Ličnost godine 2002 - Mlađan Dinkić >

Čak i ja štedim u našim bankama

Redakcija "Vremena" je guvernera Mlađana Dinkića proglasila za ličnost godine 2002. pre svega zato što je u protekloj godini uspeo da od Narodne banke Jugoslavije stvori stabilnu i efikasnu instituciju, koja je uspela da stabilizuje dinar kao nacionalnu valutu i da mu obezbedi priznanje konvertibilnosti; koja je postigla dragocene aranžmane s Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, što joj je omogućilo da rapidno uveća državne devizne rezerve; koja je vratila poverenje u bankarski sistem Srbije – čisteći nemilosrdno sve propale i prevarantske banke sa svog novčanog tržišta; koja je u pet meseci bez ikakvih krupnijih incidenata glatko izvršila konevrziju oko 8 milijardi maraka i drugih evropskih valuta u euro ili druge svetske valute; koja je jesenas izvršila valjane pripreme za prenos platnog prometa iz državne službe u poslovne banke početkom ove godine.

Ne potcenjujući napore reformista u drugim državnim institucijama i ne umanjujući značaj promena koje se odvijaju u privatizaciji i restrukturiranju naše privrede, ocenili smo da su rezultati guvernera Mlađana Dinkića u sređivanju toliko značajne, naše centralne monetarne ustanove u protekloj godini daleko isprednjačili ispred svih drugih pokušaja u drugim institucijama (da ne spominjemo one u kojima stvari uopšte ne kreću s mrtve tačke ili idu nagore) – da zaslužuju i naše skromno priznanje.

Mlađan Dinkić je, to je utisak koji malo ko može da ospori, ličnost koja raspolaže i ogromnom "pozitivnom energijom" u popravljanju prilika i modernizaciji Srbije i jednostavnom "stručnom efikasnošću" koja njegove akcije čini delotvornim. (Mnogi imaju energiju bez rezultata ili stručnost bez efikasnosti ili efikasnost bez moralnih i strategijskih orijentira.)

Po običaju proglašenja ličnosti godine, koji smo uveli pre godinu dana, kada smo Božidaru Đeliću omogućili da na našim stranicama ispriča svoju životnu priču, i Mlađanu Dinkiću dajemo istu priliku (uz najnužnija skraćenja snimka njegove ispovesti).

Baš na moj rođendan, 20. decembra 2000. godine, Bord MMF-a vratio je Jugoslaviju u punopravno članstvo, posle osam godina koliko je bila suspendovana. Dakle, rođen sam 20. decembra 1964. godine u Beogradu i tu sam završio i sve škole, uključujući i šest godina klavira u nižoj muzičkoj školi "Josif Marinković". Posle vojske, 1984. godine, upisao sam se na Ekonomski fakultet u Beogradu, gde sam diplomirao 1988. s prosečnom ocenom 9,20. Moram da kažem da bih imao i nešto bolji prosek da na poslednjem ispitu iz geografije nisam iz nekog razloga dobio jedinu šesticu, mada sam taj predmet uvek i voleo i znao.

Moje opredeljenje za ekonomiju bilo je gotovo prirodno. I otac Dušan i mati Mirosinka su ekonomisti i za našim stolom se večito pričalo o nekim deficitima, inflacijama, itd. Moj otac je krajem sedamdesetih bio i naš predstavnik u OECD-u, pa sam između svoje četvrte i šeste godine i živeo u Parizu. On je u ekipi premijera Ante Markovića bio direktor Saveznog zavoda za plan, koji je, da ne čuje zlo, ugašen nakon raspada Jugoslavije 1992. godine, pa je otišao u prevremenu penziju. Nadam se da se meni neće dogoditi nešto slično. Majka me je rodila u 19. godini, pa joj sigurno nije bilo lako da studira s bebom u kući. No, ne samo da je diplomirala, nego je i doktorirala. Dakle, svi smo u porodici ekonomisti, samo je moj mlađi brat otišao na mašinstvo.

Kada sam kod profesora Dušana Vujovića, koji je predavao privredni razvoj, došao da uzmem temu za diplomski, eksplicitno sam tražio da mi da nešto teško i neuobičajeno kako bih sutra mogao da konkurišem za asistenta na njegovom predmetu. Inače, Vujović je još tada radio određene poslove za Svetsku banku, a sada je jugoslovenski predstavnik u toj instituciji. Njegova predavanja bila su bitno drugačija od predavanja drugih profesora, pre svega, po tome što je on u njih uvek uvodio mnogo praktičnih primera – i u celini je na mene tokom studija ostavio najdublji utisak.

