Strip u školi

Još davnih osamdesetih, u vreme učestalih žalopojki (a u kojem to lokalnom vremenu kukanja nema?) kako strip ne dobija ono najbolje mesto koje zaslužuje u "svetoj kruni kulturnih vrednosti", šalio sam se s istoričarem stripa Zdravkom Zupanom da bi nam svima jednom mogla presesti sva ta kuknjava ako bi strip uveli kao obaveznu nastavu u osnovnim, srednjim školama i na fakultetima. Predlagao sam mu čak da zajedno napišemo tekst, antiutopijsku viziju u kojoj bi se sve, ponekad i nedomišljene stripadžijske želje počele ostvarivati, ali ovog puta kao horor. Na vratima bajkovite odaje s neizmernim blagom i dukatima nekako uvek piše ono nezgodno upozorenje: "Ako uzmeš, kajaćeš se; ako ne uzmeš, kajaćeš se!" Uf, zajebato, bato.

Zamislimo, mi veselnici, tu ubi-dosadu i gnjavež koji bi počeli da haraju po ionako nesrećnom obrazovnom sistemu. Zamislite strip koji je dobio status opštetehničkog obrazovanja ili predvojničke obuke ("opštenarodne odbrane"), marksizma, samoupravljanja, predmeta koji su danas u nekim od tranzicionih zemalja srećno zamenjeni veronaukom (alternativno s ljudskim pravima!). Stvaram sliku predavača i predavačica kretena (a takvih uvek ima, zar ne?) koji drve i dave o "načelima stripa", strogo i autoritativno govoreći kako se Pratt stripom Corto Maltese borio za tekovine svetske revolucije, ravnopravnost rasa i kosmopolitizam. Maus bi, u nekom drugom slučaju, bio predavan kao epopeja o stradanju jedne nacije i o zverstvima druge, one zločinačke. Patnje jadnih miševa bile bi školski obavezno protumačene kao direktna parabola za sva stradanja baš našeg naroda, ni slučajno čijeg drugog (Miki Maus je bio Srbin/Hrvat/Bošnjak/Albanac). Watchmena bi prosvetiteljski osvešćena profanka direktno dovela u vezu s Budenbrokovima, pošto je propast jedne porodice upravo model po kome je Alan Moore ispričao propast porodice superheroja. Sandman je, naravno, ista priča, samo što je porodica koja pripada nemačkoj buržoaziji, odnosno penzionersko-superherojska liga, ovde zamenjena nesrećnom familijom antropomorfnih personifikacija sna, smrti, sudbine, žudnje, očajanja, delirijuma i destrukcije. Za neznanje ovakvih svetih udžbeničkih šupljih fraza sledila bi dobro znana pravednička odmazda: "Sedi dole, jedan!"

Već zamišljam, na ceduljicama skrivenim u đačkim rukavima za pismene vežbe, sitnim slovima ispisana beskonačna imena superheroja koje su objavljivali DC Comics, Marvel i Image. Takođe, tu su i izdvojeni naslovi onih epizoda Mirka i Slavka u kojima Slavko izgovara rečenicu koja se sada već kanonski smatra pretečom postmoderne: "Mirko, pazi metak".

Fragmenti scena noćnih mora: bežanje s časova "matiša" i "stripiša", izbacivanje s časa stripa zbog surfovanja po internetu na palmu ili mobilnom ispod klupe; neopravdani izostanci i, na kraju, ono najbolnije – padanje na popravni samo zato što me onaj idiot, profa iz stripa, ne podnosi. Roditelji tek treba da skupe novac i plate nekom studentu stripa da njihovom palom anđelu pomogne da se spremi za popravni u avgustu. A to što je godišnji odmor čitavoj porodici zbog tog tvog stripa preseo, nikom ništa!

Dnevna scena u drugoj kući. Za nedeljnim ručkom, neobrijani otac u potkošulji psuje dete: "Kakav si ti nikakav, kad ne možeš da popraviš ni keca iz stripa!" Sedi, zagrej stolicu, nauči već jednom te epizode Torpeda da me ne sramotiš tamo u školi, inače ću te izlemati."

Učenje o uticajima poznog realizma na mladog Enkija Bilala uterivalo bi strah u kosti klincima, a doktorske disertacije bi se pisale o tome da li je Bilal u evoluciji svoje kolorističke tehnike ikada koristio prirodno žumance. Da li je Cat Claw plod imaginacije zastupnika ideologije muške šovinističke svinje ili, naprotiv, rezultat subverzivne igre emancipatorskog feminizma, biće moguće raspraviti samo kroz magistarski rad uz opsežnu bibliografsku listu, po mogućstvu, primenjujući metodu dekonstruktivnog epistemološkog reza.

Vrsta stereotipa u koji se ovde zaplićemo potiče iz visoke, a ne iz popularne kulture i pripada onome što je Clement Greenberg u svom eseju Avangarda i kič još 1939. nazvao zapadanjem u akademski kič. Da bismo se ovome suprotstavili, potrebno je da se oslobodimo akademske hipohondrije, neukroćene želje da se ozbiljno uspendrečeno govori o velikom i uzvišenom. Koliko mi se na glavu popelo zatvaranje stripa u samosažaljivi geto, ne manje me brine i brzopleto žuđeno etabliranje stripa u oficijelnu kulturu "prefinjenog ukusa". Kad je želja prevelika, može da dođe do neželjenih posledica tipa ejaculatio praecox.

Svaka emancipacija, a pogotovo svaka institucionalizacija, ima svoju cenu. Treba uvek zaviriti u njeno naličje, onako sa strane, da ne bi cena ispala previsoka. Između naših želja za kulturnim uvažavanjem onoga što radimo i antiutopijskih ostvarenja tih želja manji je razmak nego što se obično čini. Uterivanje u raj stripa principijelno se ne razlikuje od uterivanja u bilo koji drugi raj. I nekako je prilično svejedno da li je on komunistički, psihoanalitički, politički korektan, nepušački, četnički, pravoslavni, osnovnoškolski, akademski ili već neki drugi. Budimo oprezni s onim što želimo, pa i s popularisanjem i nametnutim kulturnim uvažavanjem stripa. Može nam se dogoditi da nam se ostvare želje, pa kud ćemo onda, žalosna nam majka!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net