Deset scena iz narodnog života u godini 2002.

Šta su vesti godine u našoj Srbiji, zemlji čuda; u kojoj postoji Skupština, ali se ne zna ko su poslanici; ima izbora, ali se ne može izabrati predsednik; ne može se izabrati predsednik, ali njegovu dužnost može preuzeti svaki poslanik većine; u zemlji u kojoj ima transparentnosti, ali se ne zna ko su podizvođači javnih radova; u kojoj se govori o svetskim ekonomskim standardima, a kriminalce javno nazivaju "biznismenima" (ili "kontroverznim biznismenima"); u kojoj ima kapitalizma, ali nema kapitala; gde se hvali ekonomski deo reformi, a pravi se 3,6 milijardi dolara spoljnog deficita; u zemlji u kojoj hvataju špijune, pa im se izvinjavaju; u kojoj se još ne zna da li će biti federacije s Crnom Gorom, ali se već zna ko će biti federalni ministri...

1. Neuspeli predsednički izbori

Srbija nema sreće sa šefom države. U dvanaest godina glasači u Srbiji devet puta su glasali za predsednika Republike (1990; 1992; u dva turnusa po dva kruga 1997; a 2002. u dva neuspešna turnusa, a tri kruga). Od devet pokušaja, šest nije dalo rezultat, a dvojicu izabranih predsednika hapsi Hag. Posle tri neuspela izborna kruga funkciju predsednika Republike obavljaće privremeno Nataša Mićić, predsednica Skupštine, članica GSS-a izabrana za narodnog poslanika kao 161. na listi DOS-a, ali je veoma teško izvesti proceduru po kojoj ona može zameniti neizabranog predsednika. Rešenje je u rukama odlazećeg predsednika, koji bi mogao, samo je pitanje cene, još jednom zadužiti vladajuće faktore u Srbiji time što bi, na primer, 24 sata pre isteka mandata podneo ostavku. Nataša bi u tom slučaju mogla zamenjivati izabranog, a ne neizabranog presednika. Idemo ispolako: Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić poslušala je odluku predsedništva DOS-a i 18. jula 2002. bez konsultacije s poslaničkim grupama i bez neophodnih zakonodavnih priprema raspisala je izbore za predsednika Republike pet meseci pre isteka mandata aktuelnog predsednika. U prvom krugu Vojislav Koštunica (DSS) dobio je 1.123.420 glasova, Miroljub Labus (GG "Pobeda 2002") 995.200; Vojislav Šešelj (SRS) 845.308; Vuk Drašković (SPO) 159.959; Borislav Pelević (SSJ) 139.047; Velimir Bata Živojinović (SPS) 119.052; Nebojša Pavković (GG) 75.662; Branislav Ivković ("Socijalisti za povratak bazi") 42.853 glasa; Vuk Obradović ("Socijaldemokratija") 26.050; Tomislav Lalošević (GG) 25.133; Dragan Radenović (GG "Društvo slobodnih građana") 8280 glasova. Pošto u prvom krugu predsedničkih izbora u Srbiji (29. septembra) nijedan kandidat nije osvojio više od polovine glasova birača koji su izašli, u drugi krug izbora (13. oktobra) išli su: Vojislav Koštunica (DSS) i Miroljub Labus (GG "Pobeda 2002"). U drugom krugu Vojislav Koštunica je osvojio 1.991.947 glasova, odnosno 66,86 odsto, a Miroljub Labus 921.094 glasova ili 30,92 odsto. Izbori nisu bili validni zato što je glasalo ukupno 2.979.254 ili 45,46 odsto, dakle manje od zakonom propisane kvote od 50 odsto plus jedan birač. Izbori su ponovljeni 8. decembra, a u međuvremenu je izmenjen Zakon o izboru predsednika Republike (ukinut cenzus u drugom krugu, ostao u prvom). Ostalo je sporno koliko se birača nalazi u biračkom spisku, ali se ostalo pri odluci Republiče izborne komisije da u Srbiji ima 6.525.760 upisanih birača. Na izbore je izašlo 2.946.716 birača koji su glasali, što iznosi 45,16 odsto; Vojislav Koštunica (DSS) osvojio je 1.699.098 glasova; Vojislav Šešelj (SRS) 1.063.296, a Borislav Pelević (SSJ) 103.926. Koštunica je tako treći put "uzalud pobedio" jer je izbore poništila apstinencija birača izazvana nezadovoljstvom biračkog tela i tihim bojkotom s vladine strane koja nije imala svog predsedničkog kandidata, a "ostatak DOS-a" se podelio oko podrške Koštunici. Koštunica se žalio tvrdeći da ukupan broj lica sa invalidnim podacima u biračkom spisku iznosi 855.553. Vrhovni sud je odbio žalbu. Posle odluke Vrhovnog suda DSS je zatražio zaštitu zakonitosti od javnog tužioca i podneo je krivične prijave protiv sekretara RIK-a Ljiljane Benać-Šantić i još nekih lica zbog uništavanja glasačkih listića iz prvog turnusa. Posle neuspeha predsedničkih izbora i posle prvih opipavanja mogućnosti da se brzo donese novi srpski ustav, DSS je najavio da će njegov politički prioritet biti obaranje republičke vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

