Srbija i Crna Gora >

Ustavotvorci u ćorskokaku

Nakon dvomesečnog natezanja članova ustavne komisije na unapred zadatom polju delovanja, Milo Đukanović i Zoran Đinđić predlažu direktan dogovor Srbije i Crne Gore, a Koštuničin DSS reaktivira tezu o dogovoru crnogorskog predsednika i srpskog premijera da sruše zajedničku državu

Dva meseca rada Komisije za izradu ustavne povelje nove državne zajednice Srbije i Crne Gore možda i nisu bila tako uzaludna: vraćanje celog posla izrade najvišeg pravnog akta nove državne zajednice na sami početak stvorilo je odličan manevarski prostor za politički marketing. I to baš pred izbore, koji će se u Srbiji održati 29. septembra (predsednički), a u Crnoj Gori nedelju dana kasnije (parlamentarni i lokalni u Podgorici i Tivtu).

Osam dugih, a prema računici generalnog sekretara Skupštine Jugoslavije Milana Lučića, i skupih nedelja (150.000 dinara sedmično), devet članova ustavne potkomisije, predstavnika dveju republičkih skupština i saveznog parlamenta, nastojalo je da razradi prilično nemušti dokument, potpisan 14. marta u prisustvu visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane. Palo je tu, doduše, dovoljno predloga da se napišu bar dve ustavne povelje, ali je ustavna komisija, na plenarnoj sednici u ponedeljak, mogla samo da zaključi kako se dosadašnjim metodom ne može doći do rešenja i obratila se za pomoć potpisnicima Beogradskog sporazuma (prozvanu petorku čine jugoslovenski predsednik i premijer Vojislav Koštunica i Miroljub Labus, srpski premijer Zoran Đinđić i crnogorski predsednik i opozvani premijer Milo Đukanović i Filip Vujanović).

Od početka rada na povelji bilo je, doduše, jasno da pravni eksperti i predstavnici parlamenta, koji nemaju mandat da odstupe od onog što su im isti ti parlamenti zacrtali, ne mogu da donesu jedinstveno rešenje, bazirano na različitim tvrdim koncepcijskim pristupima kojima moraju da se rukovode. Ponovljeno je bezbroj puta: bez odgovora na pitanje da li će tvorevina koju bi trebalo pravno da definišu biti država, kako se Beogradski sporazum najčešće čita u Beogradu, ili zajednica nezavisnih država, kako se obično tumači u Podgorici, ustavotvorci nemaju ni teoretske šanse da se dogovore o jednom rešenju koje bi bilo prihvaćeno u sva tri parlamenta.

ŠTA SE REDEFINIŠE? Da odgovor na to esencijalno pitanje nije precizno zapisan u Polaznim osnovama čija se razrada zahteva takođe je jasno već mesecima. Ipak, ustavotvorci su zasedali, pravno oblikovali dijametralno suprotna rešenja, zbunjivali javnost izjavama tipa "napredujemo, ali u izradi dve povelje", optuživali pripadnike političke konkurencije za nespremnost za kompromis, a rokovi dati za završetak povelje uredno su probijani. U Beogradskom sporazumu, podsećanja radi, stoji (to je bar precizno) da ustavna povelja mora biti data skupštinama na razmatranje "najdalje do kraja juna 2002". Rok za usvajanje dokumenta, postavljen kao uslov za prijem u Savet Evrope (planiran za 24. septembar), potom je, uzaludno, odložen za jul, a onda je dodeljen i avgustovski produžetak, čije je probijanje svečano obeleženo vraćanjem posla na početnu poziciju.

Pa čak i malo više unazad od pozicije s koje je komisija otpočela rad. Baš nekako uoči plenarne sedmice ustavne komisije zakazane za ponedeljak 12. avgust, naime, iz dva pravca ispaljenje su bombe, koje su, umesto planiranog redefinisanja državne zajednice, zapretile redefinisanjem unutrašnjopolitičkih odnosa. Crnogorski predsednik Milo Đukanović i srpski premijer Đinđić nekako su nezavisno došli na ideju da se Srbija i Crna Gora neposredno dogovore o tekstu Povelje. Pri tome bi, valjda nehotice, bio ostvaren i kolateralni efekat u vidu potiskivanja predstavnika savezne vlasti (sasvim slučajno i političkih konkurenata na unutarrepubličkom planu) na manje istaknutu poziciju i javne predizborne demonstracije moći i efikasnosti u rešavanju problema.