Vujović me je, kad sam kod njega zatražio temu za diplomski, prvo pitao da li dobro znam engleski, a ja sam mu, mada taj jezik do tada nisam naročito savladao, odsečno odgovorio da ga znam. On mi je onda dao doista veoma tešku temu –analizu cost benefit, s velikim spiskom literature isključivo na engleskom jeziku. To leto sam proveo praralelno učeći engleski jezik i jednu od najsloženijih ekonomskih analiza. Trud se isplatio, jer sam, osim što sam napisao dobar diplomski rad, kasnije i magistrirao na temi u toj analitičkoj oblasti.

Kad sam diplomirao, volontirao sam neko vreme u Ekonomskom institutu, a zatim konkurisao za asistenta političke ekonomije na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je tada na tom predmetu moj današnji prijatelj Miroljub Labus već bio jedan od profesora. No, taj konkurs je kasnije poništen.

Stalno zaposlenje stekao sam januara 1990. godine kod profesora Ljube Madžara na Katedri za privredni razvoj Ekonomskog fakulteta u Beogradu – dakle, na katedri na kojoj su, pored Madžara, bili i profesori Vujović i Vasiljević. Igrom slučaja, želja mi se ostvarila. Hoću ovde da kažem da je profesor Madžar jedan od retkih profesora s punim moralnim integritetom i kod njega se nije mogao položiti nijedan ispit na intervenciju (takvi pokušaji su u njegovom slučaju bili baš kontraproduktivni), a tako je birao i saradnike. No, kada vas primi, on je bio opet jedan od retkih profesora koji vas nesebično podstiče da napredujete. On je definitivno trasirao moj stručni put.

Prvi put sam se u javnosti oglasio negde 1992. godine – i to potpuno slučajno. Naime, kada sam komšinici koja je radila u "Politici" skrenuo pažnju na to da elektrodistribucija "krade" milione maraka od građana preko nekih navodnih revalorizacija, ona me je povezala s novinarom Cebalovićem koji je to stavio u novine i oko te teme se onda podigla velika prašina.

"Politici" sam potom, 1993, ponudio feljton o piramidalnim bankama, o poslovanju Jezde i Dafine, ali su ga oni odbili, pa sam ga štamao u "Borbi". Naime, uočio sam vezu između Dafininih obećanih dinarskih kamatnih stopa i kretanja crnog deviznog kursa dinara i iznenađivao sam kolege na fakultetu uglavnom tačnim prognozama o kretanju crnog uličnog kursa. Kasnije sam prikupio dokaze za to da je kurs uvek išao tako da se obezvrede dinarski depoziti u Dafiment banci i da to nije bila puka posledica stihije.

Kad je izašao taj moj feljton, zapazio ga je kolega Ivan Vujačić (danas ambasador SRJ u Vašingtonu), pa me je odveo u marketinšku agenciju Spektra, koja je radila na promociji Demokratske stranke za izbore krajem 1993. godine. To je ona kampanja za koju je Tijanić smislio slogan "Pošteno!", a u tom timu bio je i Srđan Šaper, koliko se sećam – i sve se završilo znatnim uspehom DS-a na tim izborima. Radio sam deo o ekonomskim pitanjima i tada sam upoznao Zorana Đinđića, koji mi je ponudio angažovanje u stranci. To nisam prihvatio, ali sam kasnije, 1995. godine, prihvatio da budem Đinđićev tajni ekonomski savetnik, sve dok nisam otišao na polugodišnje usavršavanje u Italiju.

Na osnovu feljtona o piramidalnim bankama napisao sam knjigu "Ekonomija destrukcije" i ponudio je Peđi Markoviću koji je tada bio osnivač izdavačke kuće Vreme knjige, koja se kasnije preimenovala u Stubove kulture. Nakon što je pročitao rukopis te knjige, rekao mi je da će mi odgovoriti da li će je izdati u roku od šest meseci. Pomislio sam da ne veruje da će se ona prodavati ili je nešto drugo u pitanju. No, kada sam sa Gordanom Sušom za "Video nedeljnik" napravio jedan zapažen intervju o piramidalnim bankama, ona mi je predložila da njen VIN izda tu knjigu. Direktor te kuće Miša Pejić mi je tada predložio dve opcije za autorski honorar – jednu da uzmem ogoman procenat od prodaje ukoliko se tiraž od 1000 primeraka proda za godinu dana, ali da participiram u troškovima njenog objavljivanja, a druga da imam mali procenat, ali bez troškova. Moja žena Tanja (ekonomista, naravno, radi od 1990. godine u Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom) rekla je da ne dolazi u obzir da reskiramo da uložimo sve pare iz kuće u knjigu koju niko neće kupovati i čitati. U kratkom roku prodata su dva izdanja, a onda je i moj prijatelj Peđa Marković rešio da tu knjigu izdaju i Stubovi kulture (knjiga je dosada doživela šest izdanja).

