Milo Đukanović, politički portret >

Fleksibilna britva

Đukanović je političar fajter i optimista i ne pokazuje nameru da odstupi iako u poslednje vreme deluje pomalo umorno, bez inicijative, ali i dalje sa zavidnom voljom za vladanjem

Milo Đukanović, majstor političke taktike i jugoslovenski fenomen po konstantnoj dužini opstajanja na vlasti, danas je jedini političar od uticaja koji je karijeru počeo u aparatu komunističke nomenklature. Politički je nadživeo sve svoje drugove iz Saveza komunista Jugoslavije: sa vlasti su otišli i Milošević, i Gligorov, i Kučan... Đukanović je ostao.

Rođen je l5. februara l962. godine u Nikšiću. Školovanje je započeo u rodnom gradu, a nastavio u Podgorici, gde je završio gimnaziju i Ekonomski fakultet. Od rane mladosti profesionalni je političar: još kao student bio je predsednik omladinske organizacije. Po završetku studija postaje plaćeni omladinski funkcioner. Od 1986. do 1988. godine bio je član Predsjedništva Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine (SSO) Crne Gore, zatim član Predsedništva SSO Jugoslavije, član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, predsednik AMSJ-a i kandidat za predsjednika omladine Jugoslavije. Bio je najmlađi član CK SKJ-a u njegovom poslednjem sastavu. Kao komunistički omladinac zdušno je zagovarao ideje o samoupravljanju i demokratski centralizam. U vreme Miloševićeve antibirokratske revolucije bio je jedan od jurišnika u obračunu sa "starom gardom" u komunističkoj partiji. Tada je dobio nadimak Milo Britva. Na 17. sednici CK SK Crne Gore Milo Đukanović, tada mlađani "miloševićevac" koji je na toj istoj sednici nagrađen i položajem sekretara Predsjedništva CK, reći će i ovo: "U cijeloj zemlji je pitanje povjerenja u rukovodstva, sa ovakvim rukovodstvima se ne može izaći iz krize".

Od 1989. do 1991. sekretar je Predsjedništva Centralnog komiteta Saveza Komunista Crne Gore. U januaru 1989. u Crnoj Gori su masovne demonstracije oduvale državno i rukovodstvo Saveza komunista Crne Gore. Na vanrednom kongresu CK SK Crne Gore izjavio je da je crnogorsko rukovodstvo "platilo cijenu nemorala i batinjanja". Posle te smene u Crnoj Gori na vlast je došla mlada politička garnitura na čelu s Momirom Bulatovićem, koji je postavljen za šefa crnogorskih komunista, a u vladajućoj ekipi ljudi od uticaja bili su i Đukanović i Svetozar Marović ("Mladi, lepi i pametni"). U njihovu slavu su smišljane i pevane pesme koje su ih veličale. Doduše, pesme se pevaju i ovih dana, ali sada samo Milu. "S Lovćena vila kliče, đe si Milo pobjedniče", peva se u Podgorici posle parlamentarnih izbora 2002. kad je koalicija predsednika Đukanovića "Za evropsku Crnu Goru" pobedila osvojivši 39 mandata.

PUT KROZ RASCEP: Crnogorska komunistička partija je polovinom 1991. promenila naziv u Demokratsku partiju socijalista (DPS) i poslednja je od svih komunističkih partija koje su činile nekadašnji SK. Iz tog vremena ostala je upamćena Milova izjava kojom opravdava komunističku ortodoksnost: "Crna Gora je opstala kao ostrvo slobode kada su drugi bili porobljeni, pa zašto sada ne bi mogla opstati kao ostrvo komunizma". Đukanović je 1991. govorio da je i šah "omrznuo zbog šahovnice", a kada su krajem iste godine crnogorski rezervisti krenuli na Dubrovnik, objašnjavao je to potrebom za definitivnim razgraničenjem s Hrvatskom i ispravljanjem grešaka "priučenih boljševičkih kartografa".

Na prvim višestranačkim izborima krajem 1990. godine izabran je za poslanika u Skupštini Crne Gore, a na svoj rođendan 15. februara 1991. godine dobio je mandat predsednika Vlade Republike Crne Gore. U to vreme bio je najmlađi premijer u Evropi. Na istu funkciju je biran još dva puta, posle konstituisanja druge višestranačke Skupštine 5. marta 1993. godine i novembra 1996. godine. Za premijera ga je sva tri puta predložio tadašnji predsednik Republike Crne Gore Momir Bulatović. Kao predsednik vlade proslavio se "poslovima stoleća" kakvi su ekološka država, Jaz, Buljarice ili ustupanje Svetog Stefana Jezdimiru Vasiljeviću i izjavom da "nijedan zakon ne smije biti smetnja poslu koji je u interesu Crne Gore".

