Samit Severnoatlantske alijanse u Pragu >

NATO na "Istočnom frontu"

Šesnaesti samit NATO-a u Pragu održan je u atmosferi prepunoj simbolike – pre tačno 11 godina, na istom mestu gde je održan sastanak predstavnika 46 zemalja članica Pakta i Partnerstva za mir, svečano se i konačno raspao Varšavski ugovor, a u dan tačno pre 50 godina, opet u Pragu, počelo je suđenje Rudolfu Slanskom i grupi od još 13 "izdajnika socijalizma, američkih špijuna i mrzitelja druga Staljina"

U najkraćem, odluke dvodnevnog samita NATO-a u Pragu su sledeće:

- u punopravno članstvo pozvano je još sedam zemalja koje su, osim Slovenije, listom bile članice nekadašnjeg Varšavskog ugovora ili su bile u sastavu SSSR (Letonija, Litvanija, Estonija, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Slovenija). Parlamenti tih zemalja trebalo bi da ratifikuju sporazume o učlanjenju do 2004. godine;

- NATO ostaje otvoren za prijem novih članica, prve u čekaonici su Hrvatska, Makedonija i Albanija;

- evropski saveznici su se obavezali na bržu modernizaciju vojne tehnologije, sve više zaostaju za SAD;

- Irak je pozvan da ispuni sve uslove UN-a i oslobodi se oružja za masovno uništenje;

- nema jedinstva u alijansi o zajedničkoj oružanoj intervenciji ukoliko Bagdad ne ispuni obaveze iz rezolucije 1441;

- najkasnije za dve godine, NATO će imati posebnu jedinicu od 21.000 vojnika (kopno, more, vazduh), koji će biti u stanju da intervenišu bilo gde u svetu u roku od 30 dana;

- najzad, sistem komandovanja biće modernizovan, ukida se sadašnji komandni centar u Norfolku, generalni sekretar NATO-a dobija šira ovlašćenja.

Sve te usvojene odluke bile su poznate još pre samita, a jedino krupno pitanje koje je pretilo da će potpuno prekriti značaj širenja saveza na Istok, do samih granica Rusije, ipak je ostalo u drugom planu – Amerikanci nisu insistirali na tvrdim stavovima i pretnjama zajedničkom ratnom akcijom prema Iraku jer su se još uoči praškog samita tome suprotstavljali, osim Nemaca, još i Francuzi, Kanađani... Kako sada stvari stoje, protiv terorizma će se boriti svi zajedno, ali nisu svi ubeđeni da je upravo Sadam Husein taj koji krije, pomaže, finansira ili organizuje terorističke akcije.

Amerikanci jesu bili zadovoljni zajedničkim pozivom Iraku da se strogo pridržava rezolucije UN-a, ali se čini da ih je još više ohrabrilo veoma mirno reagovanje Moskve na činjeniču da se NATO proširio i na područje bivšeg SSSR. Svakako nije slučajno da je Buš ipak odmah odleteo do Moskve da uveri Putina kako je širenje NATO-a od koristi i za samu Rusiju. Još je manje slučajno to što su se dvojica državnika lako složili da je terorizam trenutno pretnja broj jedan u svetu, svaki je imao svoje viđenje najveće opasnosti, ali jedan drugom nisu osporavali ljute neprijatelje niti su se mnogo sukobljavali oko metoda borbe protiv njih. Istog dana, kada je saopšten poziv budućim članicama da se pridruže NATO-u, ovde su emitovani snimci iz Sofije i Bukurešta gde se na ulicama proslavljalo uz šampanjac, a velik broj dobro raspoloženih građana viđen je i na snimcima iz Talina, Rige i Viljnusa. Sa svoje strane, Česi su, prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja uoči samita, u ogromnoj većini zadovoljni što je njihova zemlja članica NATO-a– 61 odsto Čeha je zadovoljno, a 20 odsto nije.