PORODIČNI ALBUM: 5 godina, sa Japancima u Parizu...

Čitaoci su prihvatili moju knjigu, ali je u stručnoj javnosti bilo mnogo opreza. Ljudi bliski režimu govorili su da će se, kad za to dođe vreme, pojaviti neka drugačija istina o piramidalnim bankama i hiperinflaciji. No, do dana današnjeg niko drugi nije napisao neku drugu, detaljniju knjigu o katastrofi 1992–1993, a podaci koji su se kasnije pojavili, i ovde u arhivi Narodne banke, potvrdili su moje osnovne teze ili su bili još gori od onih koje sam pretpostavljao. Ovde bih samo spomenuo da se potvrdila moja pretpostavka da hiperinflaciju izvorno nije generirala emisija Narodne banke, nego divlja emisija preko ZOP-a (koga smo sada ukinuli) i preko drugih paradržavnih institucija – u suštini preko sive emisije novca. Kada sam pisao o piramidalnim bankama, nisam znao koliko je direktna veza između Miloševića i svega toga, a posle smo, tokom rada komisije za ispitivanje zloupotreba državnih funkcija, pronašli originalna dokumenta koja potvrđuju da su svi zapisnici o akcijama Narodne banke Srbije u pratnji Dafiment banke – slati Miloševiću. To pojednostavljeno znači da je on imao kontrolu nad radom i Dafiment banke.

...9 godina, klavir,

Tokom građanskih protesta ‘96–97. došao sam do zaključka da tadašnji opozicioni blok nema jasnu viziju ekonomskih reformi koju bi ponudio narodu za vreme posle Miloševića (a sâm sam mislio da će on pasti u roku kraćem od godinu dana). Naime, ovde su tada jatimice dolazili strani novinari i pitali kakav je ekonomski program Miloševićeve opozicije – a ja nisam znao da im kažem. Tadašnja koalicija "Zajedno", a i ranije stranačke opozicione grupacije govorile su o mnogo čemu, ali kao da su izbegavale da "pogode metu" i da radikalno napadnu stari sistem i njegovog vođu. Tada se rodila ideja da se okupi jedna grupa ekonomista koja bi za narod pripremila program koji bi tačno naveo šta bi demokratske promene donele Srbiji. Tu ideju sam najpre izneo svom profesoru Madžaru, zatim smo u Podgorici to izneli Vesi Vukotiću – pa smo zajedničkim snagama okupili grupu od 17 ekonomista za izradu programa. Novinari su nas zbog toga nazvali Grupa G17.

Ova grupa nastavila je da deluje i posle propasti Koalicije "Zajedno", organizovala je 1998. godine i letnje škole za mlade istraživače, a i personalno se proširila. U nju je ušao i Miroljub Labus kada je razočaran napustio funkciju Đinđićevog potpredsednika. Zapravo, tek tada sam lično upoznao Labusa, čije sam radove, naravno, već ranije dobro poznavao.

Posle NATO bombardovanja 1999. godine, Peđa Marković, Milan Pajević i ja nagovaramo duboko deprimiranog Labusa da formiramo G17 plus, ekspertsku grupu koja bi se bavila širim krugom pitanja, od čisto ekonomskih do niza konkretnih programa pomoći građanima iz raznih oblasti. (Prvi program je bio "Energija za demokratiju".)

Jedan od ključnih događaja koji je pokazao da je G17 plus grupa relevantna snaga u zemlji bio je onaj miting na Preobraženje, avgusta 1999. godine, koji smo zakazali mimo zbunjenih opozicionih stranaka i koji su one gotovo nevoljno prihvatile, a Vuk Drašković je pokušao i da ga minira i razbije (taj miting bio je početak njegovog političkog kraja). Miting je bio jedan od najvećih opozicionih mitinga i na njemu se okupilo oko 200.000 ljudi, a čuli smo da se Milošević prepao. Mi smo tada izneli ideju o prelaznoj "ekspertskoj vladie" jer smo primetili da najbolji ljudi nisu u političkim strankama i da sede sa strane, a niko ih ne organizuje da pomognu da se obori Miloševićev režim. Opozicija je potom, bez nas, pokušala da serijom mitinga obori Miloševića, ali oni nisu imali nikakav odjek.

