Miloš Bobić >

Zatvor Srbija

Počeću od opštih mesta i onog što "čitaoci" "Vremena", a posebno beogradska čaršija, najviše vole - od odgovora na elaboraciju moje intelektualne malenkosti od strane cenjenog gospodina Srđe Popovića, a obznanjene u 2 (dve) plus 5 (pet) tačaka. Moj odgovor sadrži Predgovor - dve tačke, Uvod - četiri tačke i Temu - jedna tačka.

Predgovor

a) Zamena teze koja mi se pripisuje sasvim logično proizilazi iz teksta g. Popovića. Kao svaki dobar advokat, g. Popović gradi konstrukciju koja perfektno drži njegovu građevinu. Ja sam, pak, po obrazovanju građevinar i cenim konstrukcije koje stoje, ali ako su na pravom mestu i odgovaraju sadržaju. Zato, da podsetim - ova rasprava počinje time sto je S. Biserko (Helsinški odbor?) iznela neprimerenu i proizvoljnu ocenu delanja B92 i "Vremena". S obzirom na to da svojim tekstom negiram da je rečeni "govornik" govorio istinu, ne može se ni primeniti kvalifikacija argumentum ad hominem. Dakle, ja se bavim rečenim. Diskusija "ličnosti govornika" i mogućih posledica njegovog govora sledi iz pokušaja pronicanja u govornikove motive da ne govori istinu. Zašto je od povoda izgovorene neistine o delovanju "Vremena" i B92 u tekstu g. Popovića došlo do pogrešnih zaključaka o mom odnosu prema zločinu (može se pomisliti da se diskusija odnosi na "zločinačko ‘Vreme’" i "zločinački B92"!) za mene će ostati tajna. Ipak, verujem da se g. Popović ovde nije "nešto zapetljao", već da je to uradio svesno kako bi temu prebacio na sebi (a meni?) važne teme zločina, zločinaca i društva u kome ostaju neprepoznati. Time je spasao ovu raspravu od nivoa čaršijske zabave i, uz zahvalnost za tu njegovu mudrost, njima ću se posvetiti na kraju i posebno. b) Nevladine organizacije koje obavljaju monitorsku funkciju u Srbiji mahom su bazirane na jednoj ličnosti. One nemaju uobičajenu strukturu koja podrazumeva savete, bordove i druge mehanizme ("kolektiv") čiji je zadatak da spreče voluntarizam i uspostavljanje "kulta ličnosti". Iako je izricanje ličnog stava pravo svakog, postoje određene norme koje se tiču izjava ličnosti sa licencom organizacije. Ukratko, ne može direktor Eriksona u svoje ime javno izjaviti da mobilni telefoni ugrožavaju sluh i centar za ravnotežu, a da pri tom vodi kampanju za širenje proizvodnje. To ne može!

Uvod

1) Srbijanska sredina jeste, po mom mišljenju, prezasićena i uterivanjem i uterivačima krivice. Ja pri tom mislim na sve desetogodišnje pritiske, a pre svega na mere koje su iz njih proizilazile, počevši od dugogodišnjih ("ničim nezasluženih") sankcija i bombardovanja (možda za dobro a svakako na sramotu građana Srbije, a možda shvaćeno i kao božja kazna, koja gotovo prirodno mora da se sruči s neba), na još postojeće (spoljne?) zidove embarga koji Srbiju razdvajaju od Sveta, na nemogućnost dobijanja viza i opštu restriktivnu politiku Zapada, što sve naravno nije bilo i još "nije usmereno protiv građana Srbije". Možda neko sve ovo nije primetio, iako je u "domašaju sistema", odnosno u Srbiji. Zanimljivo? 2) Gubici i rane su, složili ste se ipak i posredno, još sveži "pa makar oni bili Hrvati, Bošnjaci, Albanci". Nešto mi govori da po toj logici malo rana i gubitaka pada i na Srbe. Ili se s tim možda ne slažete jer su ih oni zaslužili? Možda su rane samo na drugoj strani, što se po dokumentima Haškog tribunala, izjavama zvaničnika tokom i posle ratova ne da zaključiti.

