Amerika >

"Ko vozi sam..."

"Nije kukavički ako ostaješ u avionu koji udara u oblakodere... Kukavice su SAD koje šalju krstareće rakete sa daljine od 2000 milja..." Zbog ove opaske sa američke televizije skinut je poznati satiričar Bil Maher. Sad je napisao knjigu koja je ponovo izazvala buru

Većina Amerikanaca je posle 11. septembra postavljala dva pitanja: "Gde je, do đavola, Dik Čeni?" i "Zašto nas mrze?".

Jedna neortodoksna, opasno duhovita tv-persona, komičar Bil Maher pokušao je odmah, nekoliko dana posle terorističkog napada, da na televiziji u svom programu "Politički nekorektno" ("Politically Incorrect") odgovori na ova pitanja. Zapravo, Maher se nije bavio mnogo prvim, državna tajna (potpredsednik je bio u specijalnom bunkeru, kako je kasnije saopšteno), ali je pokušao da odgovori bar na drugo:

IZAZOV BILA MAHERA: "Zašto se borimo"

"Mrze nas zato što mi uopšte ne znamo zašto nas mrze! Amerika ignoriše druge narode, ne vidi njihove patnje, škrta je na dobročinstvima, ne voli druge i drugačije, ne zanima je ostatak sveta. Zar za predsednika SAD nije izabran čovek koji nikada nije bio u inostranstvu (sem u Meksiku), koji se hvalio da ga ne zanima spoljna politika? Nije znao geografiju sveta, još manje ko su politički lideri tog dalekog sveta..." Ove opaske na račun Buša bile su odranije na Maherovom repertoaru, ali je televizijska kompanija ABC skinula šou "Politički nekorektno" posle njegove opaske da "onih 11 terorista-kamikaza koji su bili u avionima 11. septembra nisu kukavice, kako svi govore. Ako ostaješ u avionu koji udara u oblakodere, kažite šta hoćete, nije kukavički... Kukavice su SAD koje šalju krstareće rakete sa daljine od 2000 milja..."

Brzomisleći i hiperaktivni satiričar seo je i napisao knjigu Kad voziš sam, voziš sa Bin Ladenom koja je opet uzburkala duhove.

PATRIOTSKE IGRE: Posle 9/11, kako se u žargonu naziva dan velike tragedije, Amerika je stalno ponavljala sintagme o "Americi koja govori u jedan glas" (omiljena Bušova misao), o "transformisanoj naciji", o "uspavanom gigantu koji se probudio". Jedino što smo uradili, kaže Maher, jeste da smo stavili zastavicu: na auto, u izlog, u prozor, pred kuću... Mesecima posle 11. septembra zemlja je izgledala kao putujući seoski vašar. Kao da je poruka bila: "Drž’ se, Al Kaida – rodoljub stiže!" Maher tvrdi da je jednom video nekog tipa koji je na svom automobilu imao pet američkih zastavica i koji se žestoko posvađao sa tipom koji je imao samo četiri. Poručio mu je neka se nosi u... Avganistan!

Maher misli da Amerikanci preteruju u ovoj igri sa zastavama, pravi patriotizam je da uradiš nešto za svoju zemlju, a ne da mašeš zastavom. Da počnu da racionalno koriste benzin, na primer. Posle Drugog svetskog rata Amerikanci su počeli da tretiraju benzin kao nešto bez čega je život nemoguć. Poput vode, vazduha i – televizije.

"Mi pričamo o kapitalizmu, o lepoti sila slobodnog tržišta koje određuju cenu, ali ne kad je reč o benzinu. Mi hoćemo jeftin benzin, najjeftiniji, neka to Vašington obezbedi, nije važno kako. Ako treba, neka stotine hiljada iračkih "vojnika" pogine, ali neka galon benzina košta manje od dva dolara, iako ceo svet plaća pet dolara i više – nije važno, šta košta da košta! To je cena benzina!", piše Maher kritikujući svoje zemljake što kad cena benzina skoči koji cent, dobijaju napad besa jer će tada morati dobro da promisle da li da u svojim lađa-automobilima skoknu do "Vol-marta" da kupe gajbicu koka-kole i džakče čipsa. (Prevedeno u naše mere, litar benzina u Americi košta manje od 30 dinara! Prim. S.A.)

"Hoćete stvarno da budete patriota? Ne stavljajte zastavu na automobil, promenite automobil! Kupite manja kola koja manje troše, pa nećemo više morati da se oslanjamo na naftu iz Persijskog zaliva... Znate, otuda dolaze ovi što prave probleme...", poručuje Maher i predlaže da nacija malo ohladi svoju neracionalnu ljubav prema mehaničkoj nevesti: da svaka mama ne vozi decu na trening u onim ogromnim sportskim kolima namenjenim za krstarenje Amerikom ili prelazak Roki planina, da mušakraci ne voze pontijak-lađe do posla. Osećanje slobode je ono što Amerikancima pruža njihov auto; ovo osećanje slobode je istovremeno od njih napravilo robove ovih mašina.

