Međunarodna krizna grupa >

Izveštaj o površnosti

Čuveni izveštaj Međunarodne krizne grupe uspeo je da svojom površnošću i predrasudama upropasti čak i ono pametno što je u njemu napisano. Povremeno se stiče utisak da se po svaku cenu htelo dokazati nedokazivo ili – u nedostaku boljeg – puka mogućnost proglasiti za gotovo delo. Nije jasno zašto jedna inače ugledna međunarodna nevladina organizacija pribegava ovakvim, za nju netipičnim sredstvima

Izveštaj Međunarodne krizne grupe (ICG) broj 136, pod naslovom "Naoružavanje Sadama: jugoslovenska veza", veoma je čudan dokument. Već iz naslova, ali i iz delova teksta stiče se utisak da bi jadni Sadam Husein bez pomoći Savezne Republike Jugoslavije i njene vojne industrije bio ostao "goloruk" i sveden na "odbranu toljagama", da se poslužimo uobičajenom terminologijom. Drugi opšti utisak koji ovaj izveštaj stvara jeste da je jugoslovenska vojna industrija toliko moćna i napredna da staje rame uz rame sa najrazvijenijim velikim silama. Treći opšti utisak je da autori izveštaja pojma nemaju o elementarnim činjenicama iz oblasti vojne tehnike i taktike, kao i da ne raspolažu elementarnim znanjima o prirodi trgovine oružjem, naročito one ilegalne; na njihovo poznavanje jugoslovenskih specifičnosti – političkih, ekonomskih i kriminalnih – kao i na njihovo poznavanje ljudske prirode ne vredi trošiti reči.

Ali, idemo redom. Pre svega, jugoslovensko-iračka vojna saradnja trajala je do trenutka uvođenja embarga UN-a na izvoz naoružanja i vojne opreme Iraku, u trenutku invazije na Kuvajt, a ne do "raspada SFRJ 1991." kako se u izveštaju tvrdi. Ta je saradnja bila sasvim legalna i legitimna, kao – uostalom – i saradnja SAD i njihovih saveznika sa Irakom pre toga: setimo se samo vojne podrške zemalja NATO-a Iraku za vreme rata sa Iranom. Od uvođenja embarga, jugoslovenska strana pokušavala je – koliko je mogla – da naplati od Iraka dug od najmanje milijardu i po dolara po osnovi dotadašnje vojne saradnje. Izveštaj dalje kaže da je od 1991. Miloševićev režim snabdevao Sadama Huseina protivavionskim sistemima, vojnim vozilima, artiljerijom i zajednički razvijao višecevni raketni sistem Orkan, koji ima mogućnost i za hemijska punjenja, kao i balističke rakete tipa "Skad". Tu se neko jako zbunio: sistem Orkan bio je ugovoren, testiran i prodat Iraku mnogo pre 1990; ako je i bilo isporuka drugih sistema ili komponenti, a nismo sigurni da jeste, to je bilo do 1990; saradnja na raketama Skad je isključena jer je Sadam to radio sam i u saradnji sa SSSR. Nije jasno šta bi naša vojna industrija mogla da doprinese unapređivanju Skada; priče koje se kasnije pojavljuju u ovom izveštaju, o žiroskopima iz Teleoptika koji mogu balističke rakete da navode sa greškom od 100 metara od cilja na 1000 kilometara, spadaju u naučnu fantastiku: da su imali takvu tehnologiju, ovi naši bi je prvo ugradili u balističke rakete Luna, za koje su ih Rusi prevarili da ih svojevremeno kupe, a koje ne mogu da pogode ništa (kao što znamo iz rata u Hrvatskoj).