2. Oduzimanje mandata DSS-u

Izlazak DSS-a iz koalicije Predsedništvo DOS-a je pola godine pokušavalo da sankcioniše oduzimanjem mandata poslanicima ove stranke, a onda su svi zažmurili i vratili mandate. Posle jednog incidenta koji su izazvali radikali, pristupilo se kažnjavanju "nedisciplinovanih poslanika", a ciljalo se najviše na poslanike DSS-a koji su bojkotovali rad Skupštine zbog uskraćivanja mogućnosti Vojislavu Koštunici da se obrati poslanicima na kraju rasprave o ustavnoj platformi. Odluku Predsedništva DOS-a (bez DSS-a) da se oduzmu mandati nedisciplinovanim poslanicima sproveo je u delo 11. juna 2002. godine Administrativni odbor Skupštine Srbije, aminovala Republička izborna komisija, a Skupština Srbije primila k znanju. Međutim, na žalbu poslanika DSS-a Savezni ustavni sud je 27. jula tu odluku protumačio kao neustavnu, zbog ugrožavanja pasivnog biračkog prava. Predsedništvo DOS-a, saznavši za tu odluku pre njenog službenog objavljivanja, međutim, istog dana ukida svoju prethodnu odluku i donosi novu – da se DSS isključi iz DOS-a, a mandati svih 45 poslanika ove partije oduzmu. Administrativni odbor i tu odluku sprovodi u delo, a Republička izborna komisija aminuje. To je podrazumevalo da se oduzeti mandati vrate narodnim poslanicima i da se pored toga ostavke koje su neki narodni poslanici u prethodnoj operaciji podneli pod različitim izgovorima, a koje su usvojene, "ponište" i da se njihovi mandati ponovo verifikuju. DSS se na takav postupak ponovo žali Saveznom ustavnom sudu i o čitavom problemu obaveštava OEBS. Savezni ustavni sud je privremenom merom naložio da se obustavi primena tog akta o oduzimanju mandata. Vladajuća većina je na to organizovala harangu protiv vršioca dužnosti predsednika tog suda, uglednog profesora pravnog fakulteta u Novom Sadu dr Momčila Grubača. Savezni ustavni sud je javno protestovao zbog pritiska na sud. Ustavni sud Srbije, koji je zbog sporova u vladajućoj koaliciji do polovine 2002. godine bio nepopunjen i nije imao kvorum za rad, u međuvremenu je konstituisan i posle odluke SUS-a, na inicijativu Narodnog pokreta Otpor, otvorio je raspravu o ustavnosti odredaba Poslovnika Skupštine Srbije na osnovu kojih je postupao Administrativni odbor. Potom je samoinicijativno pokrenuo i proceduru za ocenu ustavnosti člana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika, koji predviđa da poslaniku mandat prestaje pre vremena na koje je izabran ako mu prestane članstvo u političkoj stranci ili koaliciji na čijoj je izbornoj listi izabran za poslanika. Ustavni sud Srbije je 1. novembra konstatovao da je Poslovnik Skupštine Srbije u skladu sa Ustavom Srbije, a procedura ispitivanja ustavnosti Zakona o izboru narodnih poslanika još traje. Na tok rasprave o mandatima uticala je i činjenica da je Kancelarija za demokratiju i ljudska prava OEBS-a, na primer, još 26. aprila 2001. preporučila da se ukloni, a ne da se "maštovito" primenjuje i "kreativno nadograđuje" zakon koji sada određuje da će mandat prestati ako izabrani član parlamenta prestane da bude član političke partije ili koalicije na čijoj listi je izabran. Poslanici DSS-a su se, više se i ne zna kako, vratili u Skupštinu posle sastanka Predsedništva DOS-a u Moroviću i sporazuma o zajedničkoj izjavi Koštunice i Đinđića o minimumu saglasnosti (predsednički izbori; Ustavna platforma, srpski ustav, vanredni parlamentarni izbori). Međutim, posle glasanja o budžetu tri poslanika Nove Srbije isključena su iz stranke zbog nepoštovanja partijske instrukcije i NS traži njihove mandate. Takođe, ostalo je otvoreno pitanje mandata pet poslanika Ivkovićevog SNS-a koje traži SPS.

