Priča s naslovne strane >

Javnost i svedoci

U političkoj čaršiji: haški Tribunal je "ka-ka" i "no-no". Neki to tvrde iskreno; mnogo više njih licemerno i izokola pokušava da Gde Treba ukaže na svoju novu "političku korektnost". Nije ovde reč samo o novinarima koji svedoče u Hagu; ovde je reč o svakom svedoku koga optužba izvede pred Miloševića: što je svedok precizniji i pouzdaniji to će ga politička čaršija više olajavati

ŠTA JE KO VIDEO: Vukovar 1991. (foto: Ron Haviv)

Mora da postoji neki razlog zbog koga su novinari "Vremena" Dejan Anastasijević i Jovan Dulović – više od svih dosadašnjih haških svedoka – bili tako napadnuti. Poznato je koliko Milošević, od samog početka svoje karijere, ignoriše nezavisne i prezire režimske novinare, ali teško da bi to bio razlog za ovako široku antipatiju kakva je pokazana ovih dana. Pre će biti da je o nečemu drugom reč: o postoktobarskom taloženju i razdvajanju ("diferencijaciji", kako su govorili drugovi komunisti) srpske, štaviše beogradske političke scene. S nepogrešivim njuhom iskusnih političkih karijerista, nekadašnji Miloševićevi propagandisti, javni i intimni simpatizeri, novinari u civilu i uopšte "nacionalni radnici" u bankrotiranom preduzeću "Velika Srbija d.o.o." (društvu sa zaista veoma ograničenom odgovornošću, ali i znatnim dividendama) potražili su sebi novog generalnog direktora. Ono što se Petog oktobra popodne zavuklo u mišju rupu, pokrilo ušima i gledalo da bude tiše od trave, sada polako ispuzava i diže glavu, ohrabreno "umerenim nacionalizmom" ("još smo u poslu!") Vojislava Koštunice, ali i "palanačkim fašizmom" (Dragan Babić) Velje Ilića (Taj Labus nije Srbin, a biće i da je Čivut).

Prve žrtve te postoktobarske "obnove i izgradnje" ruševina Miloševićevog preduzeća ispali su novinari; a i ko bi drugi? Dvanaest godina je ta šaka jada, naoružana samo sa one Krležine "dvije-tri kutije olovnih slova" (Banket u Blitvi), iritirala i nervirala i Miloševića i njegove talibane, "nacionalne radnike" i ostalu bratiju ("popovi, topovi, lopovi"; Balašević) svojim hladnim i preciznim izveštavanjem sa raznih mesta gde su se događale razne stvari, za koje bi sada nastavljači i zatočnici nekako najviše voleli da se zaborave i ne pomenu više nikada. Ta srpsko-hrvatska antihaška koalicija evo se profilisala sasvim jasno, deleći zajedničku filozofiju koju su uglas formulisali iz Zagreba neonacista Mladen Švarc, a iz Beograda Marija Milošević, kćer: vidite li kako Hrvati brane svog Norca i Gotovinu, njih sto hiljada na splitskoj rivi, a ne kao vi, kukavice, kaže Marija; ugledajte se na Srbe kako ne daju svoje u Hag, a ne kao vi, kukavice, kaže Švarc. Ako nam je to neka uteha, mi imamo nekako širu odbranu od Haga: ostatke SPS-a, JUL-a, radikale i dva udruženja – Slobodu i ono za odbranu Šljivančanina; u Hrvata je to bolje strukturisano jer imaju piramidu raznih "stožera za obranu digniteta Domovinskog rata", okupljenu u zajedničkoj koordinaciji crnokošuljaša i otvorenih neoustaša. To je ekipa dobrovoljnih davalaca tuđe krvi, koja ćuti i uživa dok drugi rade radnju, a sama glasa telefonom u živim TV emisijama ("Za i protiv" na RTS-u; "Latinica" na HTV-u), šapuće o pogrešnim prezimenima komšija i uopšte je "politički korektna" u bakalnici, na pijaci, kod kuće i na poslu. Suprotno raširenom mišljenju, ovaj novinar smatra da je ta ekipa puno opasnija od otvoreno deklarisanih neofašista svih pasmina bivše Jugoslavije.