ZADATAK ZA NOVOPRIDOŠLE: Opšta je ocena da su stanje vojne tehnike i obuka vojnika novih članica NATO-a još lošiji nego što su bili u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj kada su te zemlje primljene u članstvo pre tri godine. Ni budžeti novih članica uglavnom nisu jaki, najveći deo novca iz vojnog budžeta potroši se na hranu i smeštaj vojnika. U početku će se i nove članice snalaziti tako što će svoje teritorije i vazdušni prostor ustupati ostalim članicama, a onda će se vremenom i same specijalizovati za neki od vojničkih poslova po striktnim uputstvima iz Brisela. Tako je uradila Češka, koja je danas u sastavu NATO-a i poznata je po veoma dobrim i opremljenim terenskim bolnicama i po jedinicama za borbu protiv biološko-hemijskih dejstava. U međuvremenu, prelaziće se na potpunu profesionalizaciju armija, sadašnji sastavi će se prepoloviti, a tako ušteđen novac trošiće na savremeniju opremu.

Od novopridošlih Bugarska, Rumunija i Slovačka imaju nadzvučne avione, to su aparati tipa MIG i Suhoj, dovoljni za nadgledanje sopstvenog neba, ali sasvim nepodobni za zajedničke akcije. Dalje, piloti tih zemalja su loše obučeni – lete godišnje samo po tridesetak sati, a prosek letenja u NATO-u je između 180 i 240 sati (u Češkoj je to oko 100 sati godišnje).

U senci tako velikih promena, naravno, uvek ima mesta i za biznis – ovde nije reč o najvećima, ali Česi su već saopštili da imaju veoma kvalitetno i jeftino oružje po NATO standardima, nude se i 250 savremenih tenkova i avioni za obuku vojnih pilota, kao i servisiranje i modernizacija helikoptera i još nekih uređaja i sistema.

STARE I NOVE SLIKE: Inače, 16. samit NATO-a u Pragu održan je u atmosferi prepunoj simbolike – pre tačno 11 godina, na istom mestu gde je održan sastanak predstavnika 46 zemalja članica Pakta i Partnerstva za mir, svečano se i konačno raspao Varšavski ugovor, a u dan tačno pre 50 godina, opet u Pragu, počelo je suđenje Rudolfu Slanskom i grupi od još 13 "izdajnika socijalizma, američkih špijuna i mrzitelja druga Staljina". Bilo je to prvo u nizu političkih suđenja koja su potom preplavila zemlje Varšavskog pakta.

I još nešto – na praški sastanak NATO-a šefovi država ili vlada doleteli su svojim avionima, a od aerodroma do grada prošli su onom istom širokom ulicom kojom je 1968. godine stiglo više hiljada vojnih specijalaca tadašnjeg SSSR. Oni su bili prethodnica tenkovskim i drugim jedinicama za Brežnjevljevu intervenciju kojom je onako brutalno ugušeno tadašnje Praško proleće.

Ovde se još pamti i dolazak Džordža Buša starijeg pre 12 godina na proslavu prve godine "plišane revolucije". Tada je u Pragu bio uočljiv duh otvorenosti, velikog optimizma i radosti zbog tek stečene slobode.

Sam grad, koji je tokom leta stradao u katastrofalnim poplavama, bio je uređen, nalickan, doteran i – gotovo potpuno prazan. Oko 200.000 Pražana otišlo je van grada u strahu od najavljenih demonstracija antiglobalista i najradikalnijih protivnika NATO-a, sve imajući pred očima slike razaranja od pre dve godine, kada su se ovde sastali na godišnjoj skupštini predstavnici MMF-a i Svetske banke. U širem delu grada, oko dvorane u kojoj je održan samit NATO-a škole nisu radile, saobraćaj je blokiran, metro se nije zaustavljao, deo Praga oko Hradčana i deo najužeg centra grada gde su gosti večerali, bili su potpuno zatvoreni. Građanima je savetovano da ne izlaze i da svakako nabave hranu i ostale potrepštine za nekoliko dana. Turističke agencije su neplanirano, van sezone, imale pune ruke posla.

