Kafane na Ibarskoj magistrali >

Udri po roštilju

Magistrala nije ono što je bila, kakva Brunclik, kakav Drljača, kakva Zmijanac, čak i takav umetnik kao što je Era Ojdanić u svom objektu forsira ‘ranu i dnevni boravak

Ibarska magistrala je, stoji, najfrekfentniji put u Srbiji. Pošav od Beograda, dole prema Kraljevu, može li se reći, Mitrovici, Prištini, to samo vozi. Jošte, što još više stoji, magistrala je put sa najviše kafana. Sve sama Čačanka, Malo Užice, Složna i ostala braća... Kako se tu drmalo, kako se tu arlilo, do sabajle i non-stop. Nekad su, pa 70-ih i 80-ih, autobusi samoupravljača, iz Beograda, išli na magistralu u provod. Kad se tome dodaju drugovi na funkcijama, koji su baš znali da odahnjuju od obaveza, pa drugovi kamiondžije i drugovi autobusdžije, pa ostali narod vaseljenski, to se baldisalo od druženja. Na svakom kilometru bila Brunclik, bio Rokvić, bio Drljača Boro...

Sad nema, ostale kafane, ali nema muzike, umetnici se povukli u TV studije, narod, pa demokratski, ili će biti tranzicijski, bira šta konzumira, čuj konzumira, lipsava uz razne karleuše koje mu se uživo pojavljuju direktno sa ekrana. Ni motel "Era" nema muziku, a kad nema kod "Ere", ima roštilj, specijaliteti, apartmani, džakuzi, dnevni boravak. Takvo vreme, nastalo...

JESI POLUDIJA: Motel "Šarić", štono kažu, post’o čuven i još čuveniji kad ono, biće godina, vojska uze da ‘apsi generala i potpredsednika republičke vlade Momčila Perišića. Bio čovek u "Šariću", za astalom, kad su ga smotali.

Šta kaže prospekt, Motel "Šarić" se nalazi na rubu popularnog izletišta Lipovičke šume, deset kilometara od Beograda, na Ibarskoj magistrali. Savremeno koncipiran ugostiteljski kompleks objedinjuje komforan smeštaj u luksuzno opremljenim sobama, na usluzi i izvanredna ponuda restorana "Knin", u etno ambijentu, sa bogatim izborom mediteranske kuhinje. Restoran "Knin", kapacitet 300 mesta, nacionalni restoran u motelu, 75 mesta, ovde mogu naći zadovoljstvo degustatori, gurmani, sladokusci i žderonje. U prospektu jošte piše da firma i motel nose naziv po porodici Šarić, koja ima poluvekovnu tradiciju bavljenja ugostiteljstvom, počeli u rodnom mestu Đevreske, nastavili u Kninu, pa u Zadru, vratili se u Knin, "surove ratne okolnosti su uticale na dolazak u Beograd, gde se nastavlja tradicija otvaranjem restorana".

Eto nas, restoran "Knin", kad uđeš šank, prostrano, sve pod konac. Sedamo levo od vrata, rano popodne, retki gosti. Vlasnik Živko Šarić, sed, pedeset i neka, predusretljiv, opušten, komunikacija na ‘em ti gospu. Restoran uzeli u junu ’96, ubrzo, od Beotursa, i motel, poznat kao "Romeo i Julija", imaju restorane u Mirijevu i na Slaviji, kafić u Dalmatinskoj ulici. Kako ide, kakve su okolnosti, radi se lijepo. Jaki vikendi, uveče puno, traži se stolica. Kakva je klijentela, ni mlada ni stara, uglavnom privatnici, direktori, glumci, pevači, političari, osim dva predsednika, zna se koja, bila cela garnitura. Jeste, ovde došli po Perišića, ne bi o tome, nema s njim ništa, ovde dolazio jer ima osoblja iz Zadra, kako bilo, pomoglo, čulo se za restoran. Inače, ovde nema incidenata, skoro bila grupa načelnika policije, rekli, šta je ovo, kao da ne postojite, nema intervencija.

Da vidimo i motel, koji je do restorana. Recepcija, nacionalni restoran, veliki šank, slike, nivo, "Perišićev sto" do prozora. Upravnik Mlinar nam pokazuje jednu od soba, 103, za noćenje i dnevni boravak. Francuski ležaj, fotelje, sve roze, bar, "umetnička slika". Nema pansionskih usluga, samo noćenje, 3050, i dnevni boravak, 800 dinara. Popunjeno.

