i završio se kao i svi potonji konkursi – himna nije izabrana. Na konkursu su, pored ostalih viđenijih Srbalja, učestvovali sa svojim predlozima i Jovan Jovanović Zmaj, Kornelije Stanković i drugi. Himna naravno nije izabrana, a tadašnjeg načelnika u Ministarstvu prosvete Ljubu Nenadovića optužili su da je predviđenih 40 dukata nagrade za autora buduće himne – neprimereno prisvojio. Nenadović je naravno demantovao optužbe, i to po srpskom običaju tvrdeći da konkurs za himnu zapravo nikada nije bio raspisan.

Nešto kasnije, povodom proslave punoletstva kneza Milana Obrenovića 1872. godine, dramaturg Narodnog pozorišta Jovan Đorđević napisao je alegorijski scenski komad sa pevanjem Markova sablja, za koji je muziku komponovao Slovenac Davorin Jenko. U završnoj sceni ovog komada Kraljević Marko koji je oslobodio narod od Turaka sa vilom Ravijojlom sluša i pozdravlja oslobođeni narod, koji peva Bože pravde, pesmu koja je, kako se tvrdi, ubrzo postala hit među širokim narodnim masama. Iz tog razloga je 1882, kada se Milan Obrenović krunisao za kralja, Bože pravde proglašena zvaničnom himnom Kraljevine Srbije.

Kada je 1903. godine poslednji Obrenović sa ženom mu iskasapljen i izbačen kroz prozor, Bože pravde je skinuta sa državnog repertoara. Nova vlast je, šta će drugo, za novu himnu raspisala konkurs koji je, treba li sreći, neslavno propao. Naime, žiri je za novu srpsku himnu izabrao pesmu Alekse Šantića Bože, na polja zemlje ove, ali ovaj napev nije, što bi se reklo, zaživeo jer je puk preferirao staru himnu. Slavni mostarski pesnik jadao se prijateljima rečima: "Šta mi je ovo trebalo". Tako je do 1909. godine država bila bez himne, sve dok kralj Petar I Karađorđević nije izjavio da je Bože pravde, "arija koju peva i voli naš narod – naša himna".

Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ukazala se potreba za himnom nove države. Kompozitor Stanislav Binički napravio je jugoslovensku himnu koja je počinjala sa Bože pravde, nastavljala se hrvatskom himnom Lijepa naša Josifa Runjanina i slovenačkom Naprej zastava slave pomenutog Jenka. Ova himna je potrajala koliko i Kraljevina Jugoslavija.

Prilikom Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine na predlog Moše Pijade prvi put se peva pesma Hej Sloveni. Nju je 1834. godine u Pragu napisao Slovak Samo Tomašik na muziku Poljaka M. K. Oginskog, i ona je, modifikovana, vrlo brzo postala omiljena najpre u krugovima Gajevog Ilirskog pokreta, a zatim i među srpskom inteligencijom. Bez obzira na to što je melodija Oginskog zvanična poljska himna od 1926, Hej Sloveni će 1946. godine biti proglašena za himnu Titove Jugoslavije. Na srpsku himnu se zaboravilo.

A onda se i SFRJ raspala. Godine 1991. predlozi za srpsku himnu bili su Dositejeva Vostani Serbie (muyžzika Vartkes Baronijan), Marš na Drinu gore pomenutog Stanislava Biničkog sa tekstom Milivoja Pavlovića i Bože pravde. Poslednje dve pesme su bile kandidati na propalom referendumu 31. maja 1992, na kojem su slušaoci neznatnu prednost dali Maršu na Drinu. Srbija je ostala bez himne, na opozicionim mitinzima stajalo se mirno uz Bože pravde, dok se staroj himni novoformirane SRJ Hej Sloveni redovno zviždalo na svim manifestacijama otvorenog tipa.

Crna Gora se u istoriji nije mnogo baktala konkursima. Knjaz Nikola I Petrović promovisao je 1870. godine pesmu svog ličnog sekretara Jovana Sundečića Ubavoj nam Crnoj Gori (kompozitor Čeh Anton Šulc prema italijanskoj garibaldinskoj revolucionarnoj pesmi "Si scopron le tombe, si levano i morti") za crnogorsku državnu himnu, i ona se takvom smatrala sve do 1918. godine. Crnogorska himna se pominje tek u Ustavu Socijalističke Republike Crne Gore, i to odrednicom da je ima. Ali niko nije znao koja je. Godine 1993. Vlada Republike Crne Gore razmatrala je tri predloga crnogorske himne: pomenutu Ubavoj nam Crnoj Gori, zatim Onamo namo knjaza Nikole (muzika Davorin Jenko) iz 1867, i Oj svijetla majska zoro Sekule Drljevića na tradicionalnu melodiju. Kod prve dve pesme bio je sporan tekst, a kod treće melodija. Prosrpske stranke su bile za Onamo namo, a crnogorske za Drljevićev popularni napev, i – Crna Gora ni danas nema himnu.

Zastave i grb

Prvi propisan izgled i opis srpske zastave nalazi se u Sretenjskom ustavu iz 1835. godine: "Boja narodna srpska jest otvoreno crvena, bijela i čelikasto-ugasita", a u sredini zastave na belom polju nalazi se grb Kneževine Srbije. Boje su dakle iste kao na francuskoj zastavi (prva trobojka je ona iz Francuske revolucije), samo sa obrnutim redosledom i položajem boja. U sledećem, tzv. Turskom ustavu, pisanom u Carigradu 1838–9. utvrđen je redosled boja u srpskoj državnoj zastavi: crveno–plavo–belo, dakle obrnuto u odnosu na rusku zastavu, a sultanovim fermanom iz 1838. određeno je da na crvenom polju uz koplje budu četiri srebrne (bele) šestokrake zvezde, kao simbol turske vrhovne vlasti, a na plavom srednjem polju srpski grb, odnosno štit sa krstom i četiri ocila (ognjila).