SENKA TERORIZMA: Strah od terorizma? Svakako ga ima, rekao je Vaclav Havel na poslednjoj konferenciji za novinare uoči samita. Po hitnom postupku češki parlament usvojio je poseban zakon kojim je dozvoljeno privremeno razmeštanje oko 250 američkih vojnika na teritoriji zemlje, kao i čuvanje njenog vazdušnog prostora koji su tokom samita obezbeđivali takođe Amerikanci. Česi, naime, već nekoliko godina nameravaju da osavremene svoje ratno vazduhoplovstvo, ali to ide teško, mnogo košta, a veoma stari MIG-ovi koji su im ostali od ranije više nisu pouzdani, često se kvare i padaju. Usput, baš na samitu u Pragu počeli su odvojeni razgovori sa prvim susedima Slovacima, koji su pozvani u NATO, o varijanti da zajednički čuvaju vazdušni prostor svojih zemalja jer je jeftinije.

Sve najave su govorile da se u Pragu, uz oko 7000 gostiju, članova delegacija, njihovih čuvara i novinara, moglo okupiti i oko 12.000 demonstranata iz cele Evrope, pa se isto toliko policajaca, dovedenih iz cele Češke, spremalo za suočavanje sa onima koji su tako rado lupali po izlozima Mekdonaldsa, Mercedesa i Kentaki frajd čikensa. Mesecima pre samita stizale su vesti iz oba tabora o pripremama za novo suočavanje policije i demonstranata, novine su javljale o intenzivnom vežbanju i novoj antiterorističkoj opremi policije, ali i o novim metodama borbe antiglobalista. Bolnice i mobilne lekarske ekipe uredno su izveštavale o stepenu pripravnosti. Stvarao se utisak u javnosti da će sukob biti tvrd i neizbežan...

Slike sa najavljivanog poprišta u vreme samita, međutim, pokazivale su nešto neočekivano – policija, vozila, specijalne ograde i kamere bili su na mestu, ali demonstranata nigde. U jednom delu grada protestovalo je nekoliko desetina komunista, vremešnih ljudi i žena kojima je govornik pričao da je Varšavski pakt bio bolji, na drugom trgu nekoliko stotina mlađih ljudi, često s maskom preko lica koji su reporterima izjavljivali da su oni isključivo za mirne, nenasilne metode borbe, pa su tako na čelu kolone nosili od kartona napravljenu tenk-karikaturu, sa cevi zavezanom u čvor, što su i poklonili policajcima. Samo u jednom trenutku okupilo se oko 1500 demonstranata, ali nije bilo ništa od sukoba, tuča ili razbijanja izloga – oni su pevali, zviždali i lupali u kante i to je sve. Policajci pak, posle uzaludnih iščekivanja ratobornih demonstranata i sa izgledom neskrivene dosade na licu, počeli su slobodnije da se šetkaju ili fotografišu, za uspomenu iz Praga.

Ulični reporteri nekoliko radio i tv-stanica tokom celog dana uključivali su se u program i ponavljali da nema protesta, da je sve mirno. Tokom večeri prvi ljudi policije, kojima je očigledno laknulo, govorili su da su u okviru priprema za samit dobro sarađivali s policijama okolnih zemalja i da više stotina najagresivnijih nije pušteno u zemlju. A dandva kasnije oglasili su se i antiglobalisti, rekavši da su upravo pokazali nove metode nenasilne borbe i da su, zapravo, namagarčili policiju.

O tome ko je koga nadmudrio sigurno će se još dosta govoriti, ali izostanak nasilja svakako je stvorio mnogo više prostora u javnosti za pitanje – nemaju li mladi ljudi koji ne vole NATO pravo da drugačije misle.

CRVENA ZAVRŠNICA: Uz sasvim ozbiljne, evo i onih drugih informacija sa samita: Lukašenko (Belorusija, kršenje ljudskih prava, poslednji diktator u Evropi po oceni vrha NATO-a) nije dobio ni vizu za ulazak u Češku, ali Kučma jeste (Ukrajina, prodaja radara Iraku), pa ipak niko nije hteo s njim da razgovara, a Buš nije hteo ni da sedi pored njega. Umesto redosleda sedenja po engleskoj, naprasno je primenjena francuska abeceda, pa Kučma nije sedeo uz Buša, već uz predsednika Turske. Havel se oprostio od državnika iz sveta na zaista impresivan način i Česi su još jednom bili u prilici da vide kakav on ugled ima u svetu.

