Reagovanja >

Neprijatelji nezavisnih medija?

"Dehelsinkizacija gđe Biserko"; "Vreme" br. 604
"Moj odgovor njima"; "Vreme" br. 606

Polemika koja se razvila između urednika, saradnika i čitalaca "Vremena", povodom pisanja Petra Lukovića i izjave Sonje Biserko zaslužuje pažnju već zbog nedavno objavljenoga, dugo očekivanoga dužega teksta iz pera glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića. Drugi povod bilo bi pismo pod naslovom "Moj odgovor njima", u "Vremenu" br. 606, po čemu bi se moralo zaključiti da se autor, zajedno s Dragoljubom Žarkovićem, hrabro odupire nekoj moćnoj većini. Ne ulazeći u pitanje promene žanra kod oba autora, pitanje osnovnog dobrog građanskoga ponašanja jeste da se kaže da nije reč o moćnoj većini, već o bednome broju od dve javne ličnosti koje su od oktobra 2000. još više stigmatizovane nego što su bile pre, i neuporedivo više nego bilo ko drugi iz nekadašnje opozicije srpskome režimu. Svi su se ostali uspešno umerili, umirili, umorili, urazumili, zanemarili, i sve ostalo što podrazumeva učestvovanje i prilagođavanje u javnome govoru. Zašto baš oni – a dodajem im i Natašu Kandić, ne samo zbog ubedljivosti tipologije? Odgovor se može promašiti samo s lošom namerom: ovo troje ljudi uporno je izloženo najgorem vređanju, ponižavanju i otvorenim pretnjama, u savršeno očuvanoj živoj ćeliji režimskoga fašističkoga diskursa – od pisama čitalaca koji zahtevaju da se Nataša Kandić i Sonja Biserko spale kao veštice, preko bogatoga spiska fizičkih i psihičkih kazni za Petra Lukovića, do uvreda kojih se u medijima ne libe ni ugledni članovi najviše srpske elite, i anketa za ispitivanje dubine neznanja i gluposti srpskog akademskoga podmlatka... Potreba za postojanjem ovih triju žrtvenih jaraca svedoči o licemerju elite, i mnogo ozbiljnije, o njenom učešću u stvaranju javnoga mnjenja, ništa boljeg od onoga začetog u "Politikinoj" rubrici "Odjeci i reagovanja", daleke 1988. Rezultat toga kontinuiteta sastoji se u tome da ova tri imena danas označavaju dozvoljeno područje isfrustriranoga divljanja za bilo koga, i bilo kada, umesto da se, bez obzira na mogućne nesaglasnosti i nepopularnost, upravo na ovim ljudima pokaže kako treba da izgledaju nova tolerancija, građanski dijalog i pokretanje nezgodnih tema od najveće važnosti, kao što je odgovornost za rat ili režimske pozadinske i poratne zločine. Ničega neočekivanoga nema u tome što su mnogi oštri kritičari postali državotvorni laskavci, prosvetitelji ljigavi monarhisti, zafrkanti pijačni mudraci, fašisti trendseteri, a nacionalisti umnoženi nacionalisti: demokratizacija naprosto donosi trivijalizaciju i razvodnjavanje, po mogućstvu što dosadniju svakodnevicu, i ljude svedene na realne dimenzije. Očito je upravo to uzrok najvećim traumama. Malčice više licemerja, i srpska elita bi pustila ovo troje ljudi, i druge koje inače temeljito cenzuriše i isključuje, da, ako već hoće, obavljaju društveno koristan posao koji im ne donosi ni prednosti ni simpatije. Nataša Kandić obavlja istraživanja kojih se nisu sposobne latiti velike državne institucije, Sonja Biserko pokazuje šta može da kaže usamljeni aktivistički glas, a Petar Luković ismejava, i to samo one najodvratnije.

Kao satiričar, Petar Luković je mogao, a nije, načiniti grešku da zbriše i nekoga potpuno nevinoga; to što u svojim tekstovima ponekoga strelja ili veša spada u žanr i praksu karnevalizacije. U kulturi u kojoj je polemika tradicionalno proširena kletva, a protivnik se po pravilu šalje u zaborav, smrt i/ili isključenost, shvatati satiričara doslovce znak je nečeg ozbiljnijeg od kulturnog nesporazuma. Sa stanovišta protivnika smrtne kazne koji je doživeo da ukidanje postane evropski pravni standard, čini mi se da nemam pravo da satiričarevu slobodu izražavanja povezujem s političkom korektnošću – sve dok je satiričar dobar i usamljen. Pravo, kako izgleda, prisvajaju oni koji se nisu posebno isticali ni u borbi protiv smrtne kazne, ni u političkoj korektnosti, a ni u hvaljenju riskantnih satiričara.

Kao aktivistkinja evropski i građanski orijentisane organizacije, Sonja Biserko je uspela da u najmanje naklonjenoj javnosti u postsocijalističkome svetu i u takoreći potpunoj društvenoj izolaciji organizuje rad, objavljivanje, i bdenje nad ljudskim pravima. Za razliku od vođa drugih, manje uspešnih ogranaka ove organizacije drugde, nije sebi dozvolila nijednu udvaračku, nepotrebno umerenu ili deplasirano neutralnu izjavu. U društvu u kojem već sumnjivo nacionalno poreklo znači isključenost, Sonja Biserko je kritički glas koji je, na sramotu današnje srpske kulture, danas stotinu puta usamljeniji nego pre 15 godina, a da se "scena", bar po imenima, nije ključno promenila. Stoga Sonja Biserko ima pravo, više od drugih, da u svojoj kritici bude precizna.