Đukanović je imao i alternativno rešenje: osim neposrednog dogovora članica nove zajednice, za njega u obzir dolazi "reafirmacija neposredne odgovornosti petorice potpisnika Beogradskog sporazuma", pri čemu bi "Beogradski sporazum, samo malo pravno-tehnički doteran, mogao postati ustavna povelja Srbije i Crne Gore". Pripomogao je i Filip Vujanović ocenom da će posao oko ustavne povelje okončati, i to u vrlo kratkom roku, petorka koja je overila polazni dokument. On je još ocenio i da "za to postoje svi uslovi budući da je sporazum jasan, a da su vlade Crne Gore i Srbije usaglasile ekonomski sadržaj ustavne povelje dogovorom o normalizaciji dvaju ekonomskih sistema".

KO JE KRIV? I Zoran Đinđić je stavio akcenat na republike i petoricu potpisnika Beogradskog sporazuma. "To što dosadašnji ustavopisci nisu pronašli rešenje ne znači da rešenje nije moguće", ocenio je srpski premijer. Time je, jednim potezom, uputio i žaoku na račun dosadašnjih pregovarača, ali i glavnih promotera ideje očuvanja zajedničke države u liku Vojislava Koštunice i njegove stranke, pa čak i Dragoljuba Mićunovića, predsednika Veća građana dotrajale savezne skupštine i medijski istaknutog člana ustavne komisije.

Utuk na utuk došao je od šefa poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije Dejana Mihajlova, koji je konstatovao da "razlozi neuspeha Potkomisije za izradu ustavne povelje leže u činjenici da je Zoran Đinđić verbalno za ustavnu povelju, a sve čini da napravi separatni sporazum s crnogorskom vladom i ugrozi pitanje povelje i realizovanje Beogradskog sporazuma".

"Ilustrativan primer sadržan je u dogovoru vlada u oblasti trgovine i platnog prometa u kojem se Božidar Đelić direktno uključio u aktivnosti usmerene protiv izrade ustavne povelje", rekao je Mihajlov dodajući i da crnogorski deo ustavne komisije "ne bi bio toliko isključiv da nema podršku u Srbiji".

Nevolja s idejom o međurepubličkom dogovoru, naročito ako se uzme u obzir Đukanovićeva ideja da se do ustavne povelje dođe pravnim doterivanjem Beogradskog sporazuma, leži upravo u tom sporazumu, na šta su ukazali Dragoljub Mićunović i Zoran Šami, potpredsednik DSS-a:

"Koliko ja razumem Beogradski sporazum koji su potpisali Đukanović i Đinđić, ovaj posao je poveren komisijama i one treba da ga obave. Ako neko misli drugačije, onda neka promeni Beogradski sporazum i neka u njemu stoji da to treba da urade vlade umesto parlamenata, i onda je sve u redu", odbrusio je Mićunović.

CRNO NA BELO: U sporazumu na koji se svi toliko pozivaju, zaista, doslovno piše da "na osnovu mišljenja iznetih u skupštinskim raspravama, odnosno skupštinskih zaključaka, ustavna komisija čije članove delegiraju skupština Srbije, Crne Gore i SRJ pristupa izradi ustavne povelje, najvišeg pravnog akta državne zajednice Srbije i Crne Gore". Tekst tog akta, dodaje se dalje, "usvajaju prvo republičke skupštine, a on se zatim dostavlja Saveznoj skupštini". Vlade se ne pominju, ali verovatno ne zbog opaske Zorana Šamija da "ni jedna ni druga republička vlada nemaju legitimitet da pregovaraju ni o mnogo manje važnim stvarima".

