Etničke manjine u štampi Jugoistočne Evrope >

Isticanje razlika

Zašto novinari smatraju da je čak i u veoma kratkim tekstovima veoma važno poentirati ono što jedne plaši i uznemirava, a druge kvalifikuje kao krivce i pri tome ih etnički identifikuje

  • Zagreb želi novo etničko čišćenje
  • Bivši prvi policajac, srpski zločinac, traži vraćanje imovine prisvojene bez znoja
  • Ulcinj letos ličio na Bangladeš
  • Hodža uvozio mudžahedine
  • Pitali su me kako mislim raditi u diplomaciji kad mi je žena Srpkinja
  • Apsurd današnjice na Kosovu: SPC sprečava otklanjanje defekata u električnim kablovima
  • Albanci postaju problem Balkana i Evrope
  • Arkan: Da sam ja ovakvu vojsku imao, danas bih sjedio u Ljubljani!
  • Četnici su mi spalili kuću i protjerali mater
  • Ja sam žrtva srpske agresije i ne mogu braniti Zoranu Banić

    Ovo su samo neki od naslova svađalica, medijskog govora mržnje, koje je "snimila" dr Snježana Milivojević, autorka istraživanja "Etničke manjine u štampi u zemljama Jugoistočne Evrope".

    "Mediji lako i često koriste kolektivne odrednice – srpski zločinci, četnici, Šiptari, Cigani, šiptarski ekstremisti, čime uvredljivo imenovanje uvodi u zonu normalnog i prihvatljivog. Iako pripadnike manjina uglavnom prikazuju u konfliktnim, čak kriminalnim aktivnostima, u velikom procentu njihovo ponašanje generalizuju kao tipično za veće, čak i čitave etničke grupe. Uz negativno imenovanje i ovakvo uopštavanje, moraju biti svesni da podgrevaju i proizvode diskriminativno uverenje da su ‘svi oni isti’. Zato i medijske slike manjina u različitim zemljama liče na slike u ogledalu", kaže u razgovoru za "Vreme" doktorka Milivojević.

    U Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Albaniji, gde je u vreme istraživanja (novembar 2001), pa i danas, na sceni otvoren etnički konflikt ili je u blizini veliki etnički sukob, dominira konfliktno izveštavanje, visoka politizacija, vidljivi su oblici diskriminacije, fokus je na jednoj etničkoj grupi.

    U Srbiji su se mediji najviše bavili manjinama kada je bilo problematizovano pitanje izlaska Srba na izbore: čitav događaj je predstavljen iz "manjinskog" ugla, kao test manjinske politike koju vode vlasti na Kosovu, dok je srpska zajednica instrumentalizovana; predstavaljaju je uglavnom političari iz Beograda, a očekuje se i da odluku o izlasku na izbore donesu državni organi u Beogradu. Snježana Milivojević zaključuje da je malo otvoreno diskriminativnih tekstova, ali ima diskriminativnih naslova, po pravilu o Albancima.

    U kosovskoj štampi istraživači su uočili izrazito mali broj tekstova o manjinama u predizbornoj kampanji: ovi izbori posle dolaska međunarodnih snaga predstavljeni su kao "normalan" politički događaj: U prvom planu bile su razlike i politička ponuda albanskih partija, dok je izlazak/neizlazak Srba zapravo predstavljen kao nevažan za ishod celog događaja. Srbi više nisu "hegemon", već očigledna i zanemarljiva manjina. Inače, za vreme izbora poslanici dr Rada Trajković bila je jedina regionalna medijska zvezda.

    U kosovskoj štampi veoma je visok procenat diskriminativnih tekstova, prema Srbima više od četvrtine,. Najveći prostor u analiziranim novinama dobili su tekstovi o Srbima osuđenim za ratne zločine i feljtoni o zločinima Srba nad Albancima. Komentar doktorke Milivojević je kratak i jezgrovit: "To je obrnuto preslikan govor srpske štampe iz osamdesetih i devedestih godina".

    Istraživanje štampe u Crnoj Gori pokazuje da je tretman etničkih manjina veoma značajan za ishod projekta zaokruženja nezavisnosti. U veoma polarizovanoj crnogorskoj štampi u jednom delu dominira "inkluzivna" verzija izveštavanja, pa su etničke teme i akteri veoma eksponirani. Pisanje je manje konfliktno i incidentno: više je tekstova o svakodnevnom životu, prvenstveno Albanaca i Bošnjaka. Međutim, u drugom delu štampe, zbog različite političke orijentacije, akcenat je bio na izborima na Kosovu i događajima u Makedoniji i Hrvatskoj.

    U makedonskoj štampi se više od polovine tekstova o manjinama odnosi na razne aspekte oružanog sukoba s albanskom zajednicom (razoružavanje paravojski, opšta amnestija...), procentualno je mnogo manje tekstova o promeni Ustava.

