Suđenje Slobodanu Miloševiću >

Daleko je Pinoče

Sudije Mej, Robinson i Kvon moraće veoma brzo da odluče kako da nastave ovaj zamršeni sudski proces u kome još nema odgovora na mnoga proceduralna pitanja

PROBLEMI SA HIPERTENZIJOM: Slobodan Milošević

Nekadašnji čileanski diktator Augusto Pinoče, odgovoran za smrt hiljada ljudi u svojoj zemlji (što sam nikada nije poricao), vraćen je u Čile u martu 2000. sa malim šansama da mu tamo ikada bude suđeno. Posle sedamnaest meseci provedenih u nekoj vrsti kućnog pritvora na jugu Engleske, gde je neprekidno bio okružen armijom skupih advokata, Pinočea su britanske vlasti poslale kući pošto su prethodno lekari utvrdili da je moždani udar ostavio trajne posledice po diktatorovo zdravlje. Pinoče je navodno počeo da gubi pamćenje, a imao je teškoća i sa razumevanjem što ga je, po standardima Evropske konvencije o ljudskim pravima, učinilo nesposobnim za fer suđenje za zločine počinjene protiv čovečnosti. Uz priličnu dozu ironije mnogi pravnici konstatovali su tada kako će diktator koji je poricao ljudska i bilo kakva druga prava hiljadama svojih žrtava (za nestale sunarodnike cinično je umeo da kaže kako im bar "nije trebao mrtvački kovčeg") najverovatnije okončati život nekažnjen, kao patetični korisnik najviših "human rights" standarda.

Pinočea je tada željno iščekivala i tražila nazad pre svega njegova sopstvena država, koja je hapšenje bivšeg diktatora, njegovo držanje u pritvoru u drugoj zemlji i eventualno suđenje smatrala udarom na sopstveni suverenitet, bez obzira na to što su na vlasti u Čileu tada bili njegovi politički protivnici. Za "samilost" i "sažaljenje" prema ostarelom diktatoru zalagali su se i mnogi ljudi od uticaja u samoj Britaniji, pre svih bivši premijer Margaret Tačer, koju je Pinoče prilično zadužio u vreme rata oko Foklanda (a umeo je često da kupi i britansko oružje). Tačerka i mnogi njeni istomišljenici zalagali su se da Pinoče ide kući kako bi se ispoštovao suverenitet Čilea, tim pre što je bilo najava da bi njegova "nekažnjivost" kod kuće mogla da bude i deo dogovora o "nacionalnom pomirenju". Oslobađanje Pinočea podržavali su u to vreme i Henri Kisindžer, uticajni senator Džesi Helms, Vatikan, pa čak i njegov zakleti ideološki neprijatelj Fidel Kastro na samitu latinoameričkih lidera u junu 1999. godine.

SAMO ZJUGANOV: Pinočea su se mnogi setili ovih dana kada je u glavnoj haškoj sudnici počela rasprava o tome kako ubuduće suditi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, čija bolest ozbiljno dovodi u pitanje sudski proces započet u februaru ove godine. U poslednjem podnesku predatom sudskom veću prijatelji suda Britanac Stiven Kej i beogradski advokat Branislav Tapušković razmotrili su različite scenarije mogućeg nastavka ovog suđenja. Jedan od njihovih predloga je da bi, ako s lečenjem drugačije ne ide, Miloševića trebalo privremeno pustiti iz zatvora da se oporavi i pripremi za nastavak suđenja. Sam Milošević se odmah uhvatio za ovakvu mogućnost i sudijama savetovao da ga puste na lečenje, uz napomenu da ni po koju cenu nikada ne bi pobegao iz bitke koju trenutno vodi u "ovom nameštenom sudskom procesu". Njegovi pravni savetnici su sutradan to "privremeno puštanje" preveli sa "godinu dana predaha".

