Novi transatlantski spor >

Podrivanje evropskog jedinstva

Ne ulazeći dublje u motive "Bušove i Ramsfeldove nove Evrope", prognoze o perspektivi jedinstvene evropske spoljne politike svode se na jedno: ako je američki državni sekretar za odbranu Donald Ramsfeld i uvredio Evropu Nemačke i Francuske nazvavši je "starom", samo desetak dana kasnije "rođena je nova, prekoatlantska Evropa" i između ostalog potvrdila da pokretačka snaga širenja EU-a ne leži na ovoj obali Atlantika

Od stalnog dopisnika "Vremena" iz Atine

Samo šest dana pošto je spoljnopolitički šef EU-a Havijer Solana u Atini pozvao evroatlantske partnere da "ohlade izjave" i tri dana pošto je evropska petnaestorka teškom mukom uspela da nađe najmanji zajednički imenitelj za jedinstven stav o iračkoj krizi, hladan tuš grčkom predsedavanju došao je od zemlje o čijem je prijemu Unija tek odlučila – Mađarske.

Gostujući premijer Peter Međeši bio je taj koji je obavestio domaćina, grčkog premijera i predsedavajućeg Evropskog saveta Kostasa Simitisa, da je osam zemalja članica, starih i novih, potpisalo pismo solidarnosti sa američkom politikom prema Iraku. "Naši ciljevi su u osnovi isti", izjavio je potom predstavnik ministarstva spoljnih poslova i predsedništva EU-a Panos Beglitis, u prvom pokušaju da umanji značaj poteza koji su mediji na prvu loptu ocenili kao "samoubistvo Evropske unije".

MLAKI USPEH: Tako je završen prvi mesec grčkog predsedavanja Unijom, u koje je Atina ušla sa velikom ambicijom da prevaziđe činjenicu što nema baš veliku političku težinu među partnerima i da dokaže da njenih šest meseci neće biti samo period tehničkog servisiranja krupnih otvorenih pitanja. Pod pretnjom da čak i to "ode u vazduh" zbog kampanje protiv Iraka, Atina je uložila velike napore da sroči tekst koji će na ministarskom savetu 27. i 28. januara biti prihvatljiv za sve: od Nemačke i Francuske, koje se u različitom stepenu protive ratu, do Velike Britanije, koja uz minimalne primedbe sledi američku politiku.

Ne ulazeći u detalje, petnaestorka je uspela da se složi oko toga da inspektorima UN-a treba dati još vremena da utvrde stanje naoružanja Iraka i pozvala na poštovanje Saveta bezbednosti, ma šta to u praksi značilo. Ma kako mlaka, odluka je dočekana kao uspeh, jednostavno zato što je bila – zajednička, a o tako krupnom međunarodnom pitanju. Upravo zato je Simitis u prvoj reakciji na pismo "osmočlane bande", kako ih naziva štampa ilustrujući to slikama svih premijera, ukazao da taj vaninstitucionalni potez ne doprinosi jedinstvu Unije.

Bez odgovora je, međutim, ostalo pitanje – kako to da britanski i italijanski kolega, inicijator i potpisnik, nisu ništa rekli svom grčkom "partneru", iako su razgovarali telefonom dan pre nego što je pismo "eksplodiralo" u novinama. Odgovarajući na to najbolnije pitanje, zamenik šefa diplomatije, tehnokrata nemačkog tipa i "šef" za evropska pitanja Tasos Janicis je rekao da sam sadržaj i nije toliko problematičan koliko način na koji je pismo objavljeno, što samo po sebi predstavlja političku poruku.

Posle prvog iznenađenja, Atina je odlučila da ne pravi veliko pitanje od toga; Simitis je omekšao i rekao da pismo jeste problem jer nije bilo konsultacija, ali da svaka zemlja ima pravo na mišljenje, i demantovao tvrdnje da namerava da sazove vanredni samit ili ministarski sastanak samo zbog pisma. Javno razvrstavanje 15 ili čak svih 25 zemalja nanelo bi još veću štetu u osetljivom trenutku, odlučeno je u palati Maksima, pa je umesto toga šef premijerovog diplomatskog kabineta telefonom anketirao svih 14 partnera i utvrdio da je odnos snaga kao što se i očekivalo 9:5. U sondaži nije učestvovalo deset zemalja čiji je prijem EU odobrila prošlog decembra u Kopenhagenu, a koje tek 16. aprila u Atini treba da potpišu sporazume o pristupu da bi postale članice 2004.