Naravno da je ta pomenuta iritacija i nervoza, izazvana drugačijim izveštavanjem te šake novinarskog jada koja – zamislite! – nije htela da zavija u istom čoporu s Miloševićevim balkanskim krvoslednicima morala da dođe do izražaja. Nije, naime, nimalo lako, niti je u ljudskoj prirodi, pogledati se u ogledalo, videti na sebi magareće uši kao u crtanom filmu i reći sam sebi: "Budalo glupa, dopustio si da te Milošević voza tolike godine, davao si pare Jezdi i Dafini, glasao si naizmenice za SPS i radikale, nosio si target i đuskao po mostovima i šta sad?" Tu, opet sasvim u skladu s ljudskom prirodom, nastupaju dve psihološke kategorije poznate kao potiskivanje i racionalizacija: "ništa se nije desilo" i "ako se i desilo, trebalo je" i "a šta su oni nama radili?"; i sve to istovremeno. Ako ste primetili neku sličnost sa strategijom Miloševićeve odbrane u Hagu – u pravu ste. Optuženi, međutim, ima pravo da se brani kako zna i ume; ostali svet bi trebalo da ima neku svoju sopstvenu mrvu morala i savesti, što se od optuženog ne očekuje.

Iz takve atmosfere svako je izvukao svoje zaključke i smernice za napad na Anastasijevića i Dulovića. Kad su se zgodne mete već namestile, trebalo je samo malo podgrejati desetogodišnju Miloševićevu čorbu, zaprženu "špijunima" (kako on to dobro zna: "Jeste li vi špijun?", pitao je oba svedoka), "patriotizmom" i belosvetskim zaverama. Tu su se sada ocrtala dva pristupa za napade: direktni (pravo u glavu) i pseudoprincipijelni.

Direktni pristup je barem jasan i iskren: svedoci lažu i kvit. Tako se, naravno, prvo pojavilo udruženje Sloboda (za Slobu), sa lakonskim saopštenjem: svedok Dulović govori "laži i neistine"; ostatak saslušanja zatvoren je za javnost da bi se sakrilo kako ga je Sloba raskrinkao, kaže izvesni Dragan Ivanović iz Slobode. Njemu se pridružio i čuveni Goran Matić, koji je odmah, tek što se saslušanje završilo, izjavio da je Sloba trijumfovao. Kasnije će se doznati da Milošević nije hteo da iskoristi preostalih 25 minuta za unakrsno ispitivanje svedoka Dulovića – što je prvi takav slučaj od početka suđenja: uvek je Milošević kukao da nema dovoljno vremena da ispita svedoke. Ta okolnost ukazuje na suprotan zaključak.

Onda se – takođe očekivano – javio i Odbor za odbranu Veselina Šljivančanina. Izvesna Vesna Gojković izjavila je za "Nacional" kako ih "nije iznenadila količina laži koje su izrekli Dejan Anastasijević i Jovan Dulović. Uostalom, zar iko očekuje da se iz Haškog tribunala čuje bilo kakva istina. Iznenadilo nas je da Tribunal za tolike pare nije uspeo da dovede nijednog svedoka koji je zaista bio u Vukovaru. Dulović u svom svedočenju spominje samo ulicu koja se zove Nova. To je ulica koja se nalazi na Petrovoj gori i teško da je mogao čuti i videti šta se dešavalo u Vukovaru. Taj sud je najgori svetski cirkus", kaže Vesna Gojković i najavljuje da će Odbor vrlo brzo objaviti "svedočenja novinara, odnosno ratnih izveštača, koji su zaista bili u Vukovaru", a da je "Šljivančanin otišao u Vukovar da brani narod od ustaša".

Nekako istovremeno u "Glasu javnosti", a iz pera Dragana Vlahovića, pojavljuje se hvalospev knjizi Masakriranje istine izvesnog Miša Vujovića, "beogradskog novinara i publiciste", kao uzora pravog novinarstva. Recenzent Zoran Bogavac ("Duga" iz najveselijeg perioda) kaže da Vujović "preciznim mirom obducenta nad već pomalo ohladnelim lešom srpstva (Srbi će i ovaj svoj novi poraz preživeti, samo nisam siguran da li će mi se taj novi narod, pod starim imenom svideti)" i tako dalje "rasprema fakta i faktoide" i u tom pravcu. Sam vrli autor otkriva da "čak ni tokom Drugog svetskog rata svet nije bio toliko homogenizovan u borbi protiv Hitlera, kao u kampanji satanizovanja i bombardovanja Srba". Pa kaže: "Rame uz rame marširali su islamisti, rimokatolici, sajentolozi, protestanti, baptisti, masoni, satanisti, judaistički finansijski centri moći, antisemitske organizacije, trilaterale, humanitarni fondovi, narko-karteli, lovci na glave i senzacije, psi rata, hijene za odnose sa javnošću i ko već ne", rekao je Vujović. A? Toliko nas mrze da su se sojuzili Jevreji i antisemiti sa "poraženim komunistima sa Osme sednice".

