Građanske inicijative - recikliranje komunističke baštine >

Titovo u Užicu

Ideja je da, s obzirom na aktuelne i veoma posećene muzeje koji postoje u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, Užice primeni sličan model za Kadinjaču, Titovu sobu u Užicu, reciklirane populističke manifestacije sa drugačijom kulturološkom funkcijom, lokalne kafane (Trumanova, Crvena i sl.), Titove biste i druga obeležja grada iz doba komunizma...

Kada je sredinom sedamdesetih Žika Mitrović u okolini Titovog Užica snimao film Užička republika, niko od lokalnih meštana nije hteo ni da statira četnika, pa je zbog toga bio angažovan pukovnik JNA Panto Zubac sa svojom jedinicom. Dvadesetak godina kasnije, partizani su postali "out". Grandiozan spomenik Vrhovnom komandantu je na opšte veselje skinut i bačen iza Muzeja revolucije.

"To više govori o ovom narodu nego o Titu, koga danas najviše napadaju oni koji su ostvarili uspešne karijere zahvaljujući njegovom sistemu", kaže tokom razgovora za "Vreme" Aleksandar Đerić, izvršni direktor nevladine organizacije Akademska alternativa iz Užica, koja ima zanimljive ideje o tome kako iskoristiti nasleđe komunističog perioda radi promovisanja naročite vrste kulturnog turizma u ovom kraju. Reč je o delu projekta "Kooperacija i dijalog u izgradnji efektivnih lokalnih kulturnih politika u Srbiji" urađenom u okviru programa "Policies for Culture" organizacije ECUMEST i Evropske fondacije za kulturu, koji su lokalne nevladine organizacije osmislile za četiri grada u Srbiji – Šabac, Kragujevac, Sombor i Užice.

TARABIĆI, ĆIRA I KOMUNISTI: Cilj celog projekta je da se započne dijalog i uspostavi saradnja između predstavnika građanske inicijative, nevladinog sektora i lokalnih vlasti, radi promovisanja građanske participacije u odlučivanju kada je reč o kulturi, i da se kroz istraživanja i debate dođe do vizije strateškog razvoja kulture u lokalnoj zajednici u naredne četiri godine. Predviđa se formiranje lokalnog Saveta za kulturu sastavljenog od kompetentnih ljudi, koji bi radio na operacionalizaciji konkretnih projekata. Projekat je završen i biće uskoro podnesen na usvajanje lokalnim vlastima. Gradske vlasti u sva četiri grada nisu pokazale nikakvo interesovanje, a odijum prema ovoj inicijativi dolazi i iz onog dela ustanova kulture koji posao u kulturi vide kao državnu sinekuru koja, po logici stvari, ne treba mnogo da "talasa". "Za opštinske glavešine to je neozbiljno čim ne dolazi iz samih struktura vlasti", kaže Aleksandar Đerić i sumnja da će opštinske vlasti pristati da derogiraju svoje nadležnosti u kulturi. "Svejedno, ako uspemo samo da otvorimo pitanje kulturne politike, što se stalno ignoriše, postigli smo neki uspeh", kaže za "Vreme" Zoran Filipović, jedan od Užičana uključenih u projekat. Osim promocije gradskog urbanog identiteta, specifičnost užičkog projekta je u tome što se strategija kulturnog razvoja prepoznaje i u promovisanju kulturnog turizma, koji bi podrazumevao iskorišćavanje resursa bogate lokalne mitologije od Šarganske osmice i Tarabića, pa sve do bogatog nasleđa komunističkog perioda.

BAČEN IZA MUZEJA USTANKA: Rad Frana Kršinića

"Užice je gotovo pedeset godina gradilo imidž Titovog grada, odnosno jakog komunističkog uporišta, centra narodnooslobodilačkog ustanka pod Titom i Komunističkom partijom i nosioca ili čuvara ideologije komunizma. Čitav ovaj period bio je obeležen simbolom Kadinjače, Trgom partizana sa Titovom bistom, manifestacijom Vatre Užičke republike, Muzejom ustanka sa trezorima gde je bila partizanska fabrika municije i slično. Ovi simboli prošlosti ne bi smeli biti izloženi zaboravu, destrukciji i zatiranju, ali, s druge strane, moraju biti oslobođeni ideoloških stereotipa i megalomanije", stoji između ostalog u projektu strategije kulturnog razvoja Užica. Ideja je da, s obzirom na aktuelne i veoma posećene muzeje koji postoje u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, sa bistama ideologa komunizma, restauriranim kafanama i hotelima iz doba hladnog rata, Užice primeni sličan model za Kadinjaču, Titovu sobu u Užicu, reciklirane populističke manifestacije sa drugačijom kulturoloskom funkcijom, lokalne kafane (Trumanova, Crvena i sl.), suvenire sa Titovim bistama ili drugim obeležjima grada iz doba komunizma i druge forme kulturnog identiteta. Ovaj model mogao bi biti značajna pretpostavka za novi model kulturnog turizma koji bi bio atrakcija za mlade, ali i jugonostalgičare Titovog vremena.