    Albanska štampa se malo bavi manjinama u svojoj zemlji: tekstovi su uglavnom o Albancima u drugim zemljama. Nema tekstova s otvoreno diskriminativnom sadržinom, ali ima takvih naslova.

    FOKUS NA PROŠLOSTI: U drugoj grupi zemalja – Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Mađarska, Bugarska i Rumunija – koje dr Snježana Milivojević označava kao postkonfliktna ili društva s odsustvom velikog konflikta, tek pet do deset odsto ukupnog broja tekstova u regionu bavi se etničkim manjinama. Veći je naglasak na manjinskoj politici, svakodnevnom životu, ali i pojedinačnim incidentima, "svojoj" etničkoj grupi u drugim zemljama. Međutim, u ovim postkonfliktnim društvima veći je stepen diskriminacije nego u društvima koja nisu imala velike etničke sukobe.

    U Bosni i Hercegovini istraživači su analizirali jedne novine iz Federacije i jedne iz Republike Srpske: obrazac je sličan, samo je različita manjina u fokusu. Još jedna vrlo jasna slika u ogledalu. Ipak, manjinske teme su nešto značajnije za štampu u Federaciji. Veoma je izraženo interesovanje za teme iz nedavne prošlosti: oko četvrtine tekstova bavi se istraživanjem neposredne prošlosti, počinjenim zločinima i utvrđivanjem istine. Ima više tekstova o Srbima nego o Hrvatima, o Bošnjacima, kao manjini, piše se veoma retko. Analitičari zaključuju da se iz bosanske štampe vidi da je mnogo značajnije pitanje definisanja "konstitutivnog" statusa naroda nego prava "manjinska" problematika – jedina manjinska zajednica o kojoj se znatnije piše su Jevreji.

    "Nema otvoreno diskriminativnih tekstova, ukupni ton štampe je mirniji, možda i zbog strogih medijskih pravila (zakona protiv defamacije) koje je uspostavio Volfgang Petrič", napominje dr Snježana Milivojević.

    U Hrvatskoj je veliki fokus na ratnoj prošlosti. Gotovo trećina svih tekstova bavi se zločinima iz nedavne prošlosti. Indikativno je da se svi tekstovi o nepočinstvima pobunjenika, JNA i "četnika" svode pod zajednički imenitelj – Srbe. Istraživači uočavaju "vidno diskriminativno pisanje o Srbima". Tekstovi o zločinima koje su počinili Srbi čitavu sliku o manjini boje negativno.

    U hrvatskoj štampi samo se izuzetno piše o obnovi poverenja. Mediji stalno potenciraju da će povratnici tražiti stanove.

    "DRUŠTVENA OPASNOST": U Bugarskoj, u kojoj nije bilo oružanih etničkih konflikata u skoroj prošlosti, opšti ton o manjinama je mirniji. Turci i Romi su manjine o kojima se najviše piše (u oko 70 odsto tekstova). Skoro da uopšte nema konfliktno intoniranih tekstova, sve teme se predstavljaju kao pitanja manjinske politike ili kroz svakodnevne događaje – političke, kulturne ili poslovne aktivnosti manjinske grupe.

    U rumunskoj štampi procentualno je vrlo malo tekstova o manjinama, akteri su najčešće Romi i Mađari. Povod su najčešće konflikti, pojedinačni incidenti, kriminal. Akteri su uvek Romi.

    O Romima se u nekim zemljama piše češće nego u drugim, recimo, u Rumuniji, Mađarskoj ili Bugarskoj, ali se u svim doživljavaju kao "društvena opasnost". Insistira se ne njihovom incidentnom i kriminalnom delovanju, ponašanju koje odstupa od norme, koje njihovu tradiciju i kulturu konfrontira s "normalnim". Otvoreno se okrivljuju za vlastito siromaštvo i socijalnu isključenost, nespremnost da se školuju, prosjačenje, agresivnost itd.. Njihov način života predstavlja se kao devijacija od norme, dakle, opasnost po normalnost.

    SVE JE POLITIKA: "U ogromnoj većini tekstova, skoro 90 odsto njih, etničke teme i akteri predstavljaju se "politički". To znači da se etničke razlike medijski interpretiraju uglavnom kao da su potencijalni izvori političkih razlika i sukoba. Veliku medijsku pažnju privlače kriminalne aktivnosti, a vrlo malu sve druge – kulturne, sportske, profesionalne, svakodnevni život. Etničke teme najčešće se i plasiraju u političkim blokovima. U stabilnijim i demokratskijim uslovima izveštavanje o manjinama je raznovrsnije, a forme diskrimanacije su manje vidljive, pa su često sportske ili rubrike o kriminalu indikativnije za istraživanje nego naslovna ili političke strane", ukazuje Snježana Milivojević i naglašava da je medijska diskriminacija često posledica otvorenog oslanjanja na stereotipe ili predrasude, ali često i novinarske prakse koja se smatra rutinskim, pa i profesionalnim načinom prikazivanja događaja.