Maher predlaže da predsednik Buš, kao čovek naftne industrije, kao potomak jedne od najbogatijih porodica koja je novac napravila na nafti, kao čovek čiji su svi najbolji prijatelji do grla u biznisu sa naftom, predoči Amerikancima da se troši suviše energije, suviše benzina, da je situacija vrlo ozbiljna:

"Mi smo robovi jeftinog benzina koji je korumpirao našu politiku, ugrozio našu životnu sredinu, donosi profit našim neprijateljima, naveo nas da dugo radimo mnoge prljave stvari na Bliskom istoku. Mi smo zavisni od benzina. I šta nam poručuju naši politički lideri? Kao i svi narko-dileri, uzmi još!"

Naslov knjige je Maher lukavo pozajmio sa jednog postera koji je u Americi bio vrlo popularan za vreme Drugog svetskog rata: Ko vozi sam, vozi se sa Hitlerom! Apelovalo se da Amerikanci štede, koriste javni transport, da komšije zajedno odlaze na posao ili u kupovinu. Maher i sada preporučuje sličnu štednju, ali istovremeno diže i glas protiv jednoumlja, protiv poruka da onaj koji nije sa nama – on je sa Bin Ladenom:

"Strah čini ljude jednostranim, sad je najgore vreme za to. Ne znači da mi koji kritikujemo Ameriku želimo da oni pobede. Mi želimo da mi pobedimo, zato i kritikujemo! Želim da moja zemlja bude bolja. Amerika je zemlja broj jedan, ne zato što naši klozeti blistaju, već zato što je ovo zemlja prava, slobodnog govora... Smatram sebe patriotom i zato tražim da ova zemlja bude bolja i da se pogleda u ogledalo. Pravi patriota je kao pravi prijatelj: kaže ti istinu i kad nije prijatna!"

Ti kritički tonovi mnogima se ne dopadaju. Zato je Maherova vrlo dobra emisija skinuta sa televizije. Loše je prošao i lider većine u Senatu Tom Dešl kada je rekao: "Pre nego što odobrimo sredstva, mislim da treba da razumemo i znamo u kom pravcu idemo."

Republikanci su bili ogorčeni što se lider većine u Senatu drznuo da pita zašta će sredstva iz budžeta biti korišćena. Maher kaže da je Trent Lot... bio toliko zgađen Dešlovim pitanjem da mu se digla kosa na glavi. On je doslovce rekao: "Kako se senator Dešl usuđuje da kritikuje predsednika Buša sada kada vodimo rat protiv terorizma, sada kad su naši vojnici na bojnom polju?" Slično je reagovao i Tom Dejvis, republikanski senator iz Virdžinije: "Dešlova pitanja pomažu našim neprijateljima!"

Dakle, ili ste sa nama ili protiv nas!

REČITA ILUSTRACIJA: O dijamantima i benzinu

Bil Maher cinično komentariše da je Bušova maksima pre 11. septembra bila, čak i prema Bliskom istoku: "Samo se vi kokajte! Ja odoh na ranč!" A onda je 12. septembra, kada je objavio rat terorizmu, za naciju postao genije na čije poruke ne sme da padne ni najmanja senka sumnje.

Bušova administracija nije se obazirala na upozorenja da do napada može da dođe, nije imala nijedan sastanak na temu terorizma, za razliku od Klintonove koja je svake nedelje imala i ovu tačku dnevnog reda, tvrdi Maher.

DIJAMANTI I TERORISTI: Jedna od omiljenih američkih krilatica poručuje Diamonds are for Ever. Bil Maher poručuje da tu ljubav prema dijamantima treba okončati ili bar radikalno obuzdati: "Teroristi su ludi, ali nisu glupi: oni pare ne drže ni u madracu, ni u banci, videli smo pećine. Ne, bin ladeni ovog sveta svoje pare od nafte pretvaraju u neuhvatljive stvari kao što su dijamanti. Dijamanti su mali, lako ih je prokrijumčariti, ne registruju ih metalni detektori, psi ih ne mogu nanjušiti, mada žene mogu na kilometre. I zato, kad kupujete dijamante možda pomažete teroriste. Razmislite! Ali, žene su opčinjene ovim sjajnim kamenčićima kao što su muškarci opsednuti velikim grudima. Dijamanti su roba, a grudi su ipak dar prirode... Uh, pa, ovde u Los Anđelesu i nisu više, mislim uopšteno...!"

