Evropska seoba naroda >

Tvrđava bez granica

Hiljade siromašnih imigranata i dalje kuca na vrata Evrope. Desnica ima jasne i kratke odgovore; šta je s drugima

Dolazak potencijala imigranata u Evropu

Evropski feragosto, velika letnja seoba naroda, milioni turista putuju Starim kontinentom bez pasoša i barijera, Evropa koju povezuju mreže autoputeva i eurorejl pasovi za sve železnice, uzavreli aerodromi, puni kampovi, dahću trajekti.

Rusi u tavernama Toskane, Grci u škotskim zamkovima...

U londonskim muzejima, koji su, nota bene, besplatni, ekskurzije italijanskih osnovaca, grupe otmenih sredovečnih Poljakinja, Portugalci pazare u Herodsu, Sicilijanci na Krakovskom pšedmješću, Nemci na turskim plažama...

I pored izvesne posustalosti posle terorističkog napada na SAD 11. septembra prošle godine, Evropa putuje. Evropska norma je već četiri turistička putovanja godišnje u inostranstvo (dva odmora i dva produžena vikenda). Amerika se još nije sasvim oporavila od septembarskog šoka, ali i sleganja terena na Vol stritu: najnoviji podaci kažu da je ove godine čak 98 odsto Amerikanaca odlučilo da za godišnji odmor ne putuje van granica SAD. A ono o četiri putovanja, takoreći letovanja godišnje, u Americi ne dolazi u obzir ni u najmirnija vremena: ne dozvoljavaju im puritanska etika, takmičarski duh i strah da ih Džonsovi ne preteknu dok oni leškare na plaži...

Statistike, međutim, otkrivaju da Evropljani zrače optimizmom: dobre vibracije stižu iz Danske, Holandije, Švedske, ali su na sunčanoj strani ulice i Britanci, Finci, Italijani, Španci.

BELA TVRĐAVA: Euro, euro-kape, euro-zastavice, euro-majice. Najvažnije je nema granica. Iza ove vedre, letnje slike krije se nešto sumorniji život: Stari kontinent daleko je od lonca za topljenje, radnici na privremenom radu su i posle nekoliko decenija – stranci. Većina zemalja je radikalno pooštrila imigrantske zakone. Opravdanje je kratko: plaše se talasa imigranata sa istoka i juga. Sve češće se čuje da već isuviše došljaka živi od socijalne pomoći.

Očigledno, uporedo s mantrom o Evropi bez granica ide i slogan "Tvrđava Evropa": linija koja deli ove dve poruke vrlo je tanka i često vrlo nejasna. Ako se uzme u obzir da je i Evropa podeljena između onih koji imaju i onih koji nemaju, između "Evropljana" i "nacionalista", pitanje je koliko je zapravo Stari kontinent raskrstio s prošlošću i starim podelama. Ideja i ideal ujedinjene Evrope još su prilično magloviti.

Jerg Hajder poručuje u Austriji da Evropa treba da ostane bela tvrđava; u Francuskoj – politički zemljotres: Le Pen artikuliše uverenje dobrog dela stanovništva koje smatra da je "prisustvo stranaca iz neevropskih zemalja uznemiravajuće i opasno". I u Danskoj se čuju tonovi da je ozbiljan problem što u zemlji ima suviše muslimana; u Belgiji Flamanski blok sa sedištem u Antverpenu traži zatvaranje granica za imigrante, ali i izbacivanje svih imigranata koji su nezaposleni. U Norveškoj glasne poruke političara i medija da bi bilo pametnije da se novac koji ide za emigrante troši na penzije i zdravstvenu zaštitu Norvežana; i u Britaniji žučne polemike o imigrantima koji lagodno žive od socijalne pomoći i o onima koji traže politički azil.

U Holandiji Pim Fortajn otvoreno govori i pridobija birače porukama da je neminovna drastična promena politike prema došljacima i azilantima, pogotovo iz islamskih zemalja. Posle Fortajnovog ubistva Holandija se suočila s pitanjima otkud uzlet novih ultradesnih populista i da li se zaista sve može objasniti samozadovoljnim političkim elitama utonulim u sivilo birokratizma i korupciju.