NAJOZBIljNIJI UDARAC EU-u: Njih, međutim, nije zaboravio predsednik Skupštine Apostolos Kaklamanis, ukazujući da nije bilo slučajno što su među potpisnicima pisma buduće članice EU-a koje su najpre primljene u NATO. "Bojim se da je za to bilo razloga i svi Evropljani treba da budu zabrinuti", reko je Kaklamanis na svečanosti u kancelarijama Evropskog parlamenta u Atini. On je bio i jedini zvaničnik koji je otvoreno izneo svoje mišljenje da je "ideja Evropske unije pretrpela najozbiljniji udarac" i da je "novi rat istovremeno pokušaj podrivanja kursa EU-a" od strane onih koji "igraju političke, strateške i pre svega ekonomske igre u kojima vodi Amerika". U mnogo ciničnijem duhu, novinski komentator ukazuje da je na poslednjim sastancima u NATO-u "trojka Poljska–Mađarska–Češka toliko branila američke stavove da je iznervirala čak i Britance".

Evroatlantski odnosi su osetljiva stvar i legitimno je da o njima postoje različita mišljenja, ali ovoga puta je reč o višestrukoj izdaji, nadasve izdaji više od 70 odsto javnog mnjenja u zemljama EU-a koje se protivi ratu za naftu, konstatovao je deo medija. Ne ulazeći dublje u motive "Bušove i Ramsfeldove nove Evrope", prognoze o perspektivi jedinstvene evropske spoljne politike svode se na jedno: ako je američki državni sekretar za odbranu Donald Ramsfeld i uvredio Evropu Nemačke i Francuske nazvavši je "starom", samo desetak dana kasnije "rođena je nova, prekoatlantska Evropa" i između ostalog potvrdila da pokretačka snaga širenja EU-a ne leži na ovoj obali Atlantika.


 

Posledice

Jedan od usamljenih glasova u Grčkoj koji povodom Iraka podseća na međunarodnu situaciju i deklarisane ciljeve uoči NATO bombardovanja SRJ 1999, Kaklamanis je podsetio da je i tada bio podriven ugled EU-a jer su njene članice podržale i pomagale kampanju. Međutim, ni tada, kao ni u Avganistanu, gde je meta bio Osama bin Laden, cilj nije postignut, ali su ostale posledice za sve. U emotivno obojenom apelu da se "vizija naroda Evrope ne razveje pustinjskim olujama i svime što će uslediti", Kaklamanis je ispunio i svoju moralnu obavezu da "kao običan čovek ne ćuti dok Evropa i čovečanstvo ulaze u nove avanture, a da ništa nisu naučili iz starih, vođenih istom logikom".

Češka: Švejk u NATO alijansi

Iz Praga, specijalno za "Vreme"

Zaista – kako se dogodilo da se ispod novinskog teksta, uz potpise sedmorice premijera nekih evropskih država, kao osmi nađe i potpis jednog šefa države?

Samo dan ranije, u sredu 29. januara, rečeni tekst podrške prekookeanskim saveznicima nalazio se na stolu Vladimira Špidle, premijera Češke. Na predlog ministra inostranih poslova Cirila Svobode, Špidla nije potpisao tekst. Prema češkim izvorima, taj prvoponuđeni tekst bio je mnogo oštriji nego druga, konačna varijanta, ali je činjenica da češki zvaničnici nisu ni pokušali da predlože ublažavanje nekih formulacija, kao što je to uspešno učinio Peter Međeši. Uzgred, mađarski premijer će i tu blažu formu podrške morati da brani pred Odborom za spoljnu politiku mađarskog parlamenta.

