Srđa Popović >

Dosta je bilo muljanja

Što rekao Stojan Cerović, "da se vratimo na početnu temu", a to su objektivnost i verodostojnost "Vremena" u pisanju o čitavom kompleksu pitanja koja se tiču ratnih zločina.

Nije dobro ovo čemu je pribegao Stojan Cerović u svom poslednjem odgovoru meni. On, naime, netačno tvrdi da sam ja "u svom prvom javljanju" govorio "o srpskoj, odnosno kolektivnoj krivici". To sasvim jednostavno – nije istina.

Cerović me tera da mu ponovo naglas pročitam šta sam rekao na tu temu u "svom prvom javljanju" na koje se poziva (valjda se razumno nadajući da su to čitaoci zaboravili):

"Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva obuhvata naredbodavce i izvršioce i ona je krivična.

Postoji druga odgovornost... tzv. elita koje su te zločine podsticale, opravdavale, zataškavale... Ta odgovornost je moralna.

Postoji treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska: to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili "rodoljublje" i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića (Mladić-heroj, svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, ‘prilično kolektivna’."

To sam napisao, a evo kako je to Cerović izabrao da me kategorično citira:

"Ne samo da jeste bilo reči o ‘srpskoj krivici’, odnosno o kolektivnoj, odnosno o etnifikaciji i deetnifikaciji zločina, nego je od toga ova polemika započela i bez toga je ne bi bilo. Sam Srđa Popović govorio je o tome u najvećem delu svojeg prvog javljanja."

Ne mogu da verujem da Cerović ne razume razliku između krivično-pravnog pojma krivice (ratnih zločinaca) koja je po zakonu uvek individualna i pojma političke odgovornosti svih onih koji su makar i posredno doprineli (makar svojim glasom datim u trenutku kada se znalo da se radi o zločincima, makar naknadnim pravdanjem ili čak glorifikovanjem njihovih zločina) da ti zločini budu počinjeni, odnosno da ostanu nekažnjeni. Ta politička odgovornost svih takvih ljudi je "prilično kolektivna", jer je efikasnost tog doprinosa zavisila od brojnosti tih ljudi. A oni su bili "prilično brojni". Dovoljno brojni da je vlast mogla tvrditi da su i ona i njena zločinačka politika legitimne. Zar nije tako bilo? (Pri čemu ne poričem da je jedan, svakako manji broj časnih ljudi zbog toga bio godinama očajan. Međutim, to ne menja suštinu da je pozivanje režima na legitimnost, nažalost, imalo opravdanje.)

Ali, gde je tu reč o kolektivnoj srpskoj krivici? Nije dobro što mi Cerović podmeće ove stavove. Nije dobro ni za "Vreme" ni za sliku njegove profesionalnosti, objektivnosti i verodostojnosti (o bilo čemu da je reč) kada dopušta da njihov elitni novinar na stranicama tog lista koristi ovakvu metodologiju, pa makar to činio u odbranu lista.

(Uzgred, po mom mišljenju nije dobro za "Vreme" ni kada objavljuje uvredljivo pismo u kome Njegova ekselencija gospodin Svetislav Basara naziva vaše čitateljke, učesnice u ovoj polemici, "frustriranim, pohlepnim i guzatim babama" (teško je to i ponoviti !). Da li su se te uvrede vašem uredniku posebno dopale, budući da tom pismu daje u prelomu prominentno mesto (da te bisere čitaoci slučajno ne propuste)? Da li je "Vreme" svesno da se radi o krivičnom delu uvrede? I ako jeste, kakva je to uređivačka politika i kakvo to novinarstvo "Vreme" promoviše? Zar uredništvo "Vremena" nije imalo snage da uljudnu kritiku čitalaca na svoje pisanje primi s malo više profesionalnog dostojanstva?

* * *

Dobro je što Stojan uzvraća i na pitanje "etnifikacije", odnosno "deetnifikacije" zločina, jer je stvarno ona odatle i potekla, kada je glavni urednik "Vremena" Dragoljub Žarković zamerio Helsinškom odboru i gospođi Biserko da pominjanjem nacionalnosti žrtava i učinilaca zločina navodno optužuju "sve nas".

To je mišljenje koje deli i Stojan Cerović, a to je "teorija" i Koštuničine Komisije za istinu, čiji portparol prof. Mirjana Vasović takođe smatra da "nije dozvoljeno nikakvo razvrstavanje zločina (žrtava i zločinaca) po etničkoj pripadnosti..." ("Danas", 21. jun 2002, str. 6)

Već u prvom odgovoru Stojanu Ceroviću istakao sam da u slučaju genocida to naprosto nije moguće, jer je etnička pripadnost žrtava konstitutivno obeležje samog dela. Nemoguće je to delo definisati i opisati da se ne utvrdi nacionalnost žrtava.