POKUŠAJ NAMERE: Tri su teme ovog izveštaja posebno zanimljive jer su "seksi" za medije u kontekstu sadašnjih zbivanja u vezi s Irakom: nuklearni materijali, hemijsko naoružanje i krstareće rakete. U prvom slučaju (nuklearni materijali) pisci izveštaja pokazali su nepoznavanje elementarnih stvari iz oblasti međunarodnih regulatornih mehanizama; u drugom i trećem (bojni otrovi i krstareće rakete) nepoznavanje stanja na terenu, tehnike i taktike. Idemo redom.

SFR Jugoslavija pristupila je Ugovoru o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT) još davne 1972. godine jer inače ne bi mogla da kupi nuklearnu elektranu u Krškom od "Vestinghausa". Tim potpisom obavezala se da pristane na veoma stroge sisteme kontrole Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), organa UN-a sa sedištem u Beču, što znači i kontrolu postojećih malih eksperimentalnih reaktora u Vinči. Izveštaj ICG-a pominje jugoslovenski "program za proizvodnju nuklearnog naoružanja, okončan 1987."; to je koješta. Ideja da Jugoslavija napravi atomsku bombu napuštena je davno pre toga, čim se shvatilo da od toga nema ništa – osim velikih problema. Za reaktore u Vinči uvezena je iz SSSR određena količina gorivnih elemenata; deo je postao kritičan u reaktorima, deo nije – ali je bio pod kontrolom. ICG tvrdi da se iz potrošenih gorivnih elemenata dade "izvući oko 5 kg plutonijuma", ali propušta da kaže da taj plutonijum može da se – uz strašne probleme – izvuče na samo četiri mesta na svetu (SAD, Velika Britanija, Francuska i SSSR). Ovako ispada da umalo nismo Sadamu napravili atomsku bombu. Izveštaj – preko volje, doduše – priznaje da IAEA nema primedbi na jugoslovensko pridržavanje propisa; da su potrošeni gorivni elementi i drugi kritični materijali iz Vinče otpremljeni u Rusiju američkim novcem, ali sumnja i dalje visi u vazduhu: kaže se da je to učinjeno jer su postojale "ponude za prodaju" na ilegalnom tržištu. Ne: ti su materijali vraćeni u Rusiju zato što je Vinča otišla u slivnik kao nuklearna laboratorija, zato što nema ni novca ni svrhe da se ta opasna roba čuva, pošto je Vinča ostala bez novca i – što je još važnije – bez ljudi koji su se razbežali po svetu. Nema nijedne poznate okolnosti koja bi ukazivala čak i na "pokušaj namere" da Jugoslavija u bilo kom segmentu prekrši Ugovor o neširenju nuklearnog oružja.

Bojni otrovi su najskandalozniji deo ove priče. Pre svega, Sadam Husein je svoje bojne otrove proizvodio, pakovao u sisteme naoružanja (weaponizing) i naveliko koristio ratujući s Iranom i Kurdima još pre dvadeset godina. Teško da je u toj oblasti zavisio od Jugoslavije; pre će biti od nekih drugih zemalja, od kojih su neke članice NATO-a, a kojima je tada bilo stalo da obuzdaju Iran. Veliko je pitanje da li je Jugoslavija uopšte imala šta da nauči Irak kad je o bojnim otrovima reč; pre će biti obrnuto. Izveštaj ICG-a, međutim, tretira Jugoslaviju kao svetsku silu u oblasti hemijskog naoružanja. Opitnu stanicu ABH zaštite JNA u Pijescima, severno od Mostara, izveštaj proglašava za "fabriku bojnih otrova"; Remontno-tehnički zavod u Haõićima kod Sarajeva ispada kao glavno skladište ogromnih količina najstrašnijih otrova; govori se o desetinama tona nervnih otrova, dovoljnih da utamane ceo Balkan. Stvari, međutim, stoje drugačije: JNA jeste eksperimentisala sa raznim hemijskim agensima, kao što to sve vojske rade, ali u svrhu razvijanja zaštitne opreme i protivotrova. To je radio Vojno-tehnički institut in vitro, a Pijesci su bili opitna stanica za terenski rad. Manje količine različitih hemijskih agenasa proizvođene su za te svrhe; eksperimentisalo se sa zaptivanjem vozila i tenkova; verovatno se eksperimentisalo i sa sistemima naoružanja za isporuku hemijskih agensa (delivery systems), kao što su minobacačke mine, artiljerijske granate, avio-bombe i slično; to je logično. Ali, o masovnoj proizvodnji, o tonama bojnih otrova, teško da se uopšte može govoriti. Jedino što je masovno pravljeno, nuđeno na međunarodnom tržištu i prodavano bili su policijski suzavci CN i CS. To što su neka skladišta u Haõićima bila kontaminirana bojnim otrovima 1992. posledica je transporta materijala iz opitne stanice u Pijescima; kako saznajemo, Haõići su bili privremeno skladište na putu za Srbiju, a disciplina i pridržavanje procedura nikada nisu bili jače strane JNA, kao što se zna.

