Dečja pozorišta >

Teatar za početnike

Držati dečju pažnju nije lako. Kad im je dosadno, oni počnu da pričaju, izađu usred predstave... Zato za decu treba igrati isto kao za odrasle, samo znatno bolje, kažu ljudi iz dečjih pozorišta

Nedavno je u Pozorištu "Duško Radović" održana premijera predstave Seks za početnike. S obzirom na to da se u našem teatru nikada nije deci govorilo o seksu, ova predstava je i pre nego što su sagledani njeni efekti okarakterisana kao velika i radikalna pojava u kulturi za mlade. Od osnivanja Pozorištanceta "Puž" pre 15 godina, ništa i niko u kulturi za decu nije dobio takvu ocenu. Osnovno pitanje proisteklo iz "Radovićeve" predstave jeste šta je to novo, pod pretpostavkom da ga ima, u pozorišnoj ponudi namenjenoj deci.

VASPITAVANJE BUDUĆIH GRAĐANA: Seks za početnike, "Duško Radović"

O SEKSU KREATIVNO: Poslednja "Radovićeva" premijera je prvi rezultat planiranih promena u ovom pozorištu. "Pokušavamo da poziciju institucije, koju ima dečje pozorište, iskoristimo u pravcu širenja drugačije ideologije od one koja je do sada bila uobičajena u pozorištima. Otud Seks za početnike, predstava koja predstavlja malu revoluciju u odnosu na sve što je do sada rađeno u ovoj sredini", objašnjava Anja Suša, kojoj je ovo prvi projekat kao direktora ove kuće. "Nismo odabrali srednji, takozvani ljubazni put, nismo se odlučili da radimo stvari koje ne dižu prašinu i održavaju pozorište u stanju poluživota, nego smo se uhvatili u koštac sa jednom od tabu tema ove sredine."

Predstava je nastala na osnovu knjige Seks za početnike, u izdanju Kreativnog centra, izuzetnog izdavača koji o knjigama za decu razmišlja drugačije od ostalih. Osim autorke Jasminke Petrović, knjigu je osmišljavala i grupa adolescenata, i pre konačne zajedno su uradili nekoliko verzija. "Zahvaljujući njihovim primedbama dobili smo knjigu kakva im je potrebna, iako smo je na početku, možda, drugačije zamislili: knjigu o odrastanju, knjigu koja je most između roditelja i dece", kaže Ljiljana Marinković, direktor Kreativnog centra. Knjiga je već objavljena u Engleskoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Rumuniji i Makedoniji, a kod nas je doživela pet izdanja.

Jedna od namera ove knjige, kao i predstave u dramatizaciji Jelene Mijović i režiji Alise Stojanović, jeste da pod okriljem teme seksa podstakne na komunikaciju o životnim temama o kojima se inače ne govori slobodno i javno. Alisa Stojanović prepričava komentar glumca Tihomira Stanića, nakon gledanja predstave: "Rekao mi je da se zbog nekih scena smejao, a zbog nekih kikotao. Sad, kao odraslom, bile su mu smešne dileme i strepnje koje mlad čovek ima u odnosu sa devojkom dok ne dođe do seksa. A kikotao se, kaže, zato što mu je bilo neprijatno jer zna kako je glumcima kad treba pred publikom da izgovore reči koje nije uobičajeno izgovarati javno. Sećam se šoka kad je mom detetu trebalo da objasnim šta znači ime grupe Električni orgazam. Ja sam to ime izgovorila nebrojeno puta i bilo mi je kao da izgovaram ‘robne kuće’. Ali, kad je moje dete to izgovorilo, nije mi bilo prijatno."