Kao beskompromisni istraživač činjenica, Nataša Kandić govori najmanje, a kada progovori, eksplozivni podaci maksimalno su neutralizovani, odmereno formulisani, uvek ispod granice očekivanih emocija. Sem stilskoga zahteva da stravu ne treba pojačavati, Nataša Kandić sebi ne dozvoljava da poveruje bilo čemu što nije više puta i unakrsno potvrđeno, što znači da računa s ispravkama svih vrsta: ona se ne izjednačuje sa stvarima koje zastupa. Taj deo posla, neophodnog za budućnost srpskoga društva, odnosno taj stepen ispoljavanja građanske dužnosti, još je veoma daleko od javnoga prihvatanja.

Kako je mogućno da ovako različiti lični pristupi i nastupi, bez međusobne povezanosti i bez ikakve društvene moći, izazovu tako furiozne i netolerantne reakcije? Navešću nekoliko razloga, premda ih svakako ima više: korekcija sećanja, totalitarni mentalitet, provincijalna improvizacija. Svi ovi pojmovi su eufemistički formulisani.

Korekcija sećanja, bilo da je reč o sakrivanju, menjanju i izmišljanju podataka, potpomaganju zaborava ili sprečavanju neželjenih glasova, uvek je jednostavna prevara, čija je ubedljivost mala: zato je neophodno temeljito prestrašiti publiku, ako se već ne može potkupiti, iz škrtosti ili siromaštva, svejedno. Zastrašivanje se može nastaviti sve do fizičkog uklanjanja. Već samo zbog takvih slučajeva, svako pristajanje na korekciju sećanja je saučesništvo u već počinjenim zločinima, posebno protiv ljudi koji su govorili. No pravi smisao korekcije sećanja zapravo je magijski, tačnije, to je magija po analogiji: popravke na ličnome nivou (bio sam heroj opozicije) prenose se na ozbiljnije kolektivne korekcije sećanja (nismo/svi su odgovorni za Vukovar, Sarajevo ili Kosovo). Nažalost, kada se intimna, javno neiskazana mržnja prema Miloševićevom režimu i ratu – a bilo je dosta upravo takve – pokuša prikazati kao javna zasluga, onda je položaj svih koji su ćutali izjednačen ne sa novopečenim herojem, nego s onima koji sada veselo tvrde da su sve vreme imali pravo! Korekcija sećanja jednostavno nije fer prema sugrađanima, niti iz njih može da izvuče nešto bolje – recimo, istinoljubivost. Superprodukcija heroja i trgovina zaslugama imaju razorno dejstvo na ono što bismo nazvali javnim rasuđivanjem. Oblik korekcije sećanja je i "lokacijska zasluga", odnosno isticanje da je korektor sećanja u važnome trenutku, za razliku od nekoga drugoga, "bio" na značajnome mestu. Šta to zapravo znači u pojedinom slučaju obično se ne raspravlja, jer je zamagljivanje željeni efekat.

Totalitarni mentalitet prepoznaje se u ovome slučaju (Sonja Biserko i Petar Luković kritikuju nezavisne medije) u pretpostavci da je područje informacija i kulture još uvek "totalitet". A đavo je, očekivano, u detaljima: odgovor Verana Matića potiče izvesno iz drugoga sveta u poređenju s odgovorom Dragoljuba Žarkovića. Nesporazum je potpun kada autor pisma "Moj odgovor njima" poveže ova dva u totalitarni front protiv dvoje koji valjda ugrožavaju blistave i trajne uspehe duha pobune... Uspeh medija može se meriti količinski, prodajom i publikom: možda bolje da na tome ne insistiramo. Može se meriti odjecima u intelektualnoj javnosti, dakle, i učešćem elite u stvaranju medija: ni tu ne bi trebalo insistirati. Konačno, može se meriti najubedljivijim uticajem, menjanjem javnoga mnjenja ako doprinosi građanskim vrednostima. Možda su rečeni mediji objavljivali dovoljno, možda više od drugih, možda najviše što je moguće o odgovornosti za rat: rezultati su, nažalost, očajni. To bi značilo da kritika Sonje Biserko i Petra Lukovića otvara vrlo važno pitanje, kako za javnost, tako i za medije, o nameravanom, planiranom i ostvarenom. Takva kritika može biti samo dobrodošla. Ona istovremeno znači da ništa nije podrazumevano, dakle, poništava totalitarni mentalitet. Gledano iz tog ugla, jedino odgovor Verana Matića ostavlja otvorena vrata.

Provincijalna improvizacija se prepoznaje u izmišljanju i recikliranju "motiva" drznika koje treba isključiti iz naše samozadovoljne javnosti: novac, niska lična korist, frustracije, mržnja prema "pravim vrednostima", zavist, histerija, pol, ružnoća, starost, nacionalna pripadnost, porodična priča, antiratno profiterstvo... sve smo to već nebrojeno puta čuli. Problem je u tome što optužba uglednika/urednika može zazvučati kao reciklirani urlik svakodnevnoga govora, jer je, nažalost, "narod prihvatio" govor mržnje i omalovažavanja. Tu nema oproštaja jer se krug indukovanja gluposti zatvorio, a provincijalna improvizacija ugrizla sebe za rep.

Ako mediji, posebno nezavisni, nisu uspeli da spreče govor mržnje koji se s Turaka, Hrvata, Cigana, Šiptara ili Jevreja "smanjio" na sad uistinu šačicu neprijatelja, koji nose sav teret zato što istrajno traže preispitivanje odgovornosti za masovno ludilo, onda je sva prilika da tema nisu troje ili više omraženih, nego nezavisni mediji. Ne bi li bilo pametno uraditi nešto zbog čega mediji i postoje – pozvati kritičku inteligenciju, ne samo Sonju Biserko i Petra Lukovića, pozvati i manje kritičku inteligenciju, i dati mogućnost da se pitanje ozbiljno iznese?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net