Kosovo i Metohija >

Daleko od obećane zemlje

Kosovo i Metohija su posle lokalnih izbora ostali ono što su i bili - teško bolestan organizam, koji je kao takav postao sasvim rezistentan na lek koji mu se spolja unosi, a to je delovanje međunarodne uprave. Sa Mihaelom Štajnerom konačno, ona je postala deo ovog teškog problema

OD LOŠEG KA GOREM: Uništena crkva u Ljubovi

Međunarodna uprava na Kosovu i Metohiji postoji već tri i po godine, ali njen osnovni cilj sadržan u Rezoluciji Saveta bezbednosti UN br. 1244 o mirnoj koegzistenciji nacionalnih zajednica ni izdaleka nije postignut. Bilo bi bliže istini reći da je stanje stvari u tom pogledu isto kao i juna 1999. kada je međunarodna zajednica direktno preuzela uređivanje života u ovoj pokrajini. Samo se od tog trenutka odnos većine i manjine promenio; izdvajanjem Kosova i Metohije iz državno-pravne nadležnosti SR Jugoslavije i Srbije, Albanci su postali većina, a Srbi (i ostali) manjina, na samom Kosovu u većoj brojčanoj nesrazmeri nego pre marta 1999. Oko dve trećine srpskog stanovništva (220 – 230.000) prebeglo je u centralnu Srbiju, Vojvodinu i Crnu Goru i do danas se nije vratilo. Ako je međunarodna uprava omogućila velikom broju izbeglih Albanaca (oko 800.000) da se posle rata i tromesečnog izbeglištva vrati u svoje domove, teško se može opravdati činjenica da povratak nije omogućen tri puta manjem broju Srba, koji u prognanstvu žive više od tri i po godine.

Stanje posle tri i po godine

Za to vreme faza o multietničkom Kosovu odnosi se na etničko-demografski status quo pokrajine. Za Albance, to je fait accomplie situacija, trajno političko stanje, koje sa njihovog stanovištva samo može da se poboljšava nastavkom srpskog iseljavanja do poželjnih nekoliko promila, tek radi pukog opravdanja idilične međunarodne slike o multietničkom Kosovu. Za međunarodnu upravu, to je verbalno neprihvatljiva situacija budući da je ona obavezna prema slovu pomenute Rezolucije da obezbedi povratak svih iseljenih lica, prema tome i Srba. Nesposobna, pa i nevoljna, da to čini, ona, u liku svojih najviših zvaničnika već najmanje dve godine proizvodi simulakrum multietničkog Kosova. U svojim programima institucionalizacije, decentralizacije i povratka predstavnici brojnih UNMIK-ovih odeljenja sve čine da stanje prikažu relativno normalnim i da sa te prolazne pozicije projektuju mirne i postepene promene. Iz njihovih izveštaja stiče se slika o Kosovu i Metohiji kao području relativno mirne tranzicije u okviru koje se sukob dve nacionalne zajednice prenosi u političke institucije i tu rešava na manje-više uspešan način. Iz tih izveštaja i istupanja dobija se utisak da ekstremisti borave još samo u severnoj Mitrovici, ne dozvoljavajući da uticaji blagotvorne klime multietičnosti dopru i u ovu srpsku enklavu.

Nasuprot ovakvoj slici, koja se neprekidno plasira svetskoj javnosti, objektivno stanje na Kosovu i Metohiji je sasvim drugačije. Kao jedinicu poređenja uputno je uzeti stanje koje je vladalo u vreme Miloševićevog režima. Njega je karakterisalo obimno i masovno kršenje ljudskih prava, pre svega kosmetskih Albanaca, što su zemlje Atlantskog saveza kaznile tromesečnim bombardovanjem čitave zemlje, a neposredno posle toga međunarodna zajednica (UN) uspostavljanjem svoje vojne i civilne uprave na teritoriji pokrajine. Tokom trajanja represivnog režima, u periodu od dvanaest godina, Albanci su bar imali slobodu kretanja, ali i dovoljan politički prostor da organizuju gotovo kompletan paralelni život, računajući tu i izbore za svoje paralelne političke institucije. Srbi danas na Kosovu i Metohiji nemaju elementarnu fizičku bezbednost niti slobodu kretanja, sem u jasno omeđenom prostoru gde žive kompaktno, tako da im je kretanje ograničeno u zavisnosti od prostora njihove homogenosti – od četiri opštine gde su u znatnoj većini, preko sela i delova naselja, do kuća i okućnica (i dva solitera u Prištini). Njihov položaj uporediv je sa položajem Albanaca samo za vreme bombardovanja, kada je, uostalom, veliki broj Albanaca bio prinuđen da napusti pokrajinu. Ali, od dolaska međunarodnih snaga na delu je terenska politika permanentnog albanskog revanša, ovoga puta u prisustvu predstavnika međunarodne uprave. Suočeni sa takvim ponašanjem većinskog stanovništva, a nemoćni da mu se suprotstave, najviši predstavnici te uprave prionuli su radije propagandi o postepenom ali sigurnom uspehu, nego teškom i rizičnom poslu odbrane elementarnih ljudskih prava srpskog stanovništva.

