Bratoubilački rat

Promeniti ministra policije nije dovoljno. Nužno je napraviti kakvu-takvu razliku između policije i podzemlja. Nužno je da policija jednom prikupi dokaze za ono što je svima poznato

Hoće li, dakle, policija ovde već jednom izaći na kraj s mafijom? Ili će možda mafija slomiti i uzeti pod svoje policiju? Ili pravo pitanje glasi: da li ćemo, šta god da se dogodi, primetiti razliku? Po čemu ćemo znati ko je pobedio? Koja i čija policija, odnosno mafija?

Da je reč o ratu vidi se iz helikoptera, a nije neka novost ni ako se kaže da je to opet jedan bratoubilački. Dobro, 'ajde, onaj helikopter je mogao da padne i slučajno, ali, pre svega, saznali smo da razni privatnici raspolažu takvim vozilima, a zatim taj pad je u najmanju ruku pojačao ukupan scenski efekt, pošto je u isto vreme privatna fabrika u Zemun Polju odletela u vazduh. Eto, tek što smo krenuli u tranziciju i privatizaciju, privatna svojina počela je da pada, to jest leti, na način nepredviđen uputstvima za upotrebu.

Dakle, sad vidimo da je tranzicija, barem u Srbiji, zapravo rat. Ako smo mogli da se nadamo da su sva ona ulična ubistva bila obračuni u podzemlju, ako smo čekali da se svi oni tako istrebe, sad znamo da ta pojava raste, cveta i poprima nove oblike, a sasvim je moguće da na jednog poginulog borca dolazi deset novih. Osim toga, ovaj rat nije bratoubilački samo po tome što se odvija unutar podzemlja nego možda i zato što se odvija unutar policije. To jest, mafija i policija su s obe strane, uzajamno se špijuniraju, sarađuju i ratuju i sve je to tako povezano da verujem kako mnogi istaknuti akteri ni sami za sebe nisu načisto na kojoj su strani.

Dalje, ovde po svemu sudeći postoje više od dve strane. Zatim, moguće je da se neki od pištoljdžija i dinamitaša preobražavaju kao doktor Džekil u mistera Hajda, tako da po danu rade za zakon, a po noći protiv. Karakteristično je, međutim, da u svim ovim okršajima, uključujući i diverziju u Zemun Polju, izvođači radova posvećuju pažnju izbegavanju kolateralne štete, to jest slučajnih žrtava. Po tome sudeći ipak nemamo posla s terorizmom, nego samo s težim oblikom nesporazuma među poslovnim partnerima.

Oni koji su digli u vazduh građevinske mašine verovatno su oni isti koji su prethodno na istom mestu probali da rastave od života njihovog vlasnika Ljubišu Buhu Čumeta, koji je potom nekud nestao. Ovde se radi o tipično tranzicionom karakteru čiji raspon poslova i poznanstava seže od vrha do dna države i društva, koji barata ogromnim sumama, obrće, duguje i pozajmljuje drugima sebi sličnim, tako da je to uvek neka vrsta ruskog ruleta.

Velika većina ovakvih ljudi po svoj prilici neće dočekati kraj tranzicije, punu legalizaciju svojih poslova i vlastiti preobražaj u ugledne poslovne ljude, porodične, crkvene, donatore koji pomažu sirotinji i otečestvu uopšte. Tranzicija je kockanje u krupno gde malo ko uspeva. Čume je, očigledno, dospeo među gubitnike, negde je napravio neki previd, nešto ga iznenadilo, ili mu je prosto bilo krenulo suviše dobro.

Njegova sudbina mogla bi da nas se ne tiče, osim u meri u kojoj su pucnjava, ubistva i diverzije težak kriminal i problem za bezbednost građana i društva. Međutim, ova stvar nas pogađa u mnogo većoj meri, pošto je Čume jedan od ljudi na kojima zapravo počiva proces tranzicije, pa je i njegova privatna svojina unekoliko javno dobro, što će reći da smo sad svi oštećeni. Ali, naravno, ne očekujem da se sad rasplačete nad onim uništenim mašinama.

Pravi problem ovde je u tome što tranzicija zahteva da društvo prihvati neke nove vrednosti, da razvije poštovanje prema privatnoj svojini, a pri tom privatizaciju prate ne samo prevare i podvale svake vrste nego i najteže forme kriminala. Naš ideal trebalo bi, dakle, da postanu ljudi koje inače zasluženo preziremo, naši životni ciljevi trebalo bi da budu suprotni svemu što smo oduvek smatrali pristojnim, poštenim i ljudskim.

To, naravno, nije namera tranzicije, ali po uspeh tog procesa bilo bi svakako bolje kad premijer Đinđić ne bi lično poznavao ljude kao što je Čume. Trebalo bi da oni budu prepušteni sopstvenoj sreći i veštini, da opstanu ako protiv njih policija ne pronađe nikakve dokaze, ali ne da nam podzemlje izdiktira nekih novih deset zapovesti. Ne da policija proglasi opšti nedostatak dokaza.

Ionako smo morali da se pomirimo s tim da mnogi lupeži koji su se pod Miloševićem snašli zadrže veći deo svog imetka, da malo ko za malo šta položi kakav račun; ionako je privatizacija kao takva u praksi moralno problematična. Ne mora još i zakon da bude sasvim na strani ružnih, prljavih i zlih.

Srbija je možda u težim iskušenjima nego druge zemlje koje prolaze kroz isti proces, ne samo zbog zakašnjenja, ne samo zbog manje podrške sa Zapada, ne samo zbog rđavog nasleđa od prethodnog režima nego i zbog tanke tradicije legalnosti. To znači da je autoritet zakona nešto što treba ne obnoviti nego uspostaviti kao da ga nikad nije bilo. Ako se društvo preoblikuje bez oslanjanja na tradicionalni moral, onda je apsolutno nužno da postoji poverenje u zakone i u one koji brinu o njihovom poštovanju.

Promeniti ministra policije nije dovoljno. Nužno je napraviti kakvu-takvu razliku između policije i podzemlja. Nužno je da policija jednom prikupi dokaze za ono što je svima poznato. Bio bi nam takođe veoma koristan jedan veliki, dobro pripremljen sudski proces nekome od ljudi kao što je Čume, ili kao neki njegov neprijatelj, svejedno. I naravno, bilo bi neophodno da političari i stranke ostanu sasvim po strani od svega toga.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net