...1985. rok grupa "Galerija"

Kad je formiran DOS, na bazi ekonomskog programa sačinili smo i program donatorske konferencije za Jugoslaviju (u Solunu 2000. godine) – pa su naše dokumente kao svoju ekonomsku platformu usvojile i stranke okupljene u toj širokoj opozicionoj skupini – za prevremene izbore koje je Milošević zakazao 24. septembra 2000. godine. Kad su ti izbori zakazani, hoću i na to da podsetim – prvi sam na konferenciji za štampu predložio da kandidat DOS-a za predsednika SRJ bude Vojislav Koštunica. Bilo je gunđanja – zašto mi namećemo strankama ime jednog kandidata i tome slično sve dok on doista nije postao kandidat DOS-a. Mi smo do Koštunice kao kandidata došli tako što smo utvrdili da on ima najmanje negativnih poena nasleđenih tokom Miloševićeve vladavine (Madžar uopšte nije verovao da on može da dobije više glasova od Miloševića). I tada se u Koštuničinu kampanju krenulo po više koloseka – pored stranačkog karavana, išli i naši mitinzi s Đuričićevim bubnjarima i posebna kampanja "Otpora". Taj veliki doprinos G17 plusa i "Otpora" pobedi Koštunice i DOS-a sada se pomalo gura u drugi plan.

U noći između 24. i 25. septembra kada je postalo jasno da Milošević gubi i da nije spreman to da prizna, telefonirao sam Đinđiću i predložio mu da odmah organizujemo miting i sprečimo manipulacije. Imao sam utisak da se DOS opet uplašio da se narod neće odazvati pozivu na miting plašeći se neke očajničke nasilne Miloševićeve reakcije. Međutim, u tri sata po podne odlučili smo se da odmah zakažemo miting za isto veče. To je opet bio ogroman miting na Trgu republike, na koji je došao i Đole Balašević koji je obećao da će doći pred narod tek kada Milošević padne.

U danima pred 5. oktobar krenuli smo u "pohod na institucije" (umesto onih ranijih praznih opozicionih šetnja Beogradom). Sećam se, prvo smo ušli u Savezni zavod za statistiku – i dok su pred zgradom bubnjali Đuričićevi bubnjari, pred nama su oznojani direktori tog zavoda, koji je učestvovao u manipulaciji glasovima na izborima 24. septembra, pokušali da se opravdaju, ali su nam ipak indirektno priznali izbornu krađu. U okviru tog pohoda na institucije pre 5. oktobra, gde smo zaposlene samo upozoravali da ne čine ništa mimo zakona, zbog čega mogu sutra odgovarati, profesor Madžar, Kožetinac, ja i još neki drugovi ušli smo i u Narodnu banku Jugoslavije (u zgradu kod Glavne pošte). U normalnom razgovoru s guvernerom Vlatkovićem upozorili smo ga da ne vrši nikakve naprasne transfere u inostranstvo (jer se govorilo da će deo novca iz rezervi biti evakuisan). Taj ulaz u Narodnu banku kasnije je bio opisivan kao upad G17 plusa s automatskim puškama u državnu kasu. A od sveg naoružanja imali smo bubnjarske palice. Dakle, nisam u noći 5. oktobra upao u Narodnu banku nego sam se pojavio na telelviziji Pink, tada i do sada nikad ponovo. Otišao sam na Pink da narod vidi šta sve držimo.

Posle 5. oktobra bio sam zadužen da koordiniram rad s Narodnom bankom do izbora novog guvernera. Zanimljivo je naglasiti da sam za guvernera (već) izabran u Skupštini Srbije jer je u njenoj zgradi zasedala Skupština Jugoslavije 28. novembra. Kao što se sećate, već na prvom koraku imao sam muke da ne prihvatim Vuka Ognjenovića za viceguvernera, koga je gurao SNP.

Dinar smo stabilizovali praktično još i pre nego što sam formalno izabran za guvernera jer sam obezbedio zaustavljanje emisije bez pokrića iz centralne banke (krediti bankama iz primarne emisije), a Živko Nešić je u ZOP-u zaustavio izvore divlje emisije. U Narodnoj banci Jugoslavije smo zatekli 360.000.000 dolara u deviznim rezervama i otprilike isto toliko je iznosila dinarska masa. Danas imamo pod kontrolom Narodne banke 2.280 miliona dolara u deviznim rezervama (s devizama u poslovnim bankama bilo je u jesen ukupno oko 500.000.000 dolara deviznih rezervi, a sada ima ukupno 3.100 miliona dolara). To, naravno, ne bismo uspeli da nismo već 20. decembra 2000. obezbedili povratak zemlje u MMF(kao što sam na počeku napumenuo) i s tom institucijom zaključili već tri krupna aranžmana – od kojih je najznačajniji onaj od 15. maja 2002. godine kada je dinaru priznata konvertibilnost (prvi put nakon više od 70 godina). Labusu i mom timu tada je mnogo pomogao naš čovek Milan Zavađil, ekspert za međunarodne finansije i jedan od direktora MMF-a, koji je ovde bio moj savetnik kritičnih godinu dana. Ipak, bez osnova su priče da nam je operaciju stabilizacije novca vodio neko iz nekog tajnog svetskog skrovišta – jer smo tu operaciju najavili još mnogo ranije u programu radikalnih reformi u monetarnoj sferi. Sve što je tamo bilo napisano, mi smo i uradili.

