Feljton - Autoportret Uroša Predića >

Vrednost u trudu

 

Uroš Predić je nezaobilazno ime u istoriji srpskog slikarstva. Odgovarajući na ankete nacionalnih institucija, Predić je u tri navrata pisao svoju autobiografiju, 1921, 1946. i 1949. godine. Jedini publikovani autobiografski zapisi objavljeni su u "Godišnjaku Srpske kraljevske akademije" 1921. godine. U feljtonu koji će "Vreme" objaviti u narednih nekoliko brojeva naći će se sva tri Predićeva autobiografska teksta, od kojih je autobiografija pisana 1921. godine objavljena, ali sa kojom šira publika nije imala prilike da se upozna, kao i dopune autobiografije koje je Predić pisao 1946. i 1949. godine, a koje se sada prvi put publikuju. Osim toga, čitaoci će imati priliku da se upoznaju i sa do sada nepoznatim dokumentima, delovima prepiske i reprodukcijama koji nigde ranije nisu bili publikovani. Materijal je priredio Darko Garić

Velika retrospektivna izložba Uroša Predića (1857–1953) u Narodnom muzeju 1998. godine samo je potvrdila ono što je i od ranije bilo poznato. Uroš Predić je i dalje cenjen, poštovan i omiljen od strane ljubitelja likovnih umetnosti.

Neobičan je podatak da je ova izložba, realizovana trudom velikog broja stručnjaka i institucija a povodom stopedesetogodišnjice Galerije Matice srpske, u stvari bila druga samostalna izložba starog majstora. Autor izložbe i monografije o Urošu Prediću, koja je tom prilikom prvi put objavljena, prof. dr Miodrag Jovanović te iste godine dobija nagradu Vukove zadužbine.

Prva samostalna izložba Uroša Predića održana je u Građanskoj kasini u Beogradu sto deset godina ranije, tačnije 1888. godine.

Iako je bio jedan od osnivača umetničkog udruženja LADA (osnovanog povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka u Beogradu 1904. godine), izlagao je, po njegovim rečima, uglavnom na izložbama koje je organizovalo Ministarstvo ili na molbu mlađih kolega.

Taj svoj stav objašnjava sledećim rečenicama upućenim Ilarionu Ruvarcu (1832–1905), arhimandritu manastira Grgeteg i istoričaru, 1905. godine:

"Ja uopšte ne izlažem svoje radove. Svega dvared sam se prevario da to učinim, i to u najužem krugu, bez konkurenata. Svaka konkurenca proizvodi međusobnu zavist među kolegama, mržnju i klevetu, i tu naravno teško baš onima koji su malo bolji. Ja kao miroljubiv čovek mrzim omrazu i izbegavam svaku priliku gde bi se ona mogla izroditi, pa tako i zajedničko izlaganje slika. Ne izlažući, ne samo da izbegavam mržnju onih koji su loši, nego i sebi uštedim neprijatno poniženje ispred boljih od mene."

O njegovom opusu likovna kritika je imala različite, često i međusobno suprotne stavove.

Kritike su se kretale od priznavanja njegovog zanatskog majstorstva, pa do onih prema kojima je njegovo delo anahrono i prevaziđeno.

Jedan od sudova daje i Veljko Petrović u knjizi Srpska umetnost u Vojvodini (izdanje Matice srpske, 1927. god. Novi Sad):

"Predić je ne samo, možda jedini, a sigurno najistaknutiji predstavnik čistog, nedekorativnog realizma u našem slikarstvu, nego je, besumnje, i najintelektualniji umetnik srpski. Predić je stalno nastojao da svoje kompozicije – i crkvene i u žanru – iskonstruiše potpuno samostalno i originalno, uz to, uopšte, vazda je podvrgavao svoja osećanja i svoju maštu razumu, svojoj misli o objektivnoj istini."

Najstroži kritičar dela slikara Uroša Predića bio je – Uroš Predić.

O svom radu ispisuje rečenice koje danas, u vremenu poremećenih vrednosti, deluju nestvarno:

"Pozitivna vrednost mojih radova leži u trudu koji je u njih utrošen i u solidnosti tehnike, a umetnička vrednost im je neodređena... Linearne poteškoće: perspektivu, anatomiju, proporcije, grupisanje i raspored masa, rečju: formalnu stranu, savlađivao sam lako, dok su mi kolorit a naročito ton, zadavali dosta muke... Kompozicije su, dakle konkretne, ali se ne uzdižu do onih za mene nedostižnih umetničkih kvaliteta, koji gledaoca zanose i oduševljavaju, ostavljajući u njegovoj duši trajni upečatak. Ovo preimućstvo imaju samo radovi genijalnih ljudi..."

