Istraživanje - Dosije RTS >

Očerupani Feniks

Prvog februara, po Zakonu o radio-difuziji, Radio televizija Srbije prestaje da postoji. Jedan od stubova Miloševićevog režima – po oceni analitičara najnovije istorije RTS-a – trebalo bi da bude transformisan u javni servis koji će finansirati gledaoci. Otvorena su mnoga pitanja: šta je to javni servis, ko će i na koji način upravljati Televizijom, da li su građani Srbije spremni da finansiraju njeno postojanje...

Nacionalna televizija nalazi se pred novim početkom. Pr(a)vi početak Televizije Beograd (TVB) 1958. nije bio manje težak. Televizija, i tada veoma skupa "igračka", pojavila se kao sasvim nova, nepoznata stvar. Prvi urednik informativnog programa Vlada Mitrović seća se jednog, za današnje vreme bizarnog argumenta protiv televizije: "NIN je objavio komentar u kom je kritikovano trošenje novca za tu novotariju. Na kraju teksta autor je pred čitaoce izneo dilemu: šta je društvu neophodnije – trolejbusi ili televizija?"

Emitovanje eksperimentalnog programa počelo je za vreme sajamskih dana, od 23. avgusta do 2. septembra 1958. Petnaestominutni Dnevnik emitovan je iz reportažnih kola. Na javnim mestima u Beogradu bilo je postavljeno 80 televizora, a još 36 u stanovima rukovodilaca. Ljudi su bili fascinirani: narednih godina broj domaćinstava u kojima je televizor zauzeo počasno mesto rastao je geometrijskom progresijom. Prva decenija TVB – i tadašnje Jugoslovenske radio-televizije, JRT – može se opisati kao faza entuzijazma i razvoja, a zlatno doba nacionalne televizije bilo je sedamdesetih i osamdesetih godina sad već prošlog veka. Profesor filmske i TV produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti Feti Dautović, koji je preko trideset godina radio na televiziji, kaže da je u to vreme JRT po organizaciji, ljudima i načinu na koji se razmišljalo o programu bilo među deset najvećih svetskih televizija. "Analiza emisija rađena je do detalja, svaki program tražio je najbolje ljude. Mnogi danas kultni reditelji, poput Srđana Karanovića ili Gorana Markovića, kao klinci su počeli karijeru upravo na TV Beogradu".

U to vreme na TV Beogradu postojali su standardi; da bi neko radio kao spiker ili voditelj, morao je proći audio-vizuelni test, pa se nije moglo dogoditi da se gledaocima obraća osoba koja nepoznavanje padeža nadoknađuje "posedovanjem" šprahfelera. Urednici programa imali su na umu da ljudi koji stanu pred kameru preko tv-ekrana ulaze u milione domova. Svojevremeno se dogodilo da urednik muzičkog programa Božidar Pantić nije dozvolio Lepoj Breni da se u emisiji pojavi u minimalnoj suknjici, a argument estradne zvezde da je u pitanju njen "imidž" – nije vredeo. Do kraja osamdesetih RTV Beograd imao je jedinstvenu uređivačku koncepciju, s obzirom na to da je bio proizvod samoupravnog socijalizma. "Novinar je bio društveno-politički radnik koji je morao da štiti interese vlasti, partije, oblika upravljanja i kontrole. Ali, i tada je bilo mogućnosti da se piše onako kako autor misli, a da se dnevna politika ne obruši na njega. Ljudi su imali hrabrosti. Većina pravih novinara imala je dozu neverice i provokacije", kaže Prvoslav Plavšić, sada direktor savezne Agencije za istraživanje medija. On, takođe, navodi da je tadašnji RTV Beograd imao izuzetno kvalitetne programe. Igrani, dečji, dramski, muzički program bili su među najpoznatijima u Evropi. "Godišnje se proizvodilo bar 25 televizijskih drama u trajanju od 45 do 60 minuta. Jedna kuća je uspevala da raspiše konkurs za tekstove, domaći autori da napišu scenarija, reditelji da režiraju filmove i drame u kojima su igrali naši glumci, da ih pošalje na filmske festivale i da oni na njima pobeđuju. I sve to u toku jedne godine", dodaje Plavšić.

U službi (jednog) čoveka

Na osnovu posebnog Zakona o Radio-televiziji iz 1991. godine, objedinjavanjem tri do tada samostalna preduzeća (RTV Beograd, Novi Sad i Priština), osnovano je javno preduzeće Radio-televizija Srbije (RTS) u državnom vlasništvu. Koncept koji poništava autonomiju delova i garantuje centralizaciju vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije osigurava dominaciju nad delovanjem čitavog preduzeća. Državnoj televiziji date su frekvencije na trajno korišćenje, dok je za ostale korisnike maksimalan rok iznosio deset godina. Finansirala se iz naknade za korišćenje prijemnika, EPP delatnosti i iz budžeta. Ubrzo je usledila čistka zaposlenih, uglavnom u formi upućivanja na prinudne odmore koji će potrajati narednih nekoliko godina. Počelo je 13. januara 1991, pravdano smanjenjem obima rada zbog sankcija. Na tako "upražnjena" mesta dolaze oni koji su, umesto informativne, prihvatili propagandno-manipulativnu ulogu radio-televizije. "Osnovni i jedini kriterijum tog medija bio je da se dopadne jednom čoveku ili nekolicini ljudi oko njega", ocenjuje Srđan Bogosavljević, direktor agencije Stratedžik marketing.

