Kosta Nikolić >

O poštenju i skandalima

"Juriš novih istina"; Vreme" br. 622

Za manje od dva meseca nedeljnik "Vreme" po drugi put piše o jednom udžbeniku istorije. Ako smo za prvi tekst iz pera Miloša Vasića pomislili da predstavlja vrhunac nekorektnosti, neukusa i elementarnog nepoznavanja istorijskih činjenica, prevarili smo se.

Nije neobično ni čudno kritikovati bilo šta, pa ni ovaj udžbenik, ali je zaista previše ako se zanemare elementarne norme pristojnosti. Jedna od njih podrazumeva da se bar ponekad konsultuju i autori, da se tekst koji se podvrgava kritici unapred ne diskredituje ideološkim parolama i političkim diskvalifikacijama, da se ne minimiziraju mišljenja koja se ne uklapaju u zamišljeni stereotip. Proklamovana sloboda mišljenja i tolerancija, za koju se nedeljnik "Vreme" zalaže od svog osnivanja, trebalo bi da se reflektuje makar kroz ravnopravan tretman dve strane, kroz mirnu i konstruktivnu diskusiju, a ne kroz uvrede: da je u pitanju skandal, da autori udžbenika nude istorijske laži. Prve dve strane teksta propraćene su fotografijom iz nedavnih ratova, sa jasnim aluzijama koje ja u potpunosti odbacujem i tumačim ih kao vrhunski cinizam, kao čin nedostojan intelektualizma i bilo kog vida duhovnosti; kao oblik vulgarne propagande kojom treba prikriti sopstvenu ideološku ostrašćenost i isijavanje već davno viđene mržnje prema neistomišljenicima.

Oni koji izriču takve ocene "zaboravili" su više činjenica: da je Josip Broz umro 4. maja 1980. godine, da je Slobodan Milošević izgubio vlast 5. oktobra 2000, da je uhapšen 31. marta 2001. i da se od 28. juna iste godine nalazi u protvoru Haškog tribunala. To dalje znači da diktatutre u Srbiji više nema, da više ne postoje ideološke komisije i partijski komiteti koji će odlučuvati o tome šta je dozvoljeno a šta ne, šta je podobna istina a šta nije, o čemu se sme pisati a o čemu ne sme. Razumljivo je i da takvi pojedinci iskazuju svojevrstan sentiment prema prošlim vremenima, u kojima je postojala samo jedna "istina", posebno u domenu istoriografije, propisana sa jednog sakralnog i nedodirljivog mesta, a koju je trebalo slediti i sprovoditi u praksu. Tako je lakše. Lakše nego biti radoznalog duha, verovati da ne postoji jednom zauvek dosegnuto znanje, verovati da se pojave i procesi, posebno oni dugog trajanja i protivurečni sami po sebi, ne mogu objasniti crno-belim slikama, predrasudama i jednostavnim objašnjenjima. Ali, to podrazumeva naporan istraživački rad, strpljivo sedenje u arhivima i bibliotekama. To već nije lako. To podrazumeva i uobličavanje istraživanja, pisanje radova. Ni to nije lako. Lakše je ne raditi ništa i kritikovati one koji rade.

Kritičari nazivaju skandalom samo pojavljivanje ovog udžbenika, govore da nije ispoštavana procedura. Pitam se: koja procedura? Zašto je Ministarstvo prosvete odobrilo udžbenik ako procedura nije ispoštovana? Da li su autori udžbenika krivi što je još na snazi zakon iz 1993. godine koji reguliše tu materiju? Kritičari kažu da je ta procedura u demokratskim zemljama veoma jednostavna. Ja mislim da je još jednostavnije nešto drugo. Ko je kriv što Srbija, uz Albaniju i Grčku, nema nekoliko ravnopravnih udžbenika za svaki razred? Autori ovog udžbenika? Zavod za udžbenike? Ministarstvo prosvete? Da li je neko kritičarima ovog udžbenika zabranio da se bave istraživanjem opšte i nacionalne istorije od sredine XIX veka pa do najnovijih vremena? Da li im je neko zabranio da napišu udžbenik? Da li sam to ja? Da li su oni, možda, bili upoznati sa pisanjem ovog udžbenika? Da li znaju koliko je trajao proces pisanja i odobravanja? Znaju. Znaju da je čitava priča počela oktobra 2000. godine i da je rukopis, posle više desetina konsultacija sa odgovornim ljudima iz Ministarstva, posle 11 radnih verzija, konačno odobren 24. maja 2002. godine. Da li je to skandal? Da li su i oni istoričari koji su, kao recenzenti, pozitivno vrednovali rukopis udžbenika učesnici u skandalu? Da li su i nemački istoričari, koji su se na seminaru održanom u Institutu "Georg Ekart" u superlativima izrazili o ovom udžbeniku, uz iznošenje i primedaba koje su strogo naučne prirode, učesnici u skandalu? Da li se ovde, možda, radi o skandalu internacionalnih razmera? Ili je, pak, u pitanju tipična balkanska, provincijalna, palanačka zavist, zla volja? Da li još uvek prisutni "balkanski špijun" traži "sumnjiva lica"?