Ove rečenice su napisane povodom izbora Uroša Predića za redovnog člana Srpske kraljevske akademije...

Darko Garić

(Pismo Matici srpskoj)

10. IV 1949. Beograd

Izvešten pismom od 19. III o.g. da je Matica Srpska naumila da prikuplja materijal za biografije srpskih umetnika pa da i od mene očekuje podrobnije podatke o mojem životu i radu, čast mi je odgovoriti, da sam već ranije primio od S.A.N. iste zahteve koje ću po mogućstvu zadovoljiti; no prethodno je korisno upozoriti Vas, da u Akademiji postoji štampana moja kratka biografija u godišnjaku iz 1920. god, i naštampana u rukopisu koji obuhvata doba od 1920. god. na ovamo. Kada budem tome zahtevu Akademije odgovorio, tada će i Matica Srpska moći da se koristi tim podatcima, a na neka pitanja mogu već sad izjaviti, da ću ostati dužan odgovora, kao na primer gde je pisano o meni. Ja to nisam pratio. Hartija sve trpi. Danas se čita ili ne čita, a sutra se zaboravi. Pravih stručnih kritičara nismo imali, a i danas ih ima vrlo malo i u velikih kulturnih naroda. Koliko sam površnosti, besmislica i lične tašti do sad zapazio, toliko je značajno, da će me razumeti, ko je imao isto iskustvo. Dok je umetnost bila, kao u doba Renesanse, duševna potreba povlašćenih, visoko kulturnih krugova društva i moći Katoličke crkve, kritika je tada bila na visini, poglavito zbog toga, što je bila upoznata i sa tehničkom stranom likovne umetnosti. Otkako se umetnost "demokratizirala" i došla pod uticaj trgovaca i spekulanata, otada je reklama unela svoj razorni elemenat u kritiku, koja je stvarala razne sulude "izme" i proglašavala ludačke drljotine visokim umetničkim delima. Publika, ne imajući volje ni vremena da dublje ulazi u stvar, primala je nametnuto kao neoboriv zakon, kao na primer američki milijarderi, koji su plaćali grdne sume za još grđe radove. Od te bolesti ukusa nismo ni mi bili sasvim pošteđeni, no izgleda da se to već preživelo, i da je umetnost pošla zdravijim tragom. Što se od nje zahteva danas, da ona posluži propagandi ideja koje sada vladaju, to pravom umetniku ne smeta, kao što nije smetala ni crkva, ili ideja slobode, nacionalnog uzdignuća, narodne svesti, političke moći – glavno je da i umetnik bude prožet istim osećajima, i on će stvoriti dela visoke vrednosti.

Na pitanje gde sam do sada izlagao, mogu reći da sam svojom ličnom inicijativom izlagao samo jednom u početku svoga rada za Srbe, i to 1889. god. u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Vršcu. Inače je uvek Ministarstvo slalo moje slike na izložbe, u kojima je Srbija zvanično učestvovala, ili sam izlagao kolektivno, na molbu mojih mlađih kolega.

Prepisku sa prijateljima i poslovnu imao sam dosta živu, dok sam bio izolovan u Orlovatu, ali je mnogo tih pisama propalo seobom i u oba Rata. U većini slučajeva nije bila tako važna, da bi vredelo čuvati je. Fotografije mojih slika postoje u malom broju. Od ikonostasa, koji imaju svaki po nekoiko desetina slika, imam samo kompletni snimak slika na ikonostasu pravoslavne crkve u Starom Bečeju, zahvaljujući dobroti pokojnog mi prijatelja Dr. Paje Martinovića, kralj. beležnika i vrlo spretnog amater fotografa u St. Bečeju. On je koristio priliku, kad sam 1931. god. lično preduzeo čišćenje i osvežavanje mojih slika, pa je sve slike fotografisao i složio u luksuzni album koji se nalazi kod mene, a koji ću zaveštati Matici Srpskoj. Isto tako ću i sva dokumenta koja imam ustupiti Matici Srpskoj kao njen bivši pitomac.