Kako ovo postupanje UNMIK-a praktično izgleda, pokazaćemo na jednom vrlo karakterističnom i ubedljivom primeru. Reč je o njegovoj politici povratka. To je, razume se, najvažniji test međunarodnog prisustva na Kosovu, ne samo zbog izričite odredbe u Rezoluciji 1244, već iz daleko dubljih moralnih i humanitarnih razloga.

Do danas se, na osnovu čvrstih dokaza, na Kosovu i Metohiji vratilo 126 prognanika (Osojane). Doduše, poslednjih meseci šef UNMIK-a i njegovi ljudi govore o nekih 2000 povratnika, ali se njihova imena i mesta u koja su se vratili kriju. Zanimljivo je obrazloženje: konspiracija je potrebna da ova navodna činjenica ne bi provocirala Albance. Inače, ova lukava taktika UNMIK-a u direktnoj je suprotnosti sa jednim od njegovih načela povratka – da ljudi treba da se vraćaju u sredine, kuće i stanove, odakle su proterani. Idealno posmatrano, najbolje bi bilo da se svi Srbi vrate i to u nekada etnički mešovita naselja (teleologija multietničkog Kosova), a da to Albanci ne primete. Pošto i UNMIK-ovi ljudi znaju da je to ipak nemoguće, u svom planu su izložili još dva načela: povratak je individualan (!) i o njemu moraju da se izjasne lokalni Albanci, nekadašnje i buduće komšije i sugrađani povratnika.

U ova tri principa (povratak u prethodno mesto stanovanja, na individualnoj osnovi, uz saglasnost lokalnih Albanaca) krije se razlog Štajnerove ogromne zainteresovanosti da se Srbi odazovu na lokalne izbore zakazane (i održane) 26. oktobra. Problem povratka od jedinstvenog humanitarnog problema postao je stvar brojnih punktualnih politika lokalnih zajednica virtuelno multietničkog Kosova. Umesto prevaziđenog centralističko-kolektivističkog pristupa imamo, kako to šef UNMIK-a voli da kaže, moderan individualističko-liberalan pristup, koji vodi računa o preferencijama pojedinaca a ne apstraktnih kolektiviteta.

UNMIK-u je trebalo punih tri godine da dođe do ovih spasonosnih liberalnih načela. Plan je ne samo liberalan nego i optimalan. Povratnici (a to su nekim istorijskim slučajem Srbi) treba individualno da se prijavljuju, domicilni (a to su istim slučajem Albanci) treba individualno da ih prihvataju, a na UNMIKU je da pruža logistiku. Tako stoji sa načelima. A kako izgleda konkretan plan?

Do pre mesec dana on nije postojao. Napravljen je tek nakon insistiranja ljudi iz Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju da se UNMIK izjasni o planu sačinjenom u Centru pre gotovo godinu dana. Po planu KC, Srbi bi trebalo da se vrate u 24 grupacije naselja, poglavito u oblastima njihove nekadašnje nastanjenosti, ali i u novim naseljima koncentrisanim na prostorima sadašnje homogene naseljenosti Srba. Razlog je jednostavan – bezbednost i sloboda kretanja, ono što UNMIK već godinama nije u stanju da obezbedi. Taj plan prvo je prećutkivan, pa izbegavan, da bi se, najzad, izložio originalan UNMIK-ov, koji bi trebalo da predstavlja prvu faznu operacionalizaciju onih famoznih načela.