Vraćamo se u restoran, Živko kaže da posao ne ide kako su očekivali, uspeh je što se nisu ugasili, takvo vreme, za očekivati je da će biti bolje, ali to svi dugo očekuju. Imaju sve uslove, vrhunske, osoblje iz Plitvica, Opatije, Zadra, svoju klanicu, vlastitu proizvodnju pršuta... Ali, čudna sredina, gost kad zove, ne pita ima li mesta, nego ko peva. Dole, u Dalmaciji, gost traži dobru hranu, pa cela Dalmacija nije imala jednu pevačicu, ovde drugačije, u životu nije imao muziku u restoranu, sad ima. Priznaje, nema boljeg i veselijeg gosta od Srbina, ali samo kad se oraspoloži, kad ga ‘uvati, to u životu nije video, sto maraka daju za večeru, trista muzici, u Hrvatskoj bi rekli, poludija. Skoro mu bili njegovi Dalmatinci, imaju ljudi, nije da nemaju, šta je njima sto eura, ali ne znaju da naruče muziku.

Stiže dalmatinski pršut, sir, teletina ispod sača, usluga vrhunska, cene više nego pristojne, vikendom kilogram prasetine 360, jagnjetine 520 dinara. Ima posete, upoznaje nas Živko, naročito vikendom, leti u bašti. Ide, ali se još navikavaju, dođe gost i protestuje zbog hrvatskog vina, "nije se za to borio", dođe mu da ga otera u materinu, ali, gost je gost, sve će doći na svoje. Inače, ode u Zadar, pa dole mu ostao restoran, ostao u vezi sa ljudima, da ilustruje, mobilnim zove bivšeg košarkaša Petra Popovića, trenera omladinskih selekcija Zadra: "A di si ‘em ti gospu"...

SLIKA POD SLIKOM: Nekoliko kilometara dalje, neka bude desetak, Meljak, jašta nego levo, motel "Era". Na ulazu zeleni Era itison, unutra, više nego pristojno, više nego ukusno, dominira roze boja. Šank, stolovi, stolice, dva televizora, upaljena, pred toaletom mala fontanica, nekoliko slika na Olju Ivanjicki, ogledalo peko koga je notni sistem, biće violinski ključ, pa piše, Era i sin, ćirilicom. Šta ima još, imaju virange, i ima, na centralnom mestu, na centralnom zidu, uramljen Era, u punoj snazi, u punoj formi: šajkača, kokarda, kovrdže, kravata narodnjačka, viski, na zdravlje, u desnoj, pogled pravo.

Kuvarica, šankerica i konobar, kaže, Era nije tu, pa zakazali smo, e ako smo zakazali doće. Zovemo, eto ga, za minut. Eto ga, "nike" jakna, kačket, skida se, taze podašišan. Seda, ko smo, odakle smo, politički nedeljnik, čuo, kad treba malo jebačine, ajde kod Ere. Počinje da se izlaže, takoreći naučno, objekat napravljen ’65, vlasnik pokojni Mića Radinović, od Knina, čuveni majstor keramike, kafana se zvala Čerga. To bila tradicija, to bila ekskluziva, do 80-ih na magistralu dolazio ceo Beograd da se opusti, provede i uživa. Od "Šarića" do "4 vetra" u Šiljakovcu bilo 15 kafana koje su radile sa muzikom, sve puno, krem društvo. I on počeo svoju muzičku estradnu karijeru na magistrali, tako mu i kaže pesma, "Na Ibarskoj magistrali svirao sam kao mali", eno još utičnice u zidu, od 70, 12 godina svirao bez odmora u Čergi. A da bi ušao u Čergu čekao nekoliko godina, poziciju zauzeo Milan Kna sa suprugom Olgom, Milan mu ime, Kna nadimak, nije Kna, između suglasnika neki strani samoglasnik, mešavina U i O, kao Ostereich, Austrija. Tako nekako. Kad je sačekao da taj izađe drž’o poziciju 12 godina, bez odmora, bez plate, pokojni Mića nije davao muzici platu, bio superbakšiš. I onda, biće ’72, pokojni Doca, kompozitor iz Stepojevca, sedeo sa čuvenim Barajevcem u Čergi, slušali ga, i rekli, od malog može da bude nešto. Naprave mu kompoziciju "Morali smo da se rastanemo", ode u Čačak, pobedi. Onda krenuo Evropom i svetom, svi ga voleli i cenili, zato što je veliki radnik. Znao je celu noć da izgara sa harmonikom na sebi, samo on zna kako mu je bilo.