Veliki pad, i profesionalni i moralni, trajao je tokom cele poslednje decenije prošlog veka. RTS je poslušno pratio aktuelnu politiku. "Kada je došlo do rata, raspada zemlje i okrutne borbe za vlast i ostanak na vlasti, RTS je potpuno, bez ikakve zadrške, jahao na talasu populizma i nacionalizma koji je dobio militantne i agresivne elemente", kaže Branka Otašević, televizijski kritičar. "Nije bilo kritičke distance i pokušaja da se pokaže neki problem i na drugoj strani. Da je imala smelosti da se malkice izmakne, da sebi obezbedi bar zrnce samostalnosti, televizija je mogla da pomogne ljudima da bolje razumeju vreme u kome žive i situaciju u kojoj su se našli, da razmišljaju sami." I dodaje: "Televizija je opasan medij jer navikava ljude da budu pasivni i sve uzimaju zdravo za gotovo. To je posebno opasno u političkoj sferi programa."

U to vreme postojale su i crne liste ljudi koji se ne smeju pojaviti na ekranu, pa su zbog toga čak i serije skidane s programa. Honorari su kasnili i po pet godina, novca za produkciju programa bilo je sve manje – osim za informativni sektor koji je bio prioritet. "U jednom trenutku televizija je postala politička kutija, lepo dizajnirana i naštelovana na najjače", opisuje to vreme Feti Dautović. Jedan od malobrojnih projekata tokom devedesetih bio je šou-program "Folk-metar", u stvari "strateški zadatak" za redakciju zabavnog programa. Ideja je bila da se zabavnom emisijom koja se emituje nedeljom od 20 časova smanji popularnost "Utiska nedelje" na Studiju B.

Nakon deset godina sistematskog urušavanja u finansijskom, programskom i kadrovskom smislu, u noći 23. aprila 1999. godine, RTS je doživeo i bukvalno rušenje. NATO avijacija direktno je pogodila deo zgrade u Aberdarevoj ulici. Poginulo je šesnaest radnika RTS-a koji su dežurali – ili namerno ostavljeni – te noći. Pola sata kasnije nastavljeno je emitovanje programa. Budući da nije izvršio naređenje da preseli studio na drugu lokaciju, tadašnji generalni direktor Dragoljub Milanović letos je osuđen na deset godina zatvora zbog krivičnog dela protiv opšte bezbednosti i zloupotrebe službenog položaja.

Balansiranje na ruševini

Uz besmislene i nenadoknadive ljudske, RTS je pretrpeo i velike materijalne štete. U NATO bombardovanju uništeno je 13 RTV, devet radio predajnika i 42 repetitora: ta šteta procenjuje se na 98 miliona dolara. Sveukupna šteta koju je RTS pretrpeo za vreme bombardovanja iznosi oko 420 miliona dolara. Lazar Lalić, koji je do 1993. godine bio glavni inženjer za predajnike Prvog programa RTS-a, smatra da se u obnovi predajničkog sistema mora poći od tornja na Avali, ne samo zbog velike teritorije koju može da pokrije nego i zbog značenja koje ima u svesti ljudi kao jedan od simbola nekadašnjeg Beograda.

Peti oktobar 2000. označio je i kraj RTS-a onakvog kakvog smo znali. Demonstranti su tog dana svoj bes iskazali na zgradama "TV Bastilje" u Takovskoj i Aberdarevoj ulici. Oni manje gnevni – a više okrenuti privatnoj inicijativi – iskoristili su priliku i odneli sve što je imalo neku vrednost – kamere, televizore, kompjutere, telefone... Po rečima Aleksandra Crkvenjakova, generalnog direktora RTS-a, petog oktobra je Televizija u ponečemu više stradala nego tokom bombardovanja.

Iste noći iz studija u Košutnjaku počelo je emitovanje programa "Nove radio-televizije Srbije". Revolucionarno doba u kome je državnom televizijom upravljao krizni štab, zatim v.d. direktora Nenad Ristić, trajalo je do početka juna 2001. i imenovanja Aleksandra Crkvenjakova za generalnog direktora. Zatim je raspisan konkurs za izbor glavnog i odgovornog urednika informativnog programa, konkurs koji je u centar pažnje javnosti vratio sumnju da ni nova vlast ne želi da se odrekne uticaja na državnu televiziju. Naime, Upravni odbor RTS-a poništio je pomenuti konkurs, ne izabravši nikog od četiri kandidata. Nezvanični favorit trke, urednica Nezavisne produkcije VIN Gordana Suša izjavila je posle odluke Upravnog odbora RTS-a da joj je rečeno kako nije izabrana jer je protiv bila Demokratska stranka Srbije i da će zaštitu svojih prava zatražiti na sudu. Bilo kako bilo, na ponovljenom konkursu, u oktobru 2001, na mesto urednika informativnog programa izabrana je Bojana Lekić, bivši urednik Radija B92.