Dakle, Špidla nije potpisao tekst, uz obrazloženje da se spoljna politika zemlje ne vodi novinskim tekstovima, već zvaničnim aktima i odlukama najviših tela Češke, dodavši da je u ovom slučaju dovoljna nedvosmislena podrška saveznicima u slučaju rata protiv Iraka od strane češke vlade i parlamenta, a napomenuo je i da se elitna protivhemijska jedinica češke armije vec nalazi u Kuvajtu u okviru priprema za sadejstvo sa saveznicima.

Inače, baš pre dve nedelje, kada je češki ministar odbrane posetio tu jedinicu u Kuvajtu, 27 vojnika je poželelo da se vrati kući, a u nekim čeških glasilima potom se pojavila serija članaka na temu – može li se "švejkovati u NATO alijansi".

Istog dana, kada je Špidla odbio da ga potpiše, tekst je stigao na ruke Havelu, koji se u tom trenutku nalazio u Bratislavi, u svojoj poslednjoj zvaničnoj poseti Slovačkoj. Precizno – Havel je u tom trenutku bio u pozorištu. Posle kraćih telefonskih konsultacija sa Pragom, Havel je, tokom predstave priređene u njegovu čast, potpisao tekst jer, kako je kasnije kratko rekao – slaže se sa onim što je tamo napisano.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da dve trećine građana zaista smatra Irak potencijalnom opasnošću po mir u svetu, ali i da tri četvrtine ispitanih misli kako se u rat protiv Iraka ne može ići bez odluke Ujedinjenih nacija.

Analitičari u Pragu kažu da je ishodom akcije prikupljanja potpisa u Evropi najzadovoljniji bio premijer Špidla – tekst je potpisan, a to nije učinio on jer izgleda da je socijaldemokrati Špidli, na unutrašnjopolitičkom planu, veoma važno da ne naljuti neke od mogućih saveznika, koji bi uskoro zajednički morali da izaberu novog predsednika Češke. Osim toga, mogao je mirno da primi čestitke, koje mu je s druge strane okeana uputila Kondoliza Rajs.

Veljko Samolov

Italija: Berluskoni kao posrednik

Specijalno za "Vreme" iz Milana

"Kakav maler... Letos sam bio na Kosovu i nisam mogao da gledam svetsko prvenstvo u fudbalu. Sad sam u Avganistanu i neću moći da gledam ‘Velikog brata’ (najpopularnija tv-emisija)", bio je komentar jednog italijanskog vojnika nakon sletanja u Kabul. Prva grupa "alpskih" izviđača koja će zameniti američke trupe, sa platama od 5000 eura i opremom za karaoke, za sada je prvi doprinos Italije u novom ratu koji je na pomolu. Čuvanje leđa američkom savezniku koji seli trupe na novi front, kao i animiranje Evrope u smeru vojnog rešenja iračke krize, jedan je od prioriteta spoljne politike premijera Silvija Berluskonija. Koliko rastu polemike unutar Italije oko Berluskonijevih delikatnih suđenja zbog korupcije toliko se on razleteo po svetu da ojača proamerički blok – za sedam dana bio je u Vašingtonu, Londonu, Ljubljani i Moskvi jer "terorizam nije samo problem Amerike".

Berluskonija je Džordž Buš, naime, zvanično imenovao za "posrednika" (tako barem on tvrdi) između dveju strana. Najvažniji je bio maratonski sastanak italijanskog premijera sa Putinom s kojim ima posebno bliske odnose. "Šteta" što su dvojica lidera-prijatelja ovog puta na različitim stranama: praktično teže je ubediti Putina da pristupi militantnoj opciji nego Sadama da siđe s vlasti.

Ništa manji otpor ovom ratnom opredeljenju italijanske vlasti dolazi iz zemlje. Žestoko je protivljenje opozicije, sindikata i studenata svakoj opciji koja bi prošla mimo Ujedinjenih nacija i koja Italiju stavlja u podređen položaj u odnosu na SAD. I uopšte, nije jasno koga to Berluskoni zastupa kada samo osam odsto građana podržava rat i kada dozvola za preletanje teritorije i korišćenje aerodroma nema većinu u parlamentu.

