Haško priznanje Biljane Plavšić >

Zločin i kazna

Pre vremena podignuta zavesa u haškoj sudnici, pre nego što su uključene kamere, pokazala je prvog dana neobičan kadar: Karla del Ponte bila je nagnuta nad stolom za optužene i prijateljski razgovarala sa Biljanom Plavšić. Jedan od svedoka odbrane američki diplomata Robert Frovik, često je, čekajući da na njega dođe red da govori, dolazio na novinarsku galeriju i odatle pratio raspravu. U jednom trenutku je, mimo uobičajenih haških pravila i potpuno nediplomatski, kroz staklo mahnuo gospođi Plavšić na šta je ona uzvratila širokim osmehom

Što se više bližio trenutak da joj sudija Ričard Mej omogući da i sama kaže nešto o sopstvenoj krivici i javno se pokaje za sve ono što je učinjeno tokom rata u BiH, bivša predsednica RS Biljana Plavšić sve je upadljivije gubila gotovo mandarinsku mirnoću s kojom je prethodna dva dana slušala ono što se o njoj govorilo u glavnoj haškoj sudnici. Iz njenih preklopljenih šaka povremeno je virila minijaturna knjižica, očigledno religioznog sadržaja, čini se sa slikom Hilandara na koricama i unutra nekim tekstom. Gledano sa novinarske galerije, na nekoliko metara razdaljine, ličilo je to na neku vrstu molitve bez micanja usana ili skrivenog rituala milovanja drage relikvije pred važan događaj.

Onda je na red došlo i čitanje završne poruke gospođe Plavšić u kojoj se našlo mesta i za Svetog Savu. Žena koju su do pre nekoliko godina mnogi zvali "čelična Ledi", saopštila je odmah na početku, isprekidanim i pomalo plačnim glasom, kako je u Hag došla iz dva razloga – da se suoči s optužbama i da poštedi svoj narod koji bi sasvim sigurno platio cenu njenog eventualnog nedolaska. (Iako su prilike i povodi bili sasvim neuporedivi, reporter "Vremena" prisetio se jedne druge Biljane Plavšić čiji je glas pre samo pet godina odzvanjao prepunim centralnim gradskim trgom u Bijeljini i prizivao kralja Petra I Karađorđevića da se odnekud ponovo spusti među Srbe i vrati im monarhiju.) Zatim je priznala da su hiljade nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematskog uklanjanja Muslimana i Hrvata sa područja koja su Srbi smatrali svojima. Pre mnogo godina za tako nešto govorila je da je "prirodna pojava" i potreba Srba da žive kao "svoji na svome". Bez drugih.

ŽRTVEPOČINIOCI: Odgovor na pitanja – zašto se sve to dogodilo i zašto sve to nije prepoznala ranije – gospođa Plavšić je pronašla, kako je objasnila, u zaslepljujućoj i opsesivnoj strepnji da bi Srbi ponovo, kao i u Drugom svetskom ratu, mogli da budu žrtve. Njoj se činilo da se njen narod bori za opstanak i da je međunarodna zajednica neprijatelj Srba, odbijala je da veruje da Srbi mogu da počine bilo kakvo zlo, nije želela čak ni da proverava takve vesti, i onda se ispostavilo da oni koji opsesivno strepe da ne postanu žrtve najednom postaju počinioci. Sudije je na kraju pozvala da učine sve kako bi pravdu pružili za sve strane.

