Revizija istorije >

Juriš novih istina

"U novom udžbeniku istorije reč je o sasvim novoj interpretaciji prošlosti: jasna je namera da se prikrije saradnja četnika s okupatorima i da se nova istorijska svest zasnuje na četničkoj ideologiji"

Naši novi udžbenici istorije gori su nego što su bili u vreme Miloševića. Udžbenici istorije u Miloševićevo vreme veličali su Miloševića, ali bar nisu na ovaj način pravili reviziju celokupne istorije XX veka. Danas se štampaju udžbenici za vaspitavanje militantnih Ravnogoraca. Ovo su reči dr Olivere Milosavljević, profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doista, kako je došlo do toga da "reformističko" Ministarstvo prosvete, od koga se toliko očekivalo odobri ovakav udžbenik istorije za treći i četvrti razred gimnazije? Odgovor na ovo pitanje potražili smo od istoričara dr Dubravke Stojanović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, člana Komisije koju je Ministarstvo prosvete Srbije imenovalo da bi napravila prelazne programe za nastavu istorije. Sagovornica "Vremena" ističe: "Zaista se s punom ozbiljnošću postavlja pitanje kako je bilo moguće da Ministarstvo, koje je najliberalnije koje se može u Srbiji zamisliti, odobri udžbenik koji uvodi reviziju Drugog svetskog rata u korist poražene strane. Pri tom treba imati u vidu da udžbenik ni u čemu nije usklađen s prelaznim programom za nastavu istorije koji je urađen prošle godine, na kome je, na poziv samog Ministarstva, radila stručna komisija i koji je bio objavljen pre godinu dana u dnevnoj štampi. Uz to, udžbenik nije usklađen ni s tendencijama najavljene reforme školstva, pa se, samim tim, postavlja i pitanje kako je bilo moguće da promene u oblasti nastave istorije započnu baš zamenom "partizanske" paradigme "četničkom". To navodi na zaključak da je cilj ovog privremenog udžbenika (može da bude na snazi samo dve-tri godine, dok reforma ne stigne i do završnih razreda gimnazije) promena političke paradigme. Stiče se utisak da je onima koji su napravili i lansirali ovaj udžbenik bilo važno da iskoriste interregnum između starih udžbenika i budućeg sistema školovanja, koji bi trebalo da bude potpuno nov, da bi se i u budućnosti obezbedila pozicija za "četničku istinu", što se predstavlja kao nov, dezideologizovan pristup istoriji.

Izgleda da je to bio interes autora i odgovornih u Zavodu za izdavanje udžbenika. Njihovo razmišljanje o novim pristupima istoriji počinje i završava se na partizansko-četničkom pitanju."

"VREME": Koje ključne probleme uočavate u spornom udžbeniku?

DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Problema ima mnogo. Treba reći da je udžbenik odlično tehnički urađen i da, u odnosu na sve prethodne, predstavlja velik pomak kada je reč o dizajnu. Međutim, lako je primetiti da se on ne temelji na poznavanju modernih metoda učenja i da njegovi autori nisu posvetili pažnju njegovoj didaktičkoj strani. To nije slučaj sa svim novim udžbenicima – recimo, udžbenik koji se odnosi na srednjeovekovnu istoriju pokazuje da su njegovi autori želeli i umeli da unesu nov pristup u pisanju istorije. U udžbeniku za treći i četvrti razred gimnazije to nije bio slučaj. Takođe, način na koji je predstavljena opšta istorija pokazuje da autori nisu koristili noviju stranu literaturu koja bi im omogućila savremenija tumačenja nekih događaja i istorijskih procesa. Dalje, reč je o novoj ideologizaciji, što je uvek izuzetno opasno: šta ćemo da radimo ako "četnička istina" izazove pisanje nekog budućeg, alternativnog udžbenika u "partizanskom ključu"? To bi nas odvelo veoma daleko od mogućnosti da na racionalan način pristupimo sopstvenoj istoriji i konačno je pogledamo sa distancom.

U čemu se sastoje promene u interpretaciji prošlosti?