Znači, za nešto više od dve godine ušestostručili smo državne devizne rezerve, što nam je omogućilo da vratimo dostojanstvo dinaru i da vratimo poverenje u domaće banke. Ogroman doprinos dao je i Boža Đelić, kao srpski ministar finansija, koji je već prve godine planirani budžetski deficit od četiri i po odsto bruto produkta sveo na samo 1,5 odsto (zato su ga i nazvali Boža derikoža). Taj porast deviznih rezervi obezbeđen je iako smo već 1. januara 2001. godine napustili režim fiksnog kursa dinara, a to što on nije mnogo proklizao, rezultat je tržišnih kategorija i nedovršenog procesa legalizacije sive ekonomije iz koje stalno naviru devizna sredstva. Kada liberalizuješ cene i imaš devizni dotok iz sive zone, možeš preko stabilnog kursa posrnuloj privredi da daš dovoljno vremena da se restrukturira i tehnološki revitalizuje preko uvoza nove opreme.

Seoba sive ekonomije u legalne okvire nedovoljno je kod nas proučena, a i svetski stručnjaci nisu mogli da shvate njene razmere u Miloševićevom sistemu. Na primer, ja sam potpredsedniku Svetske banke teško objasnio da u zemlji, u kojoj se 80 odsto društvenog proizvoda vrti van legalnih kanala, i same poslovne banke imaju svoje dilere na ulici pa nisu zainteresovane da se taj deo posla vodi kroz knjige. Zato Narodna banka mora da organizuje menjačke poslove sama (ta delatnost zakonom tada nije bila predviđena kao njena nadležnost, ali nije bila ni zabranjena). Tako smo preko menjačnica u legalne tokove uvukli blizu 3,8 milijardi dolara (prodali smo oko 1,25 milijardi dolara, pa je neto ulaz 2,5 milijarde dolara). I to nisu u najvećem delu bile devize građana, nego su to devize koje su izašle iz sefova preduzeća koja su zbog nesigurnog sistema formirala sopstvene devizne rezerve. U sivoj zoni je još oko 50 odsto društvenog proizvoda, ali se ta zona više ne može sužavati monetarnim merama, već mora na scenu da dođe fiskalni mehanizam. Dileri s ulice, kojih još ponegde ima, dileri su fantomskih firmi koje i dalje rade mimo sistema.

Naravno, veliki značaj za uspešnu konsolidaciju Narodne banke imalo je i to što smo mi u njoj doista napravili "veliko spremanje", što, čini mi se, nije uradila gotovo nijedna druga naša institucija. Otpušteni ili zamenjeni bili su svi rukovodioci u NBJ, bukvalno svi. Vi, naravno, ne možete od jedne inflacione ustanove napraviti snažnu monetarnu instituciju ako u njoj ne zavedete gvozdenu disciplinu, ako se ne otarasite zabušanata i prevaranata i ako ne zamenite rukovodeću strukturu i ne postavite novu, stručnu, pre svega. Tako je i Vesna Arsić postavljena za viceguvernera za monetarnu politiku.

Zanimljivo, još 1997. godine, dok smo pili kafu u hotelu "Jugoslavija", tražio sam od Radovana Jelašića, koji je tada radio u Dojče banci, da mi obeća da će biti viceguverner ako postanem guverner. On je to tada lako prihvatio sigurno ne sanjajući da će za tri godine morati da održi obećanje. On je mnogo pomogao u sređivanju bankarskog sektora. Trebalo nam je, inače, čitavih šest meseci da pohvatamo samo konce realnog stanja u bankama. Prvo smo uz pomoć konsultanata iz Sjedinjenih Država morali da obučimo ljude da nauče da pregledaju bilanse naših banaka. Kad su oni utvrdili da su dubioze bankarskog sektora oko pet milijardi dolara, pozvao sam bankare i upozorio ih da stari sistem poslovanja s fiktivnim dokapitalizacijama, lažnim revalorizacijama, itd, više neće biti tolerisan. Neki to nisu shvatii ozbiljno, pa smo u narednih šest meseci zatvorili 23 banke (neke nisu imale novca ni da plate račun za struju i telefone, a neke su bile čisto prevarantske kao, na primer, BC, to jest Banka Crnogorca).

