Nuspojave >

Zov Divljine

Ako je poruka radikalskog Pesnika da je u ovoj zemlji najgore (na srpskom: najbolje) uveliko prošlo, onda neizbežno pitanje glasi: šta sledi

Postoje kod Daglasa Adamsa, u "Vodiču kroz galaksiju za autostopere", prilično antipatična svemirska bića zvana Vogoni: to su prave prznice i namćori, sačuvajbože neljubazni i nadrndani; kad nahvataju nekog sirotog galaktičkog autostopera, skloni su tome da ga muče iz čiste (sadističke) zabave. Ovo, pak, čine tako što ga primoraju da satima nemoćno sluša besomučno recitovanje njihove poezije, a vogonska poezija je, po Adamsu, ubedljivo najgora u vasceloj vaseljeni. E sad, kad bi se Vogoni nešto spustili na Zemlju i počeli da mekeću, grgolje i ciliču svoje umotvorine uz 'armoniku, drombulje ili gusle, po svoj bi ih prilici bilo vrlo lako pobrkati sa specifičnom kosmičkom mentalnom pojavom zvanom srpski radikali, koja je takođe sklona izražavanju u stihovima (naročito onda kad je onemogućena da se izražava u kašika(ra)ma).

Pričam vam ovo iz vlastitog tegobnog iskustva: pre neki dan sam, prolazeći Trgom republike nešto posle svršetka radikalskog predizbornog mitinga, na njihovom razglasu čuo splet neopisivih turbosrbovogonskih pesama i igara kakve samo Kolektivna Majka može da voli, ali nije to sad važno: poezija je bitna, i sve one tanane suštine koje nam ona po naravi svojoj saopštava. Prvo što je na me grunulo bio je Pesmotvor koji kaže: "zapevajmo braćo, najgore je prošlo, naših pet minuta ponovo je došlo". Priroda ove i sličnih čudesnih stihoskarabudžotina nepoznatog organskog porekla prevashodno je, jakako, budničko-mobilizatorska iliti samookuražujuća, te je otuda bilo sasvim prikladno "emitovati" ih u hronično zakošavljeni beogradski vazduh pred izbore, ne bi li se tom Zovu Divljine odazvali svi oni kojima Erzac Za Mozak radi baš na tim psihofrekvencijama. Ipak, ja tih stihova ne mogu da se otresem već danima: oni, naime, saopštavaju mnogo više nego što njihov u Srbiju i na Zemlju zabasali vogonski autor sluti: oni – možda – govore nešto što nikako ne bi valjalo ignorisati o "stanju stvari", o prirodi srpskog postoktobarskog poretka, ili o onome u šta se ovaj, dejstvom jedne nimalo-spontane-entropije, postepeno pretvara. Hoću da kažem: ako je poruka radikalskog Pesnika da je u ovoj zemlji "najgore" (u prevodu na srpski: najbolje) već uveliko "prošlo", onda neizbežno pitanje glasi: šta dolazi? I tu je taj Pesnik, volšebnom intuicijom niščih duhom – a to je bar poznat fenomen, psihološki koliko i teološki – moguće, kljucnuo u Bit. A kad je već video u šta je kljucnuo, nije propustio priliku da je načisto raščereči.

Ne mislim, poput dežurnih Katastrofičara, da ovoj zemlji preti neposredna opasnost od Restauracije: em je Stari Srpski Poredak previše toga rasturio da bi se imalo šta "restaurirati", em je jedini kvalifikovani Kustos tog Muzeja strave lociran na sigurnom, iz sedam haških brava. Ono čemu prisustvujemo više je svojevrsna legitimizacija zatečenog stanja, što je, uostalom, proces koji je počeo već šestog oktobra sabajle, ali sada se valjda kompletira i zaokružuje, te se ima šta i slaviti; setite se samo veselih, berićetnih i više nego slobodnih vlasnika švajcarskih računa poput Milovana Bojića ili Mirka Jaba Ga Ti Marjanovića, i ka'šće vam se samo. Ne radi se o tome da se "ništa, jeeeboteee, nije promenilo", kako priglupo i dozlaboga površno mantra i čantra svaki lokalni vlasnik ručno ispranog mozga – najčešće onaj koji nije prstom mrdnuo ni da uljudi vlastiti život, a kamoli društvo u kojem vegetira – nego o tome kako Promena, odnekud, nije rezultirala time da se po(d)vuče crta, isuče grafitna olovka i da se napravi račun za svu štetu učinjenu do tada. Adrese svih važnijih mušterija su, da se ne lažemo, i predobro poznate. A da je to učinjeno, teško da bi danas lokalni Vogoni paradirali centrom Beograda i njanjali svoje uglazbljene papiromrčotine preko moćnijeh razglasa: jedina bi njihova veza s nekakvim razglasom bilo slušanje dnevne zapovesti u ustanovama zatvorenog tipa, smišljenim za dugogodišnje organizovano topljenje i ispiranje nataloženog putra na glavi u svakom iole civilizovanom društvu.

No, kad smo već kod Promene: da li ste već bili u Merkatoru? Ja još nisam, uspeo sam da propustim priliku da budem izgažen u Stampedu Poludelih Potrošača, koji više nisu mogli da izdrže ni minuta bez thomy senfa zvanog gorčica i bez neposrednog sodelovanja z naravo. Izdržaše tolike godine, ali više se nije moglo, i šlus! Ići ću kad se malo raščisti gužva, mrzi me da se guram i koškam na vratima sa hordama onih koji su koliko pre tuce godina gledali s neopisivim gađenjem i mržnjom svakog Izdajnika koji bi se usudio da u samoposluzi posegne za pouzdanim laškim pivom ili čarobnim vinom sa Goriških brda, dok je ovih još bilo u prodaji. A znaš li ti, komšo, šta su Oni o Nama govorili sinoćke u onom nji'ovom Cankarjevom domu, a!? Ne znam, majmune, skloni se da prođem. E, sada je Sve To odjednom na prepad pokuljalo u Merkator kao da nikada u životu nije videlo samoposlugu, ne obazirući se pri tome ni na zapomaganje izgažene nejači: sva sreća da niko u onom metežu nije pao žrtvom jedne histerije koja se valjda samo u predznaku razlikuje od onomađašnje: umesto "patriotske" – potrošačka. Daj nam danas! Šta bre danas: o'ma! Merkator s tim, dakako, nema nikakve veze, kao ni Slovenci uopšte: oni, ljudi, samo rade svoj posao, kao što uvek i činjahu. Radi se o patetičnoj slici jedne temeljite i tako otužne ljudske ostočenosti, koja više ne može ni nešto lepo i dobro da pozdravi na dostojan način. I kada se (iz)leči od "sadržine" svojih zabluda, ona "formu" ne menja. Naravno, sve će ovo – uključujući i moje zanovetanje – brzo biti zaboravljeno, a ostaće samo fakat da je i ovo otvaranje Merkatora jedan od simboličkih gestova povratka Normalnosti, koja je Srbima danas mnogo potrebnija nego što su Merkatoru potrebne "srpske pare". Ali, dok uživate u krckanju te Normalnosti, ne zaboravite da vogonski pesnik, na svoj način, upozorava da je ono najgore/najbolje "već prošlo", što ne znači ništa drugo nego da je Organizovano Ludilo uvek tu negde u blizini, spremno da na prvi poziv preuzme kontrolu. Dovoljno je samo da opet pomislite da majonez, tamponi ili sok od šargarepe imaju "patriotski značaj", i već ste u njegovoj vlasti!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net