Grb Kraljevine Srbije projektovao je i heraldički definisao 1882. godine tadašnji ministar prosvete, filolog i istoričar Stojan Novaković, a nacrtao baron Fon Štrel. Grb ima dve figure – belog dvoglavog orla i štit sa krstom i ocilima, simboli koji se, pod vizantijskim uticajem, pojavljuju još u nemanjićkoj Srbiji. Od Obrenovića su ovaj grb preuzeli Karađorđevići, a sa proglašenjem Kraljevine SHS beli dvoglavi orao je pored srpskog dobio i hrvatski i slovenački štit. Ovaj grb se nalazio i na državnoj zastavi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sastavljenoj od boja zastava Kraljevine Srbije (crveno–plavo–belo), Hrvatske (crveno–belo–plavo, prema grbu trojedne kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije) i Slovenije (belo–plavo–crveno, prema grbu Pokrajine Kranjske), koje su kombinovane u novom redosledu boja – kao plavo–belo–crveno.

Ideja za ovakav redosled nastala je u Prvom svetskom ratu, a jedna takva zastava, nova narodna zastava Kraljevine SHS bez grba donesena je sa solunskog fronta i danas se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu. Kraljevina SHS je 1929. postala Kraljevina Jugoslavija, a dolaskom komunista na vlast namesto belog orla sa štitovima u državnu zastavu stavljena je zvezda petokraka. Ova zastava se vijorila na Ist Riveru sve do 2000. godine. Na Prvom zasedanju Avnoja u Bihaću i na Drugom u Jajcu bio je simbol usvojen na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ 1940 – dva lovora sa petokrakom. Na novom državnom grbu koji je zvanično proglašen 1946. godine, a koji je napravio Đorđe Andrejević Kun, nalazio se plamen nastao od pet buktinja – oganj bratstva pet jugoslovenskih naroda: Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca. Dve decenije kasnije plamenu je pridružena još jedna buktinja, simbol šestog naroda – Muslimana. Ispod vatre nalazila se lenta sa ispisanim datumom održavanja Drugog zasedanja Avnoja, iznad petokraka, a oko nje venci sa klasovima pšenice. Kažu da je bosanski delegat zasedanja Antun Tuna Ramljak videvši novi grb dobacio Moši Pijadi: "Moša, izgore ti 'šenica!"

Republičke grbove uradila je po političkim instrukcijama grupa umetnika 1947. godine. Na grbu Socijalističke Republike Srbije od srpskih nacionalnih simbola ostao je samo mali štit sa krstom i ocilima, a ostali elementi, zupčanici, klasje, petokraka, urađeni su u klasičnom sovjetskom maniru. Na crnogorskom je dominirao profil Lovćena zapljuskivan plavetnim talasim Jadranskog mora. Zastave su bile identične – crveno-plavo-bele sa petokrakom u sredini.

Na Svetskom košarkaškom prvenstvu 1990. u Argentini Jugoslavija je postala svetski šampion. Posle pobede u finalu jedan presrećni gledalac je sa raširenom šahovnicom istrčao na teren. Prišao mu je Vlade Divac sa jugoslovenskom zastavom i rekao da je pobedila Jugoslavija, a ne Hrvatska, na šta mu je ovaj, kako je Divac kasnije pričao, rekao da više ne postoji jugoslovenska zastava, a da je to što on drži obično govno. Na to je Vlade pobesneo, oteo mu i bacio šahovnicu.

Juna sledeće godine sa slovenačkih graničnih prelaza skinuta je zastava SFRJ, a podignuta slovenačka.

Godine 1993. proglašen je crnogorski grb sa krunisanim srebrnim dvoglavim orlom sa šarom u jednoj i skiptrom u drugoj kandži. Na prsima je crveni štit sa lavom u pokretu. U Crnoj Gori, naime, osnove crnogorske državne heraldike vezuju za porodični grb Crnojevića, sa krunisanim zlatnim dvoglavim orlom na crvenoj podlozi. Dvoglavog orla kao državni simbol konačno usvaja dinastija Petrović–Njegoš, s tim da će svaki crnogorski vladar praviti manje ili veće izmene na grbu, dodajući i oduzimajući mač i carske inignije, krunu, skiptar i šaru (carsko jaje). Vladika Sava dodaje još jedan simbol – zlatnog lava u hodu, koji će knez Danilo staviti u zelenu površinu štita na grudima orla. Ustavom iz 1905. orao postaje srebrn, a štit crven, i ovaj grb (dvoglavi beli orao podignutih krila sa carskom krunom nad orlovskim glavama, carskim skiptrom u desnoj i šarom u levoj kandži; na grudima lav na crvenom štitu) postao je osnova grba iz 1993. godine. Državna zastava koja je tada proglašena i koja se još koristi je trobojka sa crvenim, plavetnim i belim poljem, ali je ona za neke sporna. Inače, zastave, kao crnogorski državni simbol, uvode se od vremena Petra II Petrovića Njegoša, u Ustavu iz 1905. se ne pominju, već samo "narodne boje crvena, plavetna(!) i bijela", što će biti povod kasnijim sporenjima. Oko 1910. u opticaju su bile dve varijante: prva – trobojnica (crvena, plavetna i bela) sa dvoglavim orlom i inicijalima na grudima NI (Nikola I) i lavom u pokretu ispod i druga – dvoglavi orao na crvenoj podlozi. Upravo ova poslednja je alternativni predlog kojim bi se crnogorska zastava konačno udaljila od srpske.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net