Od aprila 1994. godine bio je jedan od trojice potpredsednika DPS-a. Ostavku je podneo 25. marta 1997, nakon što su ga Momir Bulatović i još neki članovi DPS-a kritikovali na Glavnom odboru partije zbog toga što je u štampi negativno ocenjivao poteze vlasti u Beogradu i ličnost predsednika Srbije. Mesec dana kasnije, na predlog Momira Bulatovića, ponovo je postao potpredsednik DPS-a i na toj funkciji ostao do konačnog rascepa partije.

Kad se rascep proširio na čitavu Demokratsku partiju socijalista Đukanović je dobio većinu u partiji, a Bulatovićeve prstalice su krajem marta 1998. godine stvorile novu stranku: Socijalističku narodnu partiju. Miloševićevi socijalisti saopštili su da je njihov partner u skupštini SR Jugoslavije novoformirani SNP Momira Bulatovića.

Đukanović je, uoči parlamentarnih izbora u Crnoj Gori 1998, pribegao koalicionom savezu s opozicijom, formiranom pod nazivom "Da živimo bolje". Ta raznorodna grupacija uspela je da osvoji tesnu većinu u parlamentu. Na izborima u oktobru 1997. godine Đukanović je izabran za predsednika Crne Gore. On je sa 174.745 u drugom izbornom krugu pobedio Bulatovića, koji je dobio 169.276 glasova.

PODRŠKA ZAPADA: Zalažući se za reforme i demokratske procese, Đukanović je stekao jaku podršku Zapada i postao jedan od najžešćih kritičara politike Slobodana Miloševića. Na mesto predsednika Crne Gore Đukanović je došao u trenutku velike političke zategnutosti u samoj Crnoj Gori i u odnosima dveju federalnih jedinica i sve zaoštrenije kosovske krize. Prilikom preuzimanja dužnosti, crnogorski predsednik je u prvi plan stavio demokratizaciju i ekonomski napredak zemlje i neophodnost da Jugoslavija ispuni obaveze prema međunarodnoj zajednici. Do 1997. godine i izbora za predsednika Crne Gore bio je samo jedan iz crnogorskog trijumvirata i izvršilac Miloševićevih strateških planova. Nakon burnog rascepa unutar vladajuće partije (DPS) i izbora za predsednika, Milo je postao "glavar" Crne Gore, a dojučerašnji Miloševićev saradnik postao je njegov glavni i najozbiljniji politički protivnik u federaciji. Posle razlaza s režimom Slobodana Miloševićem u proleće 1997. Đukanović se razilazi sa svojim kumom i političkim kompanjonom Bulatovićem, pobeđuje ga na izborima i 15. januara 1998, predvodeći široki politički savez, postaje predsednik Crne Gore. Pobedio je Bulatovića i zadržao na margini crnogorske liberale koji tvrde da im je ukrao program. Pokazalo se da je dogmatski režim mogao početi da ruši onaj ko dobro poznaje sve njegove mehanizme.

Još u proleće 1996. Đukanović je počeo da pokazuje znakove javnog neslaganja s rukovodstvom u Beogradu. Najpre je došao u sukob s Jugoslovenskom levicom (JUL) kada je sprečio julovce da zauzmu rukovodeća mesta u crnogorskoj privredi. Đukanović je tada onemogućio bilo kakav uticaj JUL-a u Crnoj Gori, poručivši suprugama da "ostanu supruge". Ubrzo su iz Beograda počele da stižu poruke o "švercerima" i "mafijašima" u Crnoj Gori.

Tvrdi se da je u svojim novim političkim opredeljenjima bio ohrabren ekonomskom podlogom koju je obezbedio švercom cigareta i druge robe preko Jadranskog mora, a prihod od tog "biznisa" je omogućavao izdržavanje dobrog dela državnih troškova republike. Tokom 1996, Đukanović je nastavio da učvršćuje položaj, uspevši da pod kontrolom zadrži sve glavne ekonomske poslove Crne Gore. Želeći da se oslobodi nekooperativnog Đukanovića, Beograd je izvršio pritisak na Bulatovića da smeni premijera. Tako je počeo oštar sukob dvojice nekada bliskih saradnika i istomišljenika.