3. Matematika državne rekonstrukcije

Ne zna se još da li ima federacije, ali se zna ko će biti ministri u njoj. Sa konstituisanjem nove države išlo je teško. Posle godinu dana sporenja, u koje spada i odluka s jeseni 2001. da se Crnogorcima prepusti da odluče referendumom žele li zajedničku državu, u Beogradu je 14. marta usaglašen Sporazum o principima odnosa između Srbije i Crne Gore u okviru državne zajednice. Taj sporazum su potpisali predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je rekao da će podneti ostavku ako skupštine ne odobre taj sporazum; potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, koji se oko potpisa kolebao; predsednik Republike Crne Gore Milo Đukanović, koji je zatezao i pre i posle potpisivanja; predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, koji se dijagonalno dogovarao s Đukanovićem; predsednik Vlade Crne Gore Filip Vujanović i, kao svedok, možda i kao neka vrsta garanta, visoki predstavnik EU-a za spoljnu politiku i bezbednost. Skupštine Srbije i Crne Gore i SRJ razmatrale su i usvojile ovaj dokument posle izvesnih odlaganja. U Skupštini Jugoslavije SNP je tražio garancije da će izbori za buduću skupštinu zajednice biti neposredni. To pitanje je bilo sporno i tokom rada Ustavne komisije koja je deset meseci usaglašavala tekst Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore, da bi u poslednjoj nedelji u godini ostalo da se usaglase prateći zakoni, a u jednom od njih predstavljanje u međunarodnim finansijskim organizacijama... Izbor funkcionera biće verovatno teži od izrade platforme. Prema Beogradskom dogovoru i prema još neusvojenoj povelji, državna zajednica Srbije i Crne Gore imaće predsednika (koji je istovremeno i predsednik vlade a čije mesto Srbija i Crna Gora jedna drugoj nude); savet ministara sa pet ministara, od toga dva rotirajuća ministra (spoljnih poslova i odbrane koji moraju biti iz različitih republika, a Srbija pokazuje pretenzije na oba) i Sud (koji do sada nisu poštovali ni jedni ni drugi). Vojskom komanduje Vrhovni savet odbrane koji čine tri predsednika (trenutno, zbog neuspelih izbora imamo dva vršioca dužnosti). Zajednica će imati jednodomnu skupštinu od 126 poslanika, uz određenu pozitivnu diskriminaciju poslanika iz Crne Gore – biće 91 poslanik iz Srbije i 35 iz Crne Gore. Skupština odlučuje većinom glasova pod uslovom da za odluku glasa većina poslanika iz svake republike. U prve dve godine poslanike biraju sadašnje republičke skupštine iz svojih sastava i iz sastava sadašnje Skupštine Jugoslavije, a prema proporcionalnoj zastupljenosti partija u republičkim parlamentima. Po našoj računici, u federalnoj skupštini partije bi mogle biti raspoređene na sledeći način: DS 17, DSS 16; SPS 12; SRS 8; SDP 5; SSJ 5; GSS 3; ND 3; NS 3; DHSS 3; DA 2; LSV 2; SVM 2; SNS 2; DC 1; KV 1; RDSV 1; PDS 1; Sandžački DP 1; DZVM 1; LŠ 1; SPOT (ili SSS, ili UPS) 1... Od crnogorskih partija DPS bi imao 15 poslanika, SNP devet, SDP i SNS po tri, dok bi Narodna stranka i Liberalni savez imali po dva poslanička mesta, a koalicija albanskih stranaka jedno, ali je moguća i drugačija računica. Biće zanimljivo kakvu će većinu obezbediti buduća prva vlada nove države i koji će se disciplinski, politički, ideološki i računski argumenti upotrebiti za njeno namicanje...