Da li grešim? Kome je to Herodot ostavio testament na znanje, na pravo da se bavi istraživanjima, na pravo da piše? Od kada postoji moderna istorijska nauka, bibliografija radova je jedan, valjda najznačajniji (ili je i to domen skandala) pokazatelj vrednosti nekog istoričara. Zaista bih voleo da kritičari ovog udžbenika javnost obaveste o svojim naučnim radovima i referencama koje ih kvalifikuju da presuđuju, da vrednuju i ocenjuju. Takve bibliografije treba sučeliti sa bibliografijama autora udžbenika, pa neka čitaoci procene ko je za šta kvalifikovan.

Kritičari govore o nekim činjenicama, neistinitim i lažnim, vezanim za Prvi i Drugi svetski rat. U prvom slučaju apostrofiraju deo udžbenika u kome se piše o Londonskom ugovoru sklopljenom između sila Antante i Italije i zaključuju: ²Šta pokazuje taj pasus? Prvo, on pokazuje elementarno nepoznavanje istorije, što je veliki problem ukoliko imate ambicije da nečemu naučite đake. Londonski ugovor je bio tajni sporazum i srpska vlada je ulagala ogromne napore da sazna njegovu dobro čuvanu sadržinu, koju je u potpunosti obelodanio Vladimir Iljič Lenjin posle revolucije u Rusiji, ustajući protiv tajne diplomatije. Dakle, srpska vlada nije ni znala šta u njemu piše. Drugo, to je sporazum u kome se govori jedino o teritorijama koje bi trebalo da pripadnu Italiji i nijednom rečju se ne pominju tada austrougarske zemlje u zaleđu jadranske obalete teritorije nisu spadale u italijansku interesnu sferu, pa nisu ni bile predmet pregovora (...) Svake godine sa studentima istorije iznova radimo ovaj ugovor upravo zbog toga da bismo pokazali kako nastaje mit. Međutim, autori udžbenika poveli su se za lažnim podacima koji se mogu naći u paranaučnoj literaturi, koji su bili stalno izgovarani u televizijskim emisijama posebno na početku devedesetih godina

Prilikom obrade ove problematike koristio sam sledeću literaturu: 1) Andrej Mitrović, Prodor na Balkan i Srbija 19081918, Beograd, 1981; Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd, 1984, Đorđe Stanković, Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje, I-II, Beograd, 1985; Đorđe Stanković, Nikola Pašić, Saveznici i stvaranje Jugoslavije, Zaječar, 1995 (drugo prošireno izdanje); Andrej Mitrović, Prvi svetski rat, Prekretnice novije srpske istorije, Kragujevac, 1995, I, str. 75–95. Da li je ovo paranaučna literatura?

Da li je srpska vlada znala za Londonski ugovor, da li su saveznici njoj nešto nudili i da li je Vladimir Iljič Uljanov prvi saopštio njegove rezultate "ustajući protiv tajne diplomatije"? Da bi se odgovrilo na ovo pitanje, treba ponešto i pročitati. Ovom prilikom upućujem kritičare na knjigu Đ. Stankovića iz 1995. godine, na strane 139–171 i poglavlja "Zamke italijanskog iredentizma" i "Bitka za Makedoniju". Na tim stranama data je vrlo precizna i naučno argumentovana hronologija ratne diplomatije, pregovora Antante sa Italijom i Bugarskom, kao i napori srpske vlade da saznaju ponešto o tim pregovorima. Svoje uslove za uključivanje u rat na strani Antante italijanska vlada precizirala je 4. marta 1915. godine: Trentini do Brenera, Trst sa celom Istrom, jugoslovenska obala Jadranskog mora u dužini od 375 kilometara (Dalmacija sa poluostrvom Pelješcem i ostrvima), neutralizacija Boke Kotorske, albanska obala Jadrana oko Valone sa ostrvom Saseno; Adalija i Dodekanska ostrva u Maloj Aziji i proširenje kolonija u Africi. Ugovor je potpisan 26. aprila 1915 godine.