Lepotica i zver, Pozorište Boško Buha

Najnovija "Radovićeva" premijera je i najava pozorišta za adolescente, što Anja Suša smatra kod nas izuzetno potrebnim jer je, po njenim rečima, generacija kojoj se predstava obraća imala nesreću da stasava u vremenu sa nakaradno postavljenim sistemom vrednosti. Omladini će ubuduće biti namenjena večernja scena, promovisana upravo premijerom Seksa za početnike. "Često govorim da bi idealna publika naše večernje scene trebalo da bude Egzit publika – brojna je, ali nezainteresovana za pozorište zbog tema koje su im na raspolaganju. Pokušaćemo to da promenimo. Ideja nam je da razvijamo građansku svest tinejdžera. Formiranje sistema vrednosti je složen, odgovoran i važan zadatak, koji će za nekoliko godina biti koristan i teatrima za odraslu publiku. Mislim da pozorište, baš zato što ima živ kontakt s publikom, ima obavezu da vodi računa i o mozgu svoje publike." Anja Suša najavljuje da će se raditi sve, a biće naravno i bajki i predstava za najmlađe, i to po ključu koji bi se grubo mogao definisati kao odgajanje ili vaspitavanje budućih Građana. Prvi projekat u tom pravcu je Seks za početnike, a sledeći adaptacija romskih bajki sa Kosova i Metohije Bože, pretvori me u mrava. Namera je da se beogradskoj deci predstavi romska kultura, da se na taj način utiče na predrasude ove sredine i da se turnejama po unutrašnjosti Srbije predstava pokaže i malim Romima.

O LJUBAVI I NOVCU: "Mi u Pužu ne nudimo deci ništa novo nego uvek staro. Nudimo im osnovne ljudske vrednosti: ljubav, poštenje, prijateljstvo, hrabrost – da ne nabrajam više", kaže Branko Milićević Kockica, umetnički direktor i zaštitni znak Pozorištanceta Puž, gde se deci prvi put u našem teatru govorilo o ozbiljnim stvarima na njima prihvatljiv način. Najnoviji primer je Mačka u čizmama, priča o sponzorušama koje se "udaju, a ne vole čoveka za koga se udaju", kaže Branko Milićević: "Ja u svakoj predstavi ubacujem deci bubicu u glavu šta je dobro a šta nije i znam da deca kad odrastu, nemaju u sećanju koju su predstavu gledali u Pužu, ali imaju šta su tamo gledali. Mislim da je to važno. Recimo, sad spremamo predstavu Cvrčko i mravko, to je omnibus od tri priče, o radu i neradu, o vrednoći i lenstvovanju, i o umetnosti jer, složićete se, Cvrčko stalno svira, a njegov rad nije cenjen zato što kod nas postoji mišljenje da umetnici nisu radnici. U Pužiću deca čuju drugačije priče od onih sa TV Dnevnika. Čuju, na primer, da je ekonomija važnija za čoveka od kulture. Mi u Pužu verujemo da kultura popravlja ljude, a ekonomija ih samo čini bogatim. Jedna od naših predstava završava se songom Jasno je svima/to zna čak i ovca/ljubav je važnija od novca."

U Pužu imaju na repertoaru 32 naslova, a u sezoni igraju 15. "Ostale konzerviramo zato što nijedna nije pravljena kao Nindža kornjače ili Teletabisi. Odskora postoji ideja, i eto to je novo kod nas, da Puž pretvorimo u pozorište muzej. Svakih pet godina se potpuno obnovi publika, dolaze nova deca i za njih su stare Pužove predstave nove. Plan je da u narednih deset godina uradimo još 20 predstava, kako bi ovo pozorište moglo da traje dokle god ovde bude dece koja govore naš jezik. Za projekat je zainteresovana Gradska vlada i mislim da ćemo ga ostvariti", priča Milićević.