4. Ubistvo generala Buhe

Ubistvo generala Boška Buhe nosilo je "prepoznatljiv rukopis"– podsećalo je na ubistva Lakija u Nani 1990; Zorana Stevanovića, majora Srpske dobrovoljačke garde ispred Metropola 1996; Ćente kod Kluba književnika februara 1997; Badže, načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije u aprilu 1997; Arkana, komandanta SDG-a, u hotelu Interkontinental januaru 2000; saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića u restoranu FK Rad 2000... Pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije general-major Boško Buha (43) ubijen je 10. juna ujutru u 2.40 časova, sa osam hitaca iz automatskog oružja u grudi, u trenutku kada je ulazio u svoj džip na parkingu ispred hotela "Jugoslavija" na Dunavskom keju na Novom Beogradu, pošto je u društvu sa jednim čovekom i dve prijateljice bio na večeri na obližnjem splavu "Žabar". Buha je u decembru prethodne godine unapređen sa operativne funkcije (načelnika beogradskog MUP-a) na formalno više, ali manje atraktivno mesto u policijskoj hijerarhiji. U vreme premeštanja na novu dužnost u jednom intervjuu Buha je govorio o tome da u Beogradu deluje pet većih grupa koje se organizovano bave kriminalom, a da su njihovi šefovi, koji se bave i legalnim poslovima kao što su izgradnja puteva ili građevinarstvo, poznati policiji, da su i njemu lično nuđeni kontakti s ljudima iz podzemlja, a da je mafija pokušala da se dodvori i nekim političarima DOS-a... Buha je tvrdio da je SUP Beograd svojim aktivnostima oduzeo mafiji oko 5,5 miliona maraka, od čega dva miliona naftnoj i duvanskoj mafiji. U nedelju 22. oktobra pripadnici MUP-a uhapsili su u Beogradu Nikolu Maljkovića pod sumnjom da je 10. juna ubio generala Buhu. Privedeno je više ljudi, uključujući i jednog čoveka iz bliskog obezbeđenja srpskog premijera. Lice označeno u informaciji BIA kao organizator grupe, Željko Maksimović Maka, je u bekstvu. Za njim je raspisana poternica, ali u sledećih 60 dana nije bilo uspeha. O finansijerima i naručiocima je malo, i zakukuljeno, saopšteno, kao na primer da su grupi oko Make "bliski i neki bivši pripadnici saveznog i republičkog MUP-a, nekadašnjih paravojnih formacija, kao i pojedinci iz bivših struktura vlasti sa prostora nekadašnje SFRJ", da su to strukture pogođene suzbijanjem šverca akcizne robe itd. Policija je saopštila da je imala informacije da je osumnjičena grupa planirala atentate na srpskog premijera Zorana Đinđića, šefa poslaničke DOS-a Čedomira Jovanovića, lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja, te da je zbog bojazni da se to desi policijska akcija izvedena nešto pre nego što je potpuno sazrela. U tom periodu su usvajane ranije pripremane izmene krivičnog zakona s ciljem da se povećaju specijalna ovlašćenja policije u borbi protiv organizovanog kriminala.

5. Paljevina u Zemun Polju

Kao u Čikagu 30-ih, i ovde se prešlo na "biznis, ali fer" – najkrupnije što smo do sad videli bila je paljevina studija. Ali, u noći između 20. i 21. decembra na scenu su stupili grosisti – eksplozija je odnela celokupnu građevinsku opremu preduzeća Difens roud smeštenu u Zemun Polju. U očito organizovanoj operaciji jedna maskirana grupa oterala je obezbeđenje, upozorila stanare obližnje zgrade na opasnost, a potom je plastičnim eksplozivom uništila dve cisterne s plinom, 14 mašina remiksera predgrejača, nekoliko vozila firme koja je kao podizvođač radova radila na asfaltiranju glavnih auto-saobraćajnica u Srbiji. U krugu iste firme 3. avgusta 2002. pucali su nepoznati napadači na Ljubišu Buhu (vlasnika ili suvlasnika), a njegovog telohranitelja Ivicu Nikolića su ubili. Policija se u prvim saopštenjima posle eksplozije ograničila na "opis osionosti i bahatosti" u ovom "terorističkom činu" učinjenom "bez jasnog motiva i razloga". To da je pomenuta firma bila podizvođač preduzeća koja su prolazila na vladinim tenderima za radove na putevima bilo je predmet javnog sumnjičenja još od avgusta 2001. godine posle ubistva bivšeg policajca Momira Gavrilovića, koji je navodno na to ukazivao u razgovorima sa savetnicima predsednika Koštunice. Vladini funkcioneri energično su odbijali i same nagoveštaje da bi vlada s tim mogla imati bilo kakve veze. Srpski premijer tvrdi da Ljubišu Buhu nije sreo nijednom oči u oči, a da ga je samo nekoliko puta video, i to davno. Od javnih ličnosti, jedini kontakt s Ljubišom Buhom priznao je penzionisani general Pavković, koji je navodno omogućio da Buha preko veze bude lečen na VMA. Posle paljevine Difens-rouda vladini funkcioneri (Marija Rašeta) tvrdili su da vlada nije imala kontrolu nad tim ko su podizvođači u firmama koje pobeđuju na javnim tenderima. Kritičari kažu da bi dužnost vlade bila da to kontroliše s obzirom na to da u javnim nabavkama mora postojati obezbeđenje od tzv. pranja novca.

