Miloš Bobić >

Srbi, Nemci i Holanđani

Prošlo je nekoliko leta od trenutka kada sam u "Vremenu" objavio tekst "Popovi u mantiji i bez nje". Ukratko, u njemu sam pokušao da ukažem na jedan specifičan fenomen koji prati postjugoslovensku kulturnu, a delimično i antiratnu scenu – obezbeđenje lične egzistencije naglašenim zastupanjem ideologije koja je rado prihvaćena od strane zapadnoevropske kulturne i političke elite. Zato, ne bi bilo posebnog razloga za ovo reagovanje. Moje se stanovište od tada nije promenilo. Ova polemika proširuje diskurs i, u odnosu na trenutak sredine na koju se odnose, čini se važnom izvan okvira ko i šta je kada rekao. Rečene ideologije se očigledno propagiraju i od strane dela intelektualaca izmeštenih iz okvira prostora i dohvata lokalnog sistema (političkog, sudskog, policijskog) o kojima govore i od strane onih koji delaju u tim sredinama a u službi nevladinih organizacija. Da ne bi bilo dileme – ovde se ne evociraju stereotipovi "plaćenika", "izdajnika" i "pete kolone". U prvom slučaju se radi o emigrantima (kojima i sam pripadam), a u drugom o predstavnicima zapadnoevropskih organizacija u novostvorenim državama bivše YU. I jedna i druga pozicija je zamisliva i pitanje je izbora pojedinca, njegovog ukusa i procene svrsishodnosti u borbi za ciljeve kojima se posvetio. Njihov doprinos u istraživanju procesa i događaja je tokom proteklih ratova bio značajan a doprinos promeni toka stvari mnogo manji ili nikakav, odgovarajuće kritičnoj masi sledbenika anacionalne ili antiratne opcije. Problem, međutim, nije u tome. Problem je u etabliranoj ili profesionalizovanoj ulozi koja proizilazi iz rečenih činjenica: a) da je kritičar van domašaja sistema koji kritikuje a zavisan od (zapadnoevropske) sredine gde se sklonio, b) da je kritičar na "platnom spisku", odnosno da mu je kritika posao. U tom kontekstu(ima) se između propovedi određene dogme (popovi) i progona "tamo već nečeg" (policija) razlike uveliko poništavaju. Kritiku smatram važnom osnovom napretka ili korekcije postojećeg. Iz tog razloga imam duboko poštovanje prema ozbiljnim i istrajnim kritičarima bivšeg koliko i sadašnjeg sistema, stanja duha i politike i smatram ih suštinski važnim za oporavak i napredak jedne moralno i etički duboko erodirane sredine. Međutim, imam određeno podozrenje prema osudama donetim iz tačke jedne određene etablirane i (bar delimično) egzistencijalno uslovljene pozicije. Neko će reći da i novinari, pa radili oni i za nezavisne medije, takođe pripadaju istoj vrsti plaćenih monitora. Ovo pre kada je reč o nezavisnim medijima koji ne bi preživeli jednu tešku i mučnu deceniju bez pomoći inostranih fondova i organizacija. Ali, to je samo donekle tako. Novinari teško mogu da biraju teme kojima će se baviti, rad im je po definiciji javan i žive od tržišta informacija, odnosno zavise od prodaje novina. U tom pogledu kritičar ima komforniji položaj od novinara pošto računa na organizaciju sa budžetom. Naravno, ni njihov položaj nije bez rizika. Praktičan problem sa kojim se suočavaju jeste da u slučaju neaktivnosti, odnosno neispunjavanja zadatka nestaje i razlog njihovog angažmana. U tom slučaju može doći do gašenja predstavništva ili pada interesa centrale za interesni region. Zbog ovog praktičnog problema može se posumnjati u uvek objektivnu procenu stanja stvari i uloge pojedinca od strane kritičara. Jer, kritičareva je obaveza i posao da kritikuje. Ovo je jedna strana problema. Na drugoj strani, u sredini gde je javni glas PROTIV tako redak i gde su demokratske institucije još slabašne, institucionalizovani kritičar u domenu svog diskursa stiče status neprikosnovenog sudije. U tom slučaju, u slučaju kvalifikacije, osude ili presude, ne može se načiniti jasna distinkcija između ličnog mnjenja kritičara i stava organizacije kojoj pripada. Da li je S. Biserko ocenu o delanju B92 i "Vremena" donela kao slobodna, "nezavisna" ličnost ili kao Helsinški odbor sâm? Da li se to već automatski podrazumeva? Struktura nevladinih organizacija u Srbiji danas onemogućava distinkciju između ličnosti i organizacije. Stanovište predstavnika organizacije zato deluje definitivno i, kao što se vidi iz reakcija jednog dela čitalaca, neprikosnoveno je, nepodložno sumnji ili, ne daj bože, argumentovanom negiranju. U tom slučaju, ne samo u slučaju novina, novinara i glavnih urednika, mogu se koristiti atributi gvozdenih vremena i autokratske strukture. Novine su kolektivan čin i kada ih uređuje samo Glodur ili prekraja Cenzor. Uz sve to, one podležu oceni čitalaca i javnog mnjenja. Izgleda da na strani kritičara srpske političke i kulturne scene vlada sasvim suprotan princip. Jedna osoba čini organizaciju, zvala se ona