Izveštaj špekuliše bez potrebnog razlikovanja i s pojmovima "hemijsko naoružanje i njegove prethodne komponente (precursors)". Hemijsko naoružanje je jedno; prethodne komponente su jedinjenja koja se često javljaju kao etape tehnološkog procesa u hemijskoj industriji, pri proizvodnji sasvim običnih stvari, kakve su deterõenti, plastične mase, veštačka đubriva itd. Između hemijskog oružja i prethodnih komponenata ne sme se tek tako stavljati znak jednakosti, što izveštaj ICG-a na nekoliko mesta čini: treba prvo dokazati ceo lanac proizvodnje bojnih otrova, do čistog oblika pogodnog za upotrebu na bojnom polju. Takve dokaze izveštaj ne navodi.

IZ ČETVRTE RUKE: Poseban skandal je pominjanje "izveštaja Helsinškog odbora Srbije", u kome se navodno tvrdi da su jugoslovenske snage na Kosovu koristile nervni bojni otrov sarin. "Vreme" je proverilo taj navod; nije reč o izveštaju Helsinškog odbora, već o članku u njihovom listu "Helsinška povelja"; u članku se ne tvrdi da se to desilo, već se pominje izjava Pola Bivera, urednika u čuvenoj kući "Džejn's" (Jane's), kome je neko rekao da je od nekoga čuo kako se "dvadesetak pripadnika UČK lečilo u Švajcarskoj od posledica dejstva bojnih otrova"; dakle priča neproverena i iz četvrte ruke. Da su jugoslovenske snage zaista koristile sarin ili nešto slično na Kosovu, bili bismo o tome čuli odmah i veoma glasno, bez brige, od NATO-a. Uostalom, NATO je 1995. preko SFOR-a temeljito proveravao tvrdnju da je u istočnoj Bosni bio korišćen gas BZ: uzimani su uzorci tla i biljaka, pa nije ispalo ništa. Uostalom: JNA je od gasa BZ, za koji se verovalo da je nesmrtonosni halucinogen, odustala još pre 20 godina (kad i Amerikanci) jer se ispostavilo da je neupotrebljiv. Da je upotrebu smrtonosnog nervnog gasa sarina bilo ko na Kosovu prijavio, to bi bila prva vest na CNN-u, bez brige.

Svaka iole razvijenija hemijska industrija može da proizvede bojne otrove; pitanje je samo – proizvodi li ih? U ovom izveštaju ICG-a, nažalost, iz puke mogućnosti suviše često se izvodi i delo, bez ikakvih dokaza: moguće je da su fisioni nuklearni materijali mogli da nestanu i stignu do Sadama Huseina; moguće je da su bojni otrovi pravljeni u velikim količinama i stigli do Sadama Huseina; moguće je da je Jugoslavija napravila pa prodala Sadamu žiroskope za navođenje balističkih raketa (to teško da je moguće: i jedno i drugo); raketni bacači "Orkan" imaju bojeve glave koje je moguće prilagoditi hemijskom naoružanju, pa znači i da su prilagođavane, i tako dalje.

