Reagovanja >

Tužilačka revnost

"Žive mete"; "Vreme" br. 606, "Neprijatelj u Srbiji: otvorenost, snaga i integritet nekoliko žena"; "Vreme" br. 607, "Neprijatelji nezavisnih medija"; "Vreme" br. 607

Kladio bih se da se na kraju ove polemike neće znati o čemu se radilo ni ko su tačno strane u sporu, a već je jako vidljiv napor da se sakrije i zaboravi ko je i kako ovo započeo. To znači da čovek ni neprijatelju ne bi savetovao da se u takav razgovor uključuje, pogotovu kad nije direktno prozvan.

Međutim, za mene je ovo stvar nužne samoodbrane. Niko me nije pomenuo, ali mnogo toga što su rekle Latinka Perović, Nataša Kandić i Svetlana Slapšak, što već dosta dugo govore Sonja Biserko, Petar Luković i još poneko, navodi me na suočavanje sa svojom prošlošću i na preispitivanje mojeg delovanja u ratnim, Miloševićevim godinama kad sam s pomenutim osobama bio "na istoj strani". Svi oni su advokati sveopšteg suočavanja pa očekujem da razumeju moju želju da proverim da li je moguće da sam nešto užasno grešio u ono vreme kad smo se slagali. Ako mislim da oni sad govore gluposti, da li su i ono onda bile iste gluposti i da li moram da priznam da sam se tek naknadno (prekasno?) opametio?

Čini mi se da je ovaj spor počeo oko pitanja kolektivne, nacionalne krivice na kojoj insistira Sonja Biserko (i oni koji je brane) optužujući "Vreme" i B92 za "deetnifikaciju zločina". Da li je, dakle, trebalo da se složimo sa Slobodanom Miloševićem kad nas je ubeđivao da je on isto što i Srbija i da su svi njegovi neprijatelji antisrpski zaverenici? Da smo to onda govorili, Milošević bi imao razloga da nam bude beskrajno zahvalan. Da smo svi dokazivali da je ondašnja opozicija ista ili gora od režima, 5. oktobar se ne bi dogodio.

Da li je trebalo da objašnjavamo zatucanom narodu da mora da voli NATO bombe? Da li smo morali da verujemo kako su svi oni mostovi porušeni iz razloga pedagoških, da bi Srbi naučili lekciju iz demokratije? Ili iz medicinskih, jer što je lek za bolesnog čoveka to je bomba za lud narod? I da li je uopšte palo dovoljno bombi?

Da li je možda moralo da bude mnogo više žrtava, jer narod u stvari nije ozdravio, jer ovi "postmoderni informbirovci" tvrde da se ništa bitno nije promenilo, osim možda nagore, jer Srbija nije denacifikovana, ne priznaje, neće da se suočava, itd.?

Da li je, najzad, neko ko ne misli baš ovako, ženomrzac ili agresivni patrijarhalac, kao što bi tvrdila Nataša Kandić, koja očigledno veruje da svaki odgovor na optužbe Sonje Biserko predstavlja brutalni napad na ženski rod? Eto ti sad, a skoro bih se zakleo da se u "ženskom pitanju" radilo o ravnopravnosti a ne o zahtevu da se prizna kako su one po definiciji u pravu.

Ali, da li su oni zaista žrtve kao što kažu? Pa, recimo, samo pomenuti Petar Luković je u poslednjih godinu dana ne znam koliko puta objašnjavao slučaj moje izdaje, svakome ko je hteo da ga sluša, i nije mu bilo teško da uvek pronalazi najniže motive mog ponašanja, a da ja dosad nisam uzvratio nijednom rečju. Možda on jeste nečija žrtva, ali moja nije. Isto toliko su i Sonja Biserko i ostali/e žrtve "Vremena" i B92.

Znam da svi oni zaista osećaju društveni pritisak i odbačenost, što ih verovatno samo još više uverava da su u pravu, da pogađaju pravu temu, da su napipali bolno mesto i da moraju da istraju. To što ih Srbija ne razume i ne prihvata uzimaju kao dokaz dubine socijalne patologije i argument u prilog neophodnosti temeljne denacifikacije. Nikad se neće umoriti od ponavljanja da je priznavanje nacionalne krivice za ratne zločine prvi i najvažniji posao koji se mora obaviti da bi se Srbija vratila u svet. Pri tom se očigledno ne misli samo na suđenja pojedincima nego na neki masovni egzorcizam.