Početkom 80-ih pokojni čika Mića više nije mogao da radi, pozove ga, zvao ga Erčić, i proda mu Čergu, zato što je bio kreativan dečko, što je tu započeo karijeru, i što je pokojni čika Mića bio siguran da će sa njim objekat da cveta. Tako i bilo, radilo se, bilo para, pa pun autobus trgovaca iz novootvorene Beograđanke dolazio gde on peva, bilo druženja, razumevanja i poštovanja. Dešavalo se i da se momci zakače, izađu napolje, pošibaju se, vrate unutra, nastave da se vesele, kao da ništa nije bilo, udri po muzici, danas reč, dve, tresne kašikara. Sad sve drugačije, kao što je rek’o u "tekstu", nema više, ‘ajmo društvo da se opustimo, nema više da se voli ambijent, jeste zagušljiv, ali prijatan kutak, sad momci ne pričaju o muzici, lepim devojkama, intimi, nego samo, ej, sine, ‘al sam mu ga sasuo. Zna, mlade devojke ga gotive, poveravaju se, kažu, da nije srednje generacije ne bi znale šta je stil i šarm, šta je ljubav, bile bi totalno seksualno ugrožene, ovi ih izvedu, i samo: "Sine, vutra, kad sam mu ga složio"... A u njegovo vreme, sve je bilo ludo, burno i nezaboravno, družilo se mnogo, mnogo, mnogo...

Ma sve se promenilo, sad svi na Pinku, ranije uđeš u kafanu, pokojni Bora Spužić Kvaka, pokojni Aca Tranda, pa Lepa Lukić, Nada Topčagić, Vesna Zmijanac, Miroslav Ilić, Marinko Rokvić, Zoran Kalezić, ko nije prošao magistralu nije mogao da snimi ploču. Sad sve stalo, muziku svako veče ima samo Bubonja kod Ljiga. On lično drži muziku samo leti, kad organizuje "Lipovičke dane i noći". Motel mu radi isklkjučivo sa dobrom kuhinjom, sredio je i pet-šest apartmana, po poslednjoj modi, italijanska oprema, džakuzi, hidro masaža, klima i sve što ide, predivan kutak za uživanje, samo za prijatelje. Dobro ide, ima dosta dnevnog boravka i noćenja. Kao što je rekao u "tekstu", sad je drugačije, nema lake ženske i te Moldavke, magistrala je čista i časna, ljudi dođu sa svojom prijateljicom...

Fotografija sa šajkačom, to je iz ’90, najdraža slika, da ga slikamo sa najdražom slikom, može. Ustaje, odlazi do stola sa gostima, prijatno ljudi, valja li Miki, super, sad ću da prenesem u štampu. Vraća se, pita da ga slikamo ispred motela, izlazimo, Era staje kod fontane, dominira neka ptičurina, orao li je, jastreb, nešto rašireno, i umetnik stao da širi ruke, da pozira, piruetiše.

NEKAD I SAD: Era Ojdanić

UŠEĆERI I TI MALKO: Kad je takvo stanje, ‘ajmo kod Bubonje, magistralom. Nekoliko kilometara, neka bude šest, pre Ljiga, desno uz put, nađosmo Bubonju. Ništa posebno, nevelika prostorija, u ćošku kompletan orkestar sa kompletiranim bubnjarom, šank, veštačko zelenilo sa nekim ciklama cvetovima, i lusteri u obliku cvetova, na zidu dve slike, dve mrtve prirode, na obe sto, stolnjak i ‘lebac. Upoznajemo se sa domaćinom, Dragoljub Vesić, svi ga znaju kao Bubonju. I kafana se zove Bubonja, ima i firmu, građevinska operativa, sedam kamiona, sve Bubonja. Da bude iskren, a što ne bi bio, kafanu drži zbog sebe. Sinoć su ostali do pet ujutro, večeras trebao da peva Mačak, onaj, Devojčice, devojčice mala, ali tu je Sveta Pajić, on ima hit Tera kola Mitar rabadžija. Za susednim stolom Sveta i brkati gost razvezli, Golubice bela, Bubonja ih predstavlja: "Upristojite se malo, u usta vas jebem." Brka vadi ‘iljadarku i omotava mikrofon, Kako ne bi bila nevesela. Bubonja nastavlja, ima i pevačicu, Mica Gajić iz Aranđelovca. Mica sedi sa dva para mešovitih gostiju, baš ispod jedne mrtve prirode. Bubonja komanduje, "Slikaj mi konobaricu u šanku", pevač Sveta, ko da je izašao iz svog hita, prilazi, "Ja sam Sveta".