Ukratko, za prvu predvidljivu fazu taj plan izgleda ovako: Srbi samostalno treba da se vrate u dve lokacije (Novaka i Župa), zajedno sa Albancima u jednu (Podgoricu), zajedno sa Albancima i Bošnjacima u jednu (Gornje Selo) i zajedno sa Albancima i Romima u jednu lokaciju (Orahovac). Albanci se samostalno vraćaju u dve lokacije (Donja Vitina i Leposavić). Zajedno sa Gorancima i Aškalijama u još dve lokacije (Dragaš i Mala Dobraja) i zajedno sa Romima u jednu (Gnjilane). Bošnjaci se samostalno vraćaju u tri lokacije u opštini Peć. Romi sa Egipćanima se vraćaju u jednu lokaciju, takođe u opštini Peć.

Zasad ne postoji kvantitativni plan povratka, a kako bi i postojao kada je čovek u liberalnom smislu jedan kvalitet, a nikada kvantitet, broj, deo nekog kolektivističkog entiteta. Sa Štajnerovog individualističkog stanovišta, reč je o 220-230 hiljada individualnih Srba, a ne tek Srba, koji kao pojedinci treba da se odluče i konkretno opredele za povratak. I budući da se prednost daje kvalitetu, a ne kvantitetu, bitan je multietnički kvalitet povratka. Konkretan plan obuhvata pripadnike svih nacionalnih zajednica, bez obzira na činjenicu što su Srbi i procentualno i u apsolutnim brojkama ubedljivo najzastupljeniji među nasilno iseljenima. Ako bismo polazeći od broja potencijalnih povratnika vremenski projektovali UNMIK-ov plan povratka, izlažući se Štajnerovom prigovoru o neliberalnom pogledu na problem, svi Albanci bi se svojim domovima vratili za nekoliko meseci, svi pripadnici drugih nealbanskih zajednica za nekoliko godina, a svi Srbi za nekoliko decenija.

Razume se, niko ovde nije lud, a najmanje projektanti ovog plana. Srbi sa Kosova ga već nazivaju "plan nepovratka", što dobro reflektuje nameru UNMIK-a: raditi, a ne uraditi. Neki ozbiljni pristup ovom pitanju konfrontirao bi ih sa albanskim političarima i sa samim albanskim stanovništvom, a to je ono od čega oni najviše zaziru. Iza prividno jasnog naziva "misija UN na Kosovu i Metohiji" stoji mnoštvo individualnih mandata i ličnih planova – od najobičnijeg vojnika i policajca, preko brojnih administrativnih činovnika, do funkcionera međunarodne zajednice. Za svakog od njih, mandat je vremenski ograničen i, uz to, prema rangu dobro plaćen i niko ne želi bez preke potrebe (dakle, kada je lično ugrožen) da se izlaže pogibelji hvatanja u koštac sa brojnim članovima jednog militarizovanog, anarhoidnog i kriminalizovanog društva kakvo je albansko na Kosovu. Među UNMIK-ovim i KFOR-ovim osobljem odavno važi pravilo – odradi svoje sa što manje dizanja prašine i hvataj maglu.

Lokalni izbori između obećanja i ucene

U senci ovakve realne politike međunarodne uprave na Kosovu i Metohiji odigrali su se i poslednji lokalni izbori. Ponovo su Srbi postali predmet povećane međunarodne pažnje, jer je njihov pristanak postao ključni momenat legitimnosti međunarodnog prisustva u pokrajini. Takva pozornost na Srbe usmeravana je prilikom pravljenja Ustavnog okvira za privremenu samoupravu, čije je usvajanje ipak proteklo bez pristanka srpskih predstavnika. Kada je Ustavni okvir trebalo da prođe svoj prvi test, izbore za kosovski parlament, Štajnerov prethodnik Hans Hekerup bio je prinuđen da prihvati jedan dokument, Sporazum o sprovođenju Rezolucije 1244, koji je potpisao zajedno sa predsednikom Koordinacionog centra, i u kome su se našle dodatne garancije za Srbe. Celokupna Štajnerova politika prema Srbima bila je sadržana u oglušivanju o taj dokument i, shodno tome, u propagandi o neprekidnom napredovanju u institucionalizaciji kosovskog javnog života. Sve do časa kada je shvatio da su Srbi, kako oni čiji je povratak u pokrajinu postao još neizvesniji nego pre, tako i oni koji žive egzistencijalno neizvesnu kosovsku svakodnevicu, masovno rešeni da bojkotuju lokalne izbore. Budući da se uspeh glavnog kosovskog administratora evo već treći put zaredom ne računa prema ciljevima Rezolucije 1244, nego prema priči (propagandi) o normalizaciji, Štajneru su ovi izbori bili neobično važni samo u kontekstu retorike normalizacije. Suočen sa preovlađujućim stavom srpskog stanovništva, neposredno pred izbore (1. oktobra) izložio je svoj program decentralizacije u sedam tačaka.

