Intervju - Dr Aleksandra Pošarac >

Svaki deseti na granici života

"Među porodicima sa više članova procenat siromašnih raste. Kod starijih od 65 godina procenat siromašnih penje sa na oko 15 odsto. Među najsiromašnijim dominiraju ljudi bez škole"

ŠTO PRAVEDNIJE PODELITI TROŠKOVE TRANZICIJE: Dr Aleksandra Pošarac

Pošto se o razmerama bede u Srbji mnogo licitiralo, Vlada Srbije proletos je utvrdila da zapravo nema jasnu i preciznu sliku o siromaštvu u republici, pa je angažovala poznatu agenciju Stratedžik marketing da sprovede jedno sveobuhvatno istraživanje o stvarnom broju ljudi koji ne mogu da sastave kraj s krajem i kojima je neophodna socijalna pomoć – po međunarodno priznatoj metodologiji u kojoj je dominantno načelo praćenja potrošnje (a ne evidentiranje prihoda i rashoda). O rezultatima do kojih su došli istraživači tokom maja i juna i ove godine, ispitujući oko 19.725 lica u preko 6386 domaćinstava širom Srbije, razgovaramo sa gospođom Aleksandrom Pošarac, ekonomistom i ekspertom Svetske banke.

"VREME": Gospođo Pošarac, nadam se da cilj ovog istraživanja nije bio da se narod u Srbiji ubedi da nije suviše siromašan. Dakle, zašto se ovo istraživanje nije "naslonilo" na prethodna, koja ste i Vi ranije obavljali, ili na ona koja je do sada radio državni zavod za statistiku?

ALEKSANDRA POŠARAC: Sa siromaštvom se nije šaliti – ali odmah da vam kažem da smo utvrdili da je ispod linije siromaštva u Srbiji oko 10,6 odsto ljudi, od oko 7,5 miliona stanovnika – što znači da blizu 800.000 ljudi u republici jedva preživljava. No, to je ipak manje od onih navodno 30 odsto bednih ljudi u Srbiji ispod linije golog života – a to je broj koji se najčešće čuo u političkim debatama.

Kad je reč o pitanju zašto se nismo koristili dosadašnjom metodologijom, lako mi je da odgovorim da smo se sada odlučili za doista modernu, međunarodno priznatu metodologiju na reprezentativnom uzorku – da nam se ne bi desilo, kao što se to dešavalo u prethodnim istraživanjima, da stalno beležimo veću potrošnju ispitanika nego što su njihovi prihodi, što nas je stalno guralo ka pogrešnom zaključku da se razlika finansira smanjenjem štednje. Pojednostavljeno rečeno, svi ispitanici imaju tendenciju da "potcenjuju" svoje stvarne prihode, pa smo se svi zajedno pitali od čega zapravo živi narod Srbije. Metodologija koja evidentira potrošnju (umesto prihoda ili rashoda) daje mnogo autentičniju sliku, no ni njoj, naravno, nije cilj da prikrije relativno veliko siromaštvo koje imamo u Srbiji.

Kod linije siromaštva – dakle linije koja razdvaja ljude koji mogu da prežive i one koji su veoma ugroženi – koristili smo stručno priznate proračune o potrebnim kalorijama koje čovek mora da unese preko hrane i druge minimume oblačenja, stanovanja, održanja zdravlja, itd. Čak smo proračunali i takozvane jedinice jednake potrošnje, jer nemaju iste minimalne potrebe odrasli, deca i stari. A sve smo to korigovali i formulama "ekonomije obima" (jednočlano domaćinstvo ima najveće troškove struje po članu, na primer). Nismo ispitivali onu kategoriju stanovništva koja ima samo za hranu, jer je ipak reč o suviše malim brojevima koji se gotovo ne mogu statistički obrađivati. Rečju, pokušali smo da dođemo do sasvim precizne slike siromaštva – jer bez takve slike nije moguće voditi adekvatnu socijalnu politiku.

Dakle, koja je to linija siromaštva u Srbiji ispod koje je 10,6 odsto stanovnika?

Po našem nalazu, za četvročlano domaćinstvo to je u maju i junu ove goodine bila mesečna potrošnja od 13.827 dinara, što pojednostavljeno daje pojedinačnu minimalnu potrošnju od oko 4609 dinara po glavi te porodice. Ako hoćete još preciznije, po spomenutoj "jedinici jednake potrošnje" (koju ne treba poistovećivati sa potrošnjom per capita) granica je 4489 dinara mesečno. Možda je bolje tu liniju siromaštva nazvati linijom minimalnog standarda.

Inače, prosečan građanin Srbije mesečno troši 9794 dinara – i nije mu lako. Zamislite kako je tek onom prosečnom siromašnom građaninu Srbije koji mesečno troši 3372 dinara. Taj odnos 1 prema 2,2 između ta dva proseka je veoma tesan i on treba posebno da zabrinjava.

Recite nam nešto o strukturi siromašnihko su ti ljudi koji bukvalno jedva preživljavaju?

Po prvi put dolazimo do zaključka da je veći deo siromašnih na selu, među ruralnim stanovništvom, nego u gradovima gde procenat siromašnih sa 10,6 odsto pada na 7,8 odsto. Među porodicima sa više članova procenat siromašnih raste. Kod starijih od 65 godina procenat siromašnih penje sa na oko 15 odsto. Među najsiromašnijim dominiraju ljudi bez škole.

Regionalno, najsiromašnija je istočna Srbija. Centrana i zapadna Srbija su nešto ispod proseka, a u Vojvodini imamo oko 8,8 odsto siromašnih, dok u Beogradu imamo najmanje onih najsiromašnijih 7,9 odsto.