Neki od stranih novinara odmah su primetili da je dugo iščekivani pokajnički govor Biljane Plavšić bio možda više okrenut Srbima nego onima koji su bili žrtve njene (ili generalno paljanske) politike, iako nisu mogli da poreknu da je u njenim rečima bilo i priznavanja činjenice da su zločini počinjeni. Ta pojedinačna nezadovoljstva neće, međutim, promeniti utisak o značaju ove završne rasprave o odmeravanju konačne presude Biljani Plavšić. Bio je to događaj koji zaposleni u tužilaštvu svakako ubrajaju u svoje do sada najveće uspehe, a možda upotrebe i neku jaču reč – na primer, trijumf. Po prvi put se dogodilo da je krivicu u Hagu priznao jedan tako visoko rangirani političar, a ne neko od optuženih egzekutora iz streljačkih strojeva, ili eventualno šef straže ili smene u nekom od ratnih logora. Takođe, prvi put se dogodilo da shodno nekadašnjem političkom rangu optuženog, nagodbu o priznavanju krivice pokušavaju da podupru "svedoci" tako visokog rejtinga koji se pri tom čitavog dana nisu skidali sa nekoliko globalnih svetskih TV stanica čija su reportažna vozila ponovo bila stacionirana ispred zgrade Tribunala. Čitav događaj bio je inače danima pripreman u tajnosti, s očiglednom namerom da se posebno naglasi često zaboravljana dimenzija rada Tribunala – preko priznavanja krivice do pomirenja.

Čovek koji se godinama bavio pitanjem pomirenja u Južnoafričkoj Republici profesor Aleks Borejn pokušao je da kao poslednji svedok u ovoj raspravi sasvim precizno odmeri značaj Plavšićkinog priznanja krivice. Prema njegovim rečima, pre svega izuzetno je važno da bivši predsednik RS i ujedno "poznati srpski nacionalista" gospođa Plavšić svojim priznanjem pošalje poruku da je zločina bilo, jer time se ujedno šalje poruka i o legitimitetu Suda koji je i dalje na udaru raznih kritika; javnim izvinjenjem šalje se poruka i drugim političkim vođama da slede gest Biljane Plavšić, a prihvatanjem odgovornosti priznaju se i patnje žrtvama minulog rata.

Oni koji su učestvovali u pripremi nekih prethodnih haških nagodbi između tužilaštva i optuženih, posle čega je kao i u slučaju Biljane Plavšić sledilo otpisivanje nekih tačaka optužnice (u njenom slučaju otpalo je sedam tačaka, među kojima i optužbe za genocid, a sudiće joj se samo za progon) i izricanje blažih kazni, tvrde da se u takvim slučajevima obe strane dogovore o svakom detalju završne rasprave koja mora biti u najvećoj meri "izrežirana". Pre vremena podignuta zavesa u haškoj sudnici, pre nego što su uključene kamere, pokazala je prvog dana neobičan kadar – glavna haška tužiteljica Karla del Ponte bila je nagnuta nad stolom za optužene i prijateljski razgovarala sa Biljanom Plavšić. Jedan od svedoka odbrane američki diplomata Robert Frovik, često je, čekajući da na njega dođe red da govori, dolazio na novinarsku galeriju i odatle pratio raspravu. U jednom trenutku je, mimo uobičajenih haških pravila i potpuno nediplomatski, kroz staklo mahnuo gospođi Plavšić na šta je ona uzvratila širokim osmehom. Haškom dopisniku TV B92 ambasador Frovik je kasnije objasnio poreklo ove prisnosti – kada je čuo da se Plavšićka predala Tribunalu i uz to priznala krivicu, odlučio je da se dobrovoljno ponudi kao svedok. Švedski diplomata Karl Bilt smatra da je pojavljivanje pred Haškim tribunalom časna dužnost i obaveza čime indirektno nagoveštava da bi mogao da se pojavi kao svedok i u nekim drugim procesima, pre svih onom Slobodanu Miloševiću. Svedočenje kao časnu dužnost pominjao je i nobelovac Eli Vizel koji je ujedno bio i prilično eksplicitan u stavu da za zločine za koje u Hagu odgovara Biljana Plavšić teško može da bude ikakvog oprosta.