Analitičari medija uglavnom se slažu da je program RTS-a sada mnogo bolji nego pre 5. oktobra 2000. "Politike ima u onoj meri u kojoj se sama pojavljuje", smatraju istraživači Stratedžik marketinga. "Pre 5. oktobra imali smo situaciju da su se svi najznačajniji akteri u medijima, naročito na RTS-u, pojavljivali u apsolutno negativnom ili apsolutno pozitivnom kontekstu. Sada negativnog konteksta nema, osim kad akteri sami sebi daju gol. Mediji su manje-više isti, s tim što je RTS – po merenjima pred republičke izbore u septembru – imao najneutralniji stav. Trude se da naprave ravnotežu... Druga je stvar koliko su političke partije vešte da stalno proizvode vesti." Srđan Bogosavljević dodaje: "RTS je trom sistem. Za vreme Miloševića nije bio zainteresovan da ispituje samog sebe. Ove godine ponovo je počeo da ozbiljno analizira podatke istraživanja gledanosti. Treba imati u vidu da kriterijumi RTS-a nisu samo komercijalni, već da se Televizija sad bori s prioritetima koji traže veliki novac. RTS, takođe, mora da se rukovodi svim ograničenjima jednog javnog radiodifuznog servisa."

Promene ili zamene

Drugi Dnevnik je i dalje najgledanija emisija RTS-a. U septembru 2000. njegova gledanost pala je ispod do tada nezamislivih 15 odsto. Zanimljivo je, ističu u Stratedžik marketingu, da je pad rejtinga SPS-a išao paralelno s padom gledanosti Dnevnika RTS-a. Posle 5. oktobra 2000. gledanost je povećana i trenutno iznosti 20,8 odsto. To, po kriterijumima na osnovu kojih Stratedžik marketing meri status određene televizije u TV spektru (doseg, učešće auditorijuma, prosečna gledanost, vreme provedeno u gledanju određenog TV programa, najgledanija emisija...), održava RTS na prvom ili drugom mestu gledanosti.

Međutim, u javnosti se mogu čuti i ocene da promene na RTS-u nisu tako brze kao što bi mogle biti. "Televizija zaista jeste onakva kakvi smo mi i kakva je država u kojoj deluje. Kao što smo se u svemu drugom nadali da će promene biti brže i radikalnije, da ćemo ubedljivije osetiti neki boljitak – a prevarili smo se – tako je i običan TV gledalac verovao da se stvari na televiziji mogu promeniti brže", kaže Branka Otašević. "S druge strane, bilo bi zaista nefer kazati da je Televizija ostala ista, da se nije promenila i da nema vidljivog olakšanja i oslobađanja jer je definitivno odbacila tu propagatorsku i manipulatorsku ulogu koju je imala. Prestala je s drastičnim brifingom javnog mnjenja i daleko je od toga da je u potpunosti upregnuta u interese pojedinih političkih grupacija. Danas se na toj televiziji može pojaviti svako, čak i onaj ko to nimalo ne zaslužuje, ali možda je i to neka reakcija, možda treba i to da iživimo." Milica Lučić-Čavić, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, slaže se da je program RTS-a sada prihvatljiviji. "Na Televiziji više nema onog govora mržnje, onih strašnih komentara koji stavljaju pojedince ili pojedine institucije na stub srama. Ipak, trebaće joj dosta vremena da obogati svoje sadržaje istraživačkim, analitičkim i kritičkim stavom prema stvarnosti", kaže Lučić-Čavić. Po mišljenju Lazara Lalića, jednog od glavnih dokumentatora uloge RTS-a u Miloševićevoj propagandi, njihovi programi možda više ne izgledaju kao politički kontrolisani, ali je njihov profesionalni nivo i dalje loš, a po formi su socrealistički kao i ranije, izuzimajući neke inicijative mlađih saradnika u kulturnoj redakciji.

U službi javnosti

JAJA, BOMBE, PALJEVINA I PLJAČKA: 5. oktobar 2000.

Javni radio-difuzni servis služi javnosti, ima javne prihode i nalazi se pod javnom kontrolom. Ima široke zadatke i veću odgovornost nego komercijalne televizije. Prvi javni radio-difuzni servis je BBC koji ove godine puni 80 godina. Nastao je na osnovu opšteg društvenog konsenzusa da zajednica želi jednu javnu televiziju koja će opsluživati građane, a ne oglašavače ili vlast. Po tom modelu su osnovane većina evropskih, pa i istočnoevropskih televizija. BBC je uspevao da opstane, međutim, danas se nalazi u ozbiljnoj konceptualnoj krizi zbog izazova tržišta i novih tehnologija koji ga, kao i druge javne servise u Evropi, stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na komercijalne televizije.