NASUMIČNO KRSTARENJE: Posebna priča su krstareće rakete. Međunarodna krizna grupa sasvim nekritički prenosi budalaštine iz "jugoslovenske štampe" o tome kako će, eto, Sadam Husein da pravi krstareće rakete na bazi jugoslovenske tehnologije tako što će u avione ugrađivati naše sisteme za navođenje, pa će te avione slati na Tel Aviv, recimo, natovarene onim istim našim bojnim otrovima. Pominju se avioni Mig-21 i češki podzvučni mlaznjak za obuku L-39. Druga budalaština na istu temu je priča o jugoslovenskim malim mlaznim motorima za krstareće rakete.

Pre svega, niko normalan neće od običnog aviona praviti bespilotnu leteću bombu: protivavionska odbrana protivnika eliminisaće bespilotnu letelicu (mnogo lakše od aviona s pilotom) čim je vidi na radaru. Zatim, krstareća raketa nije isto što i leteća bomba. Leteća bomba je nemački V-1 iz 1944: bespilotna letelica sa mlaznim motorčićem usmerena u opštem pravcu Velike Britanije, pa – gde padne, čisto balistički. Krstareća raketa je to isto, ali sa izuzetno preciznim i složenim sistemom za navođenje koji joj omogućava da prati konture terena, da krivuda, da leti na maloj visini i da pogađa cilj sa preciznošću koja se meri metrima. Takve sisteme za navođenje mogu da proizvedu dve-tri velike sile i niko više; sigurno ne "Teleoptik". Što se mlaznih motorčića za neku hipotetičku Sadamovu krstareću raketu tiče, to je posebna smejurija. Nekada je jugoslovenska vojna industrija bila u stanju da napravi odličnu malu mlaznu turbinu za helikopter "Gazelle", ali više ne može, jer su izvesni kapaciteti ostali u drugim državama nastalim od bivše Jugoslavije. Danas Mašinski fakultet i postojeća industrija mogu ručnim radom da naprave mali mlazni motorčić i da ga demonstriraju studentima na jedno 1500 obrtaja u minutu; veliko je pitanje da li bi taj motorčić izdržao 14.000-15. 000 obrtaja, koliko bi bilo potrebno da održi krstareću raketu u vazduhu i – koliko dugo. O serijskoj proizvodnji i sistemima za navođenje i da ne govorimo...

E, tu dolazimo na ono glavno što slabo ko razume kad je o ovom najnovijem iračkom skandalu reč: s kakvim ljudima imamo posla. Imamo, naime, posla sa ljudima koji su još davno, 1987, otkrili sistem za pumpanje para na vojne ugovore i liferacije. Te davne godine uspešno je izvedena operacija sa "višenamenskim helikopterom": koristeći nagli uzlet Gradskog komiteta SK Beograda pod zastavom Mire Marković i njene ergele budućih julovaca, grupa slobodnih umetnika sa Mašinskog fakulteta i iz još nekih naučno-istraživačkih ustanova lansirala je projekt višenamenskog helikoptera srednje klase, koji će, kao, proizvoditi beogradska privreda, a ne više oni bosansko-hercegovački monopolisti iz "Sokola" u Mostaru, pa će tako Srbija na velika vrata ući u najmoderniju aeronautiku (sledeći projekt bio je nadzvučni lovac), a sve uz pomoć Vazduhoplovnog zavoda "Moma Stanojlović". Trik je jednostavan: vi platite istraživanje i razvoj, mi istražujemo i razvijamo dok vi plaćate velike pare i – na kraju ispadne da to ne može da se napravi, kao što smo znali od početka. Izvor "Vremena", jedan od bivših visokih menaõera u SDPR-u i ZINVOJ-u, to opisuje ovako: "To su ljudi koje pitate mogu li da naprave svemirski brod za put na Mars, a oni kažu da mogu, nema problema, samo platite da počnemo sa istraživanjem i razvojem. Onda objašnjavaju probleme i traže još para, da bi posle nekoliko godina rekli da je projekt neizvodiv, a pare su potrošili." Isto su to rekli Gadafiju pre nekoliko godina i Sadamu: mi umemo da napravimo sistem navođenja za balističku raketu; mi umemo da napravimo krstareću raketu; samo dajte pare.