Usprotivio se kandidaturi Slobodana Miloševića za predsednika SRJ. U intervjuu "Vremenu" u proleće 1997. on ulazi u otvorenu borbu i baca rukavicu: "Danas je gospodin Milošević čovjek prevaziđene političke misli, lišen sposobnosti strateškog gledanja na izazove koji stoje pred našom državom, uz to i u pogrešnom okruženju, koje ga, po već viđenom receptu autokratskih režima, zarad svojih sitnih privilegija, drži u popriličnom neznanju o realnim dimenzijama problema Srbije i Jugoslavije. Zato je, makar meni, bez dileme jasno da politika koju on oličava nije politika za budućnost srpskog naroda, Srbije i Jugoslavije. Najteže je to što je Slobodan Milošević, u brojnim i krupnim greškama koje je do sada počinio, ostavio nesumnjiv utisak da nema sposobnosti da dugoročno i ozbiljno projektuje budućnost i da pravilno odabere put ka njoj. Umjesto toga, on se uporno nametao kao neosporno dobar taktičar koji se relativno uspješno snalazi u haosu koji prethodno sam stvara. Umješnost taktiziranja jeste kvalitet, ali samo ako se time osvajaju nove dionice na magistrali do strateški postavljenih ciljeva. U protivnom, taktiziranje se pretvara u dosadno vrćenje u krug i bespotrebni gubitak vremena."

S ĐINĐIĆEM I FAMILIJOM: Svoje distanciranje od Miloševićevog režima Đukanović je do kraja doveo tokom masovnih protesta zbog falsifikovanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji, u zimu 1996/1997. Tad se zbližio s liderom Demokratske stranke Zoranom Đinđićem, a njihovi kontakti nisu prekinuti do danas. Đinđić se sklonio u Crnu Goru u vreme agresije NATO-a, posle kritike upućene na njegov račun iz vlasti.

Tada je Milo Đukanović slovio za neprijatelja režima Slobodana Miloševića i bio miljenik Zapada. Od Međunarodnog udruženja političkih eksperata 1999. godine dobio je Medalju za značajan doprinos demokratskim procesima u pojedinim delovima sveta. Nju su do tada dobili Vili Brant, Mihail Gorbačov, Vaclav Havel...

Sukob Miloševića i Đukanovića je dobio oblik permanentne puzajuće državne krize koja traje do danas i transformisao se u sukob sa sadašnjim federalnim vrhom, odnosno Koštunicom – što govori da taj sukob nije bio samo personalne prirode.

Milošević, gubitnik, isprazni taktičar i talac ambicija svoje supruge i dva propala projekta – nacionalističkog i komunističkog – i zastupnik državne privrede uklonjen je s političke scene jer se pokazao nedoraslim potrebama novih bogataša koji koriste državne sinekure. Iako potekao iz istog aparata kao i njegov politički mentor, Đukanović je ostao na sceni, mlađi je i fleksibilniji, realnije shvata stvarnost i stvarne potrebe zemlje, ali njegov problem je ono što ga je održalo. Sloj tranzicijskih bogataša koji on reprezentuje je nestabilan, njihov novac je nejasnog porekla, kriminal osnovna privredna delatnost i patriotska dužnost, a pravila igre haotična i faktički ne postoje, a sve prati nepotizam i tajanstvena sprega politike i novca. U politiku je ušao demonstrirajući nonšalantan stil – nosio je džempere... Kad se sukobio s beogradskim režimom, srpski mediji su objavljivali tekstove pod naslovom "Od mafijaša do džemperaša" u kojima se optužuje da "u prljavoj mafijaškoj raboti prednjači mlađani crnogorski premijer Milo Đukanović, koji je iz nekadašnjeg džemperaškog kostima uleteo u 'Diorova' i 'Armanijeva' odela".

Više izvora o njemu govori kao o vrlo bogatom čoveku, protivnici su mu zamerali to što su za njegove vladavine napredovali članovi njegove najuže porodice – otac Radovan je pred sinom Milom položio zakletvu posle izbora za sudiju Vrhovnog suda Crne Gore. Mnogo prašine dizalo se povodom tvrdnji o bogatstvu njegovog brata Aleksandra koga zovu Aco, a koji se bavi ekskluzivnim poslovima u trgovini deficitarnom robom i benzinom. U predsedničkoj trci Momir Bulatović je ciljao u tu tačku verujući da je Milo baš tu najranjiviji.

Optužba za bliskost s mafijom odavno kao mač visi nad Đukanovićevom glavom. Crnogorski predsjednik je iz sukoba s Bulatovićem i Miloševićem izašao kao pobednik. Veliko je pitanje hoće li moći da se izbori s italijanskim tužiocima. Vest o istrazi, iako zvanično nije potvrđena, objavljena je u leto 2002. godine i glasi da je Odsek za borbu protiv mafije tužilaštva u Bariju pokrenuo istražni postupak protiv Đukanovića i grupe njegovih saradnika zbog sumnje za "mafijaško udruživanje i šverc cigareta". Prema navodima italijanskih medija, tužilaštvo u Bariju traga za enormnim bogatstvom koje je Đukanović sklonio na tajno mjesto, a prigrabio je, tvrdi se, milione dolara od ilegalnih poslova s cigaretama. Upućeni tvrde da se optužbe protiv crnogorskog predsednika temelje, uglavnom, na izjavama mafijaša pokajnika. Jedan od svedoka je i Đerado Komo, koji je za italijanske medije izjavio da ga je Đukanović oslovljavao sa "moj prijatelj mafiozo".