Maher tvrdi da Amerika prema trećem svetu primenjuje taktiku agresivno-pasivnog nasilja. Na primer, kod kuće se do neba diže prašina zbog štetnosti duvana, u azijskim i drugim zemljama Amerika daje milione na propagandu duvana, farmerima se daju debele pare da ne proizvode neku hranu, dok milioni ljudi u svetu gladuju; na stranu robu, bolju i jeftiniju, stavljaju se ogromne carine; velike korporacije zarađuju ogroman novac plaćajući bedne nadnice radnicima u siromašnom delu sveta, farmaceutske kompanije zgrću ogromne profite, ali ne mare što u Africi milioni ljudi umiru od side... Ovo iskorišćavanje sirotinje od strane moćnih i bogatih odvija se i u samoj Americi, gde milioni ljudi primaju zakonom zagarantovanu minimalnu nadnicu da bi bogatunima bilo još lagodnije.

Maher misli da se Amerikanci zapravo ne razlikuju mnogo od drugih bogatih nacija: kada bi trebalo da biraju između toga da spasu dete iz neke zemlje trećeg sveta i svog novog mercedesa, izabrali bi – mercedes.

AMERIČKI POTEMKIN: Maher vrlo zajedljivo slika bezbednosnu situaciju na američkim aerodromima. To su, kaže, prava američka Potemkinova sela za nuklearno doba: sve zvona i praporci, papirnate maske i nadobudni bezbednjaci koji tretiraju putnike kao šljam, a oni kao rade herojski posao! Samo u Americi na aerodromima imate bezbednjake čije su puške prazne!

Maher postavlja pitanje zašto se lažno tvrdi da su svi u Americi jednaki, uključujući predsednika i svakog Džona i svaku Džejn: predsednik ima pravo profesionalno obezbeđenje, a obični građani na aerodromima, na primer, nemaju. Na aerodromima pretresaju torbe i postavljaju glupa pitanja: "Da li ste sami pakovali svoju torbu?", priučeni, neškolovani, nedovoljno obučeni, slabo plaćeni, honorarci , diletanti. Maher se zalaže za izraelski scenario: na međunarodnom aerodromu "Ben Gurion" malobrojni, sjajno obučeni i vrlo naoružani specijalci "snimaju" putnike. Američki specijalci na aerodromima ne razlikuju Meksikance od Arapa, bombu od disk-plejera, svakog sa tamnijom bojom puti izvlače iz grupe za specijalni pregled, radi "političke korektnosti" stotine bakica i majki sa malom decom temeljno se pretresaju, uključujući i preglede najneprijatnije vrste, dok opasni tipovi elegantno prolaze.

"Kad bi na američkim aerodromima bilo angažovano 10.000 specijalno obučenih specijalaca koji bi zarađivali 100.000 dolara glodišnje, to bi koštalo milijardu dolara, a mi bismo bili znatno bezbedniji. Pentagon i Kongres taj novac pojedu za doručak", poručuje Maher.

"To što sam rekao nije bilo nikakvo suprotno mišljenje, to je bila gola, neprijatna istina, što je nešto sasvim drugo. Pitanje je tajminga kad čovek nešto kaže. I baš zato nam je potrebno da se borimo za slobodu govora. Lako je biti general posle bitke! Atinjani su naterali Sokrata da popije kukutu, ali ne zato što su njegova upozorenja da će propasti bila pogrešna: on je bio u pravu i oni su ga zato mrzeli! Tako je prošao i Al Gor, sećate se sjajnih Somders Bradersa? Njih su proterali sa svih televizija zato što su poručivali da je rat u Vijetnamu nemoralan i da u toj zemlji Amerika ne može da pobedi. Deset godina kasnije svi su tako mislili. U Americi je problem što ovde nema mnogo kritičkih, drugačijih glasova. Malo je buntovnika. Vašington ne govori istinu jer njim vladaju bogati i njemu je stalo više do novca nego do istine. Istinu ne bi trebalo da vam saopštavaju satiričari, već političari. U Vašingtonu se mnogo govori o integritetu: to Vašington misli da ni po koju cenu ne treba izneveriti donatore!"

Tako govori Bil Maher i zato ga nema na američkoj televiziji. Ali, evo, pred nama je knjiga Ko vozi sam, vozi sa Bin Ladenom, dragoceno svedočanstvo o duhu vremena u Americi posle 11. septembra.


 

Religija

Bil Maher je imao grdnih nevolja zato što je otvoreno govorio da nije religiozan i zato što se, sasvim politički nekorektno, nije pretvarao da je religija uvek mnogo dobra stvar:

"Kad u Americi kažete da je neko religiozan, većina Amerikanaca to shvata kao kompliment, potvrdu da je neko moralan, etičan, da ima integritet. Naš predsednik je za vreme kampanje 2000. godine rekao da ne veruje da na nebo može da ode neko ko nije hrišćanin. Posle je morao da povuče ovu svoju "misao" jer i nehrišćani glasaju. Nevolja je što milioni hrišćana to zaista i misle..."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net