Ovde se zaista radi o potpuno novoj interpretaciji prošlosti. Ali, s obzirom na to da su nastupajući u televizijskim emisijama posvećenim tom problemu autori tvrdili da svi napadi na njih govore samo o tome da postoje različite interpretacije, a da je to u istoriji legitimno, ja ne bih želela da govorim o samoj interpretaciji. Ja bih govorila o tome da su u udžbeniku sporne činjenice jer svaka interpretacija počiva na selekciji činjenica. Pokazaću to na dva primera.

Prva činjenica na koju želim da ukažem ovom prilikom pripada istoriji Prvog svetskog rata. U lekciji posvećenoj stvaranju Jugoslavije važno mesto, prostorno skoro isto onoliko koliko je dobila Krfska deklaracija, zauzima tajni Londonski ugovor sklopljen između sila Antante i Italije. Taj ugovor, koji se u prethodnim udžbenicima jedva pominjao, dobio je novu ulogu koja je omogućila da se u tom potpoglavlju napiše sledeće: "U drugoj godini svetskog sukoba ukazala se mogućnost ostvarenja srpskog ujedinjenja, formiranjem Velike Srbije." Objašnjavajući potom koje su teritorijalne kompenzacije nuđene Italiji da bi ušla u rat na strani Antante, autori zaključuju: "Saveznici su nudili Srbiji Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Srem, Bačku, južnu Dalmaciju i severnu Albaniju." Dalje, oni objašnjavaju da srpska vlada ponudu nije prihvatila jer su za uzvrat od nje tražena velika teritorijalna odricanja na jugu. Šta pokazuje taj pasus? Prvo, on pokazuje elementarno nepoznavanje istorije, što je veliki problem ukoliko imate ambiciju da nečemu naučite đake. Londonski ugovor je bio tajni sporazum i srpska vlada je ulagala ogromne napore da sazna njegovu dobro čuvanu sadržinu, koju je u potpunosti tek obelodanio Vladimir Ilič Lenjin posle revolucije u Rusiji, ustajući protiv tajne diplomatije. Dakle, srpska vlada nije ni znala šta u njemu piše. Drugo, to je sporazum u kome se govori jedino o teritorijama koje bi trebalo da pripadnu Italiji i nijednom rečju se ne pominju tada austrougarske zemlje u zaleđu jadranske obale – te teritorije nisu spadale u italijansku interesnu sferu, pa nisu ni bile predmet pregovora. Pored toga, saveznici u to vreme ni nemaju u planu cepanje i uništenje Austrougarske monarhije (što i sami autori udžbenika kažu na jednom drugom mestu), pa samim tim i ne misle o budućnosti navedenih teritorija. Svake godine sa studentima istorije iznova radimo ovaj ugovor upravo zbog toga da bismo pokazali kako nastaje mit. Međutim, autori udžbenika poveli su se za lažnim podacima koji se mogu naći u paranaučnoj literaturi, koji su bili stalno izgovarani u televizijskim emisijama posebno na početku devedesetih godina.

Dakle, autori udžbenika nude istorijske laži. Zašto se to čini?

Nuđenjem izmišljenih činjenica želi se stvoriti predstava u javnosti da su saveznici bili skloni da prihvate "Veliku Srbiju", ali da zbog nekih prepreka ili, što se još češće navodilo u tim interpretacijama zbog "istorijske greške" do njenog formiranja nije došlo. Samim tim se opravdava svako zalaganje za sličnu državnu tvorevinu, kao nešto što je jednom bilo ponuđeno. Iz toga se izvodi zaključak da bi taj projekt u sadašnjosti ili budućnosti opet mogao dobiti podršku velikih sila. Takva rasprava je potpuno besmislena jer se radi o tendenciozno izmišljenoj istorijskoj "činjenici". Ali, takva rasprava zadržava javnost u potpuno nerealnim konceptima, iako stvari u istoriji stoje upravo suprotno: izuzev incidenta sa sanstefanskom Bugarskom koji je ubrzo bio poništen na Berlinskom kongresu, velike sile nikada nisu podržale nijedan velikodržavni projekat na Balkanu. Jer, takvi projekti unose nerazrešivu nestabilnost u to područje budući da svi njegovi narodi imaju svoje "megali ideje". I umesto da se iz istorije nauči ta činjenica i iz nje izvuku neki zaključci, tendenciozno se nudi istorijska laž koja produžava trajanje više puta izjalovljenih nada.