DIVAC NA SCENI: Omladinska predstava Vlade Divac i Tim snova Kruševačkog pozorišta takođe nudi jednu savremenu temu. "To je priča o deci koja žele da naprave svoje igralište i da na otvaranje pozovu Divca. Predstava uči decu o uzorima koje bi trebalo da slede, a zbog popularnosti košarkaša gledaju je i sasvim mali i sasvim veliki", rekao je Branislav Nedić, direktor pozorišta i autor predstave koja je nedavno gostovala i u Beogradu u Pozorištu "Boško Buha". Nenad Nenadović, direktor "Buhe", kaže da su njihovoj publici gosti neophodni zato što repertoar ovog pozorišta interesuje decu do 12 godina, pa im gostovanje predstava namenjenih starijim godištima koristi kao priprema za omladinsku scenu, planiranu adaptacijom pozorišta koja bi trebalo da počne ovog juna.

"Buhin" repertoarski recept i dugogodišnja dobitna kombinacija glasi: svetska i domaća klasika realizovana po modelu novih medija, u postavci najboljih reditelja, scenografa i kostimografa. "Savremena režija, moderna gluma, efektna muzika, raskošni kostimi, bogate slike – sve je to primamljivo za decu, a ni njihovim roditeljima nije nezanimljivo. Držati dečiju pažnju nije lako. Kad im je dosadno, oni počnu da pričaju, izađu usred predstave... Zato tvrdim da za decu treba igrati isto kao za odrasle, samo znatno bolje", kaže Nenad Nenadović. Na predstavama se ne štedi, zahvaljujući tržišnom modelu koji je nametnuo Nenadović od letos, kada je postao direktor. Pokušao je da uspostavi balans između pozorišta kao preduzetničke firme i pozorišta kao umetnosti, i to mu za sada polazi za rukom. "Više nemamo dugova, autori dobijaju honorar na vreme, obezbeđen je novac za sledeće projekte, što sve čini da pozitivna atmosfera sa scene pređe u gledalište. A ljudi vole da dođu tamo gde je dobro." U "Buhi" čekaju na tekst Ljubav u travi Ljubivoja Ršumovića, koji je prethodnih 16 godina bio direktor ovog pozorišta. Predstavu će režirati Milan Karadžić. Za stariju decu Nenadović najavljuje dramatizaciju Hobita Kokana Mladenovića. "On će i režirati i najavljuje pravu magiju, a ja ću se potruditi da finansijski omogućim realizaciju svih njegovih zahteva", kaže direktor "Buhe". Interesovanje za najnovije "Buhine" hitove, Lepoticu i zver Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića i Knjigu o džungli Aleksandre Glovacki u režiji Jagoša Markovića, nemoguće je zadovoljiti. "Na repertoaru je 17 naslova, u proseku 25 predstava mesečno, pa imamo velik ali sladak problem kako da odigramo onoliko koliko se traže", kaže Nenadović.

DOBAR, RĐAV, MARIONETA: "Pinokio", jedino lutkarsko pozorište u Beogradu, staro već 31 godinu, ima isti problem – repertoar sa 30 naslova i 200 sedišta u gledalištu. Zar kompjutersku generaciju još privlači lutkarsko pozorište? Igor Bojović, direktor "Pinokija", ne razume otkud sumnja. "Mislim da niko od naše publike, a tu naravno ubrajam i roditelje, ne doživljava naše lutke kao zastarele. Klasika je samo osnova koju pričamo savremenim sredstvima." Igor Bojović navodi primer Crvenkape, predstave koju je po njegovom tekstu režirao Jug Radivojević. "Priča je poznata, mi se trudimo da bajku ispričamo onako kako je deca znaju, ali je scenografija urađena u metalu a lutke su napravljene od elemenata i predmeta koje deca svakog dana koriste. Vuk je dobio glavu od sedišta za bicikl, noge su mu od metalnih varjača, i sve to na sceni deluje duhovito i privlačno deci." Autorski projekat Anele Vučenović Tamo daleko Igor Bojović naziva eksperimentom – predstava je bez teksta, sa puno etno muzike i folklora. I Zlatokosa i tri medveda, sledeća predstava ovog pozorišta, biće bez teksta.