Kod nas javni servis nastaje u sasvim drugačijim okolnostima, sa različitom kulturno-političkom istorijom i u vremenu kada se u stabilnim demokratijama on suočava sa svojom redefinicijom. "Mi pokušavamo da pokidamo političku kontrolu nad nekadašnjom državnom televizijom, kontrolu koja je paralisala mogućnost da ona postane javni servis", kaže medijski analitičar Snježana Milivojević i dodaje da je javna radio-televizija konceptualno drugačija od komercijalne. "Ona je društveno dobro. Zahvaljujući stabilnim izvorima finansiranja ne mora da ulazi u kompeticiju i proizvodi programe koji se prodaju. Komercijalne televizije nas kao publiku prodaju oglašavačima i za to dobijaju novac, a javna televizija se obraća građanima, članovima jedne zajednice."

Za javni radio-difuzni servis neophodno je da javnost bude svesna da joj je potrebna ustanova koja obezbeđuje kvalitetnu komunikaciju. Javni servis podrazumeva skup vrednosti i institucionalnih rešenja utemeljenih na političkoj nezavisnosti, finansijskoj samostalnosti i programskoj raznovrsnosti. S druge strane, u proteklih deset godina u Srbiji su se toliko namnožile radio i televizijske stanice da je njihov broj gotovo nemoguće utvrditi. Narodna skupština Srbije je Zakon o radio-difuziji donela s velikim zakašnjenjem, tek u julu ove godine. Novi zakon unosi velike promene u život medija u Srbiji, promene kojima, bar po onome što se za sada vidi, neće moći svi da se prilagode. Prvi korak ka zavođenju reda u radio-difuznoj oblasti je osnivanje Republičke radio-difuzne agencije, zamišljene kao potpuno samostalne i nezavisne od bilo kog državnog organa. Agencija je "bog i batina" kada je reč o emitovanju i proizvodnji programa; izdaje dozvole za emitovanje, propisuje obavezujuća pravila i nadzire rad emitera, što se posebno odnosi na vrstu i kvalitet programa. Sve odluke u nadležnosti Agencije donosi Savet Agencije koji će formirati republička skupština. Savet će imati devet članova koji bi trebalo da budu iz redova uglednih stručnjaka u oblastima medija, oglašavanja, prava, telekomunikacija... Četiri člana Saveta predlažu državni organi – skupštine i vlade Srbije i Vojvodine, civilni sektor predlaže još četiri. Svi oni izabraće devetog člana, koji mora biti sa teritorije Kosova i Metohije. Konačan izbor članova obavlja Skupština Srbije.

Civilni sektor je u julu odabrao osam kandidata za četiri mesta u Savetu Agencije za radio-difuziju. Rektori univerziteta predložili su dr Miroljuba Radojkovića sa Fakulteta političkih nauka i inženjera Aleksandra Todorovića sa Fakulteta dramskih umetnosti. Dr Vladimir Vodinelić, profesor na Pravnom fakultetu, i Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa kandidati su nevladinih organizacija. Psihologa Aleksandru Sajkov i vladiku Porfirija predložile su verske zajednice, a medijskog analitičara Snježanu Milivojević i predsednika UNS-a Nina Brajovića novinarska i umetnička udruženja. Zbog višemesečne blokade, Skupština Srbije još nije izabrala članove Saveta, iako je rok bio 27. oktobar.

Kombinacija pritisaka

Zakon o radio-difuziji i predloženi način biranja članova Saveta izazvao je različite komentare. "On je jedan od najboljih u Evropi", kaže Rade Veljanovski i dodaje da je Vlada Srbije pokazala spremnost da upravljanje i kontrolu nad javnim radio-difuznim servisom prepusti stručnim ljudima. Branka Otašević, pak, smatra da to što je Vlada bila spremna da radi na medijskim zakonima samo po sebi ništa ne garantuje. "Tu je bilo dosta pritisaka EU-a i međunarodnih činilaca koji su i te kako upleteni u naš svakodnevni život." Da politička volja za transformaciju državne televizije u javni servis ne postoji smatra i Snježana Milivojević, koja kaže da u ovdašnjoj političkoj eliti ne postoji svest o tome da televizija servisira građane, a ne političare. Po mišljenju Milice Lučić-Čavić, zakon ostavlja mogućnost da država utiče na Savet Agencije već time što četiri njegova člana predlažu državni organi. "Pored toga, jedan član se bira sa Kosova. On treba da živi i radi na Kosovu i pretpostavljam da će i njega predložiti neko iz Vlade. Prema tome, njih će uvek biti više i postojaće mogućnost nadglasavanja. Nadam se da će njihov rad biti javan, transparentan i da ćemo mi kao udruženje moći da reagujemo ako državni organi na taj način pokušaju da nature neko rešenje."