Dopuna autobiografije

"Pre 90 godina, kad sam se rodio, vladao je još uvek starinski, patriahalni način života u selima koja su, kao Orlovat, pripadala tadašnjoj Vojnoj Granici, t.j. uzanom potezu zemlje od Rumunije do Jadranskog mora, naseljenom Srbima, Rumunima, Hrvatima, u svrhu zaštite carevine Austriske od Turskih nasrtaja, i radi sprečavanja krijumčarenja. Administracija je bila vojnička u dvanaest polkovnija ili Regimenti. Svi su muškarci od 20 – 60 god. bili pod vojnom obavezom kao milicija, o svom kruhu i u svom ruhu, sa puškom i bajonetom. U svakom selu zapovedao je po jedan oficir, lajtnant. Nekoliko manjih sela sačinjavalo je Kumpaniju sa kapetanom u većem mestu. Orlovat je pripadao kapetanu Tomaševačkom. Regimenta sa pukovnikom bila je u Pančevu. Seoske kuće bile su od naboja ili čerpića. /t.j. od nepečene cigle/, pokrivene trskom koju su donosili iz Rita kraj Dunava, koji još nije bio regulisan. Zgrade od čvrstog materijala bile su samo Opštinsko Zapovedništvo, takozvana Straža, pošto je u njoj stalno bila posada oružane milicije; Oficirski kvartir, škola i nekoliko gazdinskih kuća. Usred sela bio je širok prazan prostor ‘Plac’ sa crkvom, stražom, školom i oficirskim kvartirom. Plac je bio obrastao travom: troskot, zubača, slezovača, štir, divlja detelina. Samo jedan deo pored bircuza je bio utapkan, na kom se svake nedelje igralo kolo uz svirku gajdaša. To kolo sam naslikao za veliku monografiju ‘Austrougarska u slici reči’ koju je priredio kronprins Rudolf. Original se nalazi u Arhivu u Budimpešti, a prvu skicu olovkom čuvam kod sebe. Na sred placa bio je obično bunar sa točkom i neupotrebljivom vodom. Crkva još nije imala ‘portu’. Docnije je i Plac bio pretvoren u mali park ili ‘skver’ kako se kaže u Beogradu. Selo nije bilo tako blizu reke Tamiš. Kad je pre sto godina moj otac došao u Orlovat, Tamiš je tekao tako daleko od sela, da su tu bile detelinske bašte. U mom detinjstvu tih bašti već nije bilo, nego jarkovi koji su ih ograđivali, a pored njih još i kolski put. Svega toga je nestalo: ‘Tiha voda breg roni’ kaže narod, i to je zaista začudo, šta je ta tiha reka učinila za devedeset godina. Sad nema više ni bašti ni puta pored njih, i ako se ne spreči to odronjavanje obale, kroz još devedeset godina doćiće reka do pod samu crkvu. Prva je crkva bila u severnom kraju sela, i još su se videle uvale, gde su nekad zemunice okruživale tu crkvu, na čijem mestu sada stoji samo krst. Druga crkva je podignuta na južnijem mestu, na kom je ova sadanja, u vizantiskom stilu. Za tu novu crkvu izradio sam i poklonio crkvi sve slike na ikonostasu.