6. Hapšenje generala Perišića

Potpredsednik srpske vlade, predsednik Odbora za bezbednost u Skupštini Jugoslavije, bivši načelnik Generalštaba, penzionisani general Momčilo Perišić uhapšen je 14. marta u motelu "Šarić", zajedno sa prvim sekretarom američke ambasade u Beogradu Džonom Dejvidom Nejborom. Uhapšeni su još i potpukovnik Miodrag Sekulić i Vladan Vlajković. Amerikanci su podigli ton zbog toga što je njihov diplomata zadržan u zatvoru, ministar spoljnih poslova Goran Svilanović je poslao izvinjenje, a premijer Đinđić, srpski ministar pravde Batić i srpski ministar policije Mihajlović su žestoko kritikovali vojne organe bezbednosti. Prvi sekretar (po tvrdnjama vojnih krugova u beogradskim medijima, šefa CIA za Balkan) oslobođen je posle petnaest časova i napustio je zemlju, zapravo je tiho povučen. Perišić, Sekulić i Vlajković su posle saslušanja takođe pušteni iz pritvora. Na poziv Vojislava Koštunice, predsednika SRJ, organizovan je sastanak najvišeg državnog i vojnog rukovodstva koji je počeo 17. marta oko 21 sat, a oko tri sata ujutru sledećeg dana izdato je zajedničko saopštenje u kome se traži detaljna istraga o celom slučaju, bez pritisaka na istražne i pravosudne organe, da se ispita i funkcionisanje vojnih i civilnih organa bezbednosti i da se obrazuje savet za nacionalnu bezbednost. Više izvora kaže da je za funkcionere DOS-a, a i za neke strane diplomate prikazana zatvorena projekcija video snimaka koje je napravila vojna obaveštajna služba. Kako je u to vreme pisao "Vašington post" (Washington Post Foreign Service, 28. marta), snimak na kome navodno Perišić predaje Nejboru vojne tajne nije bio najjasniji, a istog kvaliteta je i snimak na kome navodno Nejbor Perišiću daje keš. Posle prikazivanja video zapisa nastala je konsternacija među nekim političarima iz DOS-a, između ostalog i zato što se, kako izgleda, Perišić o njima lično veoma loše izražavao. Na sastanku državnog vrha konstatovano je da treba promeniti Zakon o kontroli službi bezbednosti, što se u narednim mesecima i dogodilo u Skupštini SRJ. Srpski premijer Đinđić je zatražio od Perišića da podnese ostavku na mesto potpredsednika srpske vlade, što je ovaj odmah i učinio, tvrdeći da je žrtva nameštaljke. Ostao je poslanik u Skupštini Jugoslavije, na čelu odbora za bezbednost i na čelu svoje partije (Pokret za demokratsku Srbiju). Posle ovog događaja fokus javne pažnje premešten je sa špijunaže na kontrolu vojne bezbednosti. Savezni parlament, pak, nije raspravljao o hapšenju predsednika skupštinskog odbora za bezbednost. U prvim saslušanjima Perišić se nije pozivao na poslanički imunitet, ali je kasnije promenio stav izgovarajući se da je zaključio da je vojno sudstvo pristrasno i pod političkim uticajem opozicione (Koštuničine) strane DOS-a. Vojni tužilac je više puta zahtevao da se u Skupštini odluči o Perišićevom imunitetu, ali je takva odluka nekoliko meseci odlagana. Ove jeseni u jednom kontroverznom glasanju poslanički imunitet nije ukinut Perišiću (a i u slučaju Milutina Bojića, optuženog za finansijske malverzacije). Još pre Perišićeve ostavke srpska vlada je fokusirala kritiku na račun Radeta Bulatovića, Koštuničinog savetnika za bezbednost, i na generala Acu Tomića, šefa vojne kontraobaveštajne službe. Premijer Đinđić je potom izjavio da više neće sarađivati s vojnom službom bezbednosti zato što nije bio obavešten o praćenju potpredsednika vlade. Najpre se špekulisalo o tome ko je izdao nalog za praćenje, a onda zašto o tome nije obaveštena srpska služba državne bezbednosti. Ispostavilo se da takav nalog daje načelnik Generalštaba i da se taj nalog odnosio na NN izvršioca, a da načelnik Generalštaba nije obavešten o samom trenutku hapšenja. Predsednik Koštunica je po izbijanju afere izjavio da je o aferi bio samo površno informisan. Od Koštunice je traženo da smeni generala Tomića sa mesta šefa vojne bezbednosti, ali je ovaj to odbio pohvalivši vojnu službu bezbednosti za presecanje špijunaže. Vojni javni tužilac je početkom leta podigao optužnicu koja je vraćena na doradu i po stupanju optužnice na snagu general Perišić je pozvan da se pojavi pred vojnim sudom 24. decembra. Na početku javnog suđenja pročitana je optužnica u kojoj se tvrdi da je drugooptuženi potpukovnik Miodrag Sekulić uzimao tajne vojne dokumente iz Generalštaba, zatim ih predavao civilu Vladimiru Vlajkoviću, koji ih je dostavljao Perišiću. Sudeći po optužnici, među takvim dokumentima nalaze se informacije obaveštajne uprave Vojske Jugoslavije; procene bezbednosti u i oko SRJ; zapisnici sa sednica Vrhovnog saveta odbrane i Kolegijuma načelnika Generalštaba; nedeljni plan rada načelnika Generalštaba; spisak unapređenih oficira; informacija o obezbeđenju državne granice, sa akcentom na granicu između Crne Gore i Albanije; procena ukupne bezbednosne situacije upućena predsedniku SRJ... U optužnici se navodi da su se Perišić i Nejbor sastajali na više javnih lokacija u Beogradu (motelu "Šarić" na Ibarskoj magistrali na dan hapšenja 14. marta; zatim, kod Hrama Svetog Save, na parkingu kod Autokomande, u iznajmljenom stanu, u Vladi Srbije, u jednom selu kod Požarevca). Zbog toga što nije skinuta imunitetska zaštita, optužnica protiv Perišića je odbačena s tim što može biti podignuta kada imunitet prestane. Protiv Sekulića i Vlajkovića vodiće se odvojen proces. Oni negiraju da su predavali bilo kakva dokumenta i tvrde da su optuženi zato što nisu pristali da svedoče protiv Perišića. Sekulić novinarima izjavljuje da je Nejbor, inače, prisustvovao nekim vojnim vežbama i da je u tim prilikama stajao iza načelnika Generalštaba Pavkovića.