Zadržala sam se na ovom pitanju upravo da bih pokazala da jedini problem ovog užbenika nije u tumačenju odnosa četnika i partizana, već da on ima jednu dublju tendenciju koja se pokazuje i u tumačenju drugih razdoblja.

Svakako da široj javnosti najviše bode oči činjenica da udžbenik reprodukuje one mitove i zablude nacionalističke desnice koja, izgleda, do danas nije razumela zašto je poražena u Drugom svetskom ratu

Treba istaći da je u udžbeniku izostavljena činjenica o četničkoj kolaboraciji. Sve druge iskrivljene činjenice (a ne njihova interpretacija, kako bi to autori želeli da prikažu) proističu iz napora da se kolaboracija sa nemačkim i italijanskim okupacionim režimima u potpunosti prećuti. Uz to, saradnja sa okupatorom pripisana je isključivo partizanskoj strani koja je, da bi uništila srpski narod i njegov, kako piše, jedini nacionalni pokret, bila spremna na sve. Uz to, prikazani su samo partizanski zločini nad neistomišljenicima i civilima, dok nisu ni pomenuti četnički zločini nad civilima, a posebno ne oni nad civilima drugih jugoslovenskih naroda, što je ključna činjenica proistekla iz četničke ideologije.

Tako su partizani prikazani kao jedina strana spremna da žrtvuje narod, pa i ranjenike, što je autore dovelo u apsurdnu situaciju u njihovom pokušaju da protumače bitku na Neretvi. Nije navedeno da su se četničke snage u toj bici protiv partizana borile zajedno sa italijanskim, ali je navedeno sledeće: "Tako je nastao najdramatičniji trenutak između dve vojske i moralna dilema kod četničkih komandanata zbog sudbine narodnog zbega u slučaju da dođe do odsudne bitke. Kod partizanskih komandanata takve dileme nije bilo". Dakle, može se zaključiti da o ranjenicima vode računa oni koji ih napadaju, dok ih ugrožavaju oni koji ih izvlače iz obruča.

Ali, vratimo se analizi činjenica. Izdvojiću sada samo one najatraktivnije da bih pokazala do kakvih su apsurda bili dovedeni autori da bi svoju ključnu tezu dokazali kao održivu. Da bi se prikazalo da je Josip Broz Tito kao svog ključnog protivnika video ceo srpski narod, predstavljeno je da je on u tome imao podršku i zapadnih saveznika koji su 1944. bombardovali Srbiju da bi omogućili pobedu komunista, a ne da bi definitivno pobedili Hitlera. Doduše, ostaje nejasno zašto su saveznici pružili toliku podršku jedinom kolaboracionističkom pokretu, kako je u udžbeniku predstavljen partizanski pokret – ali, držimo se činjenica. Da bi sve to bilo moguće, autori su se doveli u situaciju da napišu nešto antologijsko. Po toj rečenici može se zaključiti da je sam Jopsip Broz zapravo komandovao savezničkom ratnom politikom, a sve u nameri da uništi Srbe: "Pojačana dejstva angloameričke avijacije bila su direktna podrška akcijama NOVJ i izvođena su na zahtev Josipa Broza".

Pre godinu i po dana, takođe u "Vremenu", govorili ste o ozbiljnim manama starih udžbenika istorije, ne samo kod nas nego i u našem okruženju; uočeni su i neki zajednički imenitelji, na primer mentalitet večite žrtve

Da, matrica se ponavlja: i autori ovog novog udžbenika trudili su se da budu dosledni svojoj ključnoj ideji provučenoj kroz ceo udžbenik, odnosno da su samo Srbi večite istorijske žrtve. Komparativna analiza udžbenika svih zemalja jugoistočne Evrope koju sam radila sa istoričarima iz svih tih država pokazala je da je upravo ta interpretacija mesto koje je ključno u svim tim zemljama, to jest da se svi narodi regiona predstavljaju kao jedine istorijske žrtve, a naročito kao žrtve svih okolnih naroda. Dakle, autori novih udžbenika dosledno su gradili sliku svog naroda kao jedine istorijske žrtve, pa zbog toga nisu mogli biti dosledni i samoj logici stvari. Tako je bio moguć sledeći zaključak: "Kao i 1918. godine kada je zahvaljujući vojnim pobedama Srbije stvorena Jugoslavija, tako je i 1945. godine takođe odlučujućim doprinosom Srba obnovljena ta zemlja". Zašto, ako u Srbiji nikad nije bilo podrške Titovom pokretu i ako je sve što je on radio bilo, kako piše, upereno protiv nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda?