ZAKLJUČAN U PREDUZEĆU "INOS SINMA": Rad Antuna Augustinčića

MARŠALSKA POP-IKONA: Zoran Filipović kaže da je za očekivati da ih zbog ove inicijative današnje vlasti proglase za mlade komuniste, a preostali bivši partizani za hulitelje komunističkih svetinja. "Tito jeste danas više pop-ikona nego istorijska ličnost, i kako nikada nismo učestvovali u podržavanju njegovog kulta, nismo ni opterećeni tumačenjima prošlosti. Naravno, da s druge strane priču o Titovom Užicu ne treba pretvoriti u vašar, već naći pravu meru i na tome angažovati ozbiljne ljude iz kulture i raznih supkulturnih pokreta i trendova koji se bave Jugoslavijom, državom koje više nema, a koji su sve aktuelniji i aktivniji", smatra Filipović. Đerić dodaje da ih ne interesuje revizija istorije, već njena deideologizacija: "Poginuli na Kadinjači nisu bili ni budale ni komunistički junaci, već ljudi koji su branili svoj grad, bez obzira na to što je njihova žrtva bila uzaludna."

O konkretnim planovima i akcijama biće više reči ako se otvori bilo kakav prostor za realizaciju programa i minimalnog interesovanja gradskih struktura. Radilo bi se na angažovanju urbanih umetničkih grupa koje bi se bavile Titom i nasleđem države koje više nema. Nekoliko ideja već postoji, poput one o oživljavanju prostora kompleksa Kadinjače sa organizovanjem tehno partija, kao i uspostavljanju veza sa nekadašnjim Titovim gradovima. Naime, Užice je bilo jedan od osam gradova na potezu Triglav–Đevđelija koji su nosili Titovo ime. Podsetimo se, osim Užica, tu su bili još Velenje u Sloveniji, Korenica u Hrvatskoj, Drvar u Bosni, Mitrovica na Kosovu, Vrbas u Vojvodini, Veles u Makedoniji i Titograd u Crnoj Gori, a za početak bi se pokušalo sa uspostavljanjem veza sa umetničkim grupama i traženjem partnera iz Velenja i Velesa.

U svakom slučaju, inicijativa je zanimljiva i predstavlja jedan od suvislih načina na koji se istorija XX veka može tretirati. U svakom slučaju, zanimljivija od štetočinskog budalesanja čačanskih, smederevskopalanačkih ili šabačkih replika bulajićevih četnika.


 

Sumnjivo lice

Akademska alternativa je do sada organizovala nekoliko manifestacija, između ostalih i Dane nemačke kulture "Ka Evropskoj uniji", juna 2001. godine, u saradnji sa beogradskim Gete institutom i fondacijom "Fridrih Nauman", u okviru koje su Užičani mogli da čuju predavanja, koncerte i pogledaju projekcije nemačkih igranih i dokumentarnih filmova. Neposredno posle završetka manifestacije, njen organizator Aleksandar Đerić dobio je poziv na informativni razgovor. U užičkom MUP-u čekali su ga pripadnik pogranične policije i jedan pripadnik DB-a. Pitanja su bila šta je organizovao, s kojim ciljem i ko je sve bio prisutan iz nemačke ambasade u Beogradu. "Zašto baš Nemci, oni su naši neprijatelji koji su nas bombardovali, pitali su me", priča Đerić, "kada sam im rekao da nas je bombardovao i Luksemburg, skrenuli su mi pažnju da su Nemci naši tradicionalni neprijatelji. Pitali su i šta je cilj kulturne saradnje, očigledno im nije bilo jasno čemu mogu da služe Dani nemačke kulture u Užicu. Užice je slavno i po tome što je u njemu poslednji put primenjen Zakon o zaštiti imena i lika Josipa Broza Tita – današnji ambasador na Kipru pisac Svetislav Basara sredinom osamdesetih platio je kaznu od tadašnjih 13 dinara.

Dva užička spomenika maršalu: slučajni susret

Skulpturama Frana Kršinića i Antuna Augustinčića nije lako udahnuti novi život jer je u trendu recikliranje druge vrste prošlosti. To vidi i Titov unuk Josip Broz, koji se posvetio ugostiteljstvu i lovačkoj kuhinji. U meniju ne piše čak ni to da restoran drži unuk jednog slavnog lovca