Tema o decentralizaciji vlasti objektivno jeste značajna tema za Srbe na Kosovu i Metohiji. U solidnom sistemu lokalne samouprave i odgovarajuće regionalizacije oni bi mogli naći osnov za svoje javno angažovanje koje ne bi bilo u neskladu sa idejom multietničkog Kosova. To je, štaviše, jedini način da ostanu na ovim prostorima i da se dve trećine njihovih prognanih sunarodnika vrati i zapodene iole normalan život. Raštrkani, pak, po kosovskim getima i malim enklavama, izloženi ne naprosto majorizaciji albanske većine, već gotovo svakodnevnom teroru, oni mogu da očekuju samo krajnje neljudske uslove života i stoga budu spremni za što skoriji odlazak. Još u junu mesecu u Koordinacionom centru izrađen je projekat decentralizacije koji je ponuđen odgovarajućem odeljenju UNMIK-a, ali tada predstavnicima međunarodne uprave ovaj projekat nije bio interesantan. Isto kao što su prethodno faktički odbili plan povratka, Štajner se ove teme (decentralizacije) iznenada opsetio pred same lokalne izbore u nameri da nezainteresovane Srbe motiviše na izlazak. Ali ni tada ovaj vrli međunarodni administrator nije mislio na Srbe, već na međunarodne centre moći. Pre nego što je otvorio razgovore sa srpskim predstavnicima i sa predstavnicima vlasti u Srbiji i SR Jugoslaviji, on je tražio i dobio političku podršku međunarodnih činilaca za svoj program od sedam tačaka. To, međutim, nije bio nikakav program, već sedam gotovo prostih rečenica u kojima je bilo jasno samo da će nakon izbora sa srpskim učešćem Štajner otvoriti razgovore o decentralizaciji sa političkim predstavnicima Srba, Albanaca i ostalih. U tom trenutku sasvim nedovoljno za ozbiljnu trgovinu.

Dani pred izbore bili su obeleženi krajnjom neizvesnošću oko učešća Srba. Zapravo, bilo je izvesnije da se oni neće u dovoljnom broju odazvati pod datim uslovima. Nije to bilo nikakvo uslovljavanje, jer je primarno iskustvo života na Kosovu i Metohiji onemogućavalo poverenje i u veća obećanja i solidnije garancije od onih koje je u stanju bio da pruži ovaj administrator. Njegovi ružni manevri sa falsifikovanjem navodnog pozitivnog stava Srpskog patrijarha o izborima i njegovom programu od sedam tačaka samo su pojačavali otpor lokalnog stanovništva i uvećavali nepoverenje političkih predstavnika Srba. Nije mu preostalo ništa drugo do još jedne ponude. U vidu proglasa (Announcement), dakle u svakom slučaju javnog akta, otvorio je mogućnost osnivanja "opštinskih jedinica" za "krupnije nevećinske zajednice", koje bi obuhvatale jedno ili više sela, naselja i gradske četvrti u postojećim opštinama, kao posebnih jedinica lokalne samouprave. Te jedinice raspolagale bi svojim izabranim organima, upravom i budžetom, i samostalno odlučivale o jednom broju pitanja od značaja za lokalno stanovništvo. Takva mogućnost, međutim, vezana je (bolje reči uslovljena) "značajnim" izlaskom lokalnog stanovništva (čitaj: Srba) u takvim mestima na lokalne izbore. Time bi se njihovi predstavnici kandidovali za političke razgovore o konkretizaciji predloga i nakon njegove legalizacije u vidu zakonskog dokumenta stvorili mogućnost da u postojećim opštinskim skupštinama ili putem peticije realizuju pravo na posebnu opštinsku jedinicu.

Ova ponuda suviše je kasno stigla (svega pet dana pred izbore) da bi zainteresovala upravo one koji bi imali koristi od njene eventualne realizacije. To su Srbi u albanski većinskim opštinama. Tako kasno izložena, verovatno da nije ni imala cilj da dopre do ovih ubogih i očajnih ljudi. Ponuda je, zapravo, bila usmerena na političke predstavnike kosmetskih Srba i predstavnike vlasti Srbije i SR Jugoslavije ne bi li oni pozvali srpsko stanovništvo, ono na Kosmetu i ono izbeglo, da učestvuje na izborima. Jedinstven stav ovih bio je nekako adekvatan samoj Štajnerovoj ponudi – Srbi treba da izađu na izbore tamo gde imaju elementarnu bezbednost. Tako je i bilo. U pet opština gde su u većini (Leposavić, Zubin potok, Zvečan, Novo Brdo, Štrpce), masovnije su se odazvali i osvojili dovoljne većine za obrazovanje lokalnih vlasti. Tamo, pak, gde su u manjini, njihov izlazak bio je prilično skroman. Zapravo, dovoljan da izrazi indeks njihove bezbednosti.