Sa eksperimentima najdalje se otišlo predstavom Dobar, rđav, marioneta – igra se na jednom kvadratnom metru sa dva glumca. "Sa ovom predstavom smo putovali od Gruzije do Pariza u okviru festivala ‘Mali, mali’. Prošle godine smo proputovali 60.000 kilometara na gostovanjima po inostranstvu. Predstava i glumci, sve stane u jedan kombi koji smo dobili od Skupštine grada." Bojović napominje da su dobili i potpuno novu svetlosnu i zvučnu opremu pa sad predstave, po njegovim rečima, izgledaju čarobno a i celo pozorište će nakon adaptacije izgledati čarobno. "Tada ćemo, uz završetak rekonstrukcije, proslaviti i prošlogodišnji jubilej predstavom za pamćenje."

Obično se smatra da je opera forma koja je najmanje zanimljiva dečjoj publici. "Ali, to ne znači da je ne treba imati na repertoaru", izjavio je Dejan Savić, direktor Opere Narodnog pozorišta, povodom premijere Ivice i Marice Engelberta Humperdinka izvedene juna prošle godine. "To je klasično delo operske literature, obavezan deo građanskog obrazovanja i, zašto da ne, i školovanja naše buduće publike." Pevači su mladi, deci je bliska dinamična gluma, za scenogrtafiju i kostime iskorišćene su osobine bajkolikosti i – nema nikakvog problema sa prodajom ulaznica. Balet Narodnog pozorišta nema svoju produkciju za decu, ali je domaćin baletskoj predstavi Ščelkunščiku u izvođenju škole "Lujo Davičo". Gostuju nekoliko puta u sezoni, datum njihove predstave se objavi mesec-dva unapred i, kažu u marketingu Narodnog pozorišta, odmah sve rasprodaju.

Želja da se pronađe i krene novim putevima ka najmlađoj publici, po rečima Anje Suše, nije fraziranje, iako može tako da zazvuči, to je obaveza ustanova kulture. "Ljudi su zbunjeni, deca naročito, i neophodno je da neko redefiniše postojeći sistem vrednosti ili makar pokuša da krene tim pravcem. A mi smo u poziciji da kanališemo stvari u pozitivnom pravcu i da na taj način doprinesemo budućoj slici našeg društva", kaže direktorka "Duška Radovića". "Ja verujem u to, verujem u našu decu. Ona su mnogo pametnija nego što mi mislimo da jesu, i oni su ti koji treba da postanu pravi građani sveta."


 

Dečja pozorišta u mračnim vremenima: Tezge, projekti i predstave

Poslednjih godina prošlog veka mnoga srpska pozorišta, među njima i sva dečija sem, naravno, onih koja su osnovana kasnije, proslavljala su pedesetogodišnjicu svog postojanja. Zahvaljujući tadašnjim vlastima, šta god ko o njima mislio, pozorišta za decu, samostalna ili kao dečija scena u okviru pozorišta za odrasle, danas postoje u mnogim gradovima: Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Nišu... Pre Drugog svetskog rata institucijalno dečije pozorište nije postojalo.

Osnivači dečijih pozorišta su po pravilu bila dva ministarstva, kulture i prosvete, jer pozorište uopšte uzev, a dečije prevashodno, pored kulturnouzdižućeg ima i vaspitni značaj: u udobnom i sigurnom mraku gledališta, deca na način primeren svom uzrastu, igrokazom, uče o večnoj borbi između dobra i zla, istine i laži, pravde i nepravde, gde ljubav, dobrota i skromnost na kraju uvek budu opipljivo nagrađene a mržnja, zavist i oholost bivaju opipljivo kažnjene.

Publika dečijih pozorišta može se svrstati u tri kategorije: predškolskog, mlađeg i starijeg školskog uzrasta. Prvima su namenjene lutkarske predstave, malo starijima pored lutaka "igrokazuju" i glumci, dok u predstavama za najstariju decu dominiraju živi glumci. Zbog tog nezamenljivog vaspitnog uticaja pozorišta, škole i vrtići u svojim programima imaju obaveznu tromesečnu posetu pozorištu. Ova obaveza je u prethodnoj sumornoj deceniji olako preimenovana u "gledanje predstave".