7. Penzionisanje generala Pavkovića

Predsednik SRJ Vojislav Koštunica je 24. juna ukazom penzionisao načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije general-pukovnika Nebojšu Pavkovića, ali general nije hteo da posluša naredbu vrhovnog komandanta. Istog dana, neposredno pre izdavanja ukaza, na šestoj sednici Vrhovnog saveta odbrane, pod tačkom "kadrovske promene u Generalštabu", Koštunica je predložio smenu Nebojše Pavkovića, ali nije dobio podršku predsednika Srbije Milana Milutinovića i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Zahtevi za smenu Pavkovića stizali su još od oktobra 2002. godine, ali je predsednik SRJ te zahteve odbijao. Koštunica je promene u vojnom vrhu najavio u decembru 2001. godine; o promeni načelnika Generalštaba razgovaralo se prvo na sednici Vrhovnog saveta odbrane 28. marta i 1. aprila, ali je tada, navodno, zato što je eskalirao slučaj Perišić, koji Koštunica opisuje kao ugrožavanje bezbednosti s visokog državnog nivoa, postojala opasnost da se slučaj dovede u vezu sa ovom kadrovskom promenom. U trenutku kada je Pavkovića penzionisao, Koštunica je istakao generalove ratne zasluge iz 1999, rekavši da su one nesporne, ali je dodao da mu je "izuzetno žao što je Pavković odlučio da ode tako nevojnički". Pošto je sednici kolegijuma Generalštaba, na koju je pozvano i nekoliko članova savezne vlade, ukazom penzionisan, Pavković je odbio da prihvati Koštuničinu odluku tvrdeći da su time prekršeni Ustav i Zakon o Vojsci Jugoslavije. Sutradan se Koštunica sreo sa svim starešinama Vojske Jugoslavije i tada je od njih dobio pisanu izjavu kojom potvrđuju svoju lojalnost njemu kao vrhovnom komandantu i Vrhovnom savetu odbrane. Pavković se obratio Saveznom ustavnom sudu, napisao pismo Skupštini Jugoslavije i pismo srpskoj vladi, ali od toga nije bilo ništa. Pavković je na konferenciji za novinare izjavio da ga Koštunica smenjuje da bi mu se osvetio zato što je godinu dana pre smenjivanja odbio naređenje Koštuničinog savetnika Nalića i pritiske generala Tomića i Ljiljane Nedeljković da organizuje upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije radi osujećivanja navodnog prisluškivanja. Koštunica je negirao da je bilo ikakve naredbe za napad, ali je izrazio sumnju da je prisluškivanja bilo. Predlog da slučaj ispita Anketni odbor Skupštine SRJ nije prihvaćen uglavnom zbog toga što se predstavnici DS-a i DSS-a nisu složili oko definicije njegovih ingerencija. Posle toga Anketni odbor je formiran u Skupštini Srbije koji je pred kamerama državne televizije ispitivao službenike vlade i vladinog Biroa za komunikacije, tri penzionisana generala, Milana Đakovića (bivšeg načelnika Uprave bezbednosti), Milena Simića (bivšeg načelnika Uprave za moral) i Aleksandra Vasiljevića (bivšeg načelnika samog KOS-a), različite kategorije zaposlenih u federalnoj zgradi na Novom Beogradu, uključujući vratare i kafe-kuvarice. Članovi Koštuničinog kabineta odbili da su se pojave pred tim Anketnim odborom izjavljujući da je on nelegalan. Ni aktivni pripadnici vojske nisu se odazvali pozivu na saslušanje uz protest zbog naduvavanja afere. Anketni odbor je završio rad uz zaključak kojim se dokazuje da prisluškivanja iz Biroa vlade nije bilo a da su Koštuničini savetnici kršili Ustav. Po okončanju rada Anketnog odbora, čiji se rad podudarao s prvim nedeljama predsedničke kampanje u Srbiji, Pavković se kandidovao za predsednika Republike. Srpska radikalna stranka je tvrdila da je Republička izborna komisija prema njemu bila suviše širokogruda pošto Pavković u predviđenom roku nije predao neophodnih 10.000 sudski overenih potpisa građana, već 6405. Posle konfuzije u Republičkoj izbornoj komisiji o slučaju je odlučivao Vrhovni sud, na osnovu čije odluke je i Republička izborna komisija 18. septembra donela rešenje kojim se Nebojša Pavković proglašava za predsedničkog kandidata. Posle smenjivanja, a pre izbora Pavković je uživao očitu podršku vladinog Biroa za komunikacije i dobio velik publicitet u medijima, naročito na privatnim televizijama Pink i BK koje su se ubrzano udvarale vladi. Međutim, i drugi biznismeni su se u to vreme približili Pavkoviću – ili se on približio njima – Surčincu Ljubiši Buhi je pomogao da se leči na VMA, drugi surčinski biznismen Dragoljub Marković je Pavkoviću poklonio ždrebe. Penzionisani ratni general ipak nije uzjahao belog konja – osvojio je 75.662 ili 2,08 odsto glasova u prvom krugu predsedničkih izbora i nije se više tako često pojavljivao u javnosti.