U Francuskoj je ovog maja na predsedničkim izborima čelnik krajnje desnice Žan-Mari Le Pen, osvojivši glasove šest miliona francuskih birača, preskočio sve kandidate levice i ušao u drugi krug zahvaljujući pre svega ksenofobičnim tiradama. Posle ove "istorijske saobraćajne nesreće" neki analitičari su raspoloženje birača protumačili kao implicitnu kritiku političkog establišmenta.

SAMO AUSTRIJANCI: Austrijska priča u kojoj je persona dramatis rasista i ksenofob Jerg Hajder nešto je složenija: Hajder govori i piše (knjiga Kako ja vidim slobodu) da svaka imigrantska politika mora da stavlja akcenat na asimilaciju i prilagođavanje kulture ("Dosta eksperimenata s multikulturalizmom, kao da su naše mlade generacije zamorčići."). On insistira na hrišćanskim vrednostima "bele Austrije" i traži zaustavljanje jeftinog imigranstkog rada.

Sve u svemu, Partija slobode se postavlja kao vratar koji odlučuje ko može, a ko ne može da pređe evropske granice.

Među omladinom oni koji su za Evropu ipak podržavaju Hajdera: "Ne, on nije fašista! Da jeste, ne bih glasao za njega, mi smo demokratska zmlja. Ako Partija slobode bude pravila greške, neće je biti u parlamentu."

Utisak je nekih analitičara da je Austrija zapravo preskočila neke važne lekcije iz istorije, da se nikada nije suočila sa svojom prošlošću: više od pola veka Austrija ignoriše svoju prošlost, više od pola veka opisivala je sebe kao Hitlerovu "prvu žrtvu", iako postoji obilje istorijskih dokaza, uključujući i žive svedoke, o tome sa koliko su neskrivenog oduševljenja nacisti dočekani kada su umarširali u Beč 1938. Objektivni hroničari priznaju da na kraju rata saveznici nisu insistirali da se Austrijanci, poput Nemaca, suoče s prošlošću, a Hajderova partija slobode vuče korene iz Nacionalsocijalističke partije kojoj je do 1949. bilo zabranjeno da izlazi na izbore. Na kraju rata 1945. u Austriji je bilo 500.000 registrovanih nacista.

Svi stari nacisti su se bez problema integrisali u novo društvo. Tek posle afere s Kurtom Valdhajmom donekle je otvorena nacionalna debata o prošlosti.

Najtiražnije novine u Austriji otvoreno su protiv imigranata. U oglasima za iznajmljivanje stanova vrlo često piše: Samo Austrijanci! Tamnoputi sugrađani su laka meta razuzdanih skinhedsa.

VISOKE BARIJERE: Evropi su potrebni radnici: baby-boom generacija stari, natalitet je vrlo nizak, Evropljani žele da imaju čiste, kancelarijske, dobro plaćene poslove. U toj Evropi bez granica pred imigrantima se postavljaju brojne barijere: prvo, oni ne mogu da rade ni u jednoj drugoj zemlji EU-a. Imigranti hoće da se prihvate i svih onih poslova koje domaće stanovništvo izbegava. Dakle, strani radnici su upravo ono što je Evropi neophodno, pa ipak...

Analitičar "Ekonomista" ukazuje da se Evropa nije blagovremeno postarala da postane kontinent za imigraciju poput Amerike i Australije, već ostaje kontinent nacionalnih država. Evropi su neophodni i radnici vešti u visokim tehnologijama (ima ih u Indiji onoliko!), ali malo ih je koji se odlučuju da dođu: kompanije uglavnom nude vremenski vrlo ograničene ugovore i zabranjuju dovođenje porodice. Amerika plaća više i omogućava dolazak porodice.

Većina imigranata koji su pre desetak godina došli da se školuju teško dobija radnu dozvolu: kad se prijave za posao, poslodavac uručuje formular da idu u ministarstvo rada i traže dozvolu. Dobijaju, u najboljem slučaju, ugovor na određeno vreme. Poljaci, Česi, Slovenci mogu legalno da se zaposle u Austriji. Ide teško, ali je moguće: ovi gastarbajteri koštaju manje jer ne dovode porodice. Ni ovi stranci nisu omiljeni: ako komšije primete da pred nekom kućom danima stoje kola sa, na primer, češkom registracijom, pozvaće policiju. Strah ima svoju ekonomsku pozadinu: kada Poljska i Češka postanu članice EU-a, konkurencija će biti veća, oboriće cenu rada, a mnogi će ostati i bez posla. Već sada su i u Austriji i u Nemačkoj plate najniže na istočnoj granici.