Sledeći put Stojan Cerović mi odgovara da je to tačno, ali se, bar, ne mora pominjati etnička pripadnost zločinaca. Dakle, u tom grmu leži zec!

Ali, pitao bih Stojana Cerovića kako bi se uopšte mogao razumeti kao konkretan događaj, kao tzv. radnja krivičnog dela, koja je nužan deo optužnice, recimo Jasenovac. Kako bi se moglo reći šta se tamo događalo, a da se ne pomene Nezavisna Država Hrvatska, ili ustaše kao pripadnici ultranacionalističke hrvatske organizacije?

Da li i tu vredi princip deetnifikacije? Zločin je zločin, nacionalnost nije važna? Nisam nikada video da se Stojan Cerović pobunio protiv "hrvatskih" i "srpskih" atributa koji se redovno vezuju za Jasenovac, njegove zločince i njegove žrtve. Naravno, to i nije moguće.

Može li se govoriti o genocidu nad Jevrejima u Trećem Rajhu, a da se ne pominju ni Jevreji ni Treći Rajh ? Može li se govoriti o genocidu nad Jermenima, a da se ne pominju ni Jermeni ni Turska? Kako bi izgledala "deetnifikacija" tih zločina? To je toliko apsurdno da ne znam zašto uopšte moramo o tome da govorimo.

U svim ovim slučajevima radilo se o jednoj državnoj politici, o politici države koja uvek ima (etničko) ime i prezime. To je gotovo neizbežno: razmere pojedinih zločinstava koja tek u svojoj sumi tvore genocid takve su da se on ne može izvršiti u "domaćoj radinosti". Za to su potrebni velika sila, plan, organizacija, ljudstvo, logistika. U slučaju "etničkog ćišćenja" (valjda ga Stojan Cerović neće negirati, a i kako bi kada je o njemu sâm najviše pisao) – trebalo je sve te civilne žrtve pobiti, snajperima, jednu po jednu, trebalo je sve te kuće zapaliti i opljačkati, trebalo je sve te stotine hiljada ljudi isterati iz njihovih domova, sela i gradova, trebalo je ispaliti dva miliona granata na Sarajevo (čak i kada bi oprostili onu jednu ispaljenu na Markale)! Posao je to! I najzad, kako da "deetnifikujemo" – etničko čišćenje? Možda jednostavno, vojničkim jezikom, da ga pretvorimo u "čišćenje terena". Ili možda "asanaciju"?

Nemogući zahtev da se ovaj zločin "deetnifikuje" izraz je prosto nelagode što je država (i režim koji je predstavljao) imala sve to vreme podršku, ne samo lumpen-proletarijata nego i znatnog dela biračkog tela i važnih nacionalnih institucija, pre svega Vojske, ali i mnogih drugih. Ali, tu sada više nema pomoći!

S druge strane, da završim na optimističkoj noti, za mene je silno ohrabrenje da se na mitingu jednog predsedničkog kandidata, prvi put, javno, na trgu, pred desetinama hiljada ljudi, usred Beograda, čuo poziv biračima da se suoče sa svojom prošlošću. Bilo je to na mitingu Miroljuba Labusa 26. septembra 2002. godine.

(Ovaj burno pozdravljeni poziv bio bi nezamisliv u nastupu njegovog glavnog protivkandidata, predsednika SRJ Vojislava Koštunice, prema čijem "umivenom nacionalizmu" Stojan Cerović i "Vreme" drže kurs tobož mudre i benevolentne neutralnosti. A radi se o kandidatu koji kalkuliše da će pobediti u drugom krugu uz pomoć birača Vojislava Šešelja, čoveka koji izlazi na izbore kao alter ego Slobodana Miloševića. Vojislav Koštunica, čovek kontinuiteta.)

Zar nije dosta tog muljanja? Zar Stojan Cerović odjednom više ne ume da nazove stvari pravim imenima? I dalje odbijam da u to poverujem.

P.S. Još samo o Bobetku. Ja sam dao pozitivan primer "Feral Tribuna" i zagrebačkog Helsinškog odbora koji uspešno otkrivaju zločine nad Srbima i pišu o njima, na pamet mi ne bi palo da u slučaju saradnje s Hagom uzimam nama za primer hrvatsku vladu!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net