8. Likvidacija četiri državne banke

Razumete li uopšte šta to znači kad ekonomisti kažu da neko preduzeće ili banka ima "negativan kapital"? Prvog radnog dana 2002, u četvrtak 3. januara, na preporuku Agencije za sanaciju banaka doneta je odluka o stečaju Beobanke, Invest banke, Jugobanke i Beogradske banke zbog negarantovanih i nenaplativih dugova od 3,5 milijardi maraka. Bez posla je ostalo oko 8500 zaposlenih, a brigu o njima preuzeo je budžet Srbije. Bankarski radnici su zaposeli prostorije Beogradske banke i Invest banke na Terazijama i drugih banaka, no taj protest je malaksao pošto su stečajni upravnici oglasili spiskove onih koji više ne treba da se jave na posao. Računi građana odmah su prebačeni u Poštansku štedionicu uz garanciju da deponenti neće ostati bez svog novca. Najveći deo stručne javnosti ocenio je zatvaranje banaka kao hrabar i neophodan reformski potez. Savezni ministar finansija Jovan Ranković, međutim, dao je ostavku, saopštivši da se "ne može donositi konačno rešenje o statusu banaka nezavisno od konkretnih odluka o tome šta učiniti sa privredom i na koji način rešiti sudbinu preduzeća, koja su najveći dužnici ovih banaka". Ostavka je za posledicu imala izvesnu promenu konfiguracije moći na saveznom nivou. DSS je kasnije predložio Dragana Maršićanina za novog ministra finansija, ali on nije dobio dovoljno glasova.