To je za mene iznenađujuće. Beograd ima toliko nezaposlenih, toliko radnika u bankrotiranim velikim preduzećima, mnogo izbeglica itd. a u njemu je i veoma skupo živeti?

Jedno od objašnjenja je da Beograd ima ogromnu sivu ekonomiju, da su u njemu ljudi najaktivniji, jer u velikom gradu je to moguće. Uostalom, to je pojava u svim zemljama u tranziciji, a rekla bih i u svim velikim gradovima u inače siromašnim zemljama. Glavni gradovi u takvim zemljama zbog toga su i izloženi ogromnom prilivu stanovništva.

Pošto ste do rezultata o siromaštvu u Srbiji došli po međunarodno priznatoj metodologiji, možete li nam reći koji stepen siromaštva imaju naši susedi i eventualno druge zemlje koje spadaju u evropsku sirotinju?

Znate, ima tu još dodatnih problema oko uporedivosti procenta siromašnih, jer se upoređuju zemlje različitog nivoa razvijenosti. Eto i SAD imaju 10 odosto siromašnih, ali to ne znači da smo jednako siromašni. Glavna od mnogih razlika je u tome što mi imamo još oko 20 odsto populacije koja je tek nešto iznad te linije siromaštva – i svaki gotovo trenutni udar ih može baciti dole, samo jedna izostala penzija, gubitak kakve-takve redovne zarade ili neka radikalnija poskupljenja. To nije slučaj u uređenim razvijenim zemljama – da još 20 odsto ljudi mogu već narednog meseca pasti u siromaštvo.

Ipak, uz ovu ogradu, pokušaću da vam ponudim neke uporedne ilustracije. Mislim da u Hrvatskoj imate oko 8-9 odsto stanovnika ispod linije siromaštva, a u Sloveniji tek nešto oko 1 odsto. Kad je reč o širem okruženju, mogu precizno da kažem da na primer Jermenija ima 48 odsto ljudi u zoni siromaštva, a među njima čak 20 odsto nema dovoljno ni za hranu. Gruzija isto tako.

Da li je za siromašne u Srbiji najgore prošlo?

Po mom mišljenju, mi još nismo prošli sve prolazne ali teške posledice tranzicije, pa na ovo pitanje nemam veseo odgovor. Zato i imam toliko rezervi prema upoređivanju našeg stanja sa sadašnjim stanjem u ostalim zemljama u kojima je tranzicija daleko odmakla.

Da li je u Srbiji onaj deo stanovništva koji je iznad granice siromaštva u stanju da izdržava i ovaj postojeći broj siromašnih. Je li moguće te ljude izvlačiti iz siromaštva preraspodelom postojećeg društvenog proizvoda?

U zemlji gde imate odnos potrošnje, po onoj našoj "jednici jednake potrošnje", od oko jedan prema sedam (najbogatiji, naime imaju tu potrošnju na nivou od 20.372 dinara, a per capita nešto višu), naizgled se nešto može postići i preraspodelom. Ali kad pogledate sam taj maksimum u apsolutnom iznosu (dakle manje od 400 eura po glavi mesečno), onda vidite da je prostor za preraspodelu zapravo ograničen. Mi već imamo preraspodelu od 1 odsto bruto društvenog proizvoda, a potrebno nam je najmanje 3 odsto, a zapravo oko 4 odsto u korist siromašnih. Pošto nemate nikad perfektnu targetiranost pomoći – dakle nju dobija oko polovine onih koji ne bi trebalo da je dobiju, a ne dobija isto toliko onih kojima je ona potrebna – vi morate da povećate preraspodelu da biste zaštitili sve ugrožene. Zato nije dovoljno 1 odsto za eliminisanje ovog teškog siromaštva, već je potrebno prerasporediti najmanje 3 odsto društvenog proizvoda. No, to bi bilo preteško breme za ovu zemlju, u kojoj mnogi ne mogu da podnesu ni postojeći nivo fiskalnog opterećenja.

Koji iznos društvenog proizvoda Srbije ste koristili u istraživanju?

Mi smo pošli od 980 milijardi dinara.

Da li se siromašni doista pomažu preraspodelom društvenog proizvoda ili ih u životu drže strane donacije?

Pa onoliko koliko se te donacije slivaju u budžet Srbije, toliko se može reći da dobar deo stranih donacija ide u korist siromašnih. To jest, zbog njih neki od onih koji bi pali ispod linije siromaštva nisu ispod te linije.

To nije toliko jednostavna priča. U igri je mnogo ekonomskih i drugih politika, da tako kažem, i mnogo poteza socijalne politike.

Liberali kažu da je opasno da država preuzme veliku ulogu u borbi protiv siromaštvacilja se na višak regulacije, na parazitske birokratske strukture?

Država ima značajnu ulogu u borbi protiv siromaštva i ona mora da vodi odgovornu socijalnu politiku, a to znači što preciznije usmerenu na doista ugrožene.

Da pokušamo nešto da generalizujemo. Koji put je najbolji u borbi protiv siromaštva?

Pravi put je ubrzanje reformi, pokretanje privredne aktivnosti, brže otvaranje novih radnih mesta umesto onih koja se i formalno gase, a realno su već odavno ugašena, otvaranje prostora za osnivanje novih malih i srednjih preduzeća, itd. U tom smislu, po mom mišljenju, sirmašni su najzainteresovaniji da se reforme ubrzaju i da budu uspešne, jer sve ostalo samo trenutno ublažava muke a ne leči bolest siromaštva.

Glavno pitanje je, naravno, da se troškovi tranzicije što pravednije raspodele i da ti troškovi pritiskaju ljude u što kraćem razdoblju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net