Dr Živojin Dačić >

Svirala i pojas

Nasuprot tvrđenju Aleksandra Lojpura, mišljenja sam da je ipak veći deo Srba prihvatio politiku Slobodana Miloševića možda do sredine devedesetih. Tragično je da su mase podržavale ideologiju vladajućeg režima u Srbiji, a da se nisu trudile da saznaju njene sadržaje i namere. Isto se događalo i u takozvanom okruženju (bivše ju-republike), gde se ideja oslobađanja iz "bratskih zagrljaja" prihvatala po svaku cenu. Posledice koje su prouzrokovane brutalnošću učesnika u sukobima nikako nisu "svojina" samo Srba, što zastupaju i mnogi učesnici "Reagovanja" u "Vremenu".

Aleksandar Lojpur jasno predstavlja programe Komisije za istinu i pomirenje i ponovo potvrdno odgovara na pitanje da li srpska Komisija za istinu sme da se bavi ZLOČINIMA DRUGIH POČINILACA. Kao što je poznato, na tom pitanju su pali i dalje padaju svi diskutanti koji i dalje agiraju na način kao što to uporno čini Sonja Biserko.

Da ponovim još jednom: Srbi, nažalost, niti su dobro počeli a još manje su dobro vodili borbu za opravdano poboljšanje svojih legitimnih pozicija u bivšoj jugoslovenskoj državi. Uz to su počinili strahovite štete i naravno zločine, što niko ne može jednostavno da zataji, kao što su to verovatno pretpostavljali Slobodan Milošević (akademski obrazovan ekonomista), Radovan Karadžić (lekar, psihijatar), Ratko Mladić (profesionalno obrazovan general) i njihovi bezbrojni pomagači, od kojih, kada poneki završe pred Sudom za ratne zločine, uvereno tvrde da su NEVINI.

Međutim, sigurno ogromna većina Srba želi da čuje, da svi ti "naši" i "tuđi" čuvari istine i pravde najzad progovore na prihvatljive načine o njihovim protivnicima: gde, šta, kako i zašto su rušili, uništavali, proganjali i ubijali, a neki od njih skoro tri godine posle NATO agresije – pardon, posle humanitarne NATO intervencije – i okupacije Kosova još čine nasilje i zločine nad Srbima.

Srđa Popović je počeo diskusiju "Reagovanja" ličnim obračunima sa svojim bivšim partnerima ili saborcima, što svakako umanjuje kvalitet i pouzdanost njegovih argumentacija. Na sličan način nastavlja i u tekstu "Dve zanimljive teme ", "Vreme " br. 614, gde ukazuje na ambivalentno držanje Srba prema ključnim događajima konfliktne situacije:

Srbi hoće u NATO, a usuđuju se da Kosovo-intervenciju istih osuđuju ili, sačuvaj Bože, štaviše smatraju nekom vrstom prekršaja tj. ZLOČINA, zbog čega su ih srpski sudovi "čak i osudili u odsustvu". Čudi se Srđa Popović, naravno, što valjda većina tih kojekakvih Srba nije klicala bombama i nije potpisivala peticije za iste, kao što je to on činio! Uostalom, bio bi red da je S. Popović saopštio Srbima da su te zlotvorske kazne NATO humanistima nedavno ukinute.

Dalje čuđenje S. Popovića odnosi se na jedan drugi "paradoks", na "prilično iracionalan antizapadni stav Srba", koji istovremeno moljakaju za vize i pomoć od istih.

Kao što bi A. Lojpur (možda) rekao: to je više nego uvredljivo tumačenje i uloge Zapada u jugoslovenskom konfliktu, kao i očekivanja Srba za pomoć:

1. NATO je počinio zločine nad Srbima, gospodine S. Popoviću, pa krstite Vi i Vaši istomišljenici ta nedela kako god želite.

2. Zapadna alijansa je nanela Srbiji ogromne materijalne štete (navode se vrednosti takozvanih direktnih šteta oko 40 milijardi dolara), pa se neki oštećeni i indirektno usuđuju da očekuju neku vrstu nadoknade.

3. Zamerati Srbima što navodno "kritikuju evropsko društvo i njegove vrednosti, a želi se ostati delom tog društva", predstavlja ili nepoznavanje strukture zapadnih demokratija ili nedemokratsko shvatanje ostvarivanja funkcija njihovih pripadnika, kojima se takvim tumačenjem ukidaju osnovne građanske slobode, sloboda govora i, naravno, kritike. Takva vrsta slobode pripada i Srbima.