ČIJE ČEDO: Bivši američki državni sekretar Medlin Olbrajt bila je svakako najmanje očekivan svedok u ovoj raspravi. Američki državni sekretari, makar bili i bivši, ne idu baš često po sudovima pa ni u slučajevima kada se ti sudovi smatraju njihovim "čedom", kako je to prošle godine za Haški tribunal tvrdio londonski "Gardijan". Olbrajtova je svojim svedočenjem izgleda želela da potvrdi kako je njeno "čedo", iako su mnogi u njega sumnjali, danas sposobno da za ratne zločine sudi svima koji su za njih odgovorni. Čak i onima koje je ona nekada svojski podržavala, doduše tek kada su izašli iz svoje "odvratne faze" bavljenja politikom kao što je u jednom trenutku učinila Biljana Plavšić. Njeno svedočenje (inače, izvedeno uz nadzor i zvanično prisustvo predstavnika američke vlade u sudnici) bilo je podeljeno u dva dela. U prvom je (osim indirektnog priznanja da je upravo ona na neki način bila "mama od Suda") govorila o stradanju i patnjama velikog broja nevinih ljudi za vreme rata u BiH. U drugom delu pokušala je da objasni ne samo moralnu veličinu gesta kajanja Biljane Plavšić, već i da podseti kako je bivša predsednica RS odigrala presudnu ulogu u sprovođenju Dejtonskog sporazuma i postepenog brisanja Pala sa političke mape, što je u to vreme nosilo velike rizike. Gospođa Olbrajt je odrečno odgovorila i na očigledno "centaršut" pitanje odbrane – da li je Biljana Plavšić bila njena lična marioneta, kako to neki tvrde. I dok u haškom tužilaštvu svakako veruju da je pojavljivanjem Medlin Olbrajt u ovoj raspravi postignut najviši mogući efekat, biće verovatno i onih koji će primetiti da njeno ime možda i nije baš najsrećnije odabrano za priču o pomirenju. Barem za deo onih koji bi preko haškog suđenja trebalo da se tom pomirenju približe.

Na samom početku ove trodnevne rasprave (ovaj tekst odlazi u štampu pre završne reči odbrane i tužilaštva), gospođa Del Ponte skinula je oznaku "poverljivo" sa dokumenta u kome su nabrojane neke od činjenica koje je Biljana Plavšić prihvatila kada je početkom oktobra napravila dogovor sa tužilaštvom o priznanju krivice. U tom dokumentu ona tereti Slobodana Miloševića za zamisao o "nasilnom etničkom razdvajanju stanovništva u BiH", priznaje kako je primarni cilj SDS-a i političkih i vojnih lidera Srba u Bosni bio da svi Srbi iz bivše Jugoslavije ostanu da žive u jednoj državi – milom ili silom. A uglavnom silom. Taj plan etničkog razgraničavanja, prema njenim tvrdnjama, osmislili su Milošević, Karadžić, Krajišnik i Mladić. Beograd je finansijski i logistički pomagao VRS, dok su JNA i srpski MUP naoružavali Srbe u Bosni. Plavšićka je uz sve to priznala da je učestvovala u pokušajima da se zločini prikriju, da je podržavala vlast u RS i da je podržavala plan etničkog razdvajanja, iako nije igrala značajniju ulogu u njegovom kreiranju i sprovođenju.

UPOTREBNA VREDNOST: Nikola Kostić, jedan od advokata Momčila Krajišnika, tvrdi da ovo priznanje Biljane Plavšić samo po sebi nema preteranu upotrebnu vrednost za ostale procese koji se trenutno vode pred Haškim sudom. U Tribunalu se, kaže Kostić, u svakom konkretnom slučaju utvrđuje individualna odgovornost i nečije priznanje krivice ne može se prelivati iz jednog u drugi sudski proces. Haška pravila takođe kažu da se već presuđene činjenice u nekom predmetu ne mogu uzeti u obzir na drugim suđenjima ako se do njih, kao što će to biti slučaj sa Biljanom Plavšić, dođe putem nagodbe. "Sasvim je druga stvar ako bi ona sutra pristala da se kao svedok direktno pojavi na suđenju Slobodanu Miloševiću ili Momčilu Krajišniku i tamo ponovi svoje tvrdnje. U tom slučaju njeno svedočenje moglo bi da bude od velike važnosti", objašnjava advokat Kostić.