Otkud ime Orlovat ne može da se etimološki objasni. Postoje i druga mesta sličnog imena kao Orlovac a Orlovat ima isti naglasak kao i reč advokat. Naseoba je stara od pre seobe Čarnojevića, a u okolini postoje sela sa mađarskim imenima. Mađari su pobegli ispred Turaka, a na njihovo mesto došli Srbi i zadržali mađarske nazive kao Botoš, Šozo, Sarča, Modoš, Ludoš, Samoš, Farkaždin. Bili su razumniji od mađarskih šovinista, koji su uobrazili kad pomađare imena mesta da će pomađariti i stanovništvo. Botoš je od mađarske reči Bolt što znači dućan. Šozo kako se zove jedna bara blizu sela, staro korito reke, u kom ima šalitre, mađarski Sozo – šalitra. Sarča, mađarski Szarcsa – što znači čaplja, kojih je bilo u bari pored sela. Ludoš, mađarski Ludos znači guščje polje / lud – guska /. Farkaždin, farkas – mađ. vuk, dakle Vukovo selo, Vukovac. Tako imamo i Sentomaš – Sv. Toma, Basahid – Pašin most, Melence – rečno korito, to je lekovita banja Rusanda u blizini sela, svakako isušeno korito Tise koja se tokom godina povukla prema zapadu, kao i sve ostale reke koje teku sa severa na jug usred zakona gravitacije koji je prvi uočio jedan student geofizike na Petrogradskom universitetu. U Sremu imamo takođe mađarskih imena, manastir Fenek, Remete, Grgeteg, koja na srpskom jeziku ništa ne znače, a na mađarskom Fenek – dno, Remete – pustinjak Eremit, Gorgeteg – šljunak, Irig – urog – pećina, a najznačajnije je ime Maradik na Dravi što znači ostatak / maradik /, tj. kada su svi Mađari pobegli preko Drave, tu je svakako zaostalo nešto od begunaca, i po tom se ta naseobina nazvala. Ostatak – maradek. Čak i u Srbiji se sačuvalo jedno mađarsko ime Senj / ugljeni majdan / jer Szen – na mađarskom znači ugalj. Ni jednom srpskom političaru nije palo na pamet da ta imena mesta posrbi, jer nije bilo ni potrebe, kada su stanovnici bili Srbi. O toj temi imao sam jednom prilikom razgovor sa jednim mađarskim plemićem, baš u doba najbešnje mađarizacije nekih mesta u bivšoj Vojvodini, pa sam ga doveo u nepriliku kad sam mu rekao: zašto ne pomađare najpre ime njihove prestonice Pešte, pošto je reč Pešt slovačka i znači što i srpska reč peć, nemački Ofen – a to je nemački naziv Budima, dakle na jednoj obali Dunava nemački Ofen, a na drugoj slovački Pešt, eto to je prestonica Mađarske. To samovlasno menjanje imena mesta je jedna nametljiva drskost političara koji se služe i tako bednim sredstvom da dadu izraza svoje moći, sasvim bespravno primoravajući ceo svet, da u svojim kartografskim zavodima menjaju mape radi beleženja novih imena. Zar nije prirodnije, lepše i pametnije čuvati stare nazive, a narodi neka se menjaju, ostavljajući za sobom imena mesta kao istoriske spomenike u slavu onih koji su ta mesta zauzeli. Kako selo Alibunar živo podseća da su tu nekad bili Turci pod Ali pašom, tako bi i sva ostala srpska imena sela ostala kao korifeji mađarske nadmoći kad bi Srba tu nestalo. U Pruskoj, Saskoj, Šleziji ima puno mesta koja su sačuvala svoje slovensko ime – iako često iskvareno osobinom nemačkog izgovora tuđih reči, dok su nove naseobine dobile čisto nemačka imena. Tako sam ja prilikom jednog izleta u okolini Drezde / Drežđani / začudio saputnike Nemce, kad sam im rekao da su tu svud živeli Sloveni i to baš Srbi i da sam i ja Srbin, pa sam naveo sem Drezdena i imena mesta kroz koja smo prošli; Bjala znači belo, Čoren znači schwarz a Štolpen / Stolpen / znači Sonlen tj. stubovi, pošto je toga imena zamak podignut na bazaltnoj steni čiji okomiti kolosalni stubovi se vide još iz daleka.

*

Pop, oficir, učitelj i još koji trgovac, imali su kao gospoda svoj način života. Popovi iz nekoliko obližnjih sela posećivali su se naizmenice. Najradije su dolazili mojem gostoljubivom ocu, koji je u isti mah bio i najučeniji, pošto je svršio filosofiju u Požunu i govorio latinski i nemački. Mati je kao odlična i dobra domaćica znala da ih najljubaznije ugosti. Koliko puta iskrsnu na nekoliko kola već kasno uveče, pošto su se kod drugog sabrata već razveselili, i onda daj spremaj večeru i piće – a vino smo imali iz našeg vinograda. Otac mi je bio Karlovčanin, pa je znao kako se gaji loza i neguje vino.