Da bi se objasnila podrška koju je kolaboracionistički Titov pokret imao kod saveznika, opet je bilo neophodno upasti u škripac. Pišući o politici Velike Britanije autori zaključuju: "U ovom dugom vremenu, ona (V.B.) se prema svim događajima i ličnostima odnosila isključivo u skladu sa svojim interesima". Pa zašto bi velika sila vodila svoju politiku u skladu sa nečijim drugim interesima? Ali, ova rečenica otkriva i nivo objašnjenja koja su ponuđena đacima u najnovijem udžbeniku.

Prema tome, nije problem u interpretaciji četničkog pokreta. Problem je u jasnoj nameri da se prikrije saradnja četnika sa okupatorima i da se nova istorijska svest zasnuje na četničkoj ideologiji. To nije samo jednostran pristup prošlosti, već činjenica koja nameće pitanje da li je Srbija zrela da se suoči sa svojom prošlošću", postavlja pitanje dr Dubravka Stojanović.

Udžbenici istorije i nastavni programi imaju ključnu ulogu u formiranju svesti. Maturantima je kroz ovaj novi udžbenik istorije, koji su lansirali monopolista Zavod za udžbenike, ali i Ministarstvo prosvete, servirana paranoidna, ali i iskrivljena slika prošlosti, stalni ratovi, stalno stradanje, večite istorijske žrtve Srba... Da li to neko na ovim prostorima priprema mlade generacije na "istorijski revanš"?


 

Dr Dubravka Stojanović: najnoviji skandal

Pitamo dr Dubravku Stojanović kako se moglo desiti da ovakav udžbenik u impresivnom tiražu od 20.000 zaobiđe novi (prelazni) program istorije o kome je vođena javna rasprava?

"Moram na početku da kažem, jer mi je to poznato, da Ministarstvo prosvete ulaže velike napore da uobliči zaista potpunu promenu školskog sistema. To je ogroman posao, hrabar poduhvat u koji je uključen impresivan broj domaćih eksperata. Kao što je našoj javnosti poznato, uz rad na reformi, to Ministarstvo bavi se preteškim socijalnim pitanjima, popravkom ruiniranih škola, nabavkom osnovnih sredstava za rad, opterećeno je stalnim incidentima – od štrajkova, preko seks-afera u letnjim kampovima do nedavnog slučaja kada je sam ministar bio konfiniran u zgradi Pravnog fakulteta.

Verovatno da u tome treba tražiti razloge što Ministarstvo nije stiglo da propiše proceduru kojom bi se usvajali novi udžbenici. Tako je bilo mogućno da dođe do najnovijeg skandala. Ta procedura je u demokratskim zemljama veoma jednostavna: prvo se, na osnovu u Ministarstvu utvrđenog programa, raspisuje javni konkurs na koji se prijavljuju različiti izdavači koji su spremni da objave udžbenike. Potom, posebna stručna komisija, izabrana od strane Ministarstva, odobrava udžbenike. Time se dobija javnost u radu i izvesnost da će stručna komisija odobriti udžbenike koji su usklađeni s naučnim saznanjima, a ne s nečijim privatnim političkim opredeljenjima. To je takođe garancija da će nova nastavna sredstva donositi i didaktičke inovacije, a ne samo voditi političke bitke oko "istorijske istine". Na kraju, time se dobija i mogućnost da se nastavnicima ponudi veći broj udžbenika za isti razred, čime se konačna odluka o tome koji će se udžbenici koristiti prenosi na nastavnika, što je u skladu s tendencijama ka decentralizaciji i demokratizaciji obrazovnog sistema. Ali, to istovremeno garantuje da će se, u borbi za tržište, pisci i izdavači udžbenika mnogo više truditi da ponude zanimljiv i u svakom drugom smislu prihvatljiv udžbenik.