Zoran Jevtović

Poljska: Delikatna ravnoteža

Na pismu osmorice nalazi se i potpis premijera Poljske Lešeka Milera. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je 63 odsto Poljaka protiv toga da se njihovi vojnici šalju u akciju – većina (60 odsto) poslala bi vojnu bolnicu, 40 odsto bi dopustilo da se koriste poljske vojne baze, a 50 odsto bi dalo na korišćenje vazdušni prostor. Više od polovine anketiranih Poljaka (52 odsto) dalo bi političku podršku Americi, dok je 45 odsto za to da Poljska ostane potpuno neutralna.

Ovi odgovori su slika podela, ali i slika izvesne konfuzije: korišćenje vojnih baza i vazdušnog prostora obaveza je svih zemalja članica NATO-a, a Poljaci se, izgleda, još nisu sasvim saživeli sa svojom novom ulogom na evropskoj i svetskoj sceni.

Odlučna protiv vojnog angažovanja u napadu na Irak jeste krajnja desnica partije Samoobrona (Samoodbrana) i Partija poljskih porodica, a "za" su Partija prava, Pravda i Gradjanska platforma.

U polemici su se oglasile mnoge javne ličnosti: Bronislav Geremek, bivši ministar inostranih poslova, kaže da je uvek smatrao da je saglasnost UN-a potrebna: "I to ne zbog toga što je to medjunarodni sistem, u koji imam poverenje, nego zato što ništa drugo ne postoji." Po njemu, poljsko javno mnjenje seća se rata i smatra da rat mora da bude tek poslednje sredstvo.

Više poljskih političara izražava mišljenje da bi rat mogao da izazove destabilizaciju u celom regionu, a možda i "dekompoziciju čitavog sistema država u tom regionu" (Jozef Oleksi).

Na javnoj sceni naglašeno se postavlja pitanje: Da li smo isuviše proamerički orijentisani?

Telefonski razgovor sa Tadeušom Ivinjskim, pomoćnikom poljskog premijera za spoljne poslove, počeli smo pitanjem o nezadovoljstvu i podelama u poljskoj javnosti povodom potpisivanja deklaracije solidarnosti sa SAD.

"Ne vidim razloga ni za kakvo nezadovoljstvo. To je samo jedno pismo! Moram da naglasim da se u ovom našem pismu ne pominje ni izraz ‘rat’ niti ‘vojne akcije’.

Ovo pismo je odraz odanosti zajedničkim vrednostima koje povezuju Evropu i Ameriku. Napisali smo ga i potpisali u želji da se konkretizuju napori da se zaustavi opasnost koja preti od Iraka. Amerika pokušava da očisti Evropu od strašnih fenomena prošlosti, fašizma i komunizma.

Mi svakako očekujemo da Savet bezbednosti verifikuje ulogu SAD. Videćemo kakve će dokaze protiv Iraka izneti u sredu Kolin Pauel o povezanosti Al Kaide sa Sadamom Huseinom: naš premijer Miler imaće u sredu sastanak sa predsednikom SAD Bušom, britanskim premijerom Blerom, italijanskim premijerom Berluskonijem, Dikom Čenijem i Kolinom Pauelom.

Smatram da su apsolutno neosnovane optužbe da ovo pismo doprinosi podelama u Evropi. Ono, naprotiv, doprinosi jedinstvu: za nas je od vitalnog interesa jedinstvo i kohezija transatlantske alijanse. S druge strane, mi imamo sjajne odnose sa Nemačkom: ona je naš i politički i ekonomski partner broj jedan, sa Francuskom imamo takodje izvanredne odnose. To je taj ‘Vajmarski trougao’, kako mi kažemo. A Sjedinjene Američke Države su naš ključni partner.

Ja volim da kažem da je za Poljsku održavanje delikatne ravnoteže odnosa i sa SAD i sa Evropom isto kao kad detetu kažete da bira izmedju dva roditelja. Održavanje tog balansa za Poljsku je stalan strateški interes", izjavio je za "Vreme" Tadeuš Ivinjski.