Nosilac republičkog javnog servisa biće Radio-difuzna ustanova Srbije koja bi trebalo da počne sa radom 31. januara 2003. godine. Tog dana prestaje da postoji RTS, a novo preduzeće preuzeće njegove nekretnine, sredstva za rad i zaposlene. Ustanovu će voditi Upravni odbor od devet članova koje imenuje Narodna skupština, a za zastupnika interesa auditorijuma predviđen je osamnaestočlani Programski odbor, koji će imati savetodavnu ulogu. Ustanove javnog servisa mogu biti republičke i pokrajinske. One ne konkurišu za podelu frekvencija, već na osnovu zakona neposredno stiču pravo na njih. Ovo nije jedina privilegija koju javni servis ima u odnosu na druge emitere. Naime, Agencija će odrediti listu događaja koji su od naročitog značaja za sve građane Srbije na koje će isključivo pravo prenosa imati republički javni servis.

Pretplata, opet

Najnepovoljniji način finansiranja javnog servisa je budžetski jer o njemu odlučuju Skupština i Vlada, čime se otvara mogućnost direktnog političkog uticaja. Taksa na električno brojilo sugeriše se zemljama u tranziciji, ali je kod nas ozloglašena kao predmet manipulacije u vreme Miloševićevog režima. Najavljeno vraćanje pretplate izgleda kao najprihvatljiviji način finansiranja jer je utemeljen na ideji da građani sami plaćaju ono što žele da dobiju. "Oni na taj način kupuju ulaznicu u javnu komunikaciju, forum u kome drušvo može da razgovara o stvarima od javnog značaja", kaže Snježana Milivojević.

Televizijska pretplata nije novina za gledaoce RTS-a i njegovih prethodnika. Sve televizije bivše Jugoslavije imale su najpre svoje inkasante. Pošto je to rešenje bilo skupo, sklapani su ugovori s poštom – ali su poštari bili manje efikasni jer nisu materijalno stimulisani. Srbi su se, međutim, i tada pokazivali kao neuredne platiše, pa su nadležni morali da pribegavaju zastrašivanju. Tako je nastao spot i mit o "švedskom tragaču", čudnoj napravi koja u kombiju kruži po gradu loveći neprijavljene TV prijemnike. Jula 1993, na predlog vlade Nikole Šainovića, Skupština Srbije ukida pretplatu i uvodi taksu na električno brojilo. Time je učinjen još jedan korak ka jačanju ionako velike kontrole režima nad državnim medijima, budući da one koji su bili na čelu RTS-a više ništa ni formalno nije obavezivalo na objektivno informisanje. Različiti kursevi dinara, zvanični i "crni", licitiranje sa stvarnim brojem električnih brojila u Srbiji, neplaćanje struje od strane velikih potrošača doveli su do toga da se ne zna ni koliki su iznosi naplaćeni na ime takse na brojilo ni koliko je od toga zaista uplaćeno RTS-u. Novo rukovodstvo zateklo je ogromna dugovanja EPS/EDB-a RTS-u. Prema rečima Aleksandra Crkvenjakova, veći deo duga već je naplaćen kompenzacijom tj. RTS dobija električnu energiju u vrednosti dugovanja EPS-a.

Novi zakon o radio-difuziji, kao način finansiranja ustanova javnog servisa, propisuje plaćanje jedinstvene radio-televizijske pretplate u iznosu od 210 dinara po domaćinstvu koje u svom vlasništvu ima jedan ili više radio, odnosno televizijskih prijemnika. Visina iznosa menjaće se u skladu sa rastom cena na malo u prethodnoj kalendarskoj godini, uvećanim za pet odsto. Ali, pretplata se ne plaća za praćenje programa koje emituju ustanove radio-difuznog servisa, već na radio i televizijske prijemnike koje ste dužni da po nabavci prijavite, a u slučaju otuđenja odjavite. S druge strane, republička Radio-difuzna ustanova zadužena je za vođenje evidencije o pretplatnicima i za naplatu pretplate. Pored toga, kako saznajemo od Žarka Koraća, potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za društvene delatnosti, iznos pretplate utvrđen je u dogovoru sa ljudima iz RTS-a, odnosno prema njihovoj proceni koja su to minimalna sredstva sa kojima on može da funkcioniše. "To je njihova procena od pre šest meseci. Sada je verovatno više jer je sve poskupelo. Nismo određivali visinu pretplate mehanički, na primer neki procenat od prosečne neto zarade kao što je to slučaj u Hrvatskoj, već smo to uradili na korektniji način, prema potrebama RTS-a. Ne mislim da je 210 dinara mnogo, to je još uvek niže nego bilo gde u okruženju", kaže Korać.

Sedamdeset odsto novca prikupljenog na teritoriji Vojvodine ići će vojvođanskoj Radio-difuznoj ustanovi, dok ostatak ide nacionalnom javnom servisu, odnosno sadašnjem RTS-u. Pretplatu će prikupljati javno preduzeće koje ponudi najbolje uslove. Još se ne zna ko će to biti jer, prema Koraćevim rečima, postoje veliki otpori. "Elektrodistribucija to ne želi, a sa Telekomom se još vode razgovori. Ipak, najvažnije je da građani tačno znaju koliko novca daju za Televiziju. Sam RTS će morati da odradi veliku kampanju kako bi objasnio građanima zbog čega moraju da plaćaju pretplatu", dodaje naš sagovornik.