Najveći problem su nam predstavljale četiri najveće državne banke koje su imale dubiozu od oko 8,5 milijardi maraka (dakle, 4,2 milijarde dolara). Krajem 2001, razmišljali smo o raznim varijantama – da jednu sačuvamo i rehabilitujemo, a druge ugasimo, itd, ali i za tu jednu bismo negde morali naći najmanje pola milijarde dolara za minimalnu sanaciju. A videli smo da su neke druge zemlje u tranziciji protraćile milijarde dolara za spasavanje takvih banaka. Tada sam morao doneti najtežu odluku u karijeri – da likvidiramo sve četiri propale velike banke i u jednom trenutku ostavim 8700 ljudi bez posla. Vlada Srbije je podržala ovu odluku iz prve, ali u najtežim danima premijer nije bio ovde, već je bio u Dubaiju. Uzgred, nove banke su kasnije počele da preuzimaju bankare bez posla – i već ove godine mislim da ćemo imati više zaposlenih u bankarstvu, nego pre likvidacije najvećih bankarskih sistema.

Cela operacija prošla je dobro, posle stečaja isteklo je vreme za prijavu potraživanja Agenciji za sanaciju i sada poverioci treba s konkretnim dužnicima da vide kako će i s kojim diskontom od njih naplatiti svoja potraživanja (jer više nema garancija državnih banaka).

Tom hirurškom intervencijom omogućili smo čitav niz drugih mera za vraćanje poverenja građana u banke. Koliko smo uspeli, jednostavno pokazuju podaci. Kada smo krenuli u posao, zatekli smo ukupnu štednju u bankama od oko 10.000.000 eura, a sada imamo 850.000.000 eura štednih depozita. Uspeli smo da nam naruku ide i konverzija maraka u euro i druge valute, što nije pošlo za rukom Crnoj Gori i nekim drugim zemljama. Kao što je poznato, konvertovali smo oko 8 milijardi maraka. Sve to poduprli smo velikim promotivnim akcijama. Sada nam premijer Đinđić prebacuje da se ponašamo kao P.R. agencija, a ja ne kao normalni diskretni guverner koji retko izlazi pred javnost, nego kao lekar opšte prakse. Mislim da on debelo greši – kao da ne razume da mi nismo zatekli normalnu zemlju u kojoj guverneri donose jednu-dve odluke godišnje i nijansiraju monetarnu strategiju daleko od očiju javnosti.

Kad idete u tranziciju, to jest promenu sistema za 180 stepeni u zemlji u kojoj su sve institucije razrušene i bez ikakvog kredibiliteta, onda građanima morate da objasnite zašto ovo ili ono činite. Ono što smo morali da uradimo u bankarskom sektoru gotovo niko nije morao da radi čak ni u Istočnoj Evropi i neverovatno je da smo posle svih monetarnih katastrofa i džinovskih državnih prevara vratili kredibilitet bankama. To se nije moglo postići u diskreciji. Evo, čak i ja štedim u našim bankama, toliko sam poverenje u njih stekao. Premijer nije shvatio naš slogan "Sve je u poverenju". Ili jeste.

Prenošenjem platnog prometa u banke, okončali smo tu prvu tešku fazu rekonstrukcije bankarskog sistema i obavili najteži deo posla. Ponosni smo što smo svim tim merama stvorili jednu od najstabilnijih institucija u našoj zemlji – Narodnu banku.


 

Zašto politika

Stalno me pitaju zašto je G17 plus postao politička stranka. Zašto smo ušli direktno u političku borbu? To je, rekao bih, iznuđena odluka. Kad sam postao guverner, nisam razmišljao da će G17 plus postati politička partija. Da su kolege iz vlade i drugih državnih institucija obavile posao isto onako kako smo ga mi obavili na funkcijama koje smo obavljali, ne bismo ni razmišljali o tome da osnujemo stranku.

Da sam konformista, kao što nisam, sedeo bih na lovorikama i ne bih komentarisao rad drugih. Pošto centralna banka, međutim, nije izolovano ostrvo ni u jednom društvu, shvatio sam da ni ono što smo mi uradili neće biti trajno ako se ne promene i druge institucije – pravosuđe, policija i druge. Zbog toga smo se odlučili da uđemo u politiku i pokušamo da dobijemo mandat za mnogo veću odgovornost. Dakle, nismo hteli da dignemo ruke, pod izgovorom da smo svoje obavili, pa da gledamo kako i naš trud propada zbog nesposobnosti drugih ili zbog nekih njihovih zasebnih interesa.

