Vratanca za macu

Američki zahtev treba, odbiti samo ako Evropska unija snažno i bezuslovno u tome podupre Beograd i ako mu pomogne da izdrži eventualni američki pritisak. A nije strašno ako poneko pomene macu i vratanca, to Amerikanci ionako neće razumeti

Američka ponuda Beogradu da potpiše sporazum o neizručivanju američkih vojnika Međunarodnom sudu za ratne zločine redak je primer krajnjeg cinizma koji nikakva diplomatska tehnika nije u stanju da prikrije i ublaži. Jer, dok unapred traži imunitet za svoje vojnike, Vašington istovremeno vrši pritisak da Beograd nastavi sa izručivanjem optuženika Haškom sudu za zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Srbiji (i/ili SRJ) nudi se, naravno, recipročnost, to jest da ni Amerika ne izručuje nikakve ovdašnje zločince tom stalnom sudu koji tek nastaje i koji treba da zameni ad hoc sudove poput sadašnjeg Haškog tribunala. Dakle, kad već sad ne bi bilo tog tribunala koji je Amerika inicirala i koji ona pretežno finansira, general Mladić bi se najbolje sklonio od međunarodne pravde ako bi nekako utekao, recimo, u američku bazu Bondstil na Kosovu.

Ali, takvi paradoksi ovde su najmanje važni. Pravi problem je što se Amerika pojavljuje kao najveći zaštitnik i najveći protivnik međunarodne pravde. Ta nemoguća, protivrečna pozicija krajnje je zaoštrena politikom Bušove administracije, a da li ta politika ipak može da uspe najbolje će se videti upravo na slučaju Srbije.

Lako je Švajcarskoj da odbije istu takvu američku ponudu pošto na njenoj teritoriji ionako nema američkih vojnika pa neće ni biti izložena nikakvom pritisku. Lako je i drugim evropskim zemljama jer nisu same prinuđene da izručuju svoje građane dok Amerikancima unapred priznaju imunitet. One se samo načelno protive američkom ekskluzivizmu. Jedino bi zemlje bivše SRJ, Srbija pre svih, morale da pristanu na poniženje da same budu žrtve načela selektivnosti međunarodne pravde.

Vašingtonu bi sad bilo naročito važno da dobije potpis Beograda, baš zato što je jasno da je Srbiji najteže da na to pristane. Valjda joj je zbog toga i ponuđeno među prvima. Bušova administracija posle bi mogla da se poziva na taj uspeh i mogla bi da začepi usta mnogim kritičarima svoje politike i u Americi i u Evropi. Popuštanje Beograda pred ovako ogoljenom nepravdom bilo bi veoma krupan dokaz da su pritisak, sila i arogancija najbolja politika supersile.

Beograd ima sve razloge da glatko odbije američku ponudu. Oko toga bi se čak mogao očekivati puni konsenzus svih značajnijih političkih snaga, od levice do desnice. Oni koji su dokazivali da je saradnja s Haškim sudom naša međunarodna obaveza sad baš nikako ne bi smeli da pristanu na izuzimanje Amerike. Štaviše, oni bi morali biti najviše ljuti na Vašington koji diskredituje međunarodnu pravdu. Nacionalisti i desničari su ionako, bez razmišljanja i po inerciji protiv Vašingtona. Koštunica je protiv iz razloga pravnih i načelnih, a Đinđić zato što se opredelio za ulazak u Evropu kao glavni cilj.

Dakle, ovog puta bi se i legalisti i pragmatičari i razni ekstremisti morali složiti da treba reći "ne" Vašingtonu. Toliko se ovde sanjalo o nacionalnom konsenzusu da se ova divna prilika nipošto ne sme propustiti. Jedino što čoveka može da zabrine je baš to što sve liči na ostvarenje večitog srpskog sna o slozi i protivljenju velikoj sili i nepravdi; što se sve uklapa u mit i kliše, i što se Srbija opet nalazi u velikoj ulozi i u prvoj liniji "evropskog otpora Americi".

Posle nedavnih iskustava s igranjem velikih uloga sad bi valjalo biti malo oprezan. To znači da Beograd najpre treba da se uveri da je Evropa zaista spremna da čvrsto brani svoj stav i sposobna da se odupre američkom pritisku. Ovaj slučaj sa zahtevom za izuzimanje od međunarodne pravde toliko je jasan i toliko bitan za međunarodni poredak i za sam opstanak Evrope kao subjekta da bi Brisel zaista morao pronaći u sebi nešto volje za otporom. Ali, ako toga ne bude, ni Beograd nema razloga da sam prkosi.

Američki zahtev treba, dakle, odbiti samo ako Evropska unija snažno i bezuslovno u tome podupre Beograd i ako mu pomogne da izdrži eventualni američki pritisak. Pri tom valja znati da ovde nije u pitanju opšta evropsko-američka konfrontacija, nego samo sukob oko jednog, makar vrlo važnog pitanja i to samo sa sadašnjom administracijom. To znači da nam sad ništa ne treba nikakva antiamerička histerija a vlastima sigurno nije ni na kraj pameti da organizuju bilo šta na temu "bolje grob nego rob". A nije strašno ako poneko pomene macu i vratanca, to Amerikanci ionako neće razumeti.

Ovde je pre svega u pitanju spor oko američke međunarodne pozicije gde treba pronaći nekakav razuman odnos između sile i prava i promeniti pravila iz vremena hladnog rata, a ne izazvati velike otpore i potrese. Problem stalnog suda za ratne zločine samo dobro ilustruje logičnu nevolju supersile koja ne može a da ne traži za sebe neku privilegiju. A američki patriotizam i nepoverenje prema međunarodnim ustanovama su toliki da u doglednoj budućnosti nijedna vlada u Vašingtonu sasvim sigurno neće pristati da svoje vojnike preda nekom stranom sudu.

Nije teško predvideti da će u ratu koji je predsednik Buš objavio svetskom terorizmu biti mnogo prilika i povoda za svakojaka kršenja međunarodnih normi i konvencija. To je razlog više za Vašington da traži odrešene ruke. Neki ljudi tamo izgledaju jako skloni ratnim avanturama, čak i ako ih u tome ne prati ni Toni Bler. Osim što je opasno, to takođe znači da ovo nije najbolja sezona za jačanje međunarodnog prava.

Otpor Evrope preteranoj samovolji supersile neophodan je samoj Americi, kao pomoć nekoj novoj, manje nervoznoj struji. Jer glavni sukob koji se tiče budućnosti sveta odvijaće se unutar Amerike. A uloga Srbije, ako se dobro odigra, može da ispadne pozitivna i ne sasvim beznačajna. Koliko za ljubav metafora o vrtešci, klackalici, ironiji sudbine i ostalim dijalektičkim trakalicama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net