Šta ako građani ne budu hteli da plaćaju pretplatu? Prvoslav Plavšić smatra da to može dovesti u pitanje ceo sistem. U tom slučaju, RTS će morati da se obrati Vladi za pomoć ili da pozajmi novac od banaka. S druge strane, napominje Žarko Korać, "što se tiče Vlade Srbije, ona će zbog sveukupnog stanja u RTS-u ionako doći u paradoksalnu situaciju: u narednih četiri-pet godina moraće da ulaže u RTS, a neće imati nikakvu, čak ni teorijsku kontrolu. To za političare i vlade baš i nije omiljena situacija."

Otkaz, konkurs, obnova i izgradnja

Posao javnog servisa podrazumeva da svaki deo društva u programu prepozna nešto što zadovoljava njegove potrebe. Aleksandar Crkvenjakov kaže da su u programu RTS-a obavljene velike promene. Posle duže pauze umetnički program je počeo da proizvodi premijerne drame, u decembru kreću dve nove serije, RTS je bio koproducent filmova Mrtav ´ladan i Zona Zamfirova, koji će biti prikazan kao serijal. "Prvi program smo zamislili kao prvoklasan informativno-zabavni program, na kome ćemo imati uglavnom informativne emisije, domaće igrane serije, popularan muzički program, emisije tipa ‘Nedeljno popodne’, bioskopske filmove, itd. Drugi kanal trebalo bi da bude ‘kanal otkrića’, za ljude koji imaju malo šira interesovanja, za mlađi svet. Tu će biti emitovani obrazovni i umetnički program, domaće drame, ciklusi filmova evropskih reditelja. U celoj toj podeli jedino je sport problematičan jer su sportski događaji često nepredvidivi. Biće ga više na Drugom programu jer je njemu potrebno podizanje gledanosti, a sport to uvek učini. Drugi kanal su do sada ‘ubijali’ prenosi iz Skupštine Srbije, što niko ko se ne bavi televizijom ne može da razume. Nikada se ne zna kada će se održati sednice ni koliko će da traju i zbog njih remetimo celu programsku šemu, marketinške ugovore, sportske ugovore, seriju koja je počela na tom programu. Svi mi u RTS-u smo protiv prenosa zasedanja Skupštine jer ih smatramo za traćenje televizijskog vremena", kaže Crkvenjakov. "To najčešće prati manje od jedan odsto gledalaca."

Osim onih u programu, promene su već vidljive i na zgradama u Takovskoj i Aberdarevoj ulici. Trenutno su u funkciji dva studija, dok se puštanje u rad trećeg planira za 15. decembar. Po mišljenju Lazara Lalića, ono što se u RTS-u najmanje promenilo u odnosu na period pre 5. oktobra jeste "krvna slika". Kako kaže Lalić, to što tamo više nema Spomenke Jović nije dovoljno jer kadrovi JUL-a i dalje rade na drugim nivoima. Lalić smatra da je lustracija neophodna ne samo u novinarskom sektoru nego i u tehničkom. Najbolnija tačka u celoj priči oko transformacije RTS-a svakako je potreba za smanjenjem broja zaposlenih. Početna cifra od 8500 zaposlenih već je smanjena za oko hiljadu, a u narednom mesecu biće podeljeno oko još osam stotina otkaza. Odvajanjem prištinskog i novosadskog studija broj zaposlenih na RTS-u biće sveden na ispod 4000, što bi trebalo da bude optimalan broj za funkcionisanje javnog servisa. Teoretski, transformacijom RTS-a 31. januara svi zaposleni ostaju bez posla: u novoj firmi radiće oni koji prođu konkurs za nova radna mesta.

Poslednji na startu

"Kad god se povede priča o broju zaposlenih, ja otkačim", kaže Aleksandar Crkvenjakov. "To je najlakše regulisati, stisnete zube i podelite otkaze. Kvantitet se lako rešava, krucijalni problem je kvalitet, struktura zaposlenih. Ovde 60 odsto ljudi nema adekvatnu školsku spremu, a prosek starosti je 49 godina. U proteklih deset godina primljeno je više od 3000 ljudi sa ulice, premda su neki od njih sjajni." Crkvenjakov smatra da je još jedan način da se smanji broj zaposlenih odvajanje službi (garaža, ambulanta, čistačice ili vatrogasci) u posebna preduzeća koja bi radila po ugovoru o pružanju usluga. "To je jedan od koncepata koji se primenjuju u inostranstvu, ali ukupan trošak je isti. Da li će ljudi koji održavaju predajnike raditi u okviru sistema ili izvan njega, svodi se na isto. Ja bih lično više voleo da ih držimo ovde jer onda ne bismo morali da im plaćamo ništa eksterno. Kao zasebno preduzeće mogli bi da se sete da podignu cene", kaže Crkvenjakov i dodaje: "Ova firma može da radi i bez simfonijskog orkestra i četiri hora, ali postoji nešto što se zove društvena misija. Ako ih mi ne držimo, neće ih držati niko."