Kod nas se, na žalost, zadržala prethodna procedura, zaostala iz biših režima: Zavod za izdavanje udžbenika bira autore, podnosi Ministarstvu na odobravanje nove udžbenike, najčešeće u vremenskom tesnacu, pred početak nove školske godine, a odobrenje se dobija administrativnom, a ne stručnom verifikacijom. Dakle, izuzetno važno pitanje kakvo je pitanje promene matrice istorijskog mišljenja i dalje se odvija u krugu zatvorenih grupa, a stručna javnost o tako krupnim stvarima, o reviziji istorije u novom udžbeniku, saznaje iz novina. Tada je skandal neizbežan.

Pored toga, zahvaljujući nepostojanju demokratske procedure Zavod za izdavanje udžbenika zadržava faktički monopol na izdavanje udžbenika, a Srbija i dalje ostaje, uz Albaniju i Grčku jedina zemlja jugoistočne Evrope koja nema nekoliko ravnopravnih udžbenika za svaki razred.

Revizija istorije

"Ravnogorska čitanka" na Prvom programu RTS-a, veronauka u obdaništima i školama, narodni heroji, ali i malo poznati skojevci, hrabri antifašisti gube "svoje" ulice, Smederevci glasaju da deo Trga republike dobije ime saradnika Nemaca Dimitrija Ljotića... Na javnu scenu stupaju "paracrkvene formacije", a Obraz, miletićevci i nikolajevci daju zastrašujuću intonaciju brojnim skupovima...

U Pismu upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti koje je izazvalo znatnu pažnju kaže se između ostalog da je posle petooktobarskih promena, umesto očekivanog raskida sa zabludama koje su Srbiju dovele do ekonomskog kraha i moralnog rasula, sve prisutnije ponovno oživljavanje radikalnog nacionalizma i novog populizma, da se forsira škola istorijskog i istoriografskog revizionizma koja ne prihvata naučno potvrđene činjenice o Drugom svetskom ratu:

"Konzervativna misao organicističkog pravca nameće se kao jedina, nedodirljiva ‘nacionalna misao’. Kolaboracionisti i saradnici okupatora dobijaju svoje ulice i nezasluženo pozitivno mišljenje u udžbenicima istorije."

Da li je reč o samoreviziji, odnosno falsifikovanju novije istorije ili o "istorijskoj regresiji plemena u agoniji" (Radomir Konstantinović)?

"Vreme" je među prvima otvorilo temu o apostrofiranom udžbeniku istorije (broj 614, 10. oktobar 2002). Tekst kolege Miloša Vasića "Četnička čitanka za maturante" autori udžbenika dr Kosta Nikolić, dr Nikola Žutić i dr Momčilo Pavlović odbili su da komentarišu zbog navodnog autorovog neznanja istorije i "uvreda ispoljenih u tekstu".

OPASNI OBRAZAC: Na tribini o stvarnom i prividnom pluralizmu u kulturi Srbije, održanoj pre desetak dana u Narodnom pozorištu u Beogradu, Olivera Milosavljević, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, javno je upozorila da se danas štampaju udžbenici za vaspitavanje militantnih Ravnogoraca, da se novim udžbenikom istorije za maturante želi samo rehabilitacija nacionalizma:

"Reč rat se u udžbeniku istorije štampanom 2002. pominje više od 400 puta, a samo se 20 puta pominje reč kultura, a reči generali i artiljerija pominju se dva puta više nego kultura; u ovom udžbeniku žene se svrstavaju u "nejač", Šokci su Srbi, muslimani u Bosni su Srbi, katolici u Bosni su pokatiličeni Srbi, a Albanci (tj. "Šiptari", "Arnauti", kako kažu autori udžbenika) islamizirani Srbi... U ovom udžbeniku Tito je bio "profesionalni agent", a Mihajlović "poklonik francuske kulture"; četnici su imali "moralne dileme", a partizani nisu imali "moralne dileme"... Nedić je, prema autorima udžbenika, "štitio biološku supstancu srpskog naroda", a 40 godina posleratne istorije je bilo "tzv." i "navodno". I na kraju, ali ne i najmanje važno: u ovom udžbeniku istorije nema Svetozara Markovića, ali ima Pavla Đurišića (sa sve slikom), nema Dimitrija Tucovića, ali ima Dragiše Vasića (sa sve slikom), nema Ilariona Ruvarca, ali ima više od 60 raznih generala, đenerala, pukovnika i majora.