Prvo obaveštenje o pregovorima Nikola Pašić je dobio 26. marta od Frana Supila. Sledećeg dana (27. marta) Pašiću su obaveštenje poslali srpski poslanici u Parizu i Rimu, Milenko Vesnić i Mihailo Ristić, koji je poslao i specijalnu kartu Balkana, izrađenu od strane poluslužbenog instituta "Agostini", na kojoj su bile ucrtane nove političke granice. Vesnić je obaveštenja slao i 27. i 29. marta. Regent Aleksandar 31. marta pregovara sa ruskim zvaničnicima o Pašićevoj poseti Petrogradu "da sa Srbije skine odgovornost za eventualnu pogrešku koja bi mogla imati kobne posledice". Valjda kritičari ne spore i da je Rusija bila članica Antante? Već 6. aprila Pašić upućuje zvaničnu izjavu u London, Petrograd i Pariz u vezi s kompenzacijama Italiji, odbijajući "namirenje Italije na račun srpskih, hrvatskih i slovenačkih zemalja". Pašić je 24. aprila ponovo uputio zvaničnu izjavu savezničkim vladama. O pregovorima je ubrzo saznala i srpska javnost, parlamentarni krugovi, Dvor i vojska. U periodu do 1. maja Pašić je bio upoznat sa tačnim datumom potpisivanja tajnog Londonskog ugovora. Na sve proteste srpske vlade, u Londonu su tvrdili da su "srpski nacionalni zahtevi, za razliku od jugoslovenskih, bili potpuno osigurani", što je i potvrđeno savezničkom notom od 3. maja 1915. godine.

Šta su saveznici nudili Srbiji? Od 20. jula 1915. godine kreće engleska diplomatska inicijativa da se Srbiji ustupe znatne teritorije Habzburške monarhije: deo Banata, dva izlaska na Jadran (Dalmacija i severna Albanija) i "jedinstvo Srbije sa Hrvatskom i Slovenijom". Pošto je Pašić uporno odbijao sve takve ponude, ruski diplomata Sazonov je srpskom poslaniku M. Spalajkoviću rekao sledeće: ²Ja želim osigurati mir između vas i Bugara. Zbog toga i tražim Makedoniju. Hoćete li Hrvatsku? Ne možete i jedno i drugo. Vama je budućnost na zapadu, a ne u razbojničkoj Makedoniji. Ja hoću da stvorim Veliku Srbiju, obezbeđenu od Bugarske i zato vam nudim Hrvatsku. A vi ako hoćete da upropastite Srbiju zatražite Makedoniju, koja će vas izesti

Edvard Grej je, ukoliko bi Srbija ustupila traženi deo Makedonije, bio spreman da garantuje podelu teritorija južno do Drave i Dunava, a na zapadu do Zagreba, zatim jadransku obalu od Rijeke do Svetog Ivana Medovanskog, izuzev delova koji su već bili obećani Italiji. Srbija bi, takođe, i formalno pristupila četvornom sporazumu. Ovaj predlog podržao je i Teofil Delkase, šef francuske diplomatije, ali se tome energično usprotivio Sidnej Sonino. Zbog toga je usledio i nešto reduciraniji predlog, pa je Pašić govorio da je za Srbiju "bolje da časno podlegne neprijatelju nego da ustupanjem svojih teritorija, pod pritiskom saveznika, stvarno učini samoubistvo". Novi predlog upućen je, u formi zvaničnog Memoranduma, 16. avgusta. Srbiji su bile predviđene sledeće kompenzacije: Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka, deo jadranske obale od Ploča do 10 km južno od Cavtata, severna Albanija i Slavonija. Kako zaključuje Đ. Stanković, ²ovaj predlog je delovao na Pašića poražavajuće, mada su kompenzacije Srbiji bile stvarno u okviru rešavanja srpskog pitanja i u svom najvećem delu i ispunjavale program ujedinjenja Srba².

Pašić nije, međutim, želeo da otvara pitanje pregovora za stvaranje Velike Srbije, jer je to odudaralo od Niške deklaracije i proklamovanih srpskih ratnih ciljeva koji su podrazumevali oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.