Tek nekoliko stolova zauzeto, neka teška magla napolju. Mikrofona, pa bežičnog, se dohvatio brkati gost, peva i plaća ‘iljadarkama. Završi, pa stade da se pozdravlja sa muzikom, gostima. Mikrofon prihvata Sveta, desnom drži, levom objašnjava temu, Samo jedna žena, samo ljubav njena, brka još izlazi na vrata. Bubonja nastavlja, skoro na uvo, dobar sa Erom, ‘vaki, muzika svako veče, jedini na magistrali, sedam godina, ne plaća, samo bakšiš, Sa pesmom sam tugovao, sa pesmom sam drugovao... Jedna, pa crna, za muzičkim astalom se raspremila, bela bluza do pod grlo, vrcka, Ostariću neću znati, brka mu ga još izlazi. Nekoliko stolova sa gostima, to sve ko da ima češalj u zadnjem džepu, Bubonja sve drži pod kontrolom, "Mico, ušećeri i ti malko". Diže se Mica, pri’vati bežični, stade u vrata, to frizura, to minić, to čizmice, to neki detalji, to neki rajsferšlusi, to sise sabijene u belo, to zlatan lanac u sisama, Mi smo jedno drugo izgubili, levom za mikrofon, slobodnom rukom namešta kosu, to se nešto stislo, što bi rek’o književnik Beli Marković, ko pička u šaci. Pevačica poče da zabacuje nogama u nazad, Bubonja da objašnjava, kod njega je muzika čista narodna, šumadijska, ne skuplja se omladina, sve sam domaćin, bude kolce pred pauzu, inače, razbije se čaša muzika staje, bio direktor, bio predsednik, za sve isto. Ima on i letnju baštu, mokri čvor, veliki parking, koštalo sto hiljada maraka, bez pripreme...

Kad eto ti brke, izašao brka, vratio se brka, policija zaustavila i uzela dozvolu, gde će sad, društveno vozilo, to mu pos’o. Smiruju ga, sad će zvati policiju, brka nudi jelo, piće. Može piće za sve, ‘oćemo. Može pesma na brkin račun, moože. Eto ti policije, tri puta jedan, saobraćajci, prvi i reklo bi se glavni, glavonja sa rukavicama. Sedaju, glavonja previše ozbiljan, nemo’š mu prići. Brka im prilazi sa rukom u džepu, vraća se za sto, širi ruke, gazda baca muzici ‘iljadarku, policajci izlaze, diskretno tapšu brku, ovaj obeznanjen, Sveta udario neku tešku sevdalinku, Razbole se srce moje, gazda traži, Ne pitaj me moja majko stara, Sveta sve udara u nazad, dižu se i "dalape", svi čestitaju brki, motaju se hiljadarke oko mikrofona, Bubonja čini jednom specijalnom gostu novinarske ekipe, piju preko ruke, na eks.

DA SE MICA POPNE: Pa nastavi ekskluzivac Sveta, ima čovek deset ploča, pa sa svojim hitom, Tera kola Mitar rabadžija / opustio uzde na konjima / puši lulu, dimove otkida / pa pošao za svojim mislima... Pa mikrofon dohvati brka, pa to puče, Preko puta savila se grana / ostade mi bez šešira glava / dubok uzdah iz grudi se ote / težak li si, težak moj živote... Eto ti i Mice, raspremila farbane kose, počela da zabacuje nogama i napred i nazad, Šta ti bi, šta ti bi, što me ostavi, specijalni gost pita, može li Mica na sto, ne može, nije to imidž kafane, odgovara Bubonja, a i žena mu nešto mnogo ljubomorna, brka koristi priliku, pomaže pevačici, ali sa merom, sa merom bre, takav imidž kafane, nema zajebavanja. I drugi traže da se Mica popne, ona i bi i ne bi, gazda ne popušta, ne može protiv pravila, Mica počela i sisama da mrda, zadig’o joj se onaj frtalj suknjice, Meni dušo duguješ još malo / da budemo noćas zajedno, i fotoreporter izbegava radnu obavezu, neće da Micu, pa aparatom, ‘vata ozdo.

Ponoć odavno prošla, tu je tri sata, ne odujima, Bubonja pita, "’Oćemo još jednu da dunemo drugari", ‘oćemo, brka se pridružuje, ‘oćemo, Mica se vraća na mesto, tera iza muzičkog astala, Samo sam jednom volela... Šta onda bi, onda bi, Kiša pada, vetar duva / a ja željan avantura, Bubonja izjavljuje da su kod njega uvek fini gosti, reporter se reporterski složi. Pa Mica otrese kosu, pa uze da pokazuje zube, čisto joj milo, kakav uspeh, kakva naklonost, ‘ajde Mico na sto, jok, ali može, Čik, čik pogodi, šta mi treba, šta mi godi, to sve oplete, kako, čisto šumadijski, harmonikaš uš’o u onaj ‘lebac sa mrtve prirode, Mica se nogata i bez teksta, Bubonja priča o "kompo" nameštaju na spratu, ali on voli dole sa ljudima, pa eto. Dođe vreme da se novinarska ekipa oprosti sa domaćinom, Bubonja izlazi, pokazuje cisterne, baštu, mokri čvor, roštilj što se vrti, fontanu, radio arhitekta, ima i japanskog šarana, gde, eno dole, stvarno, neki komadi boje šargarepe. Pa kako ih hrani, kad se uhvatio led, ništa to ne jede. Pozdrav, vizit-karta, bledo plava, piše – Preduzeće za proizvodnju, trgovinu, špediciju i usluge export-import sa D.O.O., i velikim, crvenim, pisanim, latiničnim slovima – BUBONjA.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net