Pristupanje konačnom rešavanju "srpskog nacionalnog pitanja", početkom devedesetih, ostavilo je na pozorišta, kao i na sve drugo, dubok trag. Usled finansijske krize, bez obzira na to čime je ona uzrokovana, smanjile su se državne dotacije, bez kojih pozorišta kod nas teško da mogu da funkcionišu, a to je uticalo pre svega na kvalitet predstava, kako onih za odrasle tako i na dečije. Na ove druge, nažalost, mnogo više.

Zbog više nego bednih plata, mnogi pozorišni poslenici, ako nisu emigrirali ili promenili profesiju, okrenuli su se sigurnom izvoru prihoda – tezgarenju, koje, po definiciji, nužno vodi do srozavanja kriterijuma. Na sve strane nicale su ad hok pozorišne trupice koje su nudile, po ceni nižoj nego što su to mogla da ponude prava pozorišta, "predstave" za decu. Vaspitači u vrtićima i nastavnici po školama su takve ponude oberučke prihvatali iz više razloga, pre svega jer deca nisu morala da se prevoze do pozorišta budući da su glumci dolazili publici "na noge" čime se štedelo vreme, novac i trud, ali i zbog mogućnosti da dodatno prihoduju "ugrađivanjem" u cenu ulaznice.

O kvalitetu takvih nazovi predstava, čast izuzecima, izlišno je govoriti. Tvrdnja da su deca "najteža publika" i da ih se ne može prevariti, te da su njihove predstave dobro prihvatane i nagrađivane velikim aplauzom, što se često može čuti od tezgaroša, jednostavno ne stoji: detetu je lako uzeti i lilihip, još je lakše ubediti ga da je bekeljenje na sceni i zajedničko pevanje pesmica baš ono što ono želi te da se to pozorištem zove. Deca ko deca, otvorena srca, nekritički sve prihvataju, a šteta koja se načini takvom podvalom, uzrokovanom namerom ili nemarom svejedno je, često je nenadoknadiva.

Iako se činilo da će turbo folk "kultura" zadati finalni udarac pozorištu uopšte, to se, na opšte zadovoljstvo, nije dogodilo. Svojevrsnu žilavost iskazao je ansambl pozorišta "Boško Buha", uprkos jako lošoj tehničkoj opremljenosti i neuslovnoj sceni i sali, kao i prvo privatno pozorište, Pozorištance Puž. Pozorište lutaka Pinokio, koje sada proslavlja tridesetogodišnjicu postojanja, bez obzira na skomnu tehničku opremljenost i minimalne dotacije, sve ove godine je radilo punom parom i zahvaljujući velikoj disciplini i pregalaštvu ansambla i drugih zaposlenih uspelo da izdrži tezgarošku konkurenciju i opstane bez srozavanja kvaliteta predstava. Njima treba zahvaliti što lutkarstvo u glavnom gradu još postoji, naročito kad se uzme u obzir da u Pozorištu "Duško Radović", jedinom požorištu koje je namenski građeno za lutkarske predstave, lutkarskih predstava gotovo i da nema.

Zbog naopake kadrovske politike, naročito kada je o izboru upravnika reč, bez jasno definisane repertoarske politike i klanovski podeljenog ansambla, zbog megalomanskih projekata kod tadašnjih vlastodržaca povlašćenih autora, ali i bombardovanja koje je znatno oštetilo zgradu, ovo pozorište je bilo na ivici kliničke smrti. Sada je, čini se, u procesu reanimacije. Posle dužeg perioda izveštaji sa blagajne tog pozorišta kazuju da se publika vraća. Sada se opet može čuti dečije skandiranje "gasi se, gasi se", svojevrstan znak da se publika smestila i da predstava može da počne.

Zoran Majdin


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net