Šanse da ideja britanskog advokata Stivena Keja o privremenom puštanju Miloševića na slobodu radi lečenja bude prihvaćena (ako se pokaže da lečenje u zatvorskim uslovima loše napreduje) svode se naravno na puku teoriju. Pravničko razmišljanje Stivena Keja o mogućem toku jednog sudskog procesa nema istu težinu kao i lobiranje jedne Margaret Tačer za Pinočea; za razliku od Čilea koji je želeo svog bivšeg diktatora nazad, u Beogradu preovladava stav "samo bi nam on još falio" i malo ko smatra da je suđenje Miloševiću u Hagu udar na državni suverenitet; od političara koji su odmah podržali ideju o privremenom kućnom lečenju bivšeg predsednika SRJ oglasio se jedino lider ruskih komunista Zjuganov; za razliku od Pinočea koji je priznao da je tamanio svoje sunarodnike, Milošević u Hagu ne priznaje ništa, a na dušu mu se stavlja i najteže moguće delo – genocid počinjen u toku rata u BiH; on iza sebe nema armije advokata, a ne poziva se ni na oštećeno pamćenje, već pre pokušava da ostane upamćen kao neko ko se i dalje drčno nosi sa čitavim svetskim poretkom i uz to još namerava da "raspusti" Haški tribunal.

Lekari inače kažu da bivši predsednik SRJ boluje od tzv. ishemije srca kombinovane s visokim krvnim pritiskom, što u uslovima svakodnevnog pojavljivanja u sudnici i ispitivanja velikog broja svedoka uvećava rizike od srčanog ili moždanog udara. Zbog ovih problema i česte Miloševićeve iscrpljenosti suđenje je već tri puta prekidano i to uvek na preporuku lekara, s obzirom na to da glavni haški optuženik i dalje istrajava u dva stava: da od Suda ništa ne traži i da kada mu izmere visok pritisak to nikako ne prijave njegovoj ženi. Zvaničnici tužilaštva donedavno su se uglavnom podsmevali Miloševićevoj bolesti i tvrdili kako mu pritisak skače obično u situacijama kada ga u sudnici nagazi neki ubedljiv i neprijatan svedok ili su podsećali da u vreme dok je bio na vlasti niko nikada nije čuo za njegov pritisak, aritmije, čak ni kijavicu. U poslednjih nekoliko nedelja Miloševićeva bolest postala je u Tribunalu sasvim legitimna tema – u tužilaštvu o tome više ne govore podrugljivo, sudije razmišljaju kako da u novim okolnostima nastave ovaj proces kome se ne vidi kraj (sudija Kvon se interesovao da li je moguće novo sažimanje optužnice za BiH i Hrvatsku), a i sam optuženi je prošlog ponedeljka u sudnici svojoj neposrednoj okolini prvi put saopštio da se ne oseća baš najbolje. Istovremeno, Miloševićevi pravni savetnici tvrdili su kako njihovog klijenta tri dana nije pregledao nijedan lekar i da se zdravstvena briga svodila isključivo na merenje krvnog pritiska.

MEKENZI I FARETA: Tužilaštvo, koje se razmahalo (tužilac Džefri Najs boravio je nedavno u Beogradu gde je izgleda lično pokupio izjavu od generala Nebojše Pavkovića) i koje namerava da u narednim nedeljama kao svedoke dovede mnoge nekadašnje bliske Miloševićeve saradnike ili izvođače radova njegove politike, ne želi da se u ovom procesu prave tako velike pauze. Neki advokati sa haškim iskustvom koji sa strane prate ovaj proces smatraju da je Najsov tim (koji broji nekoliko desetina ljudi) savršeno procenio koliku propusnu moć za čitanje i obradu hiljada stranica materijala ima Milošević sa svojim saradnicima. Pritisnut tonama stranica dokaznog materijala koje bi teško obradio i mnogo veći advokatski tim, u stalnoj vremenskoj oskudici i sa istom ambicijom da sam na sebe "primi borbu" sa svim svedocima i čitavim Sudom, Milošević je počeo da pokazuje znake iznurenosti čije su najčešće manifestacije povišen krvni pritisak.

Početkom prošle nedelje tužilaštvo je predložilo sudskom veću da zbog novih okolnosti i čestog poboljevanja optuženog u igru i u sudnicu bude uveden advokat koji bi govorio u Miloševićevo ime i umesto njega unakrsno ispitivao svedoke. Ideja nije nova i pripada glavnoj haškoj tužiteljki Karli del Ponte, a u jednoj prilici sličnu zamisao imao je i sudija Patrik Robinson u doduše nešto mekšoj formi. Milošević tako nešto smatra gnusnim, nelagalnim i zlonamernim pokušajem da mu se u sudnici oduzme reč, da mu se uskrati mogućnost da lično ispituje svedoke i drži političke govore kad god mu se za to ukaže prilika. U Statutu Tribunala ne piše inače da optuženi ima pravo da se brani sam. Ne piše, međutim, ni da nema, što bi se moglo protumačiti i kao "što nije zabranjeno dozvoljeno je". U pravilima ovog suda takođe ništa ne piše ni o praksi nametanja advokata. Tužilac Najs je sudskom veću zato priložio primer nazvan "Mekenzi protiv Mekenzija" iz koga se dâ zaključiti kako optuženi ne bi trebalo da ima pravo da se sam brani, dok je sam Milošević odmah potegao sličan papir s primerom "Fareta protiv Kalifornije" koji pokazuje da sudska praksa poznaje prilično različita rešenja.