Dugo godina užički spomenik Josipu Brozu nije se razlikovao od bilo kog javnog objekta u tom gradu bilo da je reč o kući, zgradi ili česmi, ma kako to paradoksalno zvučalo. Mogla je na tom mestu stajati skulptura Sabita Alaudina, starca Milije, Dimitrija Tucovića ili Svetislava Basare, bilo bi svejedno. Masivna figura bila je očišćena od ideološkog značenja i svega ličnog, tako da u liku zabrinutog ratnika niko nije prepoznavao Josipa Broza. Jednostavno, ljudi su sedeli kod "spomenika" kao što su se u Beogradu sretali kod "konja" gde više niko ne vidi čestitog kneza Mihaila Obrenovića niti njegovog raspomamljenog ata, već konja kao takvog. Čudno je što se u Užicu nije govorilo "vidimo se kod cokule" ili "čekam te kod šinjela", jer je namrgođeni Broz bio prekriven nekom vojničkom kaputinom, sa ogromnim čizmetinama na nogama. Verovatno je to bilo manje zlo nego da takva ljudina stoji goluždrava pod teškim snegovima i ledenim vetrovima, kao da je osetio njegov tvorac Frano Kršinić mada je, s druge strane, ušuškani komandant povremeno izgledao kao da ga pritiska neka kosmička nelagoda, dok se u vrelim avgustovskim podnevima topio asfalt iza njegovih leđa. Možda je kipar sa daleke Korčule želeo da se malo dodvori i surim brđanima iz okolnih sela, koji se ni tokom leta nisu odvajali od vunenih čarapa, suknenih pantalona i skrojenih koža, ležerno prebačenih preko pleća sa zaklanih životinja.

Laki ideološki dašak dodirivao bi spomenik samo jednom godišnje, za vreme proslave Dana Užičke republike. U šumi kablova, reflektora, televizijskih kamera, funkcionera, preživelih heroja i poletnih pionira koji su izvodili nešto na podijumu, džinovski Broz se pretvarao u pompezni deo socijalističkog kalambura. Televizijski ekrani vraćali su mu maršalsko dostojanstvo, ali i je tada delovao nekako prisno i domaće, kao kada bi vam se neki rođak ili komšija pojavio u kvizu Olivera Mlakara ili učestvovao u "Igrama bez granica".

Tako je Josip Broz čitave tri decenije bdeo nad užičkim trgom sve dok se 1991. nekolicina stanovnika grada nije trgla iz hipnotičkog transa i s nemalim čuđenjem konstatovala da među njima stoji okamenjeni neprijatelj srpstva, a posebno Užičana. Odjednom je postalo važno to što je spomenik otkrio Aleksandar Ranković povodom dvadesetogodišnjice (komunističkog) ustanka i što je njegov autor Hrvat koji je radio portrete Ante Starčevića. Na brzinu je sazvan referendum koji je ozvaničio već donesenu odluku da se spomenik makne s trga. Uz pomoć mehanizacije lokalnog preduzeća, dve i po tone teškog i skoro šest metara dugačkog Broza, koga više niko nije pratio ni štitio, građani su oborili na leđa. Opijeni neočekivanom pobedom, neki su odigrali ritualni ples na njegovim grudima, odmarajući se potom na glavi počivšeg predsednika. Skulptura je poput leša odvučena na tratinu iza Muzeja ustanka, blizu mesta gde je pravi Josip Broz nekada spavao, jeo i komandovao borcima Užičke republike. Tek kada je spomenik nestao s trga, svima je postalo jasno da je nekada bio tu.

Tri godine kasnije, iz ratom opustošenog Ruda, doputovao je u Užice još jedan Titov kip. Bio je to rad Antuna Augustinčića, kopija spomenika maršalu Titu iz Kumrovca, koji je pokupljen negde u Bosni kao otpadni materijal. Teško je reći šta je ovo delo spaslo od fabričke prese, ali su se dva najznačajnija vajarska rada posvećena Josipu Brozu srela u gradu koji je nekada nosio njegovo ime. Da je Kršinićev spomenik mogao nešto da prozbori o Augustinčićevom radu, sigurno bi – kao u onoj priči gde je Puškin video Gogolja prerušenog u njega samog – uskliknuo: "gle, Arina Rodionovna, ja stigao".

Na kraju se i taj novopridošli Broz udomio u metežu preduzeća Inos Sinma, koje se bavi preradom i trgovinom sekundarnog i industrijskog otpada, gde i danas stoji zaključan u metalnom kavezu. Bilo je pokušaja kolekcionara da se te dve skulpture otkupe. Neko kupuje, ali niko ne prodaje.

Užički spomenici Josipu Brozu i dalje su manje živi od većine drugih stvari, pa neće uspeti baš svaki pokušaj njihove reanimacije. Uz to, recikliranje socijalističke prošlosti nije u ovom trenutku previše unosan biznis. To vidi i Titov unuk Josip Broz. Umesto da šetka nekim memorijalnim centrom u maršalskoj uniformi i živi na račun imena i fizičke sličnosti s dedom, čovek je našao profitabilniji posao. Eno ga, sedi u lovačkom restoranu u Zemunu gde sabira prihode i oduzima rashode. U meniju ne piše čak ni to da se o kvalitetu hrane stara unuk jednog slavnog lovca.

Slobodan Kostić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net