Na ovaj način o tome piše Đorđe Stanković, a i svi drugi istraživači Prvog svetskog rata, od A. Mitrovića do Milorada Ekmečića. Ako je reč o paranauci i ako to služi stvaranju mitova, onda je svaki dalji komentar izlišan. Direktne posledice Pašićeve odluke iskazale su se veoma brzo: ulazak Bugarske u rat na strani Centralnih sila i napad na srpsku vojsku u najosetljivijem trenutku nemačke ofanzive; povlačenje vojske i naroda, albanska golgota, uspostavljanje surovog okupacionog poretka od strane Astro-Ugarske i Bugarske, stradanje i uništavanje Srbije, koje je, makar po mom mišljenju, u srpskoj istoriografiji najbolje opisao A. Mitrović (Ustaničke borbe u Srbiji 19161918, Beograd, 1987). O indirektnim posledicama nekom drugom prilikom. Ovoga puta samo jedno pitanje: da li bi Makedonija postojala u današnjem obliku da je Srbija napustila svoje ratne ciljeve?

Zaboravili smo "druga Lenjina". Od knjige Andreja Mitrovića Vreme netrpeljivih mislilo se da su načela američkog predsednika Vudroa Vilsona presudno uticala da se na Pariskoj mirovnoj konferenciji (1919) ustane protiv tajne diplomatije i da se dozvoli pravo svim narodima na samoopredeljenje, kao i da je njegovim odlučnim protivljenjem sprečena intervencija snaga Antante na strani "belih" u ruskom građanskom ratu. Sada znamo da je za to zaslužan "drug Lenjin". Nedostaje još samo "drug Džugašvili" pa bi groteska bila potpuna.

Oni koji kritikuju ovaj udžbenik imaju legitimno i naučno opravdano pravo na to. O korektnosti i poštenju već sam nešto rekao. Da je te korektnosti bilo, obavila bi se i komparativna analiza udžbenika iz našeg okruženja, posebno najnovijeg hrvatskog udžbenika namenjenog istoj školskoj populaciji. Koliko zbog radoznalosti toliko i zbog zajedničke prošlosti, trebalo je uporediti ta dva teksta. Ovako je kritika ostala jednostrana i nedobronamerna. Ili je nešto drugo u pitanju? Jedna od zamerki srpskom udžbeniku bila je i zbog pitanja na kraju jedne lekcije: Zašto su ustaše imale široku podršku u hrvatskom narodu? To je bio dokaz "govora mržnje". U lekciji o stvaranju NDH u hrvatskom udžbeniku kaže se da je NDH nastala posle višedecenijske borbe protiv "velikosrpskog hegemonizma i fašizma", pa je zato njeno proglašenje u narodu dočekano sa velikim oduševljenjem. U delu teksta koji govori o koncentracionom logoru Jasenovac rečeno je da je u njemu stradalo oko 50.000 protivnika režima NDH, hrvatskih antifašista svih boja i "gdekoji pripadnik kojeg drugog naroda". Toliko o "govoru mržnje". Da ne govorimo o lekcijama koje se tiču raspada SFRJ i građanskog rata. Zašto se kritičari srpskog udžbenika, nikada i nijednom rečju, nisu osvrnuli na lekciju u kojoj se piše o tom istom periodu?

I na kraju, kome je namenjen ovaj udžbenik? Učenicima završnih razreda gimnazija, dakle punoletnim građanima ove zemlje. Da li ih zaista treba toliko potcenjivati pa isticati kako će ovaj udžbenik presudno uticati na pogrešno kreiranje njihove istorijske svesti? Da li ti učenici imaju svoje glave i sopstveni način razmišljanja, kriterijume po kojima nešto prihvataju a nešto ne? Da li oni imaju profesore koji takođe imaju svoje glave i vrednosni sistem na osnovu koga i predaju istoriju? Da li su oni obavezni da slepo slede svaku stranu udžbenika?

U čemu je onda problem? Možda u tome što je na seminaru u Braunšvajgu rečeno da je ovim udžbenikom izvršen definitivan diskontinuitet sa komunizmom i da Srbija ne može da postane moderna evropska država ako se ne oslobodi titoističkog nasleđa. Skandalozno, zar ne?

O ostalim pitanjima pokrenutim u kritici nekom drugom prilikom, kada redakcija "Vremena" odluči da ravnopravno tretira obe strane u sporu. Ostajem zahvalan i na ovom ustupljenom prostoru.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net