Netrpeljivost prema istočnim susedima posebno je porasla kada je proletos češki premijer rekao da su "sudetski Nemci bili izdajnici i petokolonaši nacisičke nemačke u Drugom svetskom ratu". Bilo je to najnovije poglavlje u nesporazumima oko Benešovih dekreta: podsetimo, 1945. iz Čehoslovačke je proterano oko tri miliona Nemaca, kojima je oduzeto državljanstvo a imovina konfiskovana. Desničari sada traže da se Češka izvini i vrati svu imovinu.

Evropa je tražila radnu snagu, a došli su ljudi. Ima i uspešnih priča: fabrika Mercedesa u Singelfingenu, nedaleko od Štutgarta, zapošljava oko 38.000 radnika, četvrtina su stranci iz 60 različitih zemalja. Ovaj mikrokosmos mogao je da bude poprište najrazličitijih etničkih čarki, magnet za razuzdane neonaciste i skinhedse. To se nije desilo. Mercedes je doneo svoja panevropska pravila: nema konflikta, radnici su odlično plaćeni, za kupovinu mercedesa dobijaju popust. Mercedes je godinama vrlo uspešan i, kao što kaže poslovica, ništa ne uspeva kao uspeh. Napomenimo da Krajsler, s kojim se Mercedes udružio, ima sasvim drugačiju praksu: fabrika, odnosno fabričke trake u Alabami podeljene su po boji kože i po rasi, nema sindikata, uslovi rada su teški.

Ipak, one uspešne Mercedesove gastarbajtere u zemljama EU-a ne doživljavaju kao Evropljane. Kakvu Evropu želimo? Odakle dokle se prostire Evropa? Ko ima pravo da se nazove Evropljaninom? Desnica ima jasne i kratke odgovore. Šta je s drugima?


 

Portugalska ukrštenica

Iako je većina zapadnoevropskih zemalja veoma pooštrila zakone u pogledu imigracije, talas pridošlica sa istoka sve jače zapljuskuje obale Portugala. Dolaze Rusi, Rumuni, Ukrajinci, Moldavci. Oni su najbrojnija imigrantska grupa pored imigranata iz bivših portugalskih afričkih kolonija i iz Brazila.

Rusi su najbrojniji: najviše je kvalifikovanih građevinskih radnika (ova grana portugalske privrede trenutno doživljava bum). Postoje čak i slučajevi da ruski lekari rade kao građevinci.

Na menjačnicama se mogu pročitati obaveštenja na ruskom: "Pošaljite novac i budite bliže sa onima koje volite!"

"Mond diplomatik" piše da portugalski ekonomski razvoj počiva na masovnoj eksploataciji radnika što je donekle neuobičajeno za Evropu: Portugal je zemlja i velike imigracije, ali i velike emigracije. Za vreme Salazarovog režima mnogi Portugalci su napustili zemlju: oko četiri miliona Portugalaca živi u inostranstvu, što predstavlja 40 odsto stanovništva. Niske zarade prisiljavaju Portugalce da traže posao u drugim zemljama Evropske unije. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, "gostujući radnici" iz Istočne Evrope ovde nailaze na velike simpatije. Ovde su žrtve imigranti iz Afrike: čak i druga generacija Afrikanaca nije uspela da bude integrisana i prihvaćena od Portugalaca.

Generacija u čekaonici

Od 360 miliona ljudi koji žive u zemljama Evropske unije četvrtina su mladi između 15 i 29 godina. Početkom devedesetih, pisac Daglas Kapland nazvao je generaciju od dvadeset i neke – generacija X. I pored najvećih napora marketinških mađioničara da stave etiketu na ovo milionsko pleme mladih u leviskama i najkama, oni nemaju zajednički imenitelj. Vrlo su različiti i zato je Evropa tako živa i živopisna. Ovi mladi ipak imaju nešto zajedničko: Holanđani, Poljaci, Velšani, Portugalci, Estonci oduševljeno su prihvatili mogućnost da putuju i prelaze te porozne granice.

...U pesmici Wannabe Spajs girls pitaju: "Tell me what you want, what you really, really want". Samo deceniju ranije horski odgovor bi bio: Hoću da se provodim! Spajsice tako pevaju kao da očekuju da će svi odgovoriti nešto u vezi sa seksom jer je svima samo do toga.

