Reagovanja >

Pravo na treće mišljenje

"Neprijatelji u Srbiji: otvorenost, snaga i integritet nekoliko žena"; "Vreme" br. 607, "Neprijatelji nezavisnih medija"; "Vreme" br. 607

Pisma Nataše Kandić i Svetlane Slapšak u odbranu Sonje Biserko i, neposredno ili posredno, svoju sopstvenu, sadrže i nekoliko načelnih problema, koja su vredna rasprave.

Pripadnici neke manjinske grupe – žene, invalidi, etnička ili nacionalna grupa, homoseksualci, pripadnici neke verske zajednice ili bilo ko drugi – mogu i moraju uživati zaštitu ako im se uskraćuju neka prava. Međutim, ne mogu i ne smeju biti zaštićeni od kritike svojih stavova ili postupaka. Ni Nataša ni Sonja se ne smeju pozivati na to da su žene i time sebe štititi od kritike koja se upućuje njihovim stavovima i postupcima. Pa čak i ako je neko ugnjeten, to može biti objašnjenje za neki pogrešan stav ili postupak, ali ne može i ne sme biti opravdanje. To što su, na primer, Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi (ne svi, nego jedan njihov deo) bili ugnjetavani ne znači da samim tim moraju biti zaštićeni od bilo kakve kritike svojih postupaka, između ostalog i oružane pobune. Postojali su i postoje i drugi načini rešavanja političkih problema.

Drugo, ako je neko, na primer, kritikovao deo Srba koji se u Krajini digao na oružanu pobunu, mora ista merila primenjivati i na druge odgovarajuće slučajeve. Ja ne vidim na osnovu čega bi oružana pobuna dela Srba u Krajini zasluživala drugačija merila od oružane pobune dela Albanaca na Kosovu, Metohiji, pomenute tri opštine i Zapadnoj Makedoniji.

To je ujedno i pitanje prava na sopstveno mišljenje i kritiku. Imam li pravo da smatram i javno kažem da su Muslimani u Bosni i Hercegovini kao narod bili izloženi proganjanju, od obične pljačke i zakidanja osnovnih prava do genocida, ali i da su Alija Izetbegović i SDA svojom politikom u velikoj meri doprineli tome. Mogu li, na primer, da osudim postupke Radovana Karadžića ili rukovodstva Srba u Krajini, ali i da kažem da su obični Srbi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj imali dovoljno razloga za strah od većinske vlasti u tim državama ako one postanu nezavisne? Imam li prava da kažem da bi Tuđman trebalo da sedi odmah do Miloševića u Hagu ili to pravo ima samo Ričard Holbruk? Da ne nabrajam dalje, jer primera ima dovoljno za ceo broj "Vremena". Pitanje je da li smem da zauzmem neki treći stav, ili postoje autorizovane istine i monopoli na njihovo iskazivanje?

Posebna priča je bombardovanje. Da su me pitali, ja bih s velikim zadovoljstvom potpisao pismo intelektualaca koje Nataša Kandić kritikuje. Ja i dalje smatram tri stvari: bombardovanje je bilo protivpravan čin, ono je bilo ratni zločin i ono nije imalo nikakve veze s humanošću, već s interesima Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a. Smem li da budem i protiv Miloševića i protiv OVK i protiv NATO-a? Smem li uopšte da kritikujem SAD i NATO, ili se to smatra svetogrđem? Smemo li uopšte kritički da razmatramo istorijske procese, vojne sukobe, ekonomske i političke interese ili je to dozvoljeno samo nekima?

Smem li da podržim suđenje optuženima za ratne zločine, ali da kažem i da se tužilaštvo Haškog tribunala ponaša kao strana u sporu i da deluje više politički nego pravno? Mogu li da osudim zločine nad Albancima, ali da smatram da je i rukovodstvo OVK krivo za slične zločine nad nealbancima? Da li postoji razlika između albanskih i nealbanskih izbeglica?

Na osnovu čega Nataša Kandić tvrdi da je kritika NATO-a de facto podrška Miloševiću? Na osnovu čega ona, Sonja Biserko ili Svetlana Slapšak smatraju da neko mora da bude izuzet iz kritike? Na osnovu čega smatraju da uopšte postoji neko ili nešto što se ne sme kritički preispitivati? Zašto ne bih smeo da kritikujem Zapad a da odmah ne budem svrstan među nacionaliste, ili da kritikujem nacionaliste a da odmah ne budem svrstan u izdajnike srpstva? Dakle, opet isto pitanje: postoji li pravo na neko treće stanovište? I postoji li uopšte razlika u pristupu tome između nacionalista i Nataše Kandić ili Svetlane Slapšak? Ili su stavovi i postupci Sonje, Nataše, Svetlane izuzeti iz kritike? I ako jesu, čijom odlukom i na osnovu čega?

Pitanja tipa gde smo mi bili za vreme bombardovanja i slična, po meni, spadaju u neukus. Bilo bi mnogo svrsishodnije postaviti pitanje gde je bila Sonja Biserko.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net