Lik i delo >

Goranka Matić

Fotograf

Osnovni podaci: Goranka Matić je rođena u porodici koja je, reklo bi se retrospektivno, poštovala fotografiju, prirodu i putovanja što će u potpunosti odrediti njen kasniji život i rad. Završila je istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu a fotografijom počinje da se bavi od 1980. godine. Radila je od osnivanja Studentskog kulturnog centra, od 1971. godine, kao asistent likovnog programa a zatim kao stručni saradnik i kustos Galerije Srećna nova umetnost. Od vremena kada je svesno napustila SKC, žrtvujući se i ustupajući svoje mesto jednoj drugoj karijeri, do mesta urednika u "Vremenu", Goranka Matić je radila kao slobodni strelac u širokom prostoru izdavaštva – od umetnosti do rokenrola. Radila je fotografije za mnoge časopise i magazine: "Džuboks", "Start", "Polet", "Moment", "Beoramu", "Ritam", "New Moment" itd. Paralelno je imala izložbene aktivnosti gradeći umetničku karijeru.

Kako je došlo do karijere, a možda i zašto: Sedeli smo tako, negde u poznu zimu ili rano proleće, ili, kada bolje razmislim, možda je to ipak bilo negde krajem aprila, ali aprila koji zna u to vreme da bude hladan kao januar. Dakle, sedeli smo tako u maloj galeriji poznatijoj kao Happy Gallery, okupljeni oko nekog starog stola jer su nam onaj kraljevski odavno oduzeli zbog sopstvene gluposti, i u krajnje intimnoj, reklo bi se porodičnoj atmosferi istoričara umetnosti (bili smo svi iz istog razreda, iste klupe i svi ozbiljno cenili Lazara Trifunovića zbog tvrdog stava i jake reči) i setno razmatrali životne, a posebno umetničke perspektive nakon Titove smrti.

Napolju je košava snažno zavijala a bogami i mi zavismo po jednu pa se i perspektive nekako pojaviše kao ružičastije.

U naš privatno-javni svet utom utrča Goranka, naravno Goranka Matić, donedavno naš sapatnik u galeriji i osoba koja je, za razliku od nas, upravo donela neke krupne životne odluke, sve u duhu žrtvovanja, da bi hrabro počela život iz početka. Naime, kunsthistoričarski zanat, osim što se činio besperkspektivnim, beše, nakon prvobitnog poleta i entuzijazma s početka sedamdesetih, nekako bedast i strašno dosadan, a čini se da ni do danas nije baš puno uznapredovao. Goranka Matić, osoba koju entuzijazam nikada nije napuštao i koja je uvek imala smiren i pedagoški pristup svakom problemu, bar kada je reč o spoljnjem svetu (nije poznato kojom pedagogijom je raspetljavala svoje unutarnje i druge dileme), dakle Goranka Matić uđe u naš intimni kunsthistoričarski svet i s autoritetom uspešnog umetnika pokaza nam neku staru "jašiku", fotografski aparat nepoznatog datuma proizvodnje koji se sticajem okolnosti našao u porodici Matić, a sada ga je ona zaplenila s očigledno zadnjim namerama lukavo nam dajući na znanje da je tu već sve rešeno. Sa istorijom umetnosti je gotovo; ona je fotograf i ona ima ideje, koncept, naravno i estetiku i poetiku, plan i program. A taj mali problem koji je tišti, pa to ćemo mi rešiti, zar ne – mi njeni stari prijatelji iz galerije. Čast da rešim taj problem i ušniram prvi film u fotoaparat Goranke Matić, prvi film za prva remek-dela, pripade meni. Ne mogu da ne priznam da me je godinama nakon toga, kad god bih se susreo sa delom, pa i likom Goranke Matić, izjedala senka ljubomore koja je visila kao onaj mač nad činjenicom da sam upravo ja zaslužan za tu blistavu karijeru, a eto niko to više, pa ni ona, ni ne pominje. Da i ne govorim o tome da sam na potpuno isti način taj film mogao da ušniram i u sopstveni fotoaparat sa verovatno još boljim posledicama.