Sukob s Đinđićem

Ceo taj sukob s Đinđićem ima dva sloja. Jedan je jasan – sukob u ravni političke konkurencije. Mogo je opasniji deo tog sukoba koji ukazuje na to da izvršna vlast ne podnosi nezavisnost centralne banke, da se vrši pritisak na jednu stabilnu instituciju da ona ne bi očuvala punu nezavisnost. Sve te licemerne priče o ponovnom stvaranju Narodne banke Srbije kao da je Narodna banka Jugoslavije bila centralna banka Marsa, kao da ona nije emitovala dinar koji je jedini novac Srbije, stvarala devizne rezerve koje su jedino rezerve Srbije, da su banke koje smo transformisali srpske banke, itd. Jednostavno, sve te zavrzlame oko NBJ posle ustavne povelje ne mogu se drugačije shvatiti nego kao želja određenih političkih centara da ponovo pod svoju ruku stave emisionu ustanovu, koja je sada stabilna i uspešna.

Od Haralampija do Monetarnog udara

Prvi rok bend koji sam sastavio s drugovima iz gimnazije zvao se Haralampije. Posle smo imali sastav pod imenom Galeija i s njim smo se probili na neke demo top liste. Bio sam i pevač i kompozitor, pa sam smislio oko 150 pesama. Problem je bio u tome što sam komponovao pesme koje nisam mogao da otpevam ni ja, ni drugi pevači – bile su suviše muzički komplikovane i zahtevne.

Poslednji sastav Monetarni udar već je bio nešto više od muzike, kao politički bend, i u njemu je važnu ulogu imao i Goran Pitić, a Boža Đelić se istakao jedino na novosadskom Exitu gde je poplašio dobar deo publike.

Dinkić o sebi

Vizija
"Mi želimo da od Srbije napravimo modernu državu, kojom će vladati sposobni i pošteni, nekorumpirani ljudi. Nastojimo da se stvore uslovi da u budućem ekonomskom razvoju istu šansu dobiju domaći i strani investitori jer bi svaki ekstrem bio loš."
"Glas javnosti", 1. decembar 2002.

Konkurencija
"Ja se nisam školovao u inostranstvu kao kandidat za guvernera koji se pominje, školovao sam se u Srbiji, a u inostranstvu sam bio na nekoliko specijalizacija. Međutim, ne plašim se konkurencije. Naprotiv, ona me inspiriše i uvek rađa samo kvalitet. Svojim dosadašnjim iskustvom sposoban sam da pariram bilo kojem stručnjaku u monetarnoj sferi."
"Blic", 11. jul 2002.

Ovlašćenja
"Ponekad svesno prekoračujem ovlašćenja zato što oni kojima je to posao nisu izgradili institucije koje bi se time bavile. Kažete, na primer, da se mešam u rad sudova. A u stvari oni su se mešali u moj rad. Da li je ovlašćenje sudova da određuju da li neka banka treba da radi, ili to rade centralne banke u svetu? Upravo je Savezni sud, čije predstavnike imenuje Koštunica, godinu i po dana imao ljude iz Miloševićevog režima. Oni su Narodnoj banci poništili 23 rešenja za stečajeve banaka."
NIN, 13. septembar 2002.

Pretnje
"Jedina stvar o kojoj razmišljam dok radim u Narodnoj banci Jugoslavije jeste da li dobro radim i kakvi su mi rezultati. Strepim od sopstvenih rezultata, ali kada su rezultati dobri, a oni su više nego dobri, nimalo me ne plaši to što neko iz političke elite preti. Naprotiv, takve pretnje govore samo o slabosti tih koji prete."
"Blic", 17. decembar 2002.

Javnost
"Meni nekada mnogo zameraju da se pojavljujem u javnosti, a bez pritiska javnosti se ništa ne bi moglo uraditi."
Radio B92, 30. april 2002.

Pravosuđe
"Ja sam jedan od retkih koji javno ukazuju na veliki problem u sudskom sistemu, koji se već pokazuje kao glavna kočnica daljim reformama, zato što za nepoštovanje zakona, a samo NBJ ih je donela 18, za dve godine nije primenio nikakve sankcije. Sudovi i tužilaštva nisu reagovali ni na krivične prijave koje su podnosile NBJ, Ministarstvo finansija i druge državne institucije."
"Reporter", 3. decembar 2002.

Vladari
"Možemo doći u situaciju da Srbijom ne vladaju ljudi koji su izabrani od građana, već oni koji imaju novac."
"Blic", 21. novembar 2002.