3) Više od deset godina u Srbiji se ne živi normalno. Nenormalno je zapravo postalo prirodno stanje. Sa skoro sedamdeset procenata uništene privrede, enormnim zaduženjima, tranzicijom privrede u toku i, da ne zaboravimo: uništenom socijalnom, zdravstvenom i ostalom infrastrukturom, uz već nabrojane "zidove" u Srbiji ne može biti reči o životu koji se svodi pod definiciju normalnog. Možda i ovo nije primećeno? Pogled odozgo često vara. Meni lično, izvan domena legendi, nije poznat primer koji bi potkrepio tvrdnju da je jedan osiromašen narod u izboru između hleba (preživljavanja) i crkve (istine) pojurio ka inoj. 5) Da, ja mislim da svako ljudsko biće ima vlastiti dignitet. Posebno kada je ono utopljeno u "većinu", u koju neko prema sopstvenom ukusu može da uvrsti i zločince. A radi se o većini jer se ovde govori o načinu stvaranja (pridobijanja) kritične mase na strani istine i razuma ("pretvaranje manjine u većinu"). O dignitetu i osećanjima žrtava s kojima saosećam, ovom prilikom i ovde nije bilo reči. Mislim da su bar čitaocima "Vremena" moji stavovi o žrtvama rata, "pa makar bili oni Hrvati, Bošnjaci, Albanci", dobro poznati. Takođe su im dobro poznati moji stavovi o srbijanskoj strani i niko u njima nije prepoznao "povlađivanje" ili "štednju osećanja". Naprotiv. Da okončam ovaj zabavni deo polemike i relativizujem svoj paternalizam. Smatram ga ništa manjim od paternalizma nekog ko javno obraćanje počinje sa "Dragi Stojane, (sećas li se?) kada smo pravili...". Složićete se, gospodine Popoviću, da smo svi mi pomalo paternalisti a - da ostanem u duhu ove polemike u kojoj je štedro zastupljena polna segregacija - mi muškarci posebno.

Tema

Za kraj sam ostavio najvažnije, ono što smatram esencijalnim za ovu polemiku i suštinom razmimoilaženja gledišta g. Popovića i mojih, a to je pitanje "strategije istine" (4). Diskusiju o "kolektivnoj krivici" ostavio bih po strani jer nas ne bi daleko odvela. Nju prepoznaju gnostici. Koliko sam upoznat, tu ne postoji jedinstveno gledište eksperata društvenih nauka a pravna nauka je ne prepoznaje. Radije ću se usredsrediti na tačku u kojoj se naša gledišta poklapaju, a to je da zločin mora biti prepoznat a zločinci kažnjeni. To je minimum saglasnosti koji omogućava razuman dijalog i sučeljavanje različitih viđenja strategije kojom se stiže do istine. U tekstu gospodina Srđe Popovića prepoznajem uverenje da isključivo sudstvo, zakon i policija prestavljaju osnov procesa potrage za istinom. Njihova je funkcija da društvo očiste od kukolja, sankcionisanjem zločina, kažnjavanjem zločinaca. Oni bi trebalo da povrate dignitet žrtava. Mogu li oni i da pridobiju rečenu kritičnu masu? Koliko se vidi iz dosadašnjeg toka događaja, pravda je spora ali dostižna. Ipak, nemam utisak da sve ide baš najbolje i da do sada postignuto ostavlja neke efekte na "većinu". Naprotiv, pre bih rekao da otpor prema rečenim osnovama procesa raste. Ukratko: Ševeningen se puni a predsednički kandidati i dalje forsiraju nacionalističku retoriku. Moguće je da antropogeografske analize akademika Jovana Cvijića rasvetljavaju jednu stranu ovog fenomena. Ipak, verujem da uzrok problema leži na drugom mestu. Prvo u domenu generalne strategije ozdravljenja društva i otkrivanja istine, tog nepobitno važnog dela procesa revitalizacije društva. Strategija koja se bazira isključivo na rečenim činiocima zapostavlja činjenicu da se svako društvo pored osnova države (sudstvo, policija...) formira i funkcioniše kroz određenu društvenu infrastrukturu. Pored svega drugog, nju čine i lokalna istorija norme i pattern-i. Homoseksulaci, na primer, negde uživaju status svete krave, drugde su prokažena fukara. Što u društvu ima više nepismenih to je i značaj ovih normi veći, odnosno "plemenska svest" je prisutnija. U Srbiji je početkom devedesetih bilo više od 15 odsto nepismenih dok ih u Holandiji danas ima četiri odsto. Sukob lokalnih normi i opštih zakona zato nije niti nepoznat niti je lokalna pojava i ne može biti negiran. Taj je sukob, po mom mišljenju, izraženiji prilikom tumačenja zločina koje su počinili pripadnici jedne etničke grupe nad drugom. Isključivo delanje putem pravosuđa zato nigde, osim privremenog mira, nije donelo rešenje pomenutog raskoraka niti ozdravljenje društva. Tito, ne zaboravimo, nije radio "izokola" (srpski: na kvarnjaka), već je uklonio ostale zločince, uveo demagogiju bratstva i jedinstva kojom je želeo da u društvo utera neke opšte ljudske vrednosti i norme. Sve to nije sprečilo krvoproliće devedesetih. Očevici kažu da je ono po nečastivosti i surovosti bilo strašnije od onog iz četrdesetih.