Na svaki način iz tog prvog filma izrodi se serija fotografskih remek-dela – "Dani bola i ponosa", serija kolor fotografija koja ni tehnički a ni estetski zapravo nije bila na nekom vrhunskom nivou, ali koja je konsekventno primetila a odmah zatim i pokazala javnosti svu bedastoću jednog golobradog poseljačenog i izmanipulisanog naroda koji je u svojoj iskrenosti i gluposti, bez imalo one nužne rezerve, ogolio svoje emocije do groteske. Potpuni nedostatak tradicije, protokola i svih onih elemenata koji čine lepo vaspitanje kod pojedinca, a u jednom društvu se definišu kao preduslov da bi se ono nazvalo civilizovano, isplivali su u beogradske izloge napravivši jednu od najdramatičnijih tragikomedijantskih prizora za mnogo godina unapred. Sveže voće i povrće, sveže meso, gaće i kombinezoni; Čovek nema rezervnih delova, staklorezac Dača itd. itd; od izloga do izloga utrkivale su se socijalističke poslovođe da se sagnu što više pred senima nečega o čemu nisu imali ni najblažu predstavu šta je.

Zasluga Goranke Matić, dakle ako se strogo kritičarski meri, nije u estetici, iliti poetici snimljenih prizora. Taj njen prvi film vredan je zbog stava, veoma jasnog stava koji želi da pokaže dve stvari – da je autor to video i shvatio svu apsurdnost situacije i da to na isti jasan način želi da pokaže drugima koji su tada bili na ivici istog saznanja.

To što su čitav događaj, viđen na isti ili sličan način, slikali i mnogi drugi profesionalni fotografi i amateri, uopšte ne umanjuje značaj njenog dela. Gospodo, ta mlada dama je svojim prvim filmom videla sve to kao profesionalac i, što je još važnije iz današnje perspektive, ona je taj serijal uradila kao PROJEKAT.

U životu i delu Goranke Matić stvari su se razvijale zapravo onom mukotrpnom linijom koja prati sve uspešne žene. Izgleda da nije bilo nikoga u gradu i šire koji nije želeo da pomogne u karijeri ove ličnosti, uprkos onom poznatom mitu o teškom položaju žena u samoupravnom socijalizmu... Njen pedagoško tolerantni ton omogućavao je brojne kvalitetne kontakte, a svima njima, tim kontaktima, nisu bili potrebni problemi već fotografije i to im je omogućavala Goranka Matić. Kasnije se sve to nazvalo profesionalizmom.

Goranka kao ličnost: Svoj pedagoško-beskrajno-tolerantno-sverazumevajući karakter Goranka je izgradila u besmislenim bespućima socijalizma koji se uvek kretao onom tankom linijom između ponora i zvezda. Veoma rano je shvatila da je pružanje otpora besmisleno i opredelila se za samarićanski pristup otkrivši zbunjenim Srbima da postoji i ta mogućnost da se živi i radi bez jeda, ogovaranja, zlobe, pakosti... Prosto odvratno. Ko bi mogao da radi s takvom ženom!

Goranka kao umetnik ili Goranka kao fotoreporter: U stručnim žurnalističkim krugovima Goranka važi kao vrstan urednik i fotograf. U umetničkim krugovima, pak, Goranka čini se ima još veći ugled. Kao svaka mudrica, ona je ove dve pozicije spojila i dobila ugled na kvadrat. Sigurno da je njen status u žurnalizmu ozbiljniji iz jednostavnih razloga što je i ekonomski opravdan. Ipak, kao kritičar i fotografski hroničar, ja bih prednost dao njenom umetničkom opusu, pre svega onom delu koji je potpuno ličan i manipuliše svojom ličnom istorijom (recimo, Matrilinearno ogledalo ili Prijateljice).

Negde između, po rukopisu i poetici bliže umetničkom opusu a po tematici upotrebljivi u žurnalizmu, nalaze se njeni portreti umetnika. Prvobitno rađeni za časopis "Beorama", oni pretenduju da postanu antologijska knjiga.

Dodatak o hrabrosti i radoznalosti: Nekada davno putovalo se i u krajeve i gradove koji se nalaze na jadranskoj obali. Tokom jednog ozbiljnijeg posla boravili smo u Dubrovniku i po zadatku, tog teškog jutra, otišli i u Mali Ston, veoma nevoljni da počnemo bilo kakav posao. I tako, umesto da radimo, svratismo u kafanu na samoj obali zaliva. Susret sa njoj samo po čuvenju poznatim jelom, Goranka raspetlja tako što hrabro smaza šest tuceta ostriga ne trepnuvši pred opasnostima koje su vrebale kao posledica tog rizičnog čina. Uz dobro ohlađenog "grka" posao je zatim bio laka italijanska kancona.

PS. Svi toliko dobro poznaju Goranku da bi dalje anegdotiranje bilo kontraproduktivno. Zato bi najbolje bilo da se svaki čitalac nakon čitanja pamfleta o liku i delu Goranke Matić seti jedne svoje anegdote i na taj način zaokruži ovaj tekst.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net