4. Srđa Popović ne imponuje zavidnom "kulturom dijaloga" u "Vremenu", što ne znači da nije u pravu kada uočava i te nedostatke kod Srba.

Jasna Bogojević s pravom zamera vlasti zbog stavova prema "mračnoj prošlosti i našoj ulozi u njoj". Međutim, nisam siguran da se ekscesi nekih grupa i pojava u srpskom društvu, kao što su npr. majice sa likovima "naših novih velikana" ili antisemitske publikacije, mogu shvatati kao reprezentativne za to društvo, što ne znači da ih ne treba efikasno suzbijati. Ali, kada se i J. Bogojević hvata nekih upoređenja s nemačkom prošlošću i naročito holokaustom – kritični Nemci obeležavaju tragično historijsko nasleđe kao "civilizacijski slom" – onda i ona pravi kardinalne greške koje, kao i citirani diskutanti oko S. Biserko, izazivaju otpor i negodovanje onih od kojih se očekuje kritičko suočavanje sa sopstvenom prošlošću i počinjenim nedelima. I J. Bogojević nabraja i pojedine zločine, naravno samo one koje su počinili Srbi, predlaže nekakve "šok-terapije" za Srbe dok im ne "postane tesna vlastita koža" i zaključuje, velikodušno, da su bar učesnici "polemike" u "Vremenu" svi frustrirani kao i ona lično.

Miodrag Marković ide još dalje u upotrebi nemačke nacističke prošlosti, grčevito pokušavajući da bude duhovit – valjda bi to trebalo da bude nekakva postmoderna metoda – da nam prikaže Adolfa Hitlera u poređenju sa "balkanskim kasapinom" kao "političkog diletanta ". Da, da, tu je i bombardovanje Drezdena, pa naravno i stradanje Jevreja. Sve zna i M. Marković, šteta što taj naivni Hitler nije imao nekog tako mudrog i duhovitog savetnika kao što je i taj "naš čovek", što bi svakako bitno promenilo tok događaja.

Latinka Perović, pored primernih komentara glavnih tema "Reagovanja", takođe se služi primerima nemačkih iskustava od kojih su neki nepotpuni i samo delimično odgovarajući: Nemci nisu "ćutali sve do 1960. god. A zatim je usledila ‘svađa istoričara’."

"Svađa istoričara" je bila historisjko-politička debata o čemu svedoči skoro nepregledna literatura. To se događalo 1985/86, kada je renomirani nemački historičar Ernst Nolte osporavao poznato tumačenje o jedinstvenosti nemačkog genocida nad Jevrejima, pripisujući prioritet boljševičkom teroru Staljina.

Američki historičar Daniel Goldhagen je tezama u svom delu Hilterovi dobrovoljni dželati 1996. izazvao burne diskusije dokazujući da su ogromne mase Nemaca bile pomagači ili direktni izvođači nacističkih zločina. Nemci su se branili od mogućih tumačenja u smislu kolektivne krivice. Finkelštajn, Norman, takođe američki istoričar, oštro se obračunao sa D. Goldhagenom u svom delu Holokaust industrija, pobijajući njegove stavove.

„Valzer debata" – misli se na prominentnog nemačkog književnika Martina Valzera, koji je 1998 izazvao raspravu o takozvanoj instrumentalizaciji naci-prošlosti kao modusu permanentnog ucenjivanja Nemaca zbog iste, što je naročito kod Jevreja izazvalo vrlo oštre reakcije.

Uzvišenom i izgleda sveznajućem i nepogresivom predstavniku Human Rights Watcha Bogdanu Ivaniševiću, za koga je „potpuno nebitno da li je NATO preuzeo odgovornost jedan ili pet dana nakon bombardovanja" kolone albanskih izbeglica (kakav stepen drskog ignorisanja ratnih događaja gde i sekunde mogu da prouzrokuju tragične posledice, a ne jedan ili pet dana), već je u pitanju njegov "kredibilitet", i koji se ne ustručava da citira odvratni cinizam bivšeg portparola NATO-a Jamiea Shea, umesto komentara njegove delimično selektivne revnosti upućujem jednu (verovatno) srpsku izreku: "Odsviraj, pa za pojas zadeni".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net