Istraživanja pokazuju da većina mladih u Evropi najviše želi – posao. Materijalno ova generacija bolje živi nego njihovi roditelji: mobilni, laptopovi i diskmeni. Ipak, prosečna nezaposlenost mladih ispod 25 godina u Evropskoj uniji je šokantna – oko 21,5 odsto! Većina radi na slabo plaćenim poslovima, pola radnog vremena (nema beneficija!), privremeno: radnjice, mekdonaldsi, fizikalije. U Francuskoj gde je nezaposlenost već dvocifrena mlade zovu la generacion salle d’attente ili generacija u čekaonici. Ti mladi Francuzi poručuju da nemaju vremena za velike stvari, za demonstracije i revolucije. Sada je: Svaki čovek za sebe! Imali smo toliko vlada, a nezaposlenost je opet velika. Političari su pokvareni!

Izgleda da se u Evropi pravi jedinstvena podela: sociolog Jan Hartl, direktor Centra za empirijska istraživanja u Pragu (STEM), kaže da se mladi dele na "nove realiste" zrelih zapadnih društava i "entuzijastične materijaliste" Srednje i Istočne Evrope. Entuzijastični materijalizam se pokazuje u velikim ambicijama i spremnosti da se svojski radi.

Ko je kupio London?

Englezi vole da se hvale da su poslednji put bili istinski pokoreni na svom tlu daleke 1066. (bitka kod Hejstingsa). A onda su, kako veli jedan ironični hroničar, u toku poslednjih deset godina, bez borbe, predali zemlju strancima. Za dobre pare prodat je maltene ceo London: Belgrevija, Mejfer, Kensigton, Čelzi, Holand Park... Nisu otišla samo prelepa viktorijanska i edvardijanska zdanja, prodate su i britanske institucije kao što su Fortnum&Mason; Holland&Holland, The Times, svi najveći hoteli, pa delovi Sloun skvera i Bond strita. Stranci su vlasnici i Gloub teatra (Šekspirovo doba). Dva potrošačka hrama, Harrods i Harvey Nickols, koji su bili oličenje same suštine engleskog stila, sada su vlasništvo jednog Arapina, odnosno Kineza iz Hongkonga.

Invazija se odvija na dva fronta, komentariše Rori Ros: nadire novac i nadiru ljudi. Najveće sume novca stižu na ostrvo bez pratnje. Vlasnici arapski, dalekoistočni i ruski tajkuni vode poslove u diskreciji. Tovari novca stigli su u London i iz daleke Kine. Mnogi od ovih neverovatno bogatih nevidljivih imigranata došli su na britansko ostrvo zbog poreza. Britanija je jedna od retkih zemalja koja pravi razliku između domicilnog stanovništva i onih koji imaju dozvolu za boravak. Ako samo boravite u Velikoj Britaniji, a živite zvanično u nekoj drugoj zemlji, porez plaćate samo na novac zarađen u Velikoj Britaniji. Druge zemlje oporezuju sve što mogu.

Na ostrvo je stigla i sirotinja iz nekadašnjih kolonija, ali je udarac imperiji donekle amortizovao dolazak – superbogatih. Trgovci, maharadže, prinčevi, naftaši, lovci na dragulje. I – bankari: London je svetski bankarski centar, ima više od 500 banaka, više od Njujorka ili Tokija. Čak je i centar Deutche Bank (najveće nemačke banke) za međunarodne poslove u Londonu. Ali, tu su pored biznismena i mnoge pop-zvezde: u Londonu je porodično gnezdo svila i Madona, tu njena devojčica ide u školu, tu je njen suprug Gaj Riči, tu su njene omiljene radnje i jedna od njenih kuća.

I dok stranci nadiru u najekskluzivnije četvrti, zapravo ih kupuju i onda odlaze u neke daleke krajeve sa lepšom klimom, starosedeoci Londona se iseljavaju iz centra grada i nekih prestižnih četvrti. Tu je zapravo gotovo nemoguće čuti King’s English, svi imaju neki akcenat. Na obodima nekih parkova nikle su i džamije: kako bismo mi rekli - novac vrti gde burgija neće.

Jedan engleski humorista kiselo primećuje da su mlako pivo, kriket i "moris" jedine tipično engleske stvari koje stranci nisu uspeli da im (za dobre pare) oduzmu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net