U slučaju "višenamenskog helikoptera" jedino što su napravili bila je (gipsana) maketa francuskog helikoptera "Aerospatiale Super Puma" veličine 60 cm sa oznakama JRV i PVO. Šta su 1994. ponudili Gadafiju kao proizvod – ne znamo; Sadamu su verovatno pokazali taj motorčić za decu.

BOMBARDOVANJE RIMA: Uz malo rada na terenu i razgovora sa ozbiljnim ljudima, Međunarodna krizna grupa mogla je da dozna ko je i zašto išao Sadamu u Irak. Naš izvor iz SDPR-a i ZINVOJ-a kaže: "Da je nešto rađeno, verujem, ali to je više bio 'privatni aranžman' službenih, uniformisanih lica koja su dobila produženi odmor, pa su o 'svom trošku' otišli u Irak i tamo, blago budi rečeno, prodavali muda za bubrege i usput zaradili neku kintu – pošto im je kod kuće državna plata bila nedovoljna za normalan pristojan život." On dodaje da su verovatno prodavali kojekakve rezervne delove i motore, nešto baruta i sličnog, ali "ništa od bilo kakvog značaja". Dalje, rad na terenu i razgovor sa ozbiljnim ljudima uputio bi pisce izveštaja ICG-a na pravi problem: na privatizaciju trgovine oružjem u okvirima i kontekstu Miloševićevog kleptokratskog haotičnog režima. Nije tu reč o nesrećnom Životi Paniću, za koga se ICG uhvatio bez veze i potrebe: njegove izjave o "balističkim raketama dometa 1000 km" koje izveštaj citira isto su takvo budaljenje kao i pretnje Karaõića i Mladića da će "bombardovati Rim". Reč je privatnicima koje je sponzorisala Državna bezbednost da prvo uvoze, pa kad su se već ulaktali u posao, onda i izvoze ovo i ono, da prave barute i raketna goriva na bazi štapa i kanapa, pa onda izginu ljudi u Zemunu i Čačku itd. Umesto da se uhvate onoga što se zna i upada u oči, pisci izveštaja ICG-a bave se nedokazanim i nedokazivim optužbama fantastičnih razmera; valjda zato što su velike zavere više "seksi" u ovom političkom kontekstu u SAD-u nego razotkrivanje sitnih lopovskih munđoskih podvala na srednjim i nižim nivoima hijerarhije.

Izveštaj Međunarodne krizne grupe, međutim, ima nekoliko veoma dobrih pasusa koji se tiču komandne i političke odgovornosti, svesti o interesima države i civilne i parlamentarne kontrole vojske i vojne industrije. S punim pravom ovaj izveštaj insistira na tome da su vrhovi države i vojske morali znati šta se radi, a ako nisu znali – onda su neodgovorni ili nesposobni. Takođe s punim pravom ICG upozorava na smešu političkih i kriminalnih centara moći koji ni dve godine posle 5. oktobra nisu razbijeni. Velika je šteta što su takve razumne poruke ovog izveštaja zasenjene i marginalizovane traljavim i površnim pristupom činjenicama, pristrasnošću i senzacionalističkim pristupom, tako netipičnim za dosadašnje izveštaje ove ugledne organizacije. Prva kazna za tu površnost već je stigla iz Stejt departmenta, koji se dvaput ogradio od izveštaja, što se ne pamti u istoriji ICG-a.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net