Premda država neće imati nikakvog uticaja na strukturu i broj otpuštenih, preuzeće brigu o njima. Vlada priprema socijalne programe a, prema rečima Žarka Koraća, onima koji se nađu na spiskovima za otpuštanje svakako će biti ponuđen dokup staža, kao i otpremnine. "Socijalni programi su neophodni i trudim se da budem korektan", kaže Korać.

Naša nacionalna televizija poslednja u regionu ulazi u proces transformacije. Premda su sve televizije u bivšim jugoslovenskim republikama startovale iz istog JRT-a, danas se veoma razlikuju, što najčešće odslikava opšte stanje u državama. Slovenačka televizija je odavno obavila transformaciju i sad radi na finesama. Njeni problemi su već slični onima koje imaju javne televizije u razvijenim zemljama: kompetitivnost, sposobnost da uvede nove tehnologije poput digitalne. Sve ostale eks-jugoslovenske televizije su u različitom stepenu završile bar prvu fazu transformacije. "Mi smo kasno počeli, tako da nam se suzilo vreme koje imamo na raspolaganju", kaže Snježana Milivojević. "S druge strane, imamo ogroman izvor tuđih iskustava i ukoliko budemo hteli da učimo na tuđim greškama, nema potrebe da ih ponavljamo."


 

Ne, ne, ne... pa da

Neposredno pre 5. oktobra 2000. Stratedžik marketing obavio je istraživanje koje je dalo zanimljive rezultate. Na tri pitanja – Da li verujete RTS? Da li gledate RTS? Da li volite Miloševića? – građani su odgovorili sa izričitim NE, a na četvrto – Šta mislite o Zoranu Đinđiću? – citirali su RTS (koji ne gledaju, ne veruju mu, ne vole...): "Đinđić je pobegao iz zemlje za vreme bombardovanja."

Bolje manje a bolje?

Prvoslav Plavšić, direktor savezne Agencije za istraživanje medija, učestvovao je u projektu PBS (Public Broadcasting Service) koji su pokrenuli Medija centar i NUNS i koji je trebalo da pomogne transformaciji RTS-a u javnu radio-difuznu ustanovu. Od projekta se iz nepoznatih razloga odustalo u korist koncepcije javnog servisa koja je usvojena. Plavšić kaže da je odbačeni projekat bio "mnogo operativniji, manji, koncentrisan na stvari koje može da ponudi samo javna radio-difuzija. Da ne bude za svakog ponešto, nego da ide na prodornije, stvari specifične za javni servis: da se neguju jezik, kvalitet izraza, kultura komunikacije, kultura života, identitet, autentičnost – što druge televizije ne obavezuje. Uloga javnog radio-difuznog servisa je pre svega nacionalno-civilizacijska u smislu kulturnog identiteta. Da bi mogao tako da funkcioniše, javni radio-difuzni servis mora biti manji, funkcionalniji po broju programa, naročito po kadrovskom sastavu koji bi se zasnivao na efikasnosti i kvalitetu, a ne na sveobuhvatnosti."

"RTS ima sva tehnička i u dobroj meri kadrovska i logistička svojstva koja mu omogućavaju da postane javni servis", smatra Branka Otašević. "Građanima treba skrenuti pažnju da odličan dečji, kulturno-umetnički, školski, naučni program može dati samo RTS, odnosno javni servis. Sve ostale televizije, vođene svojim interesom, neće nikad biti spremne da ulažu u programe koji se prave mukotrpno i studiozno, a koji ne mogu da budu atraktivni u finansijskom smislu. Svi ostali će bežati ka lakim formama, kao što su kvizovi, ili će jednostavno kupovati strani program koji je uvek neoporedivo jeftiniji od proizvodnje domaćeg."

Generalni direktori RTB/RTS

1955-1959. Mirko Tepavac
1959-1962. Dušan Popović
1962-1972. Zdravko Vuković
1972-1985. Milan Vukos
1985-1988. Ratomir Vico
1989-1991. Dušan Mitević
1991. Ratomir Vico
1992-1992. Dobrosav Bjeletić
1992-1995. Milorad Vučelić
1995-2000. Dragoljub Milanović
2000-2001. Nenad Ristić
2001.-Aleksandar Crkvenjakov