Premijer
"Mene premijersko mesto ne zanima. Ja imam još puno posla u NBJ. Ja nisam onaj ko ne završava posao nego beži na sledeće radno mesto."
"Borba", 6. septembar 2002.

Spokoj
"Što se rada NBJ tiče, tu sam potpuno spokojan i spreman da odgovorim na sve potencijalne kritike."
"Politika", 5. decembar 2002.

Aždaje
"Ključni problem zbog kojeg petooktobarske promene nisu donele puni rezultat i zbog kojeg ima razočaranja jeste u tome što se princip da nema revanšizma pretvorio u princip da nikome dlaka s glave ne sme da zafali, bez obzira na to šta je radio. Tako je ispalo da nema nikakve odgovornosti. Zato smatram da se na ključna mesta, ministra pravde i policije, moraju postaviti "aždaje", ljudi koji će svojim autoritetom uterati strah u kosti onima koji krše zakon. Jer, ako se oni ne plaše, onda nema pravne države. Znate li da smo u Narodnoj banci našli 40 lažnih diploma fakulteta?"
NIN", 13. septembar 2002.

Javnost
"Tačno je da se ja pojavljujem u javnosti češće nego guverneri u stabilnim zemljama. To je prosto zato što smo mi zatekli haos u finansijskom sistemu i mnogo stvari je trebalo saopštiti građanima. Kada uspostavimo stabilan finansijski sistem, a to će verovatno biti za godinu dana, ja ću da nestanem iz medija. Kao guverner nisam mogao da ćutim, morao sam ljudima da objasnim šta smo zatekli i šta smo promenili kako bismo povratili njihovo poverenje u sistem. Ključ za uspeh reformi jeste dobro objašnjenje zašto su one nužne. Zemlje koje nisu imale dobru medijsku pokrivenost nisu uspele u reformama. S druge strane, mediji i istina su moja jedina zaštita."
NIN, 3. januar 2002.

Balans
"Najbolje je kad izbalansirate interese svoje zemlje s interesima velikih sila i to 'uklopite' sa zahtevima MFI-ja koji se pred vas postavljaju."
Beta, 5. decembar 2002.

Bilans
"Delovaće neskromno, ali neuspeha nije bilo. Kad pogledate šta sam obećao poslanicima savezne skupštine pre godinu dana, ispunili smo i više od toga. Svidelo se to nekome ili ne. U nekoliko istraživanja javnog mnjenja Narodna banka je posle Srpske pravoslavne crkve institucija od najvećeg poverenja ljudi."
NIN, 3. januar 2002.

Budućnost
"Ostajem guverner i prelaskom ove institucije na republički nivo, jer sam već izabran pre dve godine. Parlament može samo da glasa o mom poverenju – kaže Dinkić. – Za moju smenu potrebno je da se izjasni većina u republičkoj skupštini. Moji rezultati i rezultati saradnika su vidljivi. Ali ja isto tako znam da, naravno, niko nije nezamenljiv."
"Večernje novosti", 30. decembar 2002.

Drugi o Dinkiću

Bogoljub Karić, biznismen:
"Mlađan Dinkić je mlad i ambiciozan čovek i meni je žao što je došlo do sukoba. Mislim da krivicu zbog toga ima i deo menadžmenta i službe kontrole NBJ koji su nastupili suviše agresivno i nisu pustili da istekne šest meseci koliko je bilo predviđeno za administraciju. Lično mislim da je to bio momenat euforije i verujem da danas guverner ne bi povukao takav potez.

Nadam se da ćemo on i ja svirati i pevati zajedno. Samo s velikom tolerancijom, bez obzira na određene probleme koje ljudi imaju među sobom, Srbija može da bude uspešna i velika."
"Danas", 5–6. oktobar 2002.

Dragan Maršicanin, potpredsednik DSS-a:
"Zoran Đindić, Vladan Batić, Božidar Đelić, Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i da druge ne nabrajam opstruišu dogovore Srbije i Crne Gore i time grubo krše koalicioni sporazum."
"Glas javnosti", 26. februar 2002.

Zoran Đinđić, premijer Srbije:
"Mi smo kuriozum u svetu. Naš guverner je prisutniji u javnosti nego sportski komentatori u drugim zemljama koji bar jednom nedeljno prenose važne utakmice. Postoje poslovi, a jedan od njih je i bavljenje monetarnom i finansijskom politikom, za koje nije najbolje da ih vode ‘komentatori’."
"Blic", 21. novembar 2002.

Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije:
"Dinkića doživljavam samo kao guvernera Labusove kampanje, a ne NBJ, koja će svakako, uskoro prestati da postoji."
"Novosti", 15. avgust 2002.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net