9. Hag, kamen i za dogodine

Saradnja sa Haškim tribunalom i sudski procesi koji se tamo vode, javne i tajne optužnice, pravi i lažni svedoci – sve to zajedno spada u "događaje" koji će, po svim kriterijumima, obeležiti ne samo ovu već i mnoge naredne godine. Na kraju ove Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova i predsednik Nacionalnog komiteta za saradnju sa Tribunalom, izjavio je da saradnja sa Hagom predstavlja "kamen o vratu ove države". S obzirom na to Sud neće baš tako brzo nestati, da je lista osumnjičenih za ratne zločine koje u Tribunalu traže i iščekuju još prilično dugačka, da se množe i zahtevi tamošnjeg tužilaštva oko korišćenja poverljivih dokumenta i arhiva, ali i ocene da SRJ slabo i nevoljno sarađuje, onaj haški kamen o vratu mogao bi uskoro da postane još teži. Jer, odavno je jasno da svi putevi SRJ, bilo gde da se krene, prolaze praktično kroz Hag. I dok god se tamo i dalje budu izdavale i priznavale samo ševeningenske vize, od onih šengenskih neće biti ništa. Najvažniji događaj za sam Sud u 2002. desio se inače u februaru kada je započeo "proces stoleća", suđenje bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, optuženom za mnoge zločine počinjene za vreme ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu (u bosanskom delu optužnice na teret mu se stavlja i genocid). Od tada do danas tročlano sudsko veće sa sudijom Ričardom Mejom na čelu uporno upozorava da ovaj proces ne bi smeo da potraje duže od dve godine jer bi, po njima, u tom slučaju nestale pretpostavke za fer i pošteno suđenje. Istovremeno, nikome u i oko sudnice nije baš sasvim jasno kada bi ovaj proces zaista mogao biti okončan s obzirom na to da lista svedoka koje tužilaštvo treba da izvede do polovine maja 2003. i dalje sadrži više od stotinak imena. A onda bi na red trebalo da dođu i svedoci odbrane. Čitavo suđenje je dodatno zakomplikovano ne samo ne samo zato što se Milošević brani bez pomoći advokata već i zbog njegovog pogoršanog zdravstvenog stanja. Milošević je ujedno i prvi predsednik jedne države kome se sudi pred nekim međunarodnim sudom. U 2002. u zatvoru u Ševeningenu pridružili su mu se i bivši načelnik Genralštaba VJ general Dragoljub Ojdanić, bivši potpredsednik SIV-a Nikola Šainović, početkom 2003. u Hagu iščekuju još jednog bivšeg predsednika, Milana Milutinovića. Predsednika na ovom suđenju ima i među svedocima, a zahvaljujući ovom "procesu stoleća" i haškom tužilaštvu, u naš svakodnevni rečnik tokom 2002. ušla je i reč – insajder. I dok se suđenje bivšem predsedniku SRJ nastavlja u nedogled, ono Biljani Plavšić završeno je i pre nego što je zaista počelo. Bivša predsednica RS priznala je početkom oktobra sopstvenu krivicu za stradanja mnogih nevinih ljudi tokom rata u BiH (u završnoj reči tužilac je nabrajajući razne zločine jedne politike pomenuo, pomalo simbolično, i selo Biljani u kome je u samo jednom danu ubijeno više od 150 ljudi). Posle priznanja krivice, koje je ocenjeno sa mnogih strana kao prvi pokajnički gest nekada važnog političara, Biljana Plavšić je došla do mogućnosti da joj se iz optužnice izbriše odgovornost za genocid i izrekne nešto blaža kazna od one koju bi inače dobila. Tek posle izricanja konačne presude (početkom naredne godine) postaće jasnije u kojoj meri će ovaj čin kajanja uticati na neke druge haške procese, koliko će zaista doprineti pomirenju, kako će ga prihvatiti porodice žrtava, a kako oni koje je Biljana Plavšić nekada politički predvodila.

10. Košarka, još nam samo prsten fali

Na poslednjem prvenstvu sveta u košarci (septembar 2002, Indijanapolis, SAD) dogodilo se nekoliko veoma važnih stvari. Za nas najvažnije je svakako to što smo po peti put postali prvaci sveta i što nas posle toga svuda zovu "košarkaški Brazilci", s obzirom na to da je nešto ranije Brazil takođe osvojio petu titulu prvaka sveta, ali u fudbalu. Druga važna vest iz Indijanapolisa odnosi se na Amerikance –prvi put od pojave drim- tima košarkaška reprezentacija SAD izgubila je jednu utakmicu. Ovoga puta čak tri – načeli su ih Argentinci, mi smo ih izbacili iz borbe za medalju, dokusurili ih Španci u borbi za peto mesto. Kasnija "globalistička pravdanja" da u tom drim-timu nije bilo Šakila O’Nila ili Kobija Brajanta nisu vredela mnogo. Ovdašnji gejzir nacionalnog ponosa i sujete što smo ponovo prvaci u košarci šiknuo je tako jako da je "globalistima" odmah odgovoreno sloganom – "tim snova – nastavite da sanjate". Košarkaši inače imaju sve šanse da budu na listi "događaja godine" i na kraju 2003. Ove godine sledi novo evropsko prvenstvo u Švedskoj na kome bi zlatna medalja bila obaveza, pogotovo ako se zna da više od pola državnog tima trenutno igra u NBA ligi. Neko je u međuvremenu izračunao da nam u košarci zapravo od svih trofeja na planeti fali samo još pobednički prsten koji dobijaju članovi najboljeg tima u NBA. Divac i Stojaković zamalo da su ga uzeli u 2002. sa Sakramento kingsima. Popravni je u junu 2003.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net