Na mom krštenju našlo se šest popova, iz Tomaševca, Botoša, Farkaždina, Ečke, Perleza pa čak i iz Melenaca. Jednog dana kad su ti gosti na nekoliko kola stigli u Orlovat, moj otac nije se našao kod kuće. Bio je zauzet jednom sahranom. Za to vreme su oni sišli s kola i onako u mantijama popeli se na jedan veliki dud koji je stajao usred dvorišta do bunara, i tu sačekaju dolazak moga oca. Kad se kapija otvorila da propusti kola koja su oca dovela, a bratija na dudu počne da kukuriče, kako je ko umeo. Može se zamisliti kako je veselje dalje teklo. U razgovoru su često puta primali razne pouke od oca, ti primitivni nosioci slova božjeg, verujući da otac ‘zna sve’. Jednom baš na dan katoličkog praznika Brašančeva / hrvatski – Tjelovo / zapitaće oca šta taj praznik upravo znači, što slučajno ni moj otac nije znao. No on se ne dade zbuniti, pa ozbiljno odgovori, da je to proslava onog dana, kada je prva vodenica promlela i stvorila brašno, da se ljudi hlebom hrane. Posle izvesnog vremena jedan od te ‘bratije’ prilikom neke konferencije kod Pančevačkog prote stavi prisutnim sveštenicima to isto pitanje o Brašančevu, te ne dobivši odgovora triumfalno izgovori ono što je od mog oca čuo, i svi su verovali, samo se moj otac smešio. Iz ovog se vidi kolika je bila teološka sprema naših popova u ono doba, kad nije bilo ni železnica u našim krajevima, a o drugim izumima da i ne govorim. Najbliža stanica je bila Kikinda, ili Segedin do kog se moglo doći lađom od Titela na Tisi. Tako sam i ja jednom sa bratom putovao lađom do Segedina, gde bi imali da uhvatimo voz za Peštu. No lađa je izgubila mnogo vremena istovarujući raznu robu. pa mal ne odocnismo voz. Ja u zabuni zaboravih i ono malo mađarski koliko sam još znao, pa se glasno posavetovao s bratom, šta da radimo. Kad jedan čovek koji je to čuo, lepo srpski nas zapita, šta želimo i nađe nam kola. Tada je još bilo Srba u Segedinu, a našeg spasioca mal nisam poljubio, i gospodski ga nagradismo.

*

Jauznovi – Tako su se zvale popodnevne užine po Bečko-nemačkoj reči din Jause. Tu su se skupljale ‘otmene gospođe’ tj. žene oficira, popadije, imućnijih trgovaca, većinom posrbljenih Cincara ‘Grka’s, što je imalo za posledicu, da su trgovce ma oni bili Srbi zvali Grcima.

Tada su bili još Krinolini u modi, i to tako široki, da su gospođe pri ulazu kroz vrata morale rukama da pritiskaju suknju uz bokove, te se krinolini napred podignu tako, da su se videle bele, čipkom porubljene gaćice, koje su dopirale do ispod kolena.

Mi, deca, igrajući žmure, sakrivali smo se ponekad ispod krinoline. A šta se na tim jauznovima sve pojelo, to će se danas teško poverovati. Prvo velika šolja ili duboka čaša bele kafe sa debelim skorupom i milihbrotom, posle toga kompot koji se zvao ‘dunst’ od višanja, trešanja, jagoda, malina i drugog voća zimi, a leti sveže voće, naročito grožđe, dinje, lubenice; onda slatkiši: muškacone, gurabije, pusle, štanglice sa orasima ili bademom, sudžuka itd. pa bermeta krofne. Gospoda su se zadovoljavala zakuskom od šunke, sira, salame i dobra vina.

Gospođe oficirke bile su često gazdinske kćeri, a oficiri seljački sinovi iz Granica, najviše iz Like koja je davala Austriji najbolje vojnike.

*

PRIZOR IZ RODNOG ORLOVATA: Vesela braća,žalosna im majka

Kad sam navršio osam godina morao sam da napustim roditelje i poći na dalje školovanje, najpre u Crepaju u Kompagnieschule sa tri razreda gde se učilo nemački.