Bivša predsednica RS za sada odbija da se kao svedok pojavi na drugim suđenjima što je potvrdila i gospođa Del Ponte. Svi koji su do sada priznavali krivicu i za to dobijali manju kaznu, kroz nagodbu sa tužilaštvom pristajali su da se pojave kao svedoci u drugim procesima. Tako je Dražen Erdemović svedočio na suđenju generalu Krstiću, dok je Stevan Todorović iz Bosanskog Šamca kome je skinuto čak 26 tačaka optužnice takođe "viđen" kao svedok za neka haška suđenja. Pravni stručnjaci kažu da Biljana Plavšić, čija je nagodba sa Sudom na prvi pogled prilično različita od do sada poznatih slučajeva nagodbi, uvek ima vremena da se predomisli. Ako i nešto kasnije od izricanja presude ipak odluči da svedoči protiv Miloševića ili nekog od svojih nekadašnjih saboraca sa Pala, sasvim je izvodljivo da za to dobije nagradu u vidu smanjenja kazne.

Čitavo haško iskustvo Biljane Plavšić predstavlja inače jedan veliki presedan na ovom sudu. Ona je sasvim sigurno jedina koja je u Hag stigla tako što su joj strane diplomate u BiH šapnule da je na listi optuženih i savetovali joj da se dobrovoljno preda. Jedina je žena među optuženima, prva je koja je dobila priliku da se o sopstvenoj krivici izjasni preko video linka i da posle tog čina ne bude vraćena u zatvor. Upućeni tvrde da je ovog puta došla u Hag sa povratnom avionskom kartom u džepu iako je njen proces ušao u završnu fazu, a sudsko veće bi tek trebalo da se izjasni o mogućnosti da period do izricanja presude sačeka van zidina zatvora u Ševeningenu, što do sada nije uspelo nikome od onih koji su priznali da su krivi.

U nekoliko narednih meseci sudije Mej, Robinson i Kvon razmišljaće kako da izvagaju ovaj slučaj pun presedana. Na jednoj strani moraće da mere sve one žrtve, patnje i postratne traume koje je donela jedna politika, na drugoj da premere vrednost Plavšićkinog kajanja, priznanja krivice, ili doprinosa sprovođenju Dejtonskog sporazuma, kako im je ovih dana često sugerisano. Za progon koji joj je ostao u optužnici, a koji neki advokati zovu i "mali genocid" (drugi se opet tome žestoko protive) ne mogu se baš dobiti samo packe po prstima zbog naknadnog kajanja. Doživotna robija može, ali ni ona u ovom slučaju nije mnogo verovatna. Kolika god da bude, ta se kazna može i naknadno umanjiti. Dovoljno je samo da gospođa Plavšić pristane još jednom da se sretne sa Slobodanom Miloševićem, naravno, bez obaveze da se s njim rukuje.


 

Kazne

U svim dosadašnjim slučajevima nagodbe i tužilaštvo i odbrana izlazili su sa svojim predlozima kazni, a one su na kraju obično bile odmeravane negde "po sredini". U slučaju Biljane Plavšić tužilaštvo se nije unapred izjasnilo o visini kazne, niti joj je, kako se kaže u zvaničnom sudskom dokumentu, dalo ikakva obećanja oko kazne koja bi trebalo da bude izrečena. Isto sudsko veće (Mej, Robinson) odlučivalo je svojevremeno o visini kazne Stevanu Todoroviću. I njemu se na kraju, posle skidanja mnogih tačaka optužnice, kao i kod Biljane Plavšić, sudilo samo za progon a dobio je 10 godina zatvora.

Obaveza

Stručna javnost je prilično podeljena i oko mišljenja da li pojavljivanje Medlin Olbrajt u završnici suđenja Biljani Plavšić automatski znači da bi ona sutra morala da se pojavi i na suđenju Slobodanu Miloševiću koji je već pomenuo da bi voleo da je vidi na svojoj listi svedoka. Neki pravnici tvrde da te dve stvari ne bi trebalo povezivati jer je u slučaju Biljane Plavšić više bilo reči o raspravi koja je trebalo da ilustruje značaj priznavanja krivice bivše predsednice RS i podsticanje pomirenja, bez mogućnosti da gospođa Olbrajt i sama bude izložena nekom neprijatnom pitanju ili ugrozi interes sopstvene zemlje.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net