I na kraju – demonstranti nisu uspeli da dođu u Češku na proteste, policijska kontrola na prilazima Pragu bila je ozbiljna i gotovo potpuna, grad je bio bezmalo hermetički zatvoren. Pa ipak, u glavnu dvoranu, među akreditovane novinare, umuvala su se dvojica momaka od po dvadesetak godina, jedan Rus, drugi Ukrajinac, a obojica pripadnici radikalne boljševičke partije, i na samom kraju konferencije za novinare Džordža Robertsona, generalnog sekretara NATO-a, zasuli – paradajzom. Nekog prolaza je, dakle, ipak bilo...


 

Širenje NATO-a

Bugarska 7,7 miliona stanovnika
79.700 vojnika
bruto proizvod po stanovniku 4.300 USD
izdvajanje za odbranu 395 miliona eura

Rumunija 22,4 miliona stanovnika
207.000 vojnika
BNP 3900 USD
za odbranu 713 miliona eura

Slovačka 5,4 miliona stanovnika
38.600 vojnika
BNP 8500 USD
za odbranu 417 miliona eura

Slovenija 1,9 miliona stanovnika
9000 vojnika
BNP 10.900 USD
za odbranu 283 miliona eura

Estonija 1,4 miliona stanovnika
4800 vojnika
BNP 5600 USD
za odbranu 101 milion eura

Letonija 2,4 miliona stanovnika
5000 vojnika
BNP 4200 USD
za odbranu 93 miliona eura

Litvanija 3,6 miliona stanovnika
12.700 vojnika
BNP 4800 USD
za odbranu 244 miliona eura

Slovenija i pozivnica

Ispred ljubljanske kasarne "Franc Rozman Stane" okupila se poveća grupa simpatizera i aktivista antinatovskog pokreta i naočigled policije razvila plakate na kojima je visoki gost iz Amerike označen kao "ratni zločinac", a pratiocima iz Alijanse poručeno da u Sloveniji "nisu dobrodošli". Bilo je to samo dva dana nakon što je Sloveniji u Pragu svečano uručena pozivnica za članstvo u NATO savezu. Za razliku od glavnih gradova Slovačke, Bugarske, Rumunije i ostalih država koje su u istom paketu pozvane u okrilje NATO-a, u Ljubljani, a ni po ulicama drugih slovenačkih gradova, nije točen šampanjac, nije se veselilo, još manje proslavljalo. Ako je suditi po izveštajima ovdašnjih medija, vest je nasretnije dočekao američki ambasador u Sloveniji Džoni Jang, koji je posle saopštenja iz Praga pozdravio pozivnicu Sloveniji uz opasku da se oseća "kao mladoženja na dan svog venčanja".

Slovenački političari nisu delili ushićenje američkog diplomate možda zato što su se tokom poslednjih godinu dana nekoliko puta opekli zbog neodmerenih izliva emocija prema partnerima iz NATO-a. Tako su u "istorijskom momentu za Sloveniju" primetno suzdržani bili ne samo političari kod kuće nego i šef slovenačke vlade Janez Drnovšek i predsednik države Milan Kučan; obojica su u Pragu na konferenciji za štampu izustili nešto protokolarnih reči o "velikom danu", "dobroj poruci za Sloveniju" i faktu da će Slovenija od sad "sedeti za istim stolom s najvećima".