To je bilo 1866. god. kada je Austrija bila u ratu sa Italijom i Pruskom. Tu su učestvovali graničari kao elitna vojska, jer je Granica davala sem Milicije i za carsku vojsku odabrane momke u carskom ruhu: Waffenrock, mrke boje, plave tesne čakšire, cokule i ‘čako’ – klobuk. Puške su bile dugačke, podešene od starih kremenjača za kapsle i punile su se ozgo. Na komandu ‘Laden’ vojnik brzo spusti pušku preda se sa kundakom među stopala, izvadi iz ‘patruštaša’ fišek od kartona, otvori ga zubima, izruči barut u cev, spusti i ‘sukiju’, pa izvadivši gvozdenu tanku šipku zadenutu ispod cevi, nabije sukiju, smesti šipku opet na svoje mesto i spusti olovno tane u pušku. Ma koliko brzo radio, za tu proceduru trebalo mu je bar jedan minut, dok su Prusi za to isto vreme mogli da ispale pet metaka iz njihovih ostraguša, koje Austrija tada još nije imala. Zato je i bila, uprkos sve hrabrosti njenih vojnika, bijena od Prusa kod Sadove i Koningratz – a u Češkoj, dok je u isto doba slavno pobedila Talijane kod Kustance, gde su se graničari naročito odlikovali, ulazeći u boj u zbijenim masama tako da su vojnici bili postrojeni u tri reda: Prvi red je pucao klečeći, drugi iza ovog stojeći, i treći iza leđa drugog, pružajući svoje puške između glava i preko ramena drugog reda. Razume se da su tako pred Prusima koji su iz svojih ostraguša pucali ležeći, padali kao snoplje i izgubili bitku.

Video sam kad su se vraćali ranjenici kući 1867. god. sa polomljenim puškama, iskrivljenih dugih bajoneta. Tada su još postojale batine, i toliko sam puta slušao u školi, koja je bila na placu blizu straže u Crepaji, urlikanje kažnjenika koji je imao da izdrži svojih 25 batina – obično kazna za manje prestupe. Za tu svrhu postojale su ‘macke’ kao neki mali drveni konj bez glave i bez repa, preko koga je bio položen krivac, kog su vojnici držali za noge i ramena. Sem toga postojale su i ‘šibe’, strašna, nečovečna kazna za veće zločine.

Tu je krivac imao da prošeta golim telom među dva reda vojnika koji su ga u prolazu šibali leskovim prućem. Tu kaznu nisam video, hvala Bogu.

*

U Pančevu sam pošao u ‘Oberschule’, to je četvrti razred nemačke škole iz koje se prelazilo u Realku, najpre sa šest razreda, a posle 1870. god. sedam razreda i maturom. Nastavni jezik je bio nemački, a profesori odlični tako da je Pančevačka realka bila na glasu čak i u Beču, gde su studenti Pančevci pokazivali najbolju spremu. Profesori su bili tipični za Austrisku vladavinu: Česi, Poljaci, Slovenci, Nemci...

Posle ukinuća ‘Granice’, kad su škole prešle u mađarske ruke, ugled škole se srozao, jer Mađarska nije imala dovoljno spremnih nastavnika za toliko srednjih škola koliko ih je prisvojila od Austrije. Tada su viši razredi učili na nemačkom jeziku sve dok nisu pristigli oni, koji su već od prvog razreda učili mađarski. Ja sam dakle maturirao još na nemačkom jeziku. Moj novi profesor crtanja Mađar bio je najpre berberin, pa pokazavši nešto dara i volje za slikanje, svršio je u Pešti ‘Mintarajziskola’ za dve godine i postao profesor crtanja. Voleo me je, te mi je poveravao dužnost da korigujem crteže mojih drugova i savetovao, da i ja svršim u Pešti onu istu školu, pa da za dve godine budem gospodin čovek, mesto da i dalje derem tur po školskim klupama još 5 – 6 godina. Naravno, nisam ga poslušao, mada sam tad već uveliko slikao uljanim bojama i to napamet, bez modela, uveren da svi umetnici rade iz glave, po sećanju, izuzev portrete.

U Beču sam stupio na novu – novcatu Akademiju na Šilerovom trgu, i sa odličnom svedodžbom mature htedoh odmah da se upišem u ‘Spezialschule fur Historienmalerai’. Profesor Griepenkerl, moj potonji prijatelj, koji je vršio upis, nasmeši se i reče, izvolite najpre u ovu salu i tu uradite po gipsu jednu glavu kao Probezeichung, od koje zavisi Vaš upis, te ja dobih za ravnopravne drugove dečake sa 4 razreda srednje škole, pošto je ta sprema bila dovoljna za prijem u Akademiju. No za kratko vreme sam pretekao te mlađe kolege, i izgleda da je moj profesor već tada bacio oko na mene, da me uzme za svog pomoćnika kao što je i bilo. Moj dalji rad je opisan u Godišnjaku Akademije nauka."

(nastaviće se)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net