Bogdan Ivanišević >

Činjenice, pravo i izveštavanje

U nedostatku odgovora na suštinu mog argumenata o suđenju Slobodanu Miloševiću, Nenad Stefanović se opredelio za napad na mene, moju organizaciju Human Rights Watch i druge "aktiviste". Zaogrnuvši se mantijom svoje (novinarske) profesije, ustvrdio je da je njegovo izveštavanje gotovo po definiciji objektivno, dok su gledišta ovih drugih nužno pristrasna.

Naravno, bilo koji konzument medija u Srbiji zna da novinari nemaju ovakav monopol na objektivnost.

Kao dokaz navodne pristrasnosti HRW-a, Stefanović ukazuje na to da je bivši istraživač u HRW-u Fred Abrahams bio svedok tužilaštva u suđenju Miloševiću. "Pristrasnost" HRW-a zaista postoji i sastoji se u tome što se zalažemo da se ustanovi individualna odgovornost za ratne zločine u ratovima na području bivše Jugoslavije. U tom cilju, dokumentovali smo povrede koje su počinile sve strane u sukobima i taj materijal stoji na raspolaganju tribunalu kako bi lakše mogao da dođe do istine o nečijoj odgovornosti. Ovo ne znači da nismo u mogućnosti da objektivno procenjujemo postupke koji se vode pred tribunalom. Ništa ne bi moglo više na naškodi nastojanju da vidimo pravdu na delu u Hagu, nego nepravična suđenja. Stoga pratimo suđenje Miloševiću i javno smo kritikovali one postupke tužilaštva i sudskog veća za koje smo smatrali da bi mogla ograničiti Miloševićevo pravo na odbranu. Ništa u našem delovanju u vezi s tribunalom ne čini nas ni manje ni više kvalifikovanim od novinara da objektivno analiziramo suđenje.

Nadam se da čitaoce interesuje kvalitet argumenata, a ne da li je osoba koja ih iznosi novinar ili radi u organizaciji za ljudska prava. Ono što nalazim da je sporno kod Stefanovića su njegovi argumenti, a ne to što kao novinar iznosi i kritike na rad tužilaštva. Kritike su dobrodošle kao oblik kontrole nad radom tribunala ako imaju osnova i ako novinar sa sličnim elanom kojim kritikuje tužilaštvo prilazi i drugim aspektima suđenja. U suprotnom, radi se o pristrasnom i lošem novinarstvu.

Problem je upravo u tome što su argumenti kritičara tužilaštva i suda najčešće neosnovani. U ovoj polemici radilo se o Stefanovićevoj tvrdnji da tužilaštvo želi da izbegne temu zločina koje su počinili pripadnici OVK. Moj argument je bio da će pravo mesto za raspravu o delovanju OVK biti suđenje njenim pripadnicima optuženim za ratne zločine (Karla del Ponte je pre neki dan najavila podizanje optužnica do kraja godine), ali da ni u postupku protiv Miloševića tužilaštvo nema razloga da od te teme zazire. Osnovne norme humanitarnog prava, kao i praksa samog tribunala, nalažu ovakav zaključak. Kao što je tribunal utvrdio u presudi u slučaju Kupreškić, "optuženog ne oslobađa krivice ako pokaže da je i drugi počinio sličan zločin, bilo pre, bilo posle zločina koji je počinio optuženi".

I ostale kritike na rad tužilaštva, koje iznose neki izveštači, po pravilu pate od iskrivljivanja činjenica ili nepoznavanja prava. Kritičari tako ukazuju na navodnu tvrdnju jednog albanskog svedoka da su srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila iako je NATO još pre tri godine preuzeo odgovornost za taj konkretan događaj. Tako i Stefanović, po drugi put u osvrtu na moje tekstove, pominje ovo svedočenje iz jula 2002. godine. Onda naglašava, kao da neko tvrdi suprotno, da je pravo Miloševića da skrene pažnju na takvu izjavu svedoka, a dužnost novinara da to registruje.

Problem nije u registrovanju, već u tome što ovakva tvrdnja svedoka, kad bi je i bilo, nije pravilo, a iz izveštaja većine jugoslovenskih izveštača sticao se utisak da albanski svedoci po pravilu govore neistinu.

No, stvar je još gora: kritičari su često krivotvorili ono što je u sudnici stvarno rečeno. Ovo je slučaj i s famoznim iskazom o bombardovanju albanskih civila.

NATO je 14. aprila 1999. godine bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu između Dečana i Đakovice, a dan kasnije preuzeo je odgovornost za bombardovanje. Ovaj događaj je u svom svedočenju od 16. jula ove godine pomenula Merfideta Selmani. Milošević je pitao Selmanijevu da li zna koliko je civila tog dana izgubilo život u NATO bombardovanju. Sudija Mej je primetio da pitanje podrazumeva da je NATO izveo bombardovanje i upitao je svodokinju da li zna ko je bio odgovoran. Ona je odgovorila da ljudi u koloni nisu mogli da vide da li se radi o NATO-u ili nekim drugim avionima. Mej je na tom mestu okončao raspravu o avionima.

Da Mej to nije učinio, možda bi Selmanijeva rekla da je naknadno saznala da se radilo o avionima NATO-a. Možda bi rekla nešto drugo. To ne znamo. U svakom slučaju, ona nije "tvrdila da su srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila". Uprkos svemu rečenom, želim da primetim da je u poslednje vreme došlo do izvesnih promena nabolje u izveštavanju u jugoslovenskim medijima. U meri u kojoj je polemika u "Vremenu" tome doprinela, ona nije bila trošenje mastila na bezizgledne rasprave.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net