U društvu u kome je ovakav udžbenik obrazac za vaspitavanje mladih generacija ne želi se pluralizam u kulturi.

A šta se želi? Želi se samo rehabilitacija nacionalizma, ideologije koja je odvela u sunovrat srpsko društvo. To se čini iz uverenja, krajnje nipodaštavajućeg po srpsko društvo, da ono ne želi ništa bolje.

EVROPSKE POHVALE: "Vreme" ja zamolilo profesora dr Dragoljuba Živojinovića, glavnog recenzenta spornog udžbenika istorije, da odgovori na ove oštre kritičke tonove:

"Smatram da su negativne reakcije apsolutno neopravdane. Da bismo došli do jednog dobrog, uravnoteženog udžbenika istorije, treba da prođe izvesno vreme: do sada smo bili naviknuti na određenu interpretaciju nekih zbivanja, procesa, ličnosti i sad je teško da se druga, suprotstavljena strana prikaže na najobjektivniji način. Za to je potrebno da prođe nekoliko generacija, da udžbenik verifikuje neko drugi ko je manje opterećen našim ideološkim, političkim i drugim podelama. Po mom mišljenju, ali i po mišljenju drugih recenzenata, ovaj udžbenik je dobar prvi korak: druge korake napraviće ili ovi autori ili neki drugi tim. Izvesno je da u budućnosti Zavod za izdavanje udžbenika neće imati monopol, pa će i drugi, koji budu imali sertifikat Ministartsva prosvete, moći da ponude svoje udžbenike istorije. Naravno da se mogu naći brojne primedbe i greške, to ćemo ispravljati. Mislim da o udžbeniku ne treba raspravljati tako žučno kako je to učinio vaš list, ali i neki drugi. Jedna inostrana verifikacija potvrđuje da smo mi, autori i recenzenti, napravili dobar udžbenik: Centar za analizu udžbenika istorije u Evropi ‘Georg Ekert’ u nemačkom gradu Braunšvajgu koji je analizirao sve udžbenike u našem regionu (Hrvatska, Slovenija, BiH, Makedonija) zaključio je da je naš udžbenik apsolutno najbolje prikazao istoriju XX veka."

Profesor Živojinović objašnjava da je udžbenik zaradio laskave ocene zbog "kritičnosti prema komunizmu", strani recenzenti zaključili su da je "komunizam vrlo dobro prikazan". Smatraju da je dobro i objektivno obrađen i Drugi svetski rat, a primedbe da je udžbenik desničarski i četnički, nemački eksperti su, kaže naš sagovornik, odbacili kao "neumesne".

Profesor Živojinović napominje da je glavni recenzent dr Karl Betke imao i izvesne primedbe: nedovoljno je obrađena društvena istorija krajem XIX veka, nije dovoljno naglašeno da su i Srbi činili zločine prema drugima, Miloševićeve godine treba obraditi detaljnije i opširnije... Zanimljiva je primedba dr Betkea da je dolazak NATO trupa na Kosovo 1999. zapravo okupacija jugoslovenske teritorije i da se tako u udžbeniku mora karakterisati i objasniti, a ne samo kao akt UN-a u skladu s rezolucijom 1244...

"To su neke primedbe i pohvale na račun ovog udžbenika i moram da kažem da sam veoma zadovoljan: ovom recenzijom verifikovano je da nismo napisali desničarski udžbenik, da smo se uklonili od ideologije", kaže dr Živojinović.

Na primedbu "Vremena" da neki naši poznati istoričari misle upravo suprotno, profesor Živojinović odgovara da je za njega merodavnija evropska verifikacija.

Na našu opasku da je i laicima na prvi pogled jasno da je u udžbeniku nedvosmisleno plasirana samo "četnička istina", profesor Živojinović daje sledeći komentar:

"U ovom udžbeniku se ističe da su dve strane imale dva potpuno različita pristupa: ići u rat i izazivati Nemce, pa je onda za jednog ubijenog Nemca streljano 50 ili 100 ljudi, ili stajati po strani i čekati priliku da se situacija promeni i uključiti se u borbu kad bude lakše i kad će manje da se gine... Napadi partizana rezultirali su represalijama u Srbiji: partizani su pobili kamion Nemaca kod Topole, posle toga su Nemci odveli narod u Kragujevac, na streljanje... Ja sam od onih koji su najžešće kritikovali i regenta Aleksandra i Nikolu Pašića što su besomučno slali srpsku vojsku u pogibiju i 1914, i 1915, i 1916. i 1917. To je bila nepromišljena politika, kasapljenje naroda, uništavanje njegovih vitalnih snaga i energije..."