U svakom slučaju, sudije Mej, Robinson i Kvon moraće veoma brzo da odluče kako da nastave ovaj zamršeni sudski proces u kome još nema odgovora na mnoga proceduralna pitanja. Jedno od njih postavio je i sam sudija Kvon koji se u sudnici glasno zapitao kako će optuženi Milošević, kao sam svoj advokat, spremati svoje svedoke za pojavljivanje pred Sudom kada za to dođe vreme. Posete svedoka zatvoru u Ševeningenu su, naravno, isključene. U procesu koji je počeo polako da se zaglavljuje čini se da za sudsko veće nema previše dobrih i čistih opcija. Dozvole li Miloševiću da nastavi kao i do sada, na čemu on tvrdoglavo insistira, ponovo će se veoma brzo suočiti sa fizičkim limitima optuženog i mogućnošću da glavni akter ovog procesa na jednoj strani blokira suđenje, dok na drugoj povećava rizike da jednoga dana padne usred sudnice. Pinoče varijanta sasvim sigurno ne dolazi u obzir. Nametanje advokata na silu takođe ima svoje loše strane i nosi nove rizike po ovaj proces.

NOVAC I STRAHOVANJA: Novi čovek na ovom suđenju u ulozi nametnutog advokata morao bi da zahteva bar godinu dana pauze da bi proučio sve dosad priložene dokazne materijale. Zahtevao bi svakako i velike pare, a tužilaštvo je već odavno saopštilo da sponzorisanje Miloševićeve odbrane na bilo koji način ne dolazi u obzir. O kakvim je troškovima inače reč, možda najbolje pokazuje slučaj Momčila Krajišnika, bivšeg predsednika Skupštine RS. On u Hagu već više od dve i po godine čeka na početak suđenja a za to vreme na ovaj još nezapočeti haški proces potrošeno je dosad više od 850.000 dolara. U takvoj situaciji najbezbolniji izbor bi bio da u sudnicu na stranu na kojoj sedi Milošević sednu njegovi pravni savetnici ili prijatelji suda. Advokati Zdenko Tomanović i Dragoslav Ognjanović odlučno odbijaju tako nešto jer bi to bilo protivno volji njihovog klijenta koji jedini smisao ovog suđenja vidi u mogućnosti da u sudnici (njemu jedinoj preostaloj pozornici) i dalje "drži banku". Prijatelj suda Branislav Tapušković do sada je insistirao na tome da se Miloševiću mora suditi u njegovoj prisutnosti – što znači da je protiv varijante u kojoj bi optuženi obarao pritisak u zatvoru a neko drugi govorio u njegovo ime. Ostalo je još da se čuje šta o sebi kao eventualno "nametnutom advokatu" misli Stiven Kej.

Prvi glavni tužilac Haškog suda Ričard Goldston izrazio je nedavno u jednom intervjuu zadovoljstvo što se u Tribunalu do sada nije dogodilo nešto "od čega su svi najviše strahovali", a to je da Milošević odbije da se pojavi pred Sudom i sedi u zatvoru dok sudski "proces stoleća" ide svojim tokom. Ni tu mogućnost ne bi, međutim, ubuduće trebalo tek tako odbaciti.

O tome da li se u hašku sudnicu može doći i pod prisilom, ako drugačije ne ide, malo ko može da dâ pouzdano objašnjenje. U tom slučaju, ostvarilo bi se možda ono što je prošle godine, neposredno po dolasku Miloševića u zatvor u Ševeningenu, jedan socijalista na konferenciji za štampu u Hagu opisao rečima: "Naš predsednik je u Hag i sudnicu doveden u bukagijama." Zvanični prevodilac se počešao po glavi i novinarima saopštio kako je Milošević "illegaly arrested" i doveden u sudnicu mimo svoje volje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net