S. Biserko ili N. Kandić, te je istovremeno njihovo mišljenje i stav cele organizacije. O takvom načinu funkcionisanja na planu političkog sistema i istine zna se dovoljno, a Srbija ne oskudeva u iskustvu. U tome leži deo problema političke, kulturne i javne scene uopšte u Srbiji danas. On je izraženiji jer su okolnosti (srećom) manje dramatične nego tokom rata i vladavine prethodnog režima. Da su nevladine organizacije strukturalno drugačije postavljene, kao izraz kolektiva a ne kao ekspozitura koja počiva na pojedincu ili uskoj grupi i paušalne ocene delanja inih, kao i neodmerene izjave na ivici dobrog ukusa bile bi zamenjene konstruktivnim dijalogom i argumentima. Srbija i danas kao i pre tri godine, kao i pre deset godina, funkcioniše na principu isključivosti i konfrontacije. Ovde nedostaje vizija jer je debelo zapuštena kultura dijaloga. Da je stanje stvari drugačije, do eksplozije jednostranih reakcija (šta je ko radio i gde je bio za vreme bombardovanja, žene vs ostali itd.) verovatno ne bi došlo jer bi kultura dijaloga zamenila kulturu buke. Niti je S. Biserko ostala na nivou svoje uloge niti je D. Žarković uspeo da svojim odgovorom diskusiju preusmeri. Prepucavanje između onih koji su više činili od drugih i onih koji su samo činili, u nemogućim uslovima, ima za posledicu poništavanje uloge i delanja ljudi i organizacija iz istog, vlastitog bloka. Ono trenutno okupira prostor u kome bi trebalo da se javi dijalog usmeren na traženje izlaza iz postojeće krize društva. Najzad, težnja da se Srbiji nametne brza i jasna polarizacija između dobrih i loših, između krivih i pravih čini se kratkovidom i nerazumnom opcijom. Pre nekog vremena sam prvi put u Beograd doveo prijatelja iz Holandije. Svojski se trudio da razume lokalnu kulturu i posvetio joj se kritički. Jedini sukob mišljenja ticao se baš problema krivice. Pitao se moj prijatelj da li mladi koje viđa po gradu dovoljno znaju o ratu i ulozi svojih roditelja u tom vremenu. Smatrao je da je otkrivanje istine neophodna stepenica u daljem razvoju društva. Zalagao se za to da se time bave mediji i obrazovne ustanove. Nisam se mogao složiti, kao ni u ovom pokušaju uterivanja kolektivne krivice u Srba. Ovo ne zato što mislim da saznanje o proteklom vremenu treba ostaviti kao sivu mrlju. Radi se o drugačijem shvatanju značaja istorijske istine u razvoju jednog društva i strategije kojom se do nje dolazi. Ono proizilazi iz osećaja da je srbijanska sredina prezasićena uterivačima krivice. Iz tog razloga dodatne lekcije ovde deluju kao "još čaša rakije", a u slučaju kada je ona usmerena na retke i usamljene enklave nečega što se u Srbiji u poslednjih deset godina uopšte i moglo zvati nezavisnim medijem neprimereno je. U oba slučaja je ona kontraproduktivna. Gubici i rane su još sveži a potreba za odbranom ljudskog digniteta većini onemogućava suočavanje sa faktima bez preteranih emocija. Pored toga, mladim generacijama je dosta iskustva Sveta preko tv-spotova i krpica kupljenih kod švercera. Njima kao i društvu u celini treba prostora i vremena da udahnu. Da opet počnu da žive normalno, da uobliče vlastito iskustvo o svetu oko sebe i da to saznanje iskoriste kao aršin za merenje i vrednovanje vlastite sredine. Onda će moći da se preispituje njena prošlost. Ostaje nada da će mnogi saveremeni heroji potonuti, da će se mitovi razodenuti i da će neke stvarne vrednosti dobiti odgovarajuće mesto. Za one koji, kao i moj sagovornik tada, ne mogu da prihvate ovo shvatanje ponudiću dva poučna primera iz zemalja sa demokratskom tradicijom. Moj sagovornik ih je razumeo. Prvi je posleratna Nemačka u kojoj se krajem četrdesetih nije učilo o pogromu i zločinima koje su počinile generacije roditelja. Ta se tema javila tek nekoliko decenija kasnije, paralelno sa stvaranjem osobenog književnog domena koji je otkrivao prošlost predaka. Drugi proizilazi iz holandske kolonijalne istorije. Pedesetih godina su kaznene ekspedicije u Indoneziji zbrisale cela sela. O tome se još uvek govori malo, oprezno i "politički korektno". Svaka neodmerena izjava ili čin koji rehabilituje "izdajnike", one koji nisu dovoljno zalegli ili su prebegli na stranu indonežanskog otpora, izaziva burnu reakciju savremenika, bivših boraca. Uspomene i neposredni protagonisti još žive. Ipak, to će pitanje doći na red kao što je i jevrejsko pitanje u Holandiji došlo na red devedesetih, skoro četiri decenije po pogromu. U svetlu ovih iskustava, glas koji danas u Srbiji insistira na crno-belom principu podele jeste glas daleko od svesti o cilju vlastite borbe. Glas koji ističe vlastitu ulogu iznad uloge drugih odaje neshvatanje uloge principa dobra u celini.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net