Nisam u stanju ni da zamislim kako bi to izgledalo, ali vidim da se pomenute osobe uglavnom osećaju moralno podobnim da to lično obave i rekao bih da su malo uvređene što im se ne priznaje pravo na to. Ne želim da se bavim svakim/om od njih, ali sve ih dosta dobro poznajem i mogu samo da im savetujem da povremeno posvete malo vremena sebi, da provere vlastitu poziciju i prestanu da se prenemažu nad nesrećama za koje više nema leka.

Nema, naravno, ni prevencije. Nikakvo ritualno čišćenje od greha, nikakav kolektivni egzorcizam, ništa vas ne čini imunim na istoriju, na ratove, zločine i nesreće. A upravo to je ključna, očito mistična, religiozna misao ovih osoba koje inače potiču s levice i slabo mare za crkvu. To što oni/e sebe smatraju stručnjacima za moralna pitanja, ne znači da su ovi laički iscelitelji koji prete Strašnim sudom i viču "Pokaj se!" sve što treba Srbiji na putu u Evropu.

Iz nekog razloga oni/e zamišljaju da je ostatak sveta uglavnom nastanjen anđelima i da bi tamo svako razumeo i podržao njihovu plemenitu i svetu misiju koja se sastoji u žrtvovanju za spas ove balkanske Sodome. Istina je da neku podršku još dobijaju pošto je na Zapadu ostalo nešto novca u fondovima predviđenim za rušenje Miloševića, a ostalo je i nešto institucija osnovanih u istu svrhu. Tu se negde nalazi njihov zajednički interes da se spreči širenje zablude da se 5. oktobra dvehiljadite u Srbiji nešto dogodilo.

Dakle, što se njih tiče, Milošević je još tu, ako nije utoliko gore (to jest bolje, na neki njihov način), pošto se on samo razmnožio, pošto i dalje preti svakome okolo, pošto je cela Srbija za Miloševića, odnosno za ove nove koji, međutim, sve čine da istina ne izađe na videlo, da se zločini prikriju i da se ipak nekako ostvari Velika Srbija. Deo nekadašnjih nezavisnih medija živcira ih najviše zato što priznaju da se desila promena, čak im se to dopada i još šire laži da za Srbiju možda ipak ima neke nade.

Znam biografije većine ovih moralnih fundamentalista i nikom ne bih priznao da je uradio/la više od mene u protivljenju zlu. Ali, da li su oni 5. oktobra odahnuli i proslavili nešto? Sonja Biserko je rekla da je izgubio ratni zločinac, a pobedio fašista. Da li su oni ljudi koji su glasali za DOS, koji su tog dana gutali suzavac, "otporaši" koji su trpeli policijske brutalnosti, da li su svi oni podržali fašizam? Da li Zapad greši što normalizuje odnose s Beogradom? Latinka Perović potpisala je apel Zapadu da ne odbija nezavisnost Crne Gore. Čak i Evropa dobija opomenu ako se slučajno u nečemu složi s Beogradom. Kakav smo mi mrak! I kakva je to usamljena sveća!

Nema sumnje da je problem ratnih zločina težak i da posle onakvih ratova mora da bude posla za sudove. Takođe, nije sporno da taj deo istorije valja pošteno ispričati. Međutim, kraj rata nije samo prilika da se neko kazni i osudi. To je takođe prilika da se nekome pokaže dobra volja, da se oprosti što se oprostiti može, da se ispolje saosećanje i milosrđe, a ne samo osvetnički bes. Zašto svi oni/e hoće da budu samo strogi tužioci?

Ta tužilačka revnost ih je na kraju i dovela dotle da krenu da žigošu "Vreme" i B92. Ne znam dokle će stići, ali bojim se da niko više ne može da ih zaustavi. Pa, zbogom gospođe i gospodine Lukoviću. Znam da nas nećete zaboraviti i da ćete se javiti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net