Crnogorski predsednik je demantovao da ima bilo kakve osnove za pokretanje postupka protiv njega. "Savršeno sam spokojan, optužbe me neće destabilizovati, to je pucanj u prazno", prokomentarisao je Đukanović i uporno ponavljao: "Crna Gora nije švercerska država, Crna Gora nije banana država. Crna Gora i njena državna struktura nisu umiješane u bilo kakav šverc". Vlasti u Podgorici tvrde da se radi samo "o još jednoj ujdurmi i pokušaju destabilizacije Crne Gore".

PROMENLJIVO I ODGOVORNO: Juna 2000. godine Milo Đukanović je smogao snage i javno se izvinio Hrvatima. Tim povodom je izjavio: "Što se tiče mog gesta upućenog hrvatskoj javnosti, to je, možda, jedna od najboljih tačaka u mojoj političkoj biografiji". Deset godina ranije, na zajedničkoj vanrednoj sednici predsedništva i Vlade Crne Gore, 3. oktobra 1991, premijer Đukanović je izjavio: "Nametnuti rat ćemo dobiti, baš kao što smo takve protivnike, kao što su oni, pobeđivali tokom čitave naše istorije. Samo, ovog puta ćemo ih pobijediti i završiti zajednički život s njima, nadam se za sva vremena".

Sve dok se Milo Đukanović konačno ne odredi prema svojim političkim delima iz prošlosti, njegova današnja nastojanja neće uroditi očekivanim plodom. Duboka autotransformacija omogućila mu je opstajanje na političkoj sceni. U vreme uspinjanja na vlast bio je ratoborni demagog, danas sebe predstavlja kao simbol transformacije. Takva biografija otvara pitanje da li bivši pripadnik komunističke nomenklature i jedan od lidera postkomunističkog autoritarnog režima može da bude sadašnji reformator, liberal i demokrata.

Odgovor Srđana Darmanovića na ovo pitanje glasi: "Ovo je pitanje etičko, ali kako pokazuje naše vrijeme, i prilično sholastičko. Đukanović je, u tom smislu, mnogo više tipičan postkomunistički slučaj nego neočekivani izuzetak. Mnogi pripadnici bivše komunističke nomenklature danas sasvim uzorno upravljaju ekonomskom i političkom tranzicijom u nizu istočnoevropskih zemalja... U tom smislu i Đukanovićeva ne tako davna politička prošlost, i pored nesumnjive odgovornosti koja je u njoj sadržana, ne mora da bude limitirajući faktor za njegove buduće političke akcije. Politika je delatnost u kojoj današnji uspjesi potiskuju jučerašnje grijehove." Nasuprot ovome, Slavko Perović misli da je: "Milo Đukanović najobičniji manipulant i veliki učenik Slobodana Miloševića. On je, baš kao i Milošević, bio i ostao samo za golu vlast, on je čovjek prošlosti i jedan potpuno prevaziđen političar".

Đukanović sada govori o borbi za "dostojanstvenu i ravnopravnu poziciju Crne Gore u okviru jugoslovenske federacije", a u vreme svoga antibirokratskog uspona: "Bestidno je i besplodno plašenje crnogorskog naroda srpskim hegemonizmom".

Dve godine je predsednik Đukanović obećavao svojim pristalicama referendum o nezavisnosti da bi, na kraju, zaključio: "Moj prioritet nije referendum, već obnova državnosti". Uporno je ponavljao i Evropi i Beogradu da je stolica u Ujedinjenim nacijama "jedini garant i zaštita crnogorske samobitnosti", a samim tim "minimum ispod kojeg se ne može ići", da bi, nakon Solaninog posredovanja i pristanka na redefinisanje zajedničke države, saopštio: "Odgovorno tvrdim da Crna Gora od 1918. nikad više nije bila država nego danas". Iako je tvrdio da "referendum crnogorskom narodu niko ne može zabraniti", kada se pojavio briselski komesar za spoljne poslove Havijer Solana pristao je na ekspertske pregovore: "Uvjeren sam da će nakon završetka pregovora u crnogorskom parlamentu o zakazivanju referenduma uslijediti odluka ". Objašnjavajući odustajanje od projekta samostalne države, Đukanović je realpolitički konstatovao: "Ovo je maksimum koji smo mogli da ostvarimo u ovom trenutku". Predsednik je uvek siguran u uspeh.

Đukanović je političar fajter i optimista i ne pokazuje nameru da odstupi iako u poslednje vreme deluje pomalo umorno, bez inicijative, ali i dalje ima zavidnu volju za vladanjem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net