Sve to, pa čak i skandiranje demonstranata tokom Ramsfeldovog obilaska bivše "jugo-kasarne" u Ljubljani, možda bi ostalo upamćeno samo kao deo antivojnog folklora koji ne može da umanji uspeh "praškog samita", da protesti i posledična suzdržanost predsednika vlade i države ne odražavaju nelagodnost od podeljenog domaćeg javnog mnjenja. Samo dan uoči objavljivanja radosne vesti o NATO pozivnici, ljubljanska "Mladina" objavila je tajni dokument (s oznakom "NATO poverljivo" i "državna tajna") u kome su obelodanjeni detalji o budućim reformama unutar NATO saveza. Faktor iznenađenja jeste da Slovenija, odnosno njene trupe, neće biti ravnopravna, čak ni formalno (kao ni druge novoprimljene članice) sa "starijim" NATO članovima.

NEPRIJATNA VEĆINA: I ostali slovenački mediji su pozitivne članke o "novom NATO-u" garnirali kritičkim osvrtima u kojima se tradicionalnim državama NATO-a prebacuje kršenje ljudskih prava, irelevantnost organizacije u moderno doba i jednostrano delovanje, bez mandata Ujedinjenih nacija. Reakcija javnosti i medija nije bila neočekivana – analiza agencije za istraživanje javnog mnjenja CATI pokazuje da je u novembru ponovo opao procenat onih koji bi na referendumu o ulasku Slovenije u NATO zaokružili "da". CATI je na "uporednom glasanju" tokom prvog kruga predsedničkih izbora (10. novembra) anketirao birače (metod koji je navodno veoma pouzdan) i ovih dana objavio rezultate: za ulazak u NATO glasalo bi 38 odsto upitanih, ulasku se protivi čak 39 odsto, dok je 22 odsto ispitanika neodlučno.

Suzdržanost javnosti tumači se činjenicom da je Slovenija, kao jedna od najbogatijih zemalja kandidata za ulazak u Evropsku uniju, NATO pozivnicu dobila s velikim zakašnjenjem i u ne baš elitnom društvu. Tačnije, ulazak u NATO nije bio prioritetan cilj Slovenije sve do 1995. godine kada postaje izvesno da će se ta organizacija proširiti na istok. U prvom pokušaju (krajem 1997. godine) Sloveniji izmiče olako obećano učlanjenje. Razlog za neuspeh Slovenije bio je, prema komentaru stručnjaka NATO-a, loša ocena slovenačke vojske. Stoga je Slovenija posle 1997. godine počela da izdvaja veći procenat BDP-a za vojsku i ispravlja ono što su joj zamerali strani vojni eksperti. Počela je intenzivnije da sarađuje s članicama NATO-a i Partnerstva za mir, a pre nekoliko meseci je navrat-nanos usvojena odluka o ukidanju regrutne vojske i bržem prelasku na potpuno profesionalnu vojsku – do 2004. godine.

SKEPTICI VS. KLANOVCI: Pored kritički nastrojenih intelektualaca i novinara liberalne provenijencije, najveći protivnici ulaska Slovenije u NATO je grupa Neutro, Slovenačka nacionalna partija Zmaga Jelinčiča i pojedine vanparlamentarne partije. Sve to bi se nekako i dalo rešiti da nije mrzovoljnog javnog mnjenja. Za raspoloženje masa najodgovornija je Drnovšekova vlada, koja je pod pritiskom mogućeg (ne)uspeha NATO kandidature na prečac usvajala različite strateške odluke, što deo javnosti shvata kao popuštanje Vašingtonu i udaljavanje od Brisela. Između ostalog je, na primer, rapidno povećan vojni budžet (ali još uvek nedovoljno prema ocenama Sjedinjenih Američkih Država), vojska je uskočila u profesionalizaciju koju treba okončati u rekordnom roku (što će imati dalekosežne finansijske posledice), kupljeno je "savremeno naoružanje", ukinuta je čak polovina tenkovskih bataljona, a pritisci iz Amerike izazvali su izmene nekoliko važnih zakona, od regulative o proizvodnji lekova do Pomorskog zakonika. Ovaj je ekspresno promenjen iako je Slovenija nov zakon o moru dobila pre jedva godinu dana pošto je jedna od tekovina bila zabrana plovidbe za brodove na nuklearni pogon u slovenačkim vodama. Na inicijativu socijaldemokrata Janeza Janše, a pod izgovorom da zakonik može da osujeti napore Slovenije da uđe u NATO, u parlamentarnu proceduru ušao je amandman koji je izbrisao pomenutu zabranu. Sada su američke podmornice i brodovi, ne baš na veselje svih, redovni gosti u luci Kopar.