Dve-tri stranice dalje, "Glas javnosti" objavljuje celu stranu pisma "očevica događaja Ljubiše Vukašinovića" pod naslovom "Minhauzenska prisećanja novinara Dulovića". To prilično konfuzno i histerično pismeno puno je polupismenih emocionalnih izliva tipa "učesnik ove planetarne lakrdije, novinar 'Vremena' Jovan Dulović"; "preispoljne laži" itd., zbog čega je autor odlučio da – doslovce – "ovim napisom pokušam da ogoljenu sramotu istine pokrijem barem smokvinim listom". To se inače zove frojdovska omaška: upravo je "ogoljena sramota istine" autorov problem, pa ga stoga on i pokriva "smokvinim listom", mada neuspešno. Kad se čovek – uz izvesne napore – probije kroz taj dosadni i pregrejani tekst, koji kao da je pisan u najslavnija doba "Ekspresa" i "Novosti" iz 1991–1992, stvar se svodi na dva-tri argumenta, podudarna s argumentacijom Odbora za odbranu Veselina Šljivančanina i očito istog porekla. Argumentacija je, međutim, pogrešna u osnovnim činjenicama, što ukazuje da "očevidac" ne zna gde je Dulović i šta radio po Vukovaru, već ga je neko – sva je prilika Šljivančanin sam – nahranio podacima. Pre svega, Jovan Dulović ne pije i uopšte je umeren čovek, pa su blesave aluzije na "alkoholne pare" (isparenja), žderanje i pijančenje ("svoju privrženost srpstvu uglavnom /i jedino/ iskazivao stavljanjem na tantalove /zapazite malo "t"; M.V./ muke svoj želudac i bešiku prilikom bitaka protiv obilne trpeze"...) a sve "smišljajući usput kako će jednog dana ocrniti svoje tadašnje domaćine"... (greške u padežu su iz originala u "Glasu javnosti"; svaka čast uredniku), dakle, sasvim neistinite. Slično je i s topografskim detaljima: nije Dulović "dojezdio... u naselje Petrova Gora (ulica Nova) pod firmom borca za srpstvo", već je reč o ulici Novoj na Sajmištu, za koje "očevidac" kaže da Dulović nije na njega kročio. A "firma borca za srpstvo" je poslednja pod kojom bi se on ikada javio, kao što znaju svi koji su ga ikada videli – za razliku od Vukašinovića. Da je "Glasov" vrli "očevidac" barem gledao onaj deo direktnog prenosa iz Haga koji je bio otvoren, stigao bi da razmisli. Vukašinović se iščuđava nad Dulovićevim zapažanjem da je tadašnji major Šljivančanin nosio pušku; ta puška, AKSU-74, igra izvesnu ulogu u ovoj priči, a to će se videti kasnije. I tako dalje; tu se negde završava psihološki mehanizam potiskivanja i negacije (nalik na "izmišljene hladnjače", "kakav Sjeverin, koji Štrpci" i slično).

Pseudoprincipijelni napadi malo su – ne mnogo, međutim – prefinjeniji. Tu je pre svega argumentacija Udruženja novinara Srbije koja se oslanja na "profesionalne razloge" koje nikada ne bi samo smislilo da im ih vašingtonski "Post" nije ponudio u slučaju Džonatana Randala. K'o biva, ako novinari svedoče na sudu, onda će kolegama otežati rad na terenu. Kao da su članovi tog udruženja ikada videli opasnog terena i radili preko linija fronta u ovim našim ratovima, pa znaju. Novinara čuva njegovo pošteno izveštavanje i ništa drugo. Zaštita izvora informacija je nešto sasvim drugo, što sa ovom pričom nema veze. Tu je o nečemu drugome reč: o novinarskoj čaršiji koja operiše iz "bermudskog trougla" ("Šumatovac" – "Lipa" – "Grmeč") i njegovih depandansi ("Prešernova klet" itd.). Iz tog vrela nepresušne mudrosti napojio se i Ivan Nikolić, novinar "Danasa", pišući portret zlosrećnog Jovana Dulovića. Zna se dobro zašto dotični Jovan uživa izuzetnu nepopularnost u krugovima Miloševićevih propagandista iz redakcija kojima su rukovodili Slobodan Jovanović, Dragan Milanović, haõija Antić, Teodor Anđelić, Rade Brajović i slični predvodnici pseudopatriotskog čopora; da ne ulazimo u detalje... Odatle i priča "Danasovog" novinara o "pranju biografije" i ostalom: ta se priča po "bermudskom trouglu" priča već danima; pričaju je isti oni koji su svojevremeno zapenušeno raznosili propagandističke laži, dok su Dejan i Jovan rizikovali kožu na terenu.

Ako ima neke koristi iz cele ove tužne priče, ta je korist nekako klasičnog tipa: u cara Trajana kozje uši i to. Pre ili kasnije će "ogoljena sramota istine" izaći ispod onog "Glasovog" nesrećnog frojdovskog "smokvinog lista". Ipak su – na kraju krajeva – one dve Krležine "kutijice olovnih slova" ispale jače i trajnije od Šljivančaninovih pušaka, Miloševićevih "crvenih beretki", tenkova i artiljerije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net