Na prigovore da nema ni pomena o zločinima koje su činili četnici, profesor odgovara da je prikazano samo nastajanje četničkog pokreta i njegove prve akcije i slaže se da ovaj period možda treba dopuniti:

"Dugo vremena postojala je samo jedna istina, sad je druga strana donela svoje viđenje i došlo je do sudara ova dva viđenja. To je prirodna reakcija. Treba osvetliti i jednu i drugu stranu, potrebno je vreme da procenimo istorijska zbivanja, mnogo toga još nije objektivno sazrelo da se kaže, potrebno je da prođe vreme, da se smire duhovi... Ponavljam, ovaj udžbenik je samo prvi korak u pravljenju jednog boljeg, uravnoteženijeg udžbenika. Treba raditi strpljivo i nadograđivati, a za to će biti potrebno mnogo više vremena i više različitih timova istoričara."

U međuvremenu, dobro bi došao javni dijalog i o ovom udžbeniku istorije, ali i o radu nadležnih institucija. Ili će udžbenike, najvažnije i najtiražnije knjige na ovim prostorima, kao i do sada, pratiti akademski muk, idealna ravnodušnost i kuloarsko šaputanje?

S. A.

Dr Todor Kuljić: anti-antifašizam

"Anti-antifašizam vrha države i SANU samo je vrh masivnijeg ledenog brega..."

Da li je danas u Srbiji na delu relativizacija fašizma?

Na ovo pitanje postavljeno u emisiji "Peščanik" (B92) dr Todor Kuljić daje slojevit odgovor – on bi fenomen pre nazvao anti-antifašizmom: "Danas se nastoji ne samo da se relativizuje i neutrališe fašizam već se pokušava da se antifašizam svede na disfunkcionalan i uzaludan napor. U atmosferi normalizovanog nacionalizma antifašizam je nepoželjan", kaže dr Kuljić i ističe da ovde danas nije reč samo o pomodnosti jednog dela inteligencije niti je reč o ekscesnim situacijama, kao na primer u Smederevu. Stvari su, smatra on, nažalost mnogo ozbiljnije:

"Reč je o dubljoj konzervativnoj sklonosti današnjih vladajućih elita i samog državnog vrha i intelektualnih vrhova da se neutralizuje fašizam i rastereti nacionalna prošlost. Današnji predsednik Jugoslavije se pre nekoliko godina u jednom intervjuu javno založio da se skine fašistička hipoteka sa Ljotićevog imena jer je on, navodno, mnogo složenija ličnost nego što je kod nas predstavljeno. To se uostalom može naći na internet stranici DSS-a. Dimitrije Ljotić je na predlog današnjeg predsednika SANU uvršten u 100 najznačajnijih Srba. Ovaj anti-antifašizam vrha države i SANU samo je vrh masivnijeg ledenog brega čiju osnovu predstavlja mnogo šira struktura desničarske srpske savremene inteligencije. Ne bi bilo dobro, bilo bi zapravo pogrešno anti-antifašizam svoditi samo na relativizaciju fašizma ili na neke ekscese. To je znatno dublja struktura koja s jedne strane ima našu domaću, nacionalnu notu, ali je s druge strane prisutna širom Evrope nakon okončanja hladnog rata i slabljenja levičarskih ideologija. U klimi svakog normalizovanog nacionalizma fašisti se proglašavaju najznačajnijim patriotima: tako je bilo u Rumuniji, Mađarskoj, Engleskoj... U Hrvatskoj je ustaštvo jedno vreme bilo potpuno normalizovano...

Dakle, treba imati u vidu globalne tokove, a s druge strane jednu sasvim osobenu našu domaću, srpsku situaciju u kojoj je takođe anti-antifašizam trenutno vrlo raširen kod stvaralačke humanističke inteligencije i kod pripadnika domaćih elita, a ne samo kod manjih efemernih intelektualnih struja ili političkih pokreta."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net