Slobodanka Ast

Španija: Narod protiv predsednika

Dok je Hose Maria Asnar jedan od osmorice evropskih lidera koji podržava napad na Irak, Španci su na čelu liste zemalja EU-a koje odbijaju rat

Od stalnog dopisnika "Vremena" iz Barselone

Kada je izgledalo da će Hose Maria Asnar mirno privesti kraju svoj drugi mandat i ustupiti mesto nasledniku (koji se još traži) počeli su da stižu problemi. Ako je za prvi veliki problem – katastrofu tankera Prestiž u vodama Galicije – kriva loša sreća (taj krš koji je prevozio naftu mogao je da potone bilo gde), za drugi problem Asnar ne može da krivi nikoga. Nastao je posle njegove otvorene podrške američkom predsedniku Džordžu Bušu u obračunu sa Sadamom Huseinom. Asnar je jedan od osmorice evropskih lidera koji su potpisali "pismo solidarnosti" sa njim i Špancima nimalo nije drago što se njihov predsednik našao u društvu Blera, Berluskonija, Havela i ostalih. Zapravo, svejedno im je s kim se "druži" Asnar, ali im nije drago što je njihova zemlja podržala ratnu opciju. Jedna vrlo merodavna anketa Galupa, realizovana u 39 zemalja sa 29.822 ispitanika u celom svetu, pokazala je da je Španija među zemljama Evropske unije najenergičnije protiv rata. Čak 74 odsto anketiranih Španaca protivi se ratu "pod bilo kojim okolnostima", ali 23,8 odsto misli da je on "vrlo verovatan" a čak 49,3 da je "verovatan". (Zanimljivo je da se u istoj anketi samo tri odsto Jugoslovena energično protivi ratu, 20 odsto smatra da akciju treba da odobri UN, osam odsto podržava napad na Irak a čak 69 odsto kaže da "ne zna".)

Dok premijer Asnar, poput Buša, tvrdi da "ima tajne informacije koje dokazuju da Irak predstavlja pretnju za Španiju", lider opozicije, socijalista Hose Luis Zapatero, zatražio je mobilisanje javnosti protiv (sa)učešća Španije u budućem ratu. On je zatražio demonstracije na ulicama, u školama, opštinama... Asnarova vlada dobila je žestok šamar u subotu uveče na svečanosti dodele filmskih nagrada "Goja", neke vrste španskog Oskara. Manifestacija posvećena sedmoj umetnosti pretvorila se u svojevrstan politički miting koji se nimalo nije dopao vladi. Španski filmski radnici, glumci, reditelji, voditelji programa, scenaristi iskoristili su veliku svečanost za jasnu poruku "ne rat". Marisa Paredes, predsednica španske Akademije filmske umetnosti, rekla je da "ne treba imati strah od kulture ili slobode mišljenja, treba se plašiti rata". Havijer Bardem, dobitnik glavne nagrade za ulogu u filmu Ponedeljak na suncu, rekao je da "pobediti na izborima ne znači dobiti blanko ček" i da treba "slušati šta narod kaže". Potom je pozvao publiku, koja je oduševljeno prihvatila, da zajedno sa njim uzvikne "ne rat". Manuel Alehander, glumački veteran, zatražio je da "jednom za svagda" iz rečnika nestane reč "rat", dok je Luis Tosar, dobitnik "Goje" za epizodu, rekao: "Ako predsednik želi da skuplja naftu, neka to radi u Galiciji (sa aluzijom na još uvek velike ostatke sa potonulog Prestiža, op. a.), a ne u Iraku", što je izazvalo buru oduševljenja i odobravanja. U "El Paisu" od ponedeljka četiri intelektualca takođe su se žestoko usprotivila i ratu i španskom učešću u njemu. Pisac Eduardo Mendosa pozvao je Asnara da objasni svoje ponašanje ako "deluje zbog motiva koje narod ne zna". Slikar Antoni Tapies kaže da nije logično "ući u jedan rat na bazi pretpostavki"; pisac Andres Trapieljo kaže da "danas jedinu ozbiljnu pretnju svetskom miru predstavlja Buš", dok je profesor univerziteta Elias Dias podsetio Asnara da mu ustav "zabranjuje da uvuče Španiju u rat". Manuel Martín, portparol PSOE u Parlamentu, rekao je da "Španija od 1939. do 1975. jako malo duguje Americi", podsetivši da je zvaničan stav SAD povodom pokušaja vojnog udara 23. februara 1981. bio da se radi o "unutrašnjoj stvari Španije".

Vladimir Stanković


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net