Vreme
VREME 631, 5. februar 2003. / VREME

Međunarodni sud pravde:
Parnica za genocid

Za sada je izvesno jedino da Međunarodni sud pravde nije uvažio argumente pravnih zastupnika Jugoslavije sa dr Tiborom Varadijem na čelu, kako SRJ 1996. godine, u trenutku kada se Sud proglasio nadležnim da raspravlja o tužbi BiH, nije bila članica UN-a, pa samim tim nije ni mogla biti tužena

Na vest da je Međunarodni sud pravde u Hagu (kako se to očekivalo i znalo mnogo dana unapred) i zvanično odbacio zahtev SR Jugoslavije da ponovo razmotri svoju nadležnost u procesu koji je BiH pokrenula još 1993. godine, tužeći SRJ za genocid, u Beogradu su mnogi počeli da se raspituju za eksperte koji bi umeli da objasne kako su to i koliko dugo Nemci morali da plaćaju ratnu odštetu posle Drugog svetskog rata. Posle ove odluke Suda u Hagu – koji, inače, sudi samo državama – uskoro sledi i rasprava o bosanskoj tužbi protiv SRJ u kojoj se osim genocida pominje i agresija, a zatim bi na dnevni red došlo i utvrđivanje visine ratne odštete.

Po nekim procenama, za sada krajnje spekulativnim, sve bi to ovu državu moglo da staje i više od stotinu milijardi dolara (agent BiH u ovom procesu Sakib Softić tvrdio je nedavno da će njihov zahtev ići između 100 i 350 milijardi dolara). A pošto je država uglavnom švorc, naplata ratne odštete bi teoretski mogla da potraje godinama, da se protegne na nekoliko generacija i, po nekim interpretacijama, da stigne navodno jednoga dana čak i do privatnih računa građana SRJ u inostranstvu, ako više nema od čega da se naplati (taman su ovih dana upravo neki od najviših državnih funkcionera priznali da radije štede u inostranstvu nego kod kuće). Sve to, naravno, mogu da budu i (uglavnom jesu) najobičnija nagađanja jer proces BiH vs SRJ, za koji se kaže da posle punih deset godina ulazi najzad u završnu fazu, zapravo tek počinje i najverovatnije će se pretvoriti u jednu dugotrajnu parnicu u kojoj će se pravnički argumenti ukrštati pre svega oko karaktera sukoba u Bosni – da li se tamo radilo o agresiji ili pre svega o građanskom ratu.

SKUPI PROCESI: Za sada je izvesno jedino da Međunarodni sud pravde nije uvažio argumente pravnih zastupnika Jugoslavije sa dr Tiborom Varadijem na čelu, kako SRJ 1996. godine, u trenutku kada se Sud proglasio nadležnim da raspravlja o tužbi BiH, nije bila članica UN-a, pa samim tim nije ni mogla biti tužena. Objašnjeno je da to što je SRJ primljena u članstvo UN-a u novembru 2000. godine "ne može imati retroaktivno dejstvo", što su mnogi protumačili i kao nagoveštaj da bi i krajnja odluka po tužbi BiH jednoga dana mogla da sledi sličnu logiku po kojoj političke promene koje su se u međuvremenu dogodile ne mogu da menjaju ružnu istoriju. Izvesno je, dakle, da se naše zlosrećno prisustvo na međunarodnoj pozornici (naročito tamo gde se nekome sudi) nastavlja i da u haškim sudskim pisarnicama leže na tone materijala u kojima se ređaju tužbe, žalbe i pravnička tumačenja ratova na tlu bivše SFRJ.

Do aprila meseca Hrvatska, na primer, mora da odluči da li će povući svoju tužbu protiv SRJ takođe pred Međunarodnim sudom pravde, s obzirom na male šanse (uprkos nedavnog licitiranja predsednika Stjepana Mesića oko visine ratnih reparacija) da se dobije spor u kome se zastupa teza da su zločini počinjeni u Hrvatskoj bili zločini genocida. Sporovi pred ovim Sudom su izuzetno skupi i zato je i pred SRJ (odnosno budućom državom) dilema šta da radi sa sopstvenim tužbama protiv zemalja NATO-a. I naše šanse da dokažemo kako su zločini NATO-a u vreme bombardovanja SRJ 1999. godine bili zločini genocida nisu previše velike.

U prvoj reakciji posle ovonedeljne odluke Međunarodnog suda pravde bosanski agent Sakib Softić je tvrdio da za BiH na kraju ovog sudskog procesa zapravo i nije važna ratna odšteta, već presuda u kojoj će, zbog istorijskih pouka i budućnosti, biti rečeno da je SRJ izvršila agresiju i genocid. Posle saopštene odluke, ad hoc sudija ovog Suda profesor Vojin Dimitrijević više je stavljao naglasak na činjenicu da još ništa nije presuđeno, da suština spora nije ni dotaknuta, da sledi dugo i mučno parničenje i sugerisao međudržavni, diplomatski dogovor oko plaćanja štete jer svaki dan suđenja u Hagu košta izuzetno mnogo. Profesor Dimitrijević je ujedno pokušao da objasni da BiH i nije tužila SRJ za ratnu štetu. Suština te tužbe odnosi se na "pomaganje u genocidu" pa će i sudska matematika koja sledi, u slučaju presude, ići za tim da utvrdi kolika je materijalna posledica tog pomaganja, a ne svih ratnih razaranja. Ovonedeljnu vest iz Haga i novinarska pitanja o tome sledi li to kraj priče o pojedinačnoj haškoj odgovornosti za zločine počinjene tokom ratova i umesto toga početak priče o kolektivnoj krivici čitave države i naroda, pojedini zvaničnici u Beogradu dočekali su uglavnom sa komentarom – "ma hajde, ni govora, nije tačno, ko to može da plati".