Vlada je u pogledu NATO-a podbacila i što se tiče vođenja medijske kampanje. Odnekud se verovalo da će Alijansu narod prihvatiti zdravo za gotovo pa su zvaničnici u domaćim medijima opisivali pristupanje NATO-u s takvom slatkorečivošću da su čak i propagandisti natovske kampanje osetili potrebu da "smanje doživljaj" i u javnosti malo izgrde savez. To je bilo teže postići nego što se očekivalo jer je dobar deo javnosti ogorčen zbog načina na koji su se pre godinu dana predstavnici vlade i fanovi NATO-a verbalno obračunali s onima koji su izrazili ikakvu sumnju u članstvo i povećanje troškova za vojsku.

Zato posle Praga vredi očekivati da vlada iz rovovskog krene u sofisticiraniji način borbe kako bi do proleća, kada se očekuje referendum o tom pitanju, uspela da izbegne međunarodnu blamažu i ubedi većinu glasača da zaokruže za. Nema sumnje da u Sloveniji, za razliku od drugih država, to neće biti lak posao, pošto u srednjoj generaciji, naročito među medijskim voditeljima (rok i pop zvezde, glumci itd.) priključenje NATO-u ima nepomirljive protivnike. Oni smatraju da bi država trebalo da ostane nekakva "ekološka zona", očišćena od ratničkih sadržaja, te da bi novce usmerene u NATO bilo bolje potrošiti na ojađeno školstvo i programe zapošljavanja.

Skepsu javnosti pojačavaju ne samo analize pojedinih ekonomista nego i iskustva političara, kojima šefovi NATO-a bez uvijanja govore da Slovenija Alijansi ne nudi ni poseban vojni potencijal, niti geostrateške prednosti, zbog čega bi Slovenija mogla biti zanimljiva jedino ukoliko razvije dobro opremljenu, specijalizovanu vojsku. Američki generali su Drnovšekovoj vladi već prosledili uputstva prema kojima treba ukinuti sve jedinice s teškim naoružanjem, potpuno se odreći svih elemenata protivvazdušne zaštite i ubrzano krenuti u specijalizaciju alpskih jedinica, saniteta, logistike, transporta i veze. Nije teško zaključiti da je takva profesionalna vojska bezmalo neupotrebljiva za odbranu vlastite države, ali je odlična za operacije u inostranstvu. Cena takve transformacije nije sitnica čak ni za slovenačke poreske obveznike, a posebno je pitanje da li bi troškove opravdao "pozitivniji rejting države u svetu – zbog učlanjenja u NATO".

Slovenački političari za utehu nevernim tomama nude garancije da procenat bruto društvenog proizvoda koji će se odvajati za vojsku neće preći od 2,3 odsto. Ekonomisti, međutim, upozoravaju da NATO partnere neće zadovoljiti ako će Slovenija ubuduće trošiti za odbranu oko 2 odsto BDP-a, po sadašnjem modelu obračuna (prema kome je slovenački BDP trenutno 9451 dolar po glavi stanovnika), što znači oko 370.000.000 dolara godišnje. Jer, ukoliko se primeni obračun BDP-a prema "zapadnom" modelu kupovne moći (PPP), onda to u slovenačkom slučaju iznosi oko 16.000 dolara po glavi stanovnika i očekivanja NATO-a da Slovenija duplira ulog za vojsku i potroši oko 600.000.000 dolara godišnje! Otuda se deo slovenačke javnosti, onaj koji je skloniji da pare troši na "puter i knjige", a manje za "topove i metke", pita nije li Slovenija po megalomanskom ulaganju u vojsku već sad u NATO-u a da to i ne zna?

Svetlana Vasović-Mekina


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net