Ko, šta i zašto gleda

Merenje gledanosti i efekata medija kod nas je počelo 1952. osnivanjem Centra za istraživanje programa i auditorijuma u okviru Radio, kasnije i Televizije Beograd. Od 1991. do 1995. to je radila agencija Partner, a od 1996. i Stratedžik marketing, kasnije i neke druge agencije. Istraživački Centar RTVB/RTS okupljao je elitne stručnjake iz oblasti medija i istraživanja javnog mnjenja, izdavao biltene i časopis "RTV", čiji je urednik bio Prvoslav Plavšić. "Istraživanja u ovoj oblasti treba obavljati u funkciji onoga što je zakonodavstvo propisalo kao kriterijum javne radio-difuzije, u funkciji društva, kulture, javnog dobra, jer javni servis znači da građani sami plaćaju kvalitet. Danas se najviše ispituje gledanost i to u užoj, marketinškoj funkciji, a vrlo malo kredibilitet i efekti gledanosti medija i njenih programa. U tekstu ‘Neverica javnosti i javnost neverice’ naveo sam jedan paradoks do kog smo došli u istraživanju gledanosti tadašnjeg RTVB-a. Gledanost je bila velika i sve veća kada su počeli sukobi, ljudi su ga gledali po ceo dan da bi dobili informaciju o tome šta se dešava – ali je kredibilitet, stepen poverenja auditorijuma u emitovani program, opadao."

Danas RTS svakodnevno dobija izveštaje o gledanosti od agencija Stratedžik marketing i Galup internešnel medijum. Stratedžik marketing učestvuje u sindikalizovanom istraživanju, zajedno sa još dve "velike", dve "male" televizije i advertajzing agencijama. "S obzirom na to da su rezultati za svakog isti, televizije posle same snose odgovornost za način njihovog objavljivanja", kaže Srđan Bogosavljević, direktor Stratedžik marketinga. Manipulacije rezultatima moguće su "odsecanjem pitanja" (ističu se samo odgovori s dobrim ocenama) ili "odsecanjem populacije" (ističu se rezultati po segmentima društva koji taj radio/televiziju najviše prihvataju).

Kanal na prodaju

Kako Zakon o radio-difuziji predviđa da RTS zadrži samo dve nacionalne frekvencije, postavlja se pitanje šta će biti s Trećim kanalom. Po svemu sudeći, on će do februara naredne godine biti ili prodat ili ugašen. "Zakonski je ubijena mogućnost da ga zadržimo, što je šteta jer je u pitanju kanal sa dvanaest godina tradicije i razvijenom infrastrukturom", kaže Aleksandar Crkvenjakov. "Odluka da dva nacionalna televizijska kanala pripadnu RTS-u, a tri komercijalnim televizijama je politička. Naime, Treći kanal je čisto komercijalan i kao takav ne može da opstane u okviru javnog servisa. Šteta bi bilo da propadne jer je po gledanosti dostigao BK. I njegova mreža od 220 predajnika i repetitora sa dodeljenom frekvencijom sigurno vredi nešto."

Treći kanal RTS-a radi sa pedeset zaposlenih i, prema rečima Igora Miklje, glavnog i odgovornog urednika, gotovo dvostruko je gledaniji od Drugog programa. "Od 30. septembra krenuli smo sa novom programskom šemom i od tada smo gledanost povećali četiri puta. Trenutno smo na državnom budžetu i tu ostajemo dok se ne raspiše tender za privatizaciju, a onda idemo na konkurs za komercijalnu frekvenciju. Cilj nam je da se nametnemo u programskom smislu kako bismo sačuvali kanal i dobro se prodali."

Mini intervju: Milica Lučić-Čavić

Mini intervju: Milica Lučić-Čavić

Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, dugogodišnji novinar TVB/RTS-a, smatra da je "čišćenje" državne televizije u protekle dve godine samo delimično obavljeno. "Neki ljudi koji su bili najistaknutiji, na najvišim funkcijama, više nisu tu, mislim na Komrakova, Milanovića, Spomenku Jović i još nekoliko njih. Međutim, neki ljudi koji su i te kako učestvovali u toj propagandnoj mašineriji i dalje su tu. Možda nisu više na ekranu, ali imaju neke funkcije čak i u informativnom sektoru i utiču na uređivačku politiku. Ne mislim da ih treba zatvarati ili izbaciti iz novinarstva, ali oni ne bi smeli da budu urednici delova programa ili urednici emisija."

"VREME": Vi ste novinarsku karijeru napravili na RTS-u. Zbog čega se niste vratili na televiziju?

Kao prvo, niko me nije zvao. Drugo, ja više nikad ne bih mogla da pređem prag informativnog programa i to iz dva razloga. Svojevremeno sam se, sa još dvadeset kolega sa radija i televizije, našla na linč-listi Vojislava Šešelja, koja je slavodobitno pročitana u centralnom TV Dnevniku. Posle toga smo svi mi izgubili posao kao "loši Srbi", "izdajnici" i slično. Drugi razlog, koji je za mene mnogo važniji, jeste to što je 16 nedužnih radnika Televizije poginulo tokom NATO bombardovanja zato što je neko hteo da pokaže kako su strašni ti stranci koji ubijaju nevine ljude u televiziji, umesto da su ljude premestili na sigurnija mesta kao što su to uradile sve ostale televizije. To je 16 žrtvovanih ljudi, neke od njih sam i poznavala i ne prođe nekoliko dana, a da ne pomislim na njih.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net