OPCIJA "B": Odluka Međunarodnog suda pravde znači istovremeno da bi Beograd odmah morao da aktivira i hašku "opciju B" pripremanu i razrađivanu paralelno sa pokušajima "tima A" profesora Varadija da ospori nadležnost ovog Suda po tužbi BiH. Prema nekim nezvaničnim informacijama, za "opciju B" i suđenje povodom bosanske tužbe za agresiju i genocid već mesecima se priprema tim kojim rukovodi beogradski advokat Ivan Janković, inače predsednik Centra za antiratnu akciju. Upravo iz redova mnogih nevladinih organizacija na Jankovićevu adresu i njegovu javno saopštenu tezu da bi SRJ, kao i svaka stranka u procesnoj ulozi tužene, morala da se koristi svim pravnim sredstvima kako bi izdejstvovala da Sud odbaci zahteve tužbe, stiglo je poslednjih meseci dosta različitih prigovora. Pre svih onaj da je čitav pristup jugoslovenske strane bosanskoj tužbi neetičan i pomalo ciničan jer potcenjuje žrtve. Iz istih krugova sugerisano je da bi Beograd morao da prizna agresiju i genocid, plati ratnu štetu i paralelno diplomatskim putem pokuša da smanji u bosanskom zahtevu ono što je moguće smanjiti i popraviti.

Janković, međutim, u svojim javnim nastupima nikada nije negirao srpske zločine u BiH niti politiku "etničkog čišćenja" koja je tamo vođena. Nije negirao ni to da je SRJ pružala političku i svakojaku drugu pomoć i podršku bosanskim Srbima i da je zato odgovorna za njihove zločine. Ovaj beogradski advokat istovremeno smatra da pravni zastupnici SRJ moraju da saberu i pred Sud iznesu sve pravno relevantne argumente koji relativizuju ili pobijaju navode o genocidu i odbija da takvo postupanje nazove "fiskalnom ekvilibristikom". To je, po Jankoviću, i suština prava i zato će BiH morati da u Hagu dokazuje da je genocida bilo i da je za taj genocid zaista kriva SRJ, što po njemu "nije baš tako lako dokazati kako se čini laicima". U jednoj nedavnoj TV emisiji Ivan Janković je izneo i utisak da bi bilo kakva presuda po kojoj bi SRJ bila naterana da plati ratnu štetu bila krajnje nepravedna. Kada je rat počeo u BiH su na vlasti bili Izetbegović i njegovi nacionalistički partneri iz redova bosanskih Srba, sada se u ulozi tužioca pojavljuju svi građani BiH, dok su u ulozi tuženog svi građani SRJ. Ako dođe do presude, dogodiće se, smatra Janković, da naknadu štete osim porodica žrtava prime i porodice ratnih zločinaca iz redova sva tri naroda, dok bi u Srbiji, opet, to na svojoj koži osetili i mnogi koji su se godinama dosledno borili protiv Miloševićevog režima i njegove ratne politike. Dogodilo bi se da prijatelji Jelene Šantić plaćaju odštetu prijateljima Radovana Karadžića, a takav rasplet, tvrdi ovaj advokat, bar na prvi pogled ne deluje pravično. Ovakvi stavovi u Jankovićevom NGO okruženju i pojedinim beogradskim intelektualnim krugovima nazvani su, inače, čistom besmislicom i odbačeni kao neprihvatljivi.

Ono što se svakako sve teže može proglašavati "besmislicom" jeste uticaj zbivanja u Haškom tribunalu u kome se sudi za ratne zločine na odluke Međunarodnog suda pravde. Iako se radi o dve međusobno nezavisne institucije, čije presude ne bi trebalo da imaju bilo kakve veze (u jednom se odgovara za individualnu krivicu, u drugom se spore države), teško je poverovati da će Međunarodni sud pravde odbaciti bosansku tužbu protiv SRJ ako je Haški tribunal pre toga u više procesa utvrdio da je genocida bilo. Da bi postojao genocid, moraju naime postojati i konkretne presude, a onda bi se na osnovu toga lakše moglo dokazati da je pokojna Jugoslavija odgovorna za podsticanje, pomaganje ili učestvovanje u ratu na teritoriji BiH.

U Haškom tribunalu genocid je za sada pomenut u presudi generalu Vojske RS Radoslavu Krstiću (doduše, presuda još nije pravosnažna). Mišljenja stručnjaka o mogućem uticaju te presude na proces koji se vodi pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi BiH su različita – jedni ističu da se u toj presudi nigde ne pominje Jugoslavija, dok drugi smatraju da to i nije toliko važno s obzirom na to da je pomenuto nešto drugo, a to je da se u Bosni radilo o "međunarodnom sukobu". U procesu koji sledi bosanska strana pozivaće se, naravno, i na priznanje bivše predsednice RS Biljane Plavšić, koja je u pismenoj formi priznala da su JNA i MUP Srbije činili brojne zločine u BiH i da su srpski lideri (Milošević, Karadžić, Mladić, Krajišnik) bili sasvim svesni kako će trajno pomeranje stanovništva, verski i etnički progon zahtevati upotrebu sile. U procesu koji se trenutno u Hagu vodi protiv Slobodana Miloševića još se nije stiglo do Bosne, a u tom delu optužnice bivšem predsedniku SRJ na teret se stavlja upravo genocid. Tužilac će pred Međunarodnim sudom pravde sa zadovoljstvom potegnuti i pismo koje je sam Milošević poslao javnosti posle 5. oktobra i optužbi novih vlasti da je stari režim bio sklon finansijskim proneverama, a u kome je tvrdio da je "deo novca otišao i na finansiranje Vojske RS".

N. Lj. Stefanović