Da je Štajner bio spreman da prizna ovu egzaktnu veličinu (procenat izlaska jednak indeksu bezbednosti srpskog stanovništva pod njegovom upravom), ne bi neposredno nakon saopštavanja preliminarnih rezultata izbora izašao sa osvetničkom reakcijom. Odmah je objavio otkazivanje sastanka sa političkim predstavnicima oko početka realizacije njegove ponude-mamca. Kao besan ribar koji nije uhvatio kapitalca i stoga namah odlučio da slomi pecaljku. Ali, nije je slomio, već samo bacio na stranu.

Izaći iz loše beskonačnosti

Kosovo i Metohija je posle lokalnih izbora ostalo ono što je i bilo – teško bolestan organizam, koji je kao takav postao sasvim rezistentan na lek koji mu se spolja unosi, a to je delovanje međunarodne uprave. Sa Mihaelom Štajnerom konačno, ona je postala deo ovog teškog problema. Tri i po godine nije joj bilo dovoljno da bar započne sa realizacijom povratka prognanog i iseljenog stanovništva, da stvori elementarne uslove bezbednosti za manjinske zajednice, da podstakne stvarnu decentralizaciju vlasti i otpočne sa dekriminalizacijom društva. Njeno prisustvo ima još samo svrhu fizičkog obuzdavanja najgorih, a prilično brojnih, ekstremističkih nastojanja da se teritorija konačno očisti od Srba i da se njihova imovina na ovaj ili onaj način zaposedne. Samoblokirana u svojoj utopijskoj ambiciji da stvori demokratsko i multietničko Kosovo, međunarodna uprava već odavno svedoči o lošoj beskonačnosti svog prisustva na ovom prostoru. U takvoj situaciji praktički je realnija linija manjeg otpora, postepeno popuštanje pod stihijom većinskog pritiska i faktičko (na terenu) pristajanje na projekat nezavisnog Kosova. Iz te realističke optike, problem se traži i volšebno nalazi na slabijoj strani, u otporu srpskog stanovništva, tako da je severna Mitrovica jedno vreme slovila kao najveći problem međunarodne uprave na Kosovu.

Štajnerov proglas od 21. oktobra, ma koliko tada imao funkciju mamca, poslednja je prilika, koju je sam sebi nevoljno dao, da se UNMIK otvoreno i koliko-toliko časno suoči sa stvarnim problemom. Ovde nije reč o decentralizaciji jednog sistema čijem boljem funkcionisanju ona treba da pomogne. Reč je o osiguranju relativno slobodnog prostora na kojem članovi jedne permanentno terorisane zajednice mogu da obavljaju svoje elementarne životne delatnosti – da privređuju, obrazuju se, leče, zadovoljavaju svoje socijalne i kulturne potrebe i čuvaju svoju fizičku bezbednost. Posle tri i po godine, sasvim je izvesno, Kosovo i Metohija se mora ne samo decentralizovati, nego i regionalizovati, ukoliko njegovo autohtono srpsko stanovništvo na njemu uopšte treba da opstane. Odluka o ovom poslednjem, koju treba da donese međunarodna zajednica, povlači kao nužnu posledicu jednu formu u kojoj ona može da se realizuje – institucionalne garancije srpske nacionalne i teritorijalne samouprave na što jasnije određenom prostoru. To je, sva je prilika, jedini održivi koncept multietničkog Kosova. Sve ostalo je čisto zavaravanje sebe i drugog, bez posledica po sebe a sa katastrofalnim ishodom za drugog. Prema tome, celokupna naredna politika međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji za srpsku zajednicu može imati značaja samo ukoliko bude koncentrisana na tri teme: povratak iseljenih, decentralizacija do regionalizacije i obnova i očuvanje srpskih spomenika kulture. Velika priča o demokratizaciji multietničkog Kosova može biti od planetarnog značaja, ali bez bilo kakve vrednosti za one koji će biti prinuđeni da pobegnu iz ove obećane zemlje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net