Drugo, isključivo oslanjanje na pravosudne mehanizme podrazumeva izolaciju društva. Srbija je u toj viziji, kao i u proteklih deset godina, veliki istražni zatvor. U njemu se istražuje ko je šta činio, koliko je ko zalegao, gde je bio kad je ono grmelo i, uopšte, vlada vrsta istražiteljske histerije. Pri tom, novi čuvari, i kad bi hteli, ne mogu sužnjima da daju mnogo više od prethodnih jer nema novca za sledovanje. Jedino ne tuku. Srbija je još opasana zidom kao svako kužno mesto. U njemu su zato zajedno zatočeni zločinci, žrtve, "glasovi protiv" i "većina". Da, i zločinci šetaju Srbijom. U njoj je ikona Velimir Ilić. Otuda bi po logici razuma morala da proizađe dilema u pogledu traženja svrsishodnog načina. Izbor između a) Srbije istražnog zatvora ili b) strategije (nikako "taktike"!) dosezanja i prihvatanja istine, drugačije od očigledno nedelotvornog uterivanja? Ja bih se priklonio stavu bivšeg šefa izraelske obaveštajne službe J. Hakabija: "Kada nestane močvare, nestaće i komaraca." Sistematska i ozbiljna rekonstrukcija upuštene ili uništene društvene infrastrukture, od školstva, medija, kulture ponašanja i govora, do organizacija za brigu o porodici i, da ne zaboravim: respekta prema onim retkim zagovornicima stava PROTIV, ličnosti kao i "kolektiva", morala bi da čini paralelni tok delovanju pravosuđa. Ozdravljenje i rehabilitacija pojedinca, još manje celog društva, ne postiže se u zatvoru. Zatvor stvara nove prestupnike. Isključiva usredsređenost na lov na "greške" i "grešnike", zahtevi za revidiranje pripadnika vlastitog bloka i održavanje atmosfere istražnog zatvora može biti da je i u funkciji osude zločinaca. Nikada svih i nikada u kratkom periodu. Zar Vizentalov biro nije čitavih pet decenija tragao za protagonistima holokausta? Konačno, pod pretpostavkom velikog uspeha strategije koja u prvi plan stavlja kažnjavanje zločinački komarci biće eliminisani. Ostaće, međutim, močvara. Dodatni rizici su: a) komarci mogu da se vrate, b) mogu nestati i žabe. Kao što vidite, moju iritaciju izaziva glas koji još uvek, kao i pre deset i pet godina, govori isključivo o krivici, padu, paktiranju s nacionalistima (vlašću?) i poziva na progon bez vizije totaliteta. Pošto je uloga moralnog sudije rezervisana za Boga, jer on je – kako poručuje Biblija – jedan, ispadne da je ovo u međuvremenu postao glas ostrašćenih. Ovog puta, prozivajući "Vreme" i B92, on je za moj ukus otišao predaleko. Moja reakcija je posledica tog fakta, pokušaj upozorenja skraćenoj svesti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net