    "Ako tri i po puta više tekstova ima diskriminativan naslov nego ukupni sadržaj, očigledno je da se novinari i urednici svesno odlučuju da uvredu ili isključivost istaknu u naslov. Čime se pravda uverenje da nipodaštavnje bolje prodaje novine nego poštovanje i tolerancija? Zašto novinari smatraju da je čak i u veoma kratkim tekstovima veoma važno poentirati ono što jedne plaši i uznemirava, a druge kvalifikuje kao krivce i pri tome ih etnički identifikuje? Konačno, ako se u dve trećine tekstova o manjinskim temama ili akterima pripadnici etničkih manjina ne vide, ne čuju (nisu ni citirani ni parafrazirani), niti se samo interpretiraju (definišu ih drugi) kako onda njihova viđenja uopšte mogu da dođu u javnost? Ovakvo pisanje simbolički učvršćuje njihovu društvenu isključenost i podstiče uverenje da su oni socijalno manje važni članovi društva", komentar je naše poznate analitičarke medija iz Instituta društvenih nauka u Beogradu.

    BALKANSKI KRUG: Analitičko "prelistavanje štampe" u zemljama Jugoistočne Evrope potvrđuje da se u svakoj od ovih deset zemalja najviši stepen netolerancije ispoljava prema "značajnim" manjinama koje se doživljavaju kao opasnost po nacionalno jedinstvo. Uglavnom su to najbrojnije manjine, one s istorijom konfliktnih odnosa s većinom ili manjine država s kojima se deli zajednička granica. Takav tretman imaju Srbi u Hrvatskoj i na Kosovu, Albanci u Makedoniji i Srbiji, Mađari u Rumuniji ili Turci u Bugarskoj. U medijima se uglavnom piše o njihovim nedelima iz prošlosti, negativnim izveštavanjem se podstiče opšte nepoverenje prema njima, citiraju političari čije diskriminativne tvrdnje "autorizuju" opravdanost diskriminacije, a uopštavanjem se negativne emocije simbolički prenose na manjine uopšte. Time se zatvara puni krug do optuživanja žrtava diskriminacije za krivicu, ali i do oglašavanja svake razlike za opasnost.

    Medijska slika o manjinama samo je oblik u kome se ispoljava istinsko neprihvatanje različitosti, uz poznati mrzovoljni komentar: "Svi su oni isti!" Vreme je da se na ovim našim balkanskim prostorima širom otvorenih očiju pogledamo u ogledalo, da okrenemo novi list i da novinarstvo bude senzibilnije za etničke razlike.


     

    Bad guys

    Manjina o kojoj se najviše piše u regionu su Albanci (u više od 40 odsto svih analiziranih tekstova), slede Srbi, pa Romi. O Romima se piše mnogo lošije nego o drugim manjinama, piše loše, kako se to u novinarskom žargonu kaže, oni dobijaju bad press, oni su u novinama na ovom prostoru najšeće loši momci (bad guys) . Međutim, i one druge dve etničke manjine o kojima se najčešće piše takođe dobijaju bad press u različitim zemljama: Srbi (17,4 odsto), a Albanci (15,2 odsto).

    Neke manjine su česta meta diskriminacije samo u zemlji u kojoj su velika manjinska grupa: Mađari u Rumuniji, Turci u Bugarskoj... Analitičari skreću pažnju na to da se o nekim manjinama u određenim zemljama piše diskriminativnije, na primer, o Jevrejima u Hrvatskoj i Mađarskoj.

    Uzorak

    Istraživanje o medijima sastojalo se od jednomesečne analize pisanja vodećih štampanih medija u deset zemalja Jugoistočne Evrope. Praćene su po dve novine u svakoj zemlji koje nisu u partijskom ili državnom vlasništvu. Uzorak su činili sledeći listovi: Albanija – "Albanija" i "Shekulli"; Bosna i Hercegovina – "Dnevni avaz" i "Nezavisne novine"; Bugarska – "Trud" i "24 časa"; Crna Gora – "Vijesti" i "Dan"; Hrvatska – "Jutarnji list" i "Večernji list"; Kosovo – "Koha Ditore" i "Bota Sot"; Mađarska – "Nepsabadsag" i "Metro"; Makedonija – "Dnevnik" i "Utrinski vesnik"; Rumunija – "Adevarul" i "Libertatea"; Srbija – "Politika" i "Blic".

    Istraživanje je rađeno za Institut za medije i različitosti iz Londona (Media Diversity Institute) i uz finansijsku podršku Evropske komisije. Cilj je bio da se utvrde forme medijske diskriminacije da bi se edukativnim programima uticalo na promenu novinarskih standarda.


    POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
     

  •  

     

     

     

    Novinarnica

     

    Novosti

     

    Naslovi.net