Možda uzrok najnovijeg zatezanja situacije leži u oceni političkog analitičara Đorđa Vukadinovića, prema kojoj, i bez direktnog dogovora Đukanovića i Đinđića o statusu buduće države, postoji "poklapanje njihovih interesa". Neusvajanje ustavne povelje i nerešen status zajedničke države Srbije i Crne Gore, prema njegovom mišljenju, Koštunici "psihološki, politički i simbolički" otežava kandidaturu za predsednika Srbije.

"Koštunica postaje nervozniji, curi mu vreme, rok usvajanja povelje se stalno prolongira i taj nerešen status mu je kamen oko vrata", za razliku od Đinđića koji je "opušteniji kad je u pitanju ustavna povelja i čitava stvar s Crnom Gorom", primetio je on. I u to nije morao da uloži veliki napor: Koštunica, naime, često tvrdi da su predsednički izbori u Srbiji raspisani već u septembru kako bi ometali rad na izradi povelje. Ovog vikenda jugoslovenski predsednik proširio je tu ocenu i na situaciju u Crnoj Gori: "Izbori raspisani i u jednoj i u drugoj republici samo su pokušaj skretanja pažnje sa suštine stvari; spreman sam čak i da kažem da predstavljaju direktan pokušaj opstrukcije rada na ustavnoj povelji", rekao je Koštunica.

SOLANA: Šta sve to prepucavanje znači građanima, osim činjenice da će do kraja septembra paket očekivanih predizbornih optužbi, koji će morati da slušaju, verovatno sadržati i zamorne varijacije na temu opstrukcije rada na povelji? Sudeći prema dosadašnjoj kooperativnosti iskazanoj u susretima s Havijerom Solanom – ništa naročito. Prema nekim tumačenjima, Evropi je, čak, daleko više nego nama stalo da nas utera u Savet Evrope kako bi lakše institucionalno uticala na pojedina pitanja koja nisu striktno unutrašnja stvar (iz oblasti saobraćaja ili ekologije, recimo). Zato se već pominje mogućnost da prijem u 44-članu evropsku porodicu bude odložen za dva do tri meseca kako bi Solana imao dovoljno vremena da "ohrabri" petoricu potpisnika Beogradskog sporazuma, a preko njih i političke grupacije koje u skupštinama treba da izglasaju povelju, da se napokon slože oko nekog rešenja, pa makar to bio dorađeni dokument Venecijanske komisije Saveta Evrope. U prvoj reakciji na svojevrsno proglašenje neuspeha u radu na ustavnoj povelji (kada je ovaj tekst i nastajao) Solanin portparol Kristina Galjak rekla je da visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost još nije odlučio "kada će putovati u Beograd gde bi trebalo da razgovara s najvišim predstavnicima republičkih vlasti o realizaciji Sporazuma o redefinisanju odnosa Srbije i Crne Gore, odnosno usvajanju Ustavne povelje", rekla je Galjakova. Dvojica predstavnika Venecijanske komisije, koji su, nakon višednevnog boravka među članovima ustavne komisije požurili (morali?) na godišnji odmor, prema najavama iz Saveta Evrope, najverovatnije stižu u Beograd 2. septembra.


 

Razlike

Različita shvatanja o državnom statusu redefinisane zajednice Srbije i Crne Gore (država s izvornim nadležnostima nasuprot zajednici dveju suverenih država koje su na nju prenele neke od svojih nadležnosti) onemogućila su ustavotvorce da se usaglase čak i o pitanju ljudskih prava jer dosledna primena koncepta o nezavisnim državama ne trpi ni ozbiljno uređenje te oblasti na zajedničkom nivou. Nema saglasnosti o načinu izbora poslanika u parlament nove zajednice (DPS i SDP zalažu se za Evropi ne preterano poznat delegatski sistem, a svi ostali za neposredan izbor poslanika), ni o načinu predlaganja i usvajanja zakona, nadležnosti pet ministarstava predviđenih Beogradskim sporazumom (za spoljne poslove, odbranu, međunarodne ekonomske odnose, unutrašnje ekonomske odnose i zaštitu ljudskih i manjinskih prava).

Na dugačkom spisku nerešenih problema nalaze se čak i državni simboli (himna, zastava, grb), ali i teritorija buduće zajednice.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net