Specijalni tužilac >

Nužda zakon menja

Ako ne može drugačije, rezonuje naš nestrpljivi zakonodavac, probaćemo da zaobiđemo iza leđa. Ono što se ne može zaobići nikako, a pogotovo ne iza leđa, jeste odluka političke volje da se organizovani kriminal istrebi – pa šta košta da košta i ko strada da strada. Ništa novo Čume nije otkrio za šta već nisu postojali osnovi za sumnju, tragovi i jasne indicije. Kako će specijalni tužilac da uradi ono što desetine običnih tužilaca nisu uradile? I, uostalom, zašto

Kad se posegne za nečim specijalnim, to samo znači da ono normalno nije dovoljno. Osim toga, sve te specijalne institucije imaju ugrađenu sklonost da postanu redovne, istiskujući uobičajene normalne procedure. Naše gorko iskustvo sa krivično-procesnim zakonodavstvom pokazuje da se jednom dopušteni izuzetak vazda pretvarao u pravilo, jer je policiji tako bilo lakše. To je prva opomena koju valja imati u vidu kod razmatranja ove nove institucije.

SUĐENJE SA ZAŠTIĆENIM SVEDOKOM U ITALIJI: Da li će se slične scene videti i u Palati pravde

Drugo upozorenje odnosi se na preširok zamah Zakona o specijalnom tužiocu i pratećih izmena Saveznog zakona o krivičnom postupku. Pod nadležnost budućeg specijalnog tužioca (čl. 2; stav 1. i 2.) stavljena su i dela protiv bezbednosti i ustavnog uređenja države, kao i dela protiv čovečnosti itd. To preklapanje javlja se kao nejasno, suvišno – ili veoma namerno, sa nekom zadnjom primisli. Naime, ustanova specijalnog tužioca predviđena je za borbu protiv organizovanog kriminala; dela protiv naroda i države i dela protiv čovečnosti (ratni zločini itd.) u nadležnosti su običnih tužilaštava i spadaju u sasvim drugu disciplinu od krivičnih dela iz oblasti organizovanog kriminala. Jedino logično objašnjenje jeste da sadašnja, normalna tužilaštva i sudovi nisu pouzdani i moraju se zaobići u takvim, osetljivim i teškim krivičnim postupcima. Nije, dakle, reč samo o organizovanom kriminalu (u uobičajenom smislu reči, to jest); reč je i o krupnim političkim stvarima i ratnim zločinima. Nekoliko amandmana bilo je podneseno Vladi i nadležnim odborima Skupštine Srbije na tu temu, ali su bili ignorisani bez objašnjenja.

STANjE STVARI: Dobro: s obzirom na dosadašnju tužnu pravosudnu praksu (vidi presude u slučaju Ibarske magistrale i nedostatak rezultata po mnogim slučajevima za koje postoje indicije), može se razumeti želja da se ustanovom specijalnog tužioca iza leđa zaobiđe jedan definitivno kontaminiran i – po svoj prilici – za sada neizlečiv policijski i pravosudni aparat. Taj se potez može shvatiti i kao kapitulacija pred ušančenim spregnutim interesima Miloševićeve nomenklature s jedne i organizovanog policijsko-paravojno-kriminalnog aparata, građenog godinama pod nežnom i budnom zaštitom Državne bezbednosti, s druge strane.

Dobro: i to se dâ razumeti – ako drugačije ne ide. Ono što se ne dâ razumeti jeste insistiranje da ustanova specijalnog tužioca bude organizaciono i kadrovski smeštena pod Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, umesto da (kao što su – naravno odbačeni – amandmani tražili) specijalnog tužioca imenuje Skupština na predlog Vlade, a da republičko tužilaštvo bude nadležno za tu ustanovu. To već pobuđuje asocijacije tipa "skrojeno za nekoga" i "da mi to održimo pod kontrolom, da neko ne pomisli da je stvarno postao specijalni tužilac". Naime, takvih koji su u svojoj naivnosti pomislili da su "stvarno" ovo ili ono već smo imali nekoliko posle petooktobarskog prevrata; jedini koji to nikada nije pomislio bio je veseli Milan Milutinović. Odbijeni su bili amandmani kojima se tražila posebna zaštita specijalnog tužioca od strane Vrhovnog suda Srbije i još nekoliko načina obezbeđenja nezavisnosti te službe.

Sve u svemu, cela ta priča sa specijalnim tužiocem pažljivo je ograničena tako da ne izmakne kontroli izvršne vlasti i da taj tužilac ne počne slučajno da tera stvari do kraja, pa koliko to koštalo. Taj očigledni utisak nije smetao pojedinim resornim ministrima da se odjednom rascvrkuću kako, eto, sada imamo "instituciju zaštićenog svedoka", pa kad specijalni tužilac proradi, sve će se naglo popraviti, a organizovani kriminal biće istrebljen. To cvrkutanje uhvatilo ih je baš nekako pošto se Ljubiša Buha Čume detonirao u javnosti, rekavši ono što su i vrapci na grani znali ili slutili. Stiče se neodoljiv utisak da su sva ta galama i cvrkut samo još jedan pokušaj da se stvar zamaže i zabašuri – dok se ne zaboravi ili dok ne smislimo nešto novo. Tako se radovalo i Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, ako se sećate; pa se radovalo "reformi" Državne bezbednosti čak dvaput (aprila 2001. i kad je prekrštavana u BIA, nekoliko meseci kasnije). U međuvremenu traje uzajamno optuživanje policije i pravosuđa da, eto, vi ne radite ništa, a vi, pak, bacate u koš sve što mi uradimo. Vremenskim pravosudnim rokovima nametnuti ishod ponovljenog suđenja u slučaju Ibarske magistrale, a u opisanom kontekstu, mogla je biti samo ova nesrećna presuda.

Zaključak je jasan: izvršna vlast po svaku cenu pokušava da vrati crve natrag u konzervu iz koje su ispuzali, ali to ne ide. Teško da će im aktiviranje ureda specijalnog tužioca tu mnogo pomoći. Jedino što može pomoći u ovoj stvari jeste jasno izražena politička volja da se uvede novo pravilo igre, čime bi se – na nečiju veliku žalost – izmenilo ono pravilo igre sklepano u leto 2000. godine; ali, nešto se mora žrtvovati. Uostalom, takvi radikalni raskidi sa tradicijom tihe saradnje vlasti sa zločinačkim organizacijama moraju biti odluka političke volje; institucije same tu od pomoći nisu. To pokazuju uspešna i manje uspešna iskustva zemalja koje poznaju ustanovu specijalnog tužioca.

ISKUSTVA I POSLEDICE: SAD, na primer, poznaju ustanovu specijalnog tužioca koga Kongres (ili lokalna zakonodavna vlast) postavlja ad hoc, dakle za jednu istragu o konkretnoj stvari. Takav jedan je mučio predsednika Klintona do kraja mandata i dalje oko afere Luinski i onih nekretnina njegove žene. I Ričardu Niksonu je jedan takav doakao oko afere Votergejt. Amerikanci se nerado odlučuju za takvu vanrednu meru i jako vode računa da bude ograničena na samo jednu stvar i da bude pod strogom kontrolom Kongresa.

Italijani su – uz velike rezerve – bili ipak primorani da uvedu ustanovu specijalnih tužilaca i istražitelja, čiji je mandat, međutim, jasno ograničen na obračun sa Mafijom i drugim sličnim nevladinim organizacijama, a sa naglaskom na spregu organizovanog kriminala i političke vlasti. U Italiji je ta stvar, međutim, pod nadležnošću parlamenta i odgovarajućih pažljivo odabranih parlamentarnih tela. Italijanski specijalni organi raspolažu suverenitetom, apsolutnom zaštitom i pravom da sami biraju operativne organe na terenu (najčešće karabinjere, koji spadaju pod Ministarstvo odbrane, a ne unutrašnjih poslova), kao i vrhunskom kontraobaveštajnom zaštitom. Drugim rečima, italijanski model specijalnih organa za borbu protiv organizovanog kriminala nastao je kao plod političkog konsenzusa vladajućih snaga o tome da je situacija sa organizovanim kriminalom postala nepodnošljiva.

Politički konsenzus i iz njega izvedena politička volja za konačan obračun sa organizovanim kriminalom nisu dovoljni. Potrebna je i operativna taktika da se ta politička volja sprovede u praksi. Postoji tu jedan ilustrativan primer iz naše neposredne blizine. Naime, u leto 1993. u opkoljenom Sarajevu došlo se uz tešku muku do zaključka da je nasilje "mahalskih prvoboraca" – dakle raznih kriminalnih mafija koje su počele bestidno da koriste svoje "ratne zasluge" za pljačku, teror i ubistva – postalo nepodnošljivo. Tokom tri meseca jedno komandno jezgro od tri čoveka (dva ministra i jedan bivši pukovnik Uprave bezbednosti JNA koji je ostao u Armiji BiH) sastajalo se u najvećoj tajnosti i uz pomoć najproverenijih policajaca (njih dvojice-trojice) polako sastavljalo operativne grupe koje će izvršiti hapšenja kad kucne čas. Svaki kandidat proveravan je danima, obaveštajni podaci prikupljani su uz najveću tajnost, a akcija je pripremana tako da su samo tri čoveka znala njenu celinu i opseg. Od nekoliko desetina najpouzdanijih policajaca i vojnika odabranih za akciju izdao je samo jedan i to je koštalo sedam-osam života, uključujući i sina tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Akcija izvedena oktobra 1993. obezglavila je mahalsku mafiju, bez obzira na žaljenje Alije Izetbegovića, koji se – kao neki koje znamo ovde – malo previše vezao za određene kriminalne tipove i "jalijaše". Sarajevo je – barem do dejtonskog mira – ostalo iznutra siguran grad. Postdejtonska istorija drugi je slučaj i ovde nije relevantna. Pouka priče jeste da se političkom voljom, pametnom taktikom i nepropusnom operativnom bezbednošću mogu obezbediti akcije protiv organizovanog kriminala koji je, kao što je u Sarajevu bio slučaj, čak i duboko infiltriran u političke strukture.

Takvu odluku politička volja, mora se priznati, donosi teško: kad stvari odu tako daleko kao kod nas, a još nisu nepodnošljive onima koji imaju zadebljana moralna osećanja, cena se čini kao neprihvatljiva. Naime, ako protivniku ostavite vremena da se ohrabri, pregrupiše i preuzme inicijativu, onda obračun sa takvim organizovanim kriminalom, infiltriranim u političke, policijske, pravosudne i ekonomske strukture, neće biti bez nasilja. Nažalost, stvar je zanemarena toliko da će nivo nasilja biti prevelik. Da ponovimo: to je trebalo uraditi odmah posle petog oktobra; svaki naredni mesec odlaganja znači gubitak više života.

Nije tu, dakle, reč samo o specijalnom tužiocu; on i njegova služba tu su samo operativni izvršioci političke volje – ako je ikada bude bilo za konačan obračun sa onim organizovanim kriminalom za koji barem sada znamo. Organizovani kriminal, naravno, nikada neće biti istrebljen do kraja; to je nemoguće. Ali, ako se jednom dobro krene, postoje sve šanse da organizovani kriminal bude zadržan u nekim prihvatljivim statističkim granicama uz stalnu borbu i nadmudrivanje gangstera i vlasti.


 

Policija, tužilaštvo, sud: Za sad bez odgovora

U protekle dve godine započete, nezavršene i/ili zabataljene reforme, transformacije, rekonstrukcije i harmonizacije policije, tužilaštva i sudstva ne uspevaju da održe korak sa obećanjima o efikasnosti, rezultatima i uspesima u njihovom radu. Ko se još seća gromoglasno najavljenih "poskoka", da druge zveri ovde ne pominjemo? Zbog izvesne sklonosti kratkom pamćenju ovde je postavljeno nekoliko pitanja na koja su odgovori odavno najavljeni, ali su se negde, kanda, zaturili.

Za policiju

Da li je premlaćivanje, pečenje strujom i gušenje najlon-kesama osumnjičenih deo prećutno prihvaćene policijske procedure u iznuđivanju priznanja?

Hoće li MUP Srbije obelodaniti dosijea ovlašćenih službenih lica, uglavnom kriminalaca koji su tokom vladavine Slobodana Miloševića obavljali najprljavije poslove, uključujući i ubistva po nalogu Državne bezbednosti?

Da li će MUP Srbije objaviti rezultate istrage (ako je uopšte vođena) o tri zabetonirana leša izvađena 12. juna 2000. kod Golupca na Dunavu?

Da li je MUP Srbije podneo krivičnu prijavu protiv bivšeg šefa Državne bezbednosti Radomira Markovića zbog neovlašćenog držanja 600 kilograma heroina – skrivenog najpre u zgradi saveznog MUP-a, posle bombardovanja NATO-a premeštenog u sef banke?

Da li je navodnom spaljivanju 600 kilograma heroina prisustvovala stalna sudska komisija čija je to zakonska dužnost?

Za tužilaštvo i sud

Da li direktor zrenjaninske uljare Dijamant Savo Knežević poseduje 48 odsto akcija, pribavljenih falsifikatima, odnosno pismenim ovlašćenjima radnika koji su umrli pre privatizacije firme?

Da li je pretnja Dušana Spasojevića zvanog Kum – svojevremeno okrivljenog za otmicu vlasnika firme Delta M Miroslava Miškovića – da će objaviti sve što je njegova grupa učinila za sadašnju vlast tokom 5. oktobra i kasnije uticala na tužilaštvo da odustane od krivičnog gonjenja?

Da li su "patriotske zasluge" Milorada Lukovića Legije uticale na tužilaštvo u Beogradu da povuče optužnicu za počinjena krivična dela u Kuli i Beogradu?

Da li je obustavljena istraga protiv bivšeg komandanta SAJ-a, pukovnika Živka Trajkovića, zbog ubistva (iz nehata) zastavnika Nenada Atanackovića, pripadnika iste jedinice?

Da li je, dve godine od otkrivanja "slučaja hladnjača", protiv bilo koga pokrenut krivični postupak zbog prikrivanja zločina?

Da li je okončana istraga zbog zloupotrebe službenog položaja protiv Slobodana Miloševića?

Da li su tokom protekla tri meseca pribavljeni dokazi da je Nikola Maljević ubio policijskog generala Boška Buhu i da je Željko Maksimović Maksa bio organizator ubistva?

Za vojni sud

Da li je Vojska Jugoslavije pokrenula istragu protiv generala Nebojše Pavkovića zbog zloupotrebe službenog položaja, višemesečnog angažovanja inženjerijskih jedinica VJ u potrazi za zakopanim "rimskim zlatom"?

Obaška pitanje

Da li ministar pravde Vladan Batić još stoji pri izjavi da sudije nezavisno sudstvo